36 minute read
Face of Life and Death Alike
http://www.sina.com.cn 16.26, 11. 06. 2010. Недељник Личности југа (Nanfang renwu) – Живим у тишини, а спремам се да тако и одем.
Advertisement
Интервју с Ли Цехоуом
Дописници из Беиђинга: Веи Ји (Wei Yi) и Ши Јухуа (Shi Yuhua)
Има оних који се „поново прекрију незнањем”, па оно већ просвећено изнова затоме
Недељник Личности229: Према стандардима који важе у академским круговима, може се рећи да сте већ као изузетно млад човек постали веома успешни на професионалном плану, јер сте са свега нешто више од двадесет година били представник читаве школе мишљења у оквиру дебате која се водила међу естетичарима. Све до осамдесетих, немали број људи, како оних који су подржавали Ваше ставове, тако и оних који су им се противили, гледао је на Вас као на особу с највећим утицајем у интелектуалној сфери.
Ли Цехоу: Осамдесетих година заправо нисам био свестан свог утицаја, па сам се покајао кад сам то схватио, јер требало је мало више да се шетам по универзитету. (Смех) Али ја то нисам знао, нити сам имао осећај да сам најутицајнији. Било је много оних који су критиковали моје књиге. Ортодоксни марксисти су ме критиковали, али и они који су водили масовне кампање. Ја сам се пак водио паролом: време ће донети коначан суд.
Недељник Личности: Да ли Вам се сада, кад се осврнете на осамдесете, чини помало незамисливoм читава та помама за естетиком?
Ли Цехоу: Како да не! Никада до тада и нигде на свету није постојала толика помама за естетиком. На свим универзитетима као предмет била је уведена естетика, укључујући медицинске и универзитете науке и инжењерства.
229 Оригиналан назив на кинеском јесте: 人物周刊 (Renwu zhoukan). (прим. прев.)
Чак су ме и из фабрика звали да им држим часове, али сам ја те позиве одбијао. Било је то баш чудно, мада сад већ може бити добра тема за израду докторске дисертације. Естетика је у то време имала утицаја на ставове о животу и правила живљења, па је било оних који су у шали говорили да је политику, која је дотад водила главну реч, у то време заменила естетика.
Недељник Личности: Шта мислите, из ког разлога је тада дошло до таквог интересовања за естетику?
Ли Цехоу: Из философског угла посматрано, естетика је изузетно важна. Говорио сам увек да је естетика заправо примарна философија. На западу се естетика у највећој мери бави уметношћу, док се у Кини она бави много ширим концептом који се тиче живота и политичког избора. У то време естетика је била ослободилачка снага у оквиру система моћи, јер због политичких табуа о многим темама нисте могли говорити. А у естетици је владала релативна слобода, па је она постала место продора и предводница трендова тога времена. Али данас се и она све више материјализује и постаје пуки украс у процесу комерцијализације.
Недељник Личности: Ви заступате идеју да „образовање из области естетике треба да замени религију”, да естетика треба да буде та која ће Кинезима донети спокој. Може ли она, будући да бива све више скрајнута, и даље остварити ту улогу?
Ли Цехоу: Кинезима недостаје вера. Цаи Јуенпеи и Ванг Гуовеи230 су двадесетих година прошлог века пропагирали идеју „да образовање из области естетике треба да замени религију”. Отад је прошао готово читав век. За мене је то веома важно питање. Удео случајности у данашњем животу постао је јако велик, због чега људи често помишљају да не могу управљати сопственом судбином нити да је могуће докучити у чему лежи смисао живота. Па зар је његов смисао само у зарађивању новца? И шта после? Много је оних који не могу да одговоре на питање зашто уопште живимо.
А људи који ни у шта не верују, опасни су, јер су у стању да ураде све зарад сопственог интереса. Нема много интелектуалаца који су у потпуности религиозни, зато што религија обилује ирационалним стварима. Ја се залажем за „захвалност Небу и Земљи, поштовање и бригу за државу, породицу, учитеље”, за прихватање традиције коју ћемо затим објаснити на модеран начин. Овакав религиозни систем се не би тако брзо развијао
230 Цаи Јуенпеи (蔡元培, Cai Yuanpei), чувени кинески педагог, реформатор и политичар у периоду Републике Кине. Ванг Гуовеи (王国维, Wang Guowei), истакнути кинески мислилац с краја XIX и почетка XX века, који је доживео велику славу како у Кини тако и ван ње, између осталог и у области естетике. (прим. прев.) Подаци о већини личности који се у виду напомене преводиоца налазе у фуснотама преузети су са Baidu Baike (百度百科), где су доступни у много већем обиму.
као што је то био случај с хришћанством и будизмом, јер он не би имао такву институционалну снагу. Не могу да прихватим то што поједини жуисти од Конфуција праве божанство, јер то не само да није могуће урадити, већ је и сасвим излишно. И Бог и Буда су персонификована божанства. А ја верујем у оно у шта је веровао и Ајнштајн, верујем у космос сâм по себи. Што је потпуно исто као и учење о Небу и Земљи које заговара жуизам.
Недељник Личности: Својевремено сте говорили да естетика утиче и на политику. Како то да разумемо?
Ли Цехоу: Највиши идеал западне политике јесте праведност, тј. рационално пресуђивање. Кинеска култура нагласак ставља на јединство осећања и рација, на разборитост и правичност, разумност. Исто тако је и у политици. Зашто се ја залажем за „емоцију саму по себи”? Зато што сматрам да у Кини није довољно само говорити о рационалности. Када Кинези покушавају да помире две стране, они се не труде да разлуче ко је у праву, већ инсистирају на хармоничности међуљудских односа. Као пример сам увек наводио филм „Судски случај Ћију Ђуа”231. Иако је из тог спора изашао као победник, крајњи исход за њега није био добар, јер је повредио осећања других. „Емоција сама по себи” је нешто о чему тек у будућности можемо говорити. Тренутно, у Кини ни „рационалност” није постављена како треба, јер шта год да радите, потребне су вам везе и познанства, иде се на мала врата. Потребно је да се најпре успоставе „општеприхваћене рационалне норме”, да се успостави „рационалност”, па тек онда томе можемо додати традиционални „емоционални елемент”. Зато и нисам на страни оних који се баве изучавањем древне кинеске цивилизације, и не прихватам учешће ни у једној активности таквог типа. Јер то чиме се они баве управо представља препреку за успостављање универзалних вредности.
Недељник Личности: Господин Лију Цаифу232 нам је рекао да тренутно радите на сређивању књиге под насловом Повратак класици. Можете ли нам нешто рећи о томе?
Ли Цехоу: Повратак класици мора се успоставити на основама модерности, јер је класика која одбацује модерност једна врста назадовања. Чињеница је да је у досадашњем развоју западно друштво наишло на бројне проблеме, али између Кине и Запада постоји значајна удаљеност, тако да је ту и даље неопходно спровести рационално просвећивање. Још пре десет година говорио сам да су многи људи „просвећени а прекривају се незнањем”, па многе већ просвећене ствари изнова затоме. Најпре морамо прихватити и усвојити универзалне вредности, а потом на ту
231 Оригиналан назив на кинеском јесте: 秋菊打官司 (Qiu Ju da guansi). (прим. прев.) 232 Лију Цаифу (刘再复, Liu Zaifu) рођен 1941. године, истакнути кинески мислилац, научник у области друштвено-хуманистичких наука и књижевник. (прим. прев.)
основу надовезати традицију и вратити се класицима. То је једини начин да се створе неке нове ствари и оствари допринос од значаја за цео свет у будућности. То је суштина онога што ја називам „кинеском употребом западног” и за шта се све ово време залажем.
Уколико је плата сувише ниска, нисте квалификовани за то да будете „реакционарни академски ауторитет”
Недељник Личности: Када је реч о изучавању жуизма, најближи вам је Лијанг Шуминг233. Чак сте се и фотографисали с њим.
Ли Цехоу: Тако је. У то време на Лијанг Шуминга се гледало с подозрењем. Организатори једне конференције на Хавајима 1982. године позвали су њега и Фенг Јоулана234 да на њој учествују. Фенг Јоулан је отишао, али Лијанг Шуминг није, јер га нису пустили. А он је баш желео да иде. Тиме што сам се фотографисао с њим, прекршио сам табу који је постојао, јер су остали, тек пошто сам ја „пробио лед”, један за другим кренули да се сликају с њим. Након 1989. познаници би бежали од мене када би ме видели. Била је то таква политичка атмосфера, коју ви млађи не можете да разумете.
Недељник Личности: И како сте се осећали кад су вас други избегавали?
Ли Цехоу: Избегавали су ме, па шта, нисам им то узимао за зло.
Недељник Личности: Да ли сте, под притиском политичких покрета, некада критиковали своје пријатеље?
Ли Цехоу: Ретко. А и онако немам много пријатеља. Ако је постојала било каква могућност да утекнем тим политичким покретима, ја сам бежао, ако је било могуће што мање се изјашњавати, ја сам мало говорио. Али самокритика сам написао поприлично. Писао сам ствари које су биле противне мојим убеђењима, али сам ретко када друге критиковао.
Недељник Личности: Нисте писали текстове у којима сте критиковали друге?
Ли Цехоу: У време када је критикован Џоу Гученг235, 1964. године, јесам, писао сам чак и критике на рачун филма „Северњачки југ”236, које
233 Лијанг Шуминг (梁漱溟, Liang Shuming), чувени кинески мислилац и педагог, који се посебно истакао својим изучавањем жуизма и неоконфуцијанства. (прим.прев.) 234 Фенг Јоулан (冯友兰, Feng Youlan), истакнути кинески философ, који је нашој читалачкој публици познатији под транскрибованим именом Фунг Ју-лан и делу Историја кинеске философије, коју је у преводу на српски језик објавила ИК Нолит. (прим. прев.) 235 Џоу Гученг (周谷城, Zhou Gucheng), историчар, педагог и естетичар који је шездесетих година XX века био предмет критике због неких својих ставова. (прим. прев.) 236 Оригиналан назив филма на кинеском јесте 北国江南 (Beiguo jiangnan), који се на интернету може наћи под енглеским називом Southern Lands in the North. Приликом избора овог превода, водили смо се идејом лакшег проналажења филма за све оне који би били заинтересовани да га погледају. (прим. прев.)
ми је наручио Женмин жибао, и све су објављене. Слутивши да се ближи неко зло, да ће се можда по други пут „ударити на десничаре”, у академском свету владала је велика паника. Иако сам био млад, стекао сам већ неку славу, па сам морао да урадим нешто да се спасем, и зато сам то писао, мислећи да ће се тако неке ствари у политици смирити. Али било је то превише наивно од мене. У мајском броју часописа Црвена застава (Hongqi) објављен је чланак у коме сам искритикован. Био сам ван себе од страха, па сам истог трена написао текст у своју одбрану, који никада није објављен.
Недељник Личности: А како сте успели да избегнете „борбу против десничара”?
Ли Цехоу: Најважнији разлог био је тај што се у то време нисам налазио у Пекингу. Ишао сам у разгледање фресака на стенама у Дунхуангу. Зато има и оних који кажу да сам „десничар који им се провукао кроз прсте”. Мада, постоји још један разлог. На нашем Институту за философију било је више од 15 посто десничара, што је био прилично велики број.
Недељник Личности: На који начин сте успели да избегнете Културну револуцију? Да ли сте можда урадили нешто због чега би вас гризла савест?
Ли Цехоу: Практично не. Ја сам за време Културне револуције припадао групи оних који су остали по страни и нису припадали ниједној струји. Нисам био члан Партије, а нисам био чак ни члан Лиге младих. Никада у животу ни за шта нисам положио заклетву. Политика захтева контакт с људима, а ја не волим да се дружим с људима. Када сам 1966. отишао на Пекиншки универзитет да читам промотивне летке, видео сам да ми је име било прекрижено. На сваком универзитету, прво би мене стисли, али је у Академији друштвених наука било јако много значајних личности. Говорили су да сам и ја један од њих јер сам имао велики утицај у друштву, али чим би проверили моја примања, закључили би да не испуњавам услове да ме прогласе за „реакционарни академски ауторитет”.
Недељник Личности: Сигурно сте страховали од критика?
Ли Цехоу: Сви смо ми људи инстинкта, а један од њих јесте страх. После те олује почели су да хапсе људе. Ја се нисам плашио хапшења, већ тога да ће ме тући кад ме ухвате. У то време био сам члан Комитета за културу и образовање при Сталном комитету Свекинеског народног конгреса и члан Сталног комитета без права гласа. На једној од седница су ме прозивали, па сам помислио да је то тренутак кад ће ме ухапсити. Последњи сам напустио салу за седнице.
Недељник Личности: А зашто сте остали последњи?
Ли Цехоу: Пошто сам мислио да ће ме ухапсити, седео сам и чекао. Али како се, напослетку, ништа није десило, изашао сам.
Недељник Личности: Чини се да сте имали срећу да се извучете током сваког од тих покрета?
Ли Цехоу: За време „борбе против десничара” говорили су да сам „десничар који им се провукао кроз прсте”, а за време Културне револуције, требало је да будем критикован, али нисам. Иначе сам врло обазрив кад је у питању политика и посебно водим рачуна о томе да имам меру, јер само ако спознате шта је адекватна мера, можете опстати.
Недељник Личности: Мало је фалило да осамдесетих година постанете потпредседник Академије друштвених наука.
Ли Цехоу: Заиста су желели да ме унапреде у потпредседника. Говорило се о томе небројено пута, било отворено или у назнакама, али сам наишао на велики отпор. Стварно се нисам правио да сам изнад свега тога, већ ме тако нешто није интересовало. Јер, које су добре стране тога што ћете бити државни чиновник? Прва је та што бисте добили ауто, што мени и није било толико важно. Друга, добили бисте секретарицу, која ми такође није била потребна. Трећа ствар је нешто већи стан, међутим, стан у коме сам касније живео био је исте величине као и потпредседников, који се налазио преко пута мог. Осим тога, лоша ствар у вези с позицијом државног службеника јесте то што сте принуђени да присуствујете разноразним досадним састанцима. Кад извагате добре стране, од којих ми ниједна ама баш ништа није значила, и лоше стране, схватите да тако нешто није вредно. Оно што сам цео свој живот из дна душе презирао било је састанчење, што и сад мрзим, укључујући ту и научне конференције. Све ми је то јако досадно.
Недељник Личности: Коју сте тада функцију обављали у Институту?
Ли Цехоу: У време кад су се на месту директора налазили Ху Ћијаому и Денг Лићун237, из истраживача сарадника био сам унапређен у истраживача, прескочивши тако читав један академски степен. Иако сам на Институт за философију дошао 1955. године, стан су ми дали тек 1986. Преко двадесет година живели смо у стану који је моја супруга добила од своје радне организације. Стан сам добио тек кад је Ху Ћијаому постао директор Института. А и тај стан ми није дао Институт, јер су ме они стално кочили. У периоду од 1979. до 1989. кад сам био на врхунцу популарности, у часопису Философска истраживања (Zhexue yanjiu, то је био часопис који је издавао Институт), а који је излазио 12 пута годишње, значи за све то време укупно 120 бројева, објављена су само два моја текста. То се у архиви може проверити. Нису ми
237 Ху Ћијаому (胡乔木, Hu Qiaomu) био је, између осталог, стални члан Саветодавног комитета ЦККП и почасни председник Кинеске академије друштвених наука. Денг Лићун (邓力群, Deng Liqun), једна од најзначајнијих личности КП Кине, који се истакао не само као промотер комунистичких идеја, већ и као пролетерски револуционар и марксиста. (прим. прев.)
тражили текстове, а ја сам знао да их не би објавили чак и да сам их им слао. Али су их зато други часописи објављивали.
Молба за приступ Комунистичкој партији написана, па повучена
Недељник Личности: Малопре сте рекли да нисте били чак ни члан Лиге младих, међутим, Ви сте осамдесетих година предали захтев за приступање Комунистичкој партији.
Ли Цехоу: Као што рекох, требало је да будем унапређен, а да бих био унапређен, морао сам прво да постанем члан Партије. И Ху Ћијаому и Денг Лићун су то од мене тражили, па ми је било незгодно да их одбијем. Мада, био сам сигуран да ме неће примити, зато што су на Институту за философију били критички настројени према мени. Био сам предмет критике, па су многи руководиоци страховали да ће изгубити позиције ако ме унапреде. Написао сам молбу за пријем у Партију, али сам је после повукао. Не бих се учланио ни да су то од мене касније поново тражили.
Недељник Личности: Можда баш зато има оних који за Вас кажу да сте препредени.
Ли Цехоу: А ја сам нешто управо супротно. Баш зато што нимало нисам препреден и не желим да будем у контакту с људима. Нисам дружељубив човек. Кад бих се вратио у Кину, нико из моје околине то не би ни знао. Исто је тако било и у Америци. Кад сам после годину дана боравка у Хонгконгу напустио овај град, никада више никог нисам позвао. Наравно, одговарао сам људима на позиве. Има оних који мисле да сам охол, а у ствари реч је о томе да ја не контактирам ни са ким уколико немам неки посебан разлог. Не замерам ни студентима ако ме не посећују, јер и сâм врло ретко идем другима у посету, укључујући ту и оне старије од мене. Кад сам писао предговор за Цунг Баихуаијеву238 књигу, уопште се нисам с њим видео, ни пре тога, а ни после. Бинг Син239 је имала велики утицај на мене, међутим, ни њу нисам посетио иако је док сам живео на Цаођунмијаоу240, њен дом био недалеко од мог.
Недељник Личности: Али господина Жен Ћијуа241 сте посетили.
Ли Цехоу: Свега неколико пута. Сада имам грижу свести због тога што сам 2008. планирао да га посетим, али нисам стигао јер сам из
238 Цунг Баихуа (宗白华, Zong Baihua) се сматра представником нанђиншке философске школе, истакнути философ, естетичар и песник. (прим. прев.) 239 Бинг Син (冰心, Bing Xin), једна од најистакнутијих кинеских књижевница, песникиња, преводилац и друштвена активисткиња. (прим. прев.) 240 Цаођунмијао (皂君庙, Zaojunmiao), део Пекинга у области Хаидијен. (прим. прев.) 241 Жен Ћију (任继愈, Ren Jiyu), чувени философ, историчар и изучавалац будизма. (прим. прев.)
здравствених разлога морао раније да се вратим у Америку. Сада ми је преостало само да се кајем због тога.
Недељник Личности: Док сте боравили на Тајвану, питали су Вас да ли желите да посетите Моу Цунгсана (представника модерног неоконфуцијанства), али сте Ви и то одбили.
Ли Цехоу: Мене уопште не интересују посете познатим личностима јер не волим да се дружим с људима, ма о коме да је реч.
Недељник Личности: На Тајвану сте посетили само монахињу Џенг Јен (Zheng Yan)?
Ли Цехоу: А ни то није било на моју иницијативу. Мој пријатељ Гао Синђијанг, који више није међу нама, повео ме је у једнонедељни обилазак Тајвана, и једно од места на коме смо се зауставили било је Лијенхуа. Пошто је монахиња Џенг Јен била тамо, а њих двоје су били добри пријатељи, одвео ме је да је упознам. Џенг Јен је веома утицајна на Тајвану. Она је једна заиста изузетна особа и вредело је упознати је.
Недељник Личности: И о чему сте с њом разговарали?
Ли Цехоу: Између осталог, рекла је да је за човека боље да умре код куће него у болници, јер су тамо око вас непознати људи, док сте код куће окружени ближњима. С обзиром на то да будизам заговара повлачење из овог света, питао сам се зашто би пожељније било умрети код куће. Али је то ипак нисам питао јер је то био наш први сусрет. Мада, чувши тако нешто, схватио сам да су се, будући да једна угледна монахиња има такво мишљење, неки жуистички ставови кришом инфилтрирали у будизам.
Недељник Личности: Прича се да сте се приликом овог боравка у Кини сусрели са неким познатим људима из времена Културне револуције?
Ли Цехоу: Сусрео сам се са Ћи Бенјуом (Qi Benyu) и Јен Чанггуијем (Yan Changgui), које раније нисам познавао. Јен Чанггуи је био Ћијанг Ћингин242 секретар, а Ћи Бенју се много пута сусрео с Мао Цедунгом. Информације из књиге које сам добио од Јен Чанггуија биле су ми од великог значаја јер сам могао да исправим многе нетачне гласине. Та књига која носи назив Преиспитивање историје (Wen shi) била је у слободној продаји у Кини. Говори о Ћијанг Ћинг. На основу материјала, закључио сам да је Мао Цедунг, након инцидента који се догодио 20. јула у Вухану243, решио
242 Ћијанг Ћинг (江青, Jiang Qing), супруга Мао Цедунга, чланица тзв. Четворочлане банде, осуђена најпре на смртну, а потом казну доживотног затвора. Убила се 1991. године. (прим. прев.) 243 Инцидент у Вухану („7 ·20 事件”) , који се догодио 20. јула 1967. године, био је протест усмерен против начина на који су поједине личности из централних власти управљале током Културне револуције, који се уједно сматра и прекретницом у даљем развоју овог историјског покрета. (прим. прев.)
да оконча Културну револуцију, па сам питао Ћи Бенјуа, који је у свему томе учествовао, да ли је то истина. Био сам веома срећан када ми је и он то потврдио. Јако ме је занимало шта се догодило између Мао Цедунга, Лију Шаоћија и Лин Бијаоа244, јер нисам желео да пола живота проведем у незнању.
Недељник Личности: Зашто се нисте бавили таквом врстом изучавања историје?
Ли Цехоу: Један од главних разлога био је тај што се у историју не може веровати, многи материјали нису веродостојни, бавиш се нечим годинама, и на основу тих материјала дођеш до неког закључка, а онда се испостави да се њима не може веровати. Доћи до истинитих историјских чињеница је много тешко. Ако успеш да достигнеш 60 посто тачности, то је већ велики успех, мада много тога није ни 10 посто тачно. За много тога што је о мени речено, било да је добро или лоше, може се рећи да уопште не стоји. Па кад су ствари које се односе на мене лично такве, шта треба рећи за историјске податке? Када се у материјале о човеку који је још увек жив у тој мери не можете поуздати, шта тек очекивати кад он умре?
Политичка демократија се уопште не мора одмах остварити
Недељник Личности: Како Ви гледате на последњих тридесет година реформи и отварања Кине?
Ли Цехоу: Кинеска економија се у последњих тридесет година брзо развија, пронашла је свој пут. Сеоска и предузећа по варошицама, макроекономске регулативе и контрола, влада која ради на привлачењу и промоцији инвестиција, ништа од тога у иностранству није било рађено и за то не можемо а да не одамо сву почаст властима. Ипак морамо бити свесни да је због интервенција владе сузбијено приватно предузетништво. Тек када се буду развила мала и средња предузећа, могу се консолидовати успеси кинеске економије.
Недељник Личности: Својевремено сте говорили о „четири корака у модернизацији Кине”: развоју привреде, личним слободама, друштвеној правди и политичкој демократији. Демократију у политици ставили сте на последње место.
Ли Цехоу: На томе треба радити, али сматрам да није нужно почети одмах. Одувек сам нагласак прво стављао на развој привреде. Осим тога,
244 Лију Шаоћи (刘少奇, Liu Shaoqi), уз Мао Цедунга, једна од централних личности КП Кине, истовремено марксиста, политичар и теоретичар. Лин Бијао (林彪, Lin Biao), маршал, који је оружаним контрареволуционарним пучем 1971. године покушао да убије Мао Цедунга. Погинуо у покушају бекства авионом на територији Монголије. (прим. прев.)
тек када „социјална правда” достигне одређени ниво, можемо говорити о „политичкој демократији”. Може се прво остварити демократија унутар Партије, успоставити систем надзора који би спроводило јавно мњење. Уколико је немогуће одједном и свуда то учинити, могло би бити одређено неколико новинских кућа и часописа у којима би се могло слободно полемисати. У најмању руку, академски кругови би могли дебатовати, што би се постепено пренело и на јавно мњење. Ми бисмо, корак по корак, могли да створимо пут ка демократији који би био специфичан за Кину.
Недељник Личности: Какав је утисак на Вас оставила Бернстајнова идеја о „постепеном побољшању и напуштању насилних револуција”?
Ли Цехоу: Сматрам да је Бернстајн био у праву, али да није ствари изложио овако јасно као ја. У познијим годинама и Енгелс је говорио о напуштању револуције и преласку на реформе. О томе сам читао још 1952. Бернстајн је казао да је то био Енгелсов политички тестамент. А и Маркс је својевремено нешто слично рекао. Ревизионизам је исправан, али наш антиревизионизам не.
Недељник Личности: А како Ви гледате на тзв. „кинески модел”?
Ли Цехоу: То је нешто чему тежимо, и што сам као идеју изложио још пре двадесет година, а у текстовима из деведесетих непрестано о томе говорио: немојмо слепо имитирати Запад, морамо ићи сопственим путем. Ипак, чак је и дан-данас, „кинески модел” далеко од тога да буде формиран. Па ни социјализам кинеских боја није у потпуности остварен, јер су многе ствари још увек на нивоу „капитализма с феудалним карактеристикама”. На пример, на универзитетима је доста изражена процена нечије друштвене вредности на основу положаја у служби, што није исправно. Чак је и у Совјетском Савезу, за време Стаљина, чиновник био мање значајан од научника. Ни Ванг Гуовеи, ни Чен Јинке (Chen Yinke)245 нису имали неку „високу” титулу, док данас сви стреме само тим „високим титулама”.
Недељник Личности: Кажу да се сте ви показали Кини пут којим треба да иде, али да је пут који су предложили Гу Џун и Ванг Јуенхуа246 још бољи.
Ли Цехоу: Не знам на који су пут они указали. Читао сам Ванг Јуенхуаове књиге. А и он се према мени увек понашао коректно, али није ми
245 Чен Јинке (陈寅恪, Chen Yinke), човек несвакидашњег талената, који је остварио велики успех на пољу историје, поезије, изучавања класичне кинеске књижевности и лингвистике. (прим. прев.) 246 Гу Џун (顾准, Gu Zhun), мислилац, историчар и економиста, творац теорије о кинеској социјалистичкој тржишној економији. Ванг Јуенхуа (王元化, Wang Yuanhua), један од најистакнутијих научних радника Кине у бројним областима, између осталог и у области књижевне и теорије уметности, истраживања модерне и савремене научне мисли, итд. (прим. прев.)
било баш најјасније о чему је говорио. Гу Џун је сјајан, и он и Чен Јинке су људи несвакидашњег карактера. С тим што је Ченова ужа област истраживања била историја средњег века, коју мали број људи чита, док је Гу изучавао западни либерализам и није имао много иновативних објашњења. Оно чиме они утичу на друге у највећој мери јесте њихов карактер, што спада у традицију кинеске доктрине о моралу. Међу свим ученим људима његове генерације, Чен Јинке је био једини који се није предао, и све је јасно разумео. Када је Гу Џун пребачен на нижу позицију, био је врло рационалан и директан. Он је додуше био малерозан јер га ни чланови сопствене породице нису прихватали и јасно су се дистанцирали од њега.
Недељник Личности: Има оних који кажу следеће: Када говоримо о Кини у периоду од 1949. до 2009, кључна реч за прве три деценије била би „политика”, за потоње три „економија”, док ће у наредних тридесет година кључна реч бити „вера”. Да ли ће, по Вама, у наредне три деценије за Кинезе најважније бити да разреше питање вере или пак питање система вредности?
Ли Цехоу: Питање вере не може се у потпуности разрешити. Не треба да чекамо да прође тридесет година, већ данас би требало да постанемо свесни тога да ће ово питање постајати све израженије. А то је питање зашто човек уопште живи? Да би могли да поставе питање сврхе сопственог живота, људи најпре треба да живе. А када се и сама егзистенција налази под знаком питања, сви грабе и рукама и ногама како би што више зарадили. Тек када се материјално развију до одређеног нивоа, људи ће почети да се баве питањем смисла живота. Није уопште лако разумети како треба да се живи.
Недељник Личности: Данас људи посебан нагласак стављају на „лични идентитет”, што ће рећи, сваки човек има неки свој начин живљења. Посебно у томе предњаче млади, који воле да се промовишу и истичу себе у први план. Може ли то донети одређене проблеме?
Ли Цехоу: Одувек сам сматрао да је Јен Фу (Yan Fu), када је преводио Милово дело „О слободи”, одлично употребио израз „граница између права групе и права појединца”. Не сме се задирати у домен индивидуалног, личног, али ни то лично не сме да спутава заједницу, и зато је веома важно разграничити домене свачијих права.
Недељник Личности: Да ли се Ви онда због тога залажете за одвајање личног морала религиозног карактера од јавног морала који је друштвеног карактера?
Ли Цехоу: Ове две врсте требало би раздвојити. Религијски тип моралности тиче се појединца и његовог сређеног и обезбеђеног живота. Ако желиш да будеш светац, буди, али не можеш то исто да захтеваш и од других. Али друштву је, опет, неопходан јавни морал. То што ћете када
прелазите улицу погледати у семафор, ствар је јавног морала у коме се најпре треба придржавати правила јавног реда.
Неуронаука може да разреши питања мистериозних искустава
Недељник Личности: Које научнике највише цените, есететичаре, философе или мислиоце?
Ли Цехоу: Мислиоце. На енглеском се мислилац назива thinker. Слажем се с Хајдегером који каже да пошто се философија професионализовала, он би најрадије био мислилац. А што се естетичара тиче, тако нешто не постоји. Највише мрзим кад ме називају естетичарем. У Кини много воле да упоређују Хајдегера и Лао Ција. Ја се с тим уопште не слажем. Хајдегерову философију називам философијом војника-редова, јер је он створио један амбис усмерен ка смрти. Кад су после Другог светског рата рашчишћавали бојна поља, код неких немачких војника проналазили су Хајдегерова дела. Распричах се, а у ствари, ево шта желим да кажем, мада је можда мало претенциозно с моје стране: ја бих покушао да неким стварима о којима говори жуизам разрешим Хајдегерова питања. То је, ако ништа друго, мој лични циљ. Жуизам говори о осећањима и залаже се за то да се до смисла живота дође посредством свакодневног бивствовања.
Недељник Личности: Да ли Ви, као изучавалац хуманистичких, пратите напредак у области природних наука?
Ли Цехоу: Нисам велики познавалац, али ме веома интересују. Последњих неколико година посебно се занимам за развој науке која изучава људски мозак. Сматрам да ће у XXI и XXII веку сва научна достигнућа бити концентрисана на пољу неурофизиологије. Психологија се мора изградити на основама које је поставила физиологија. Последњи мој текст бави се питањем религије, а у самој сржи религије налазе се мистериозна искуства. Човек који у том практиковању дође до одређеног нивоа има осећај да је досегао Бога.
Недељник Личности: Да ли сте Ви имали таква искуства?
Ли Цехоу: Ја нисам, али верујем да други јесу, јер о томе има много записа. Мислим да ће у будућности неуронаука моћи да објасни мистериозна искуства, тако да она више и неће бити мистериозна. А то ће бити велики ударац за све религије. Бог се налази у твојој глави. Постао сам присталица дарвинизма у оквиру неуронауке.
Недељник Личности: Осамдесет Вам је година, да ли бисте рекли да је Ваш живот био испуњен?
Ли Цехоу: Није, и то највише због периода Мао Цедунга. Али сам од свих представника моје генерације успео да се изборим за највише слободног времена. Од две ствари којима сам посебно задовољан, то је једна.
Друга је та што сам са шездесет година отишао у иностранство и опет се остварио. Са шездесет и две сам научио да возим и држао наставу на енглеском. Мој енглески није био добар, па ми није било лако, али сам и то ипак превазишао. У финансијском смислу сам независтан, не ослањам се ни на кога, због чега сам такође задовољан.
Недељник Личности: Који је био најчешћи проблем људи Ваше генерације?
Ли Цехоу: Ми смо кротка генерација претерано искрених, али не баш и претерано мудрих људи. Много је оних из наше генерације који су, зато што су хтели да буду искрени према Партији, проглашени „десничарима”.
Недељник Личности: Постоји ли тренутак у коме сте се осећали веома рањиво?
Ли Цехоу: Не мислим да сам много срчан човек, али нисам баш ни толико рањив, јер да јесам, одавно ме не би било. Не примам све ствари к срцу, за многе ми је потпуно свеједно, једино што о самом себи немам баш најбоље мишљење, пун сам фрустрација, па и нека ситница може у мени да изазове осећај неуспеха. Никада нисам био задовољан собом.
Недељник Личности: У којим тренуцима сте рањиви?
Ли Цехоу: Сада се, рецимо, плашим да изађем напоље, зар то није рањивост? (Била је зима и веома хладно, па је седео у соби). И најснажнији појединац је сићушан. Оно што је код човека највредније јесте способност самоспознаје, што може да увиди да поседује само онолико снаге колико је довољно да се концентрише на оно што може да уради.
Недељник Личности: У својим теоријама заступате идеју о „осећају среће”. Зашто је онда Вама тако тешко?
Ли Цехоу: Није ми тешко, само немам баш високо мишљење о себи. Људи с крвном групом А воле да одмеравају снаге сами са собом, а ја сам прилично типичан представник те групе људи. И моја жена има исту крвну групу, мада се потпуно разликује од мене. Зато бих волео да мало проучим крвне групе. Требало би да се у свакој може издвојити поприличан број подгрупа.
Недељник Личности: Да ли се икада осећате усамљеним?
Ли Цехоу: Цео свој живот провео сам у осами. Мало је тренутака када нисам био усамљен. Кад бих наишао на неку тешкоћу, на пример, кад бих био предмет критике, то чак ни са супругом не бих поделио. То би требало да буде основни принцип за једног мушкарца.
Недељник Личности: Да ли Вас је та усамљеност учинила успешним?
Ли Цехоу: Треба видети о којој се врсти усамљености ради. На много начина се човек може осетити усамљеним, некада је та усамљеност објективна, некада је питање унутрашњег стања. Три ствари због којих су ме у Маоово време критиковали биле су: то што не откривам сопствена
размишљања, што нисам близак организацији и то што сам дистанциран од маса. У то време биле су то озбиљне ствари. Ја сам размишљао за себе, у тајности, а писао на маргинама. Као што сам писао у тишини, тако је било и оних који су ме у тишини читали. Моје су књиге увек биле добро продаване, укључујући и оне тешко разумљиве. Књига о Канту је чак имала и пиратска издања. Нисам поверовао пријатељу који ми је то рекао све док ми није донео један такав примерак да видим.
У Америци ме нико не познаје
Недељник Личности: Зашто сте почетком деведесетих отишли у Америку?
Ли Цехоу: После оних бурних година, имао сам бројне позиве из иностранства. Став кинеске владе био је да су у иностранство могли ићи сви који нису били кривично гоњени. Тако да ја нисам трчећи отишао тамо, већ сам отишао сав важан с дипломатским пасошем у руци.
Недељник Личности: Да ли је одлазак у Америку тада био најбољи избор?
Ли Цехоу: Сматрао сам да је најбољи, а ни дан-данас се не кајем.
Недељник Личности: Мора да је за Вас у тим годинама отићи у Америку био велики изазов?
Ли Цехоу: Баш тако. Могао сам и да останем у Кини, ништа ми се не би десило. Можда бих прошао као Ванг Менг247 и био проглашен за великана. Али ја нисам завидан у том смислу. Трговцима је драга добит, а учењацима да се за њих чује. Признајем да сам као двадесетогодишњак стремио томе да будем познат, што не значи да сада у потпуности томе не тежим, само не у толикој мери. За ствари које сам вољан да радим, довољно ми је да ја сâм будем њима задовољан, и није ме брига да ли други знају за мене или не. Баш као што је за глумца најважнија глума, за оне који се баве науком најважније је да издрже тест времена.
Недељник Личности: Шта предајете у Америци?
Ли Цехоу: Интелектуалну историју и естетику. У Америци нико за мене није чуо.
Недељник Личности: Да ли имате осећај губитка јер сте од неког ко се истицао у односу на друге постали неко ко је потпуно непознат јавности?
Ли Цехоу: Не придајем томе неки значај. Одувек сам био само обичан човек.
247 Ванг Менг (王蒙, Wang Meng), савремени кинески писац и мислилац, аутор романа и неколико десетина књижевних дела већег и мањег обима, добитник бројних признања и професор на многим универзитетима широм Кине. (прим. прев.)
Недељник Личности: Али су због Вас и чланови Ваше породице морали да оду у Америку. Како Ви гледате на ту одговорност коју имате према сопственој породици?
Ли Цехоу: Одувек сам заступао став да треба имати породицу, јер осећања која постоје међу члановима породице, ниједна друга не могу да замене. То не значи да човек за живота може волети само једну особу, нити да ће само с једном особом имати сексуалне односе. Мислим да треба бити отворенији по том питању, мушкарци и жене подједнако, да можемо имати супружника, али и љубавницу и љубавника. По мени је прави апсурд то што се људи растају кад сазнају да неко има љубавника или љубавницу. Посматрано из угла сексуалне психологије, сви тежимо да супругу имамо само за себе, а да притом имамо љубавницу. И код жена је то исто тако, мада је код мушкараца мало израженије.
Недељник Личности: Јесте ли и Ви тако радили?
Ли Цехоу: Јесам. Мој став је био да супруга мора да буде лепа, док за љубавницу то није било нужно. Јер, супруга је реалност с којом се сусрећете сваки дан, и кад сте срећни и кад нисте, свеједно, али кад је она лепа, можда се нећете толико наљутити на њу. За љубавницу то није битно, ако се посвађате, растанете се и готово. Довољно је да имате неких заједничких тема, да надоместите недостатке ваше супруге. По мени, то има смисла.
Ипак, не тражим да се сви у овом ставу сложе са мном. То је ствар личне слободе и личног избора. Сви се ми разликујемо у физиолошком и психолошком смислу, па сходно томе и доносимо одлуке. Не смеју нас спутавати нека уврежена мишљења. Али многи људи нису у стању да прихвате те ствари. У реду, ако не можеш да прихватиш, немој, и то је једна врста избора.
Недељник Личности: Да ли је Ваша супруга упозната са свим тим?
Ли Цехоу: Апсолутно.
Недељник Личности: И њој то не смета?
Ли Цехоу: Зар бисмо остали у браку да јој смета? И мојој супрузи неки мушкарац може да се свиди, нема никаквих проблема. То сам јој рекао још на венчању.
Недељник Личности: Како Ваш син гледа на Ваш успех?
Ли Цехоу: Мислим да он и не зна у чему сам ја успешан. Нити је читао моје књиге, нити сам ја од њега то тражио. Чак ни од својих студената то не тражим. Исто важи и за моју супругу. Они за многе моје књиге и не знају.
Недељник Личности: Супругу не интересује чак ни ауторски хоно-
рар?
Ли Цехоу: Моја супруга се бави само трошењем новца, не и питањем одакле он долази. (Смех). Оно на шта треба да будем поносан јесте чињеница да она никада у свом животу није морала о њему да брине.
Недељник Личности: Да ли сте икада помишљали да утичете на сина да настави да се бави Вашом професијом?
Ли Цехоу: Никада. Још пре него што се родио донео сам одлуку да детету не дозволим да се бави друштвено-хуманистичким наукама. Прво, зато што су оне теже од природних. Написати неколико текстова из области друштвено-хуманистичких наука је врло лако, али остварити на том пољу неки реалан успех веома је тешко. У области науке и инжењерства, ако сте довољно марљиви, кад-тад ћете остварити одређени резултат. Друго, било је то време Мао Цедунга кад је било опасно бавити се друштвеним наукама, јер је само једна мала омашка могла да вас учини контрареволуционаром. Тако да му ја нисам дозвољавао да се бави друштвено-хуманистичким наукама и из разлога безбедности. Велики значај придавао сам његовом образовању из области математике јер сматрам да је математика основа науке и технологије.
Недељник Личности: Да ли сте икада пожелели да имате унуке?
Ли Цехоу: Не. Ја сам у том погледу помало специфичан, што има везе с мојим карактером. Не верујем у то да треба имати мушко дете како би се продужила лоза, па ми је зато свеједно и уколико никада не будем имао унуке. Мени то није важно.
Планирам да заледим сопствену главу
Недељник Личности: Како планирате да проведете осамдесети рођендан?
Ли Цехоу: Нас троје ћемо заједно ручати и то је све. Многи су хтели да ми организују прославу, али сам их одбио. За четрдесети, педесети, шездесети рођендан то може, али сматрам да после седамдесете не треба правити рођенданске прославе. Нити волим кад ми пожеле да доживим деведесету. То нема никаквог смисла. Лију Цаифу је поводом мог рођендана хтео да објави један зборник, али ја то нисам желео, рекао сам му да, као прво, нећу у томе учествовати, а као друго, да он то не може да спроведе.
Недељник Личности: Да ли сте помишљали да напишете аутобиографију?
Ли Цехоу: Многи су ме наговарали да је напишем. Између осталог и Ју Јингши и Хе Џаову248, али ја то не желим.
Недељник Личности: Чак ни сада не желите да причате?
Ли Цехоу: Ако сад не причам, никада и нећу. Живим годину за годином. Данас могу с Вама да разговарам, а већ сутра можда нећу моћи.
248 Ју Јингши (余英时, Yu Yingshi), савремени кинески историчар и синолог. Хе Џаову (何兆武, He Zhaowu), савремени кинески историчар и преводилац. (прим. прев.)
Недељник Личности: Постоји ли нешто што бисте желели да завршите?
Ли Цехоу: Остарило се. Све и да желим, не бих могао. Протраћио сам двадесет година. Не желим да умрем у болу, а сви морамо да умремо. Оно чега се плашим није смрт, већ бол. Волео бих да кад умрем, то знају само чланови моје породице и нико више.
Недељник Личности: Чијем се животу дивите?
Ли Цехоу: Тао Јуенминговом249 .
Недељник Личности: Шта мислите, у ком периоду живота сте били најсрећнији?
Ли Цехоу: Наравно да је било таквих тренутака, али о њима не могу говорити. Човек је најсрећнији онда када се тако и телесно и духовно осећа.
Недељник Личности: А што се секса тиче?
Ли Цехоу: И у сексуалној љубави постоји много разлика. Водити љубав не укључује само тај један тренутак, већ се тиче и односа који постоји између двоје људи. Однос између душе и тела – психе, физиологије, код сваког је различит. У неким случајевима реч је напросто о телесном задовољству. Ја не верујем у Платоново апсолутно духовно задовољство, али могуће је да и оно постоји.
Недељник Личности: Да ли сте сада срећни?
Ли Цехоу: Као што рекох малопре, ја немам баш најбоље мишљење о себи, мада се не сматрам ни несрећним. То што још живим само по себи је већ успех. Требало би рећи да сам имао среће кад сам успео да се извучем из свих тих политичких невоља.
Недељник Личности: Да ли је тачно да сте са дванаест година већ доживели психичку кризу?
Ли Цехоу: Мислио сам, кад човек већ свакако мора да умре, која је онда сврха живота?
Недељник Личности: А јесте ли сада докучили шта је то? Кад бисте писали епитаф, како бисте сумирали свој живот?
Ли Цехоу: Има оних који живе зарад славе и богатства, неко живи зарад своје деце, неко зарад државе и народа. Мој идеал сличан је Марксовом, живим ради човечанства. То је и разлог зашто једна од мојих књига носи наслов Онтолошка студија историје антропологије. Живим у тишини, а спремам се да тако и одем.
249 Тао Јуенминг (陶渊明, Tao Yuanming), чувени кинески песник и есејиста, који је живео у периоду с краја IV и почетка V века н. е. Сматра се зачетником тзв. „пасторалне поезије” и „поезије осаме”. (прим. прев.)
А епитаф нећу имати. Али зато планирам да сачувам мозак, да га заледим, па да га за неких триста-четиристо година изваде. То сам већ јасно рекао жени и сину. У Америци је много оних који су то већ урадили. Неки из жеље да тако поново оживе, што ја сматрам немогућим. Оно што ја желим јесте да се провери да ли култура има утицај на мозак, тј. да ли ће и након неколико стотина година у мом мозгу моћи да пронађу остатке кинеске културе, чиме би била потврђена моја теорија дугорочне акумулације друштвених, културних и других достигнућа. Мислим да би, уколико би се тако нешто доказало (да култура утиче на мозак), то био допринос већи од свих мојих књига заједно.
С кинеског превела: Ана М. Јовановић
IV. НАУЧИМО КИНЕСКИ ЈЕЗИК
Џуанг Ци
166
