Xiaolei Jin, Chinese Run-on Sentence in Narrative Discourse

„Реченица непрекидног тока” у наративном дискурсу кинеског језика

др Сијаолеи Ђин Универзитет у Београду Филолошки факултет Сажетак: У овом раду представља се тзв. „реченица непрекидног тока” (liu shui ju), једна од често коришћених језичких структура у наративним текстовима на кинеском језику. У раду се на примерима анализира ова специфична структура, као и начини на које се овим језичким средствима остварује померање средишта опажања читаоца у различитој временско-просторној димензији наратива. Такође су дати кратки описи о важним дискурсним функцијама три модела ове структуре, тј. глаголски, именски и релацијски димензиониране „реченице непрекидног тока”. Кључне речи: реченица непрекидног тока, наратив, текст, кинески језик

Истицање теме у први план је особина кинеског језика која омогућава формирање „отворене” реченице. Дакле, реченице се, уколико су тематски обједињене, могу слободно низати једна за другом, без коришћења тачке као знака реченичног завршетка. На тај начин се формира нека врста „мегареченице”, чији су конституентски делови, тј. реченице у ужем смислу, тесно повезани и теку попут непрекидног тока воде. Стога се таква „мегареченица” у кинеској литератури назива „реченица непрекидног тока” (liu shui ju, „тећи-вода-реченица”), која се често јавља у наративном дискурсу, чинећи тако одређену текстуалну целину. Погледајмо следеће примере:

(1) 那时有几辆手扶拖拉机从坡上隆隆而下，拖拉机也停在汽车旁，跳下一帮 大汉开始往拖拉机上装苹果，那些空了的箩筐一只一只被扔了出去。 Nashi you ji liang shoufu tuolaji cong po shang longlong er xia, tuolaji ye ting zai qiche pang, tiao xia yi bang dahan kaishi wang tuolaji shangzhuang pingguo, naxie kong-le de luokuang yi zhi yi zhi bei reng-le chu-qu. ... а онда се с падине спустило и неколико трактора. Зауставили су се поред камиона и из њих је искочила гомила грдосија. Убацивали су јабуке у своје тракторе, бацајући унаоколо празне кошаре. (Ју, 2015: 116)

(2) 桌子上已经满满地摆了十几样菜：肉丁花生，酱排骨，鲫鱼汤…… 大家都往陈信跟前夹菜，连囡囡也夹，陈信碟子里的菜堆成了一座 山，大家还是接连不断地夹菜，似乎为了补偿老二在外十年的艰辛。 Zhuozi shang yijing manman de bai-le shi ji yang cai: rouding huasheng, jiang paigu, jiyu tang…dajia dou wang Chen Xin genqian jia cai, lian Nannan ye jia, Chen Xin diezi li de cai dui cheng-le yi zuo shan, dajia haishi jie-lian-bu-duan de jia cai, sihu weile buchang laoer zai wai shi nian de jianxin. На столу је већ било десетак јела: сецкано месо с кикирикијем, ребарца у соја сосу, рибља чорба од шарана... Сви су послуживали Чен Сина, чак и мали братанац. Убрзо је на његовом тањиру била хрпа хране, а они су је и даље додавали, као да желе да му надокнаде десет година мука и патњи кроз које је прошао. (Ванг, 2015: 22)

Горенаведени примери представљају „реченице непрекидног тока”, тј. одређене текстуалне целине сачињене од бројних реченица, иза којих се налази интерпункцијски знак запете, а не тачке, док су њихови преводни еквиваленти у српском језику искази који садрже три самосталне реченице (окончане знаком тачке). Таква текстуална целина у кинеском, што се њеног језичког стила тиче, делује веома динамично и остварује ефекат „складног протицања” на прозодијском, семантичком и структурном плану. Ови примери, с друге стране, указују на то да језичка појава дефинисана термином „реченица” (句, ђу) у кинеском језику не одговара реченици какву имамо у српском језику. Другим речима, како ће се у кинеском језику груписати карактери (речи) у линеарном низу и формирати „реченицу”, не зависи од тога шта је у овом низу субјекат или предикат, нити колико их има, већ од тога да ли је нека мисао у потпуности исказана. Додуше, Станојчић и Поповић (2002), приликом представљања „комуникативне реченице” у српском језику, наводе да је то реченица у ширем смислу, која може да има једну или две или чак више предикатских реченица. Али је, ипак, према њима, таква комуникативна реченица у суштини исказ сложених реченица која представља највиши синтаксички ниво језика. Међутим, „реченица непрекидног тока” у кинеском, како ми гледамо на ово питање, налази се у вишем језичком слоју од сложених реченица, јер она представља текстуалну целину која припада категорији дискурса.

Према дефиницији која се наводи у старокинеској литератури, под реченицом (句, ђу) се подразумева вербална дискурсна јединица која се окончава када се исцрпи један дах говорника у говорном чину. Другим речима, „реченица” (句, ђу) је оно што је изговорено до тренутка предаха,

паузе или застајкивања.250 Такође примећујемо да је у старој Кини проучавање „реченице” било уско повезано са предахом током говорења, односно, „реченица” је била у тесној вези са вербалним изражавањем. Сју Шен (Xu Shen) из династије Источни Хан, у класичном делу Објашњење карактера и тумачења речи (Shuо wеn jiе zi 说文解字) са етимолошког гледишта тумачио је значење карактера 句 (ђу, којим се данас означава „реченицa”). По њему, 句 описује предмет који је „кривудав” или „извијен”. Сјуово тумачење управо указује на постојање одређене везе између „реченице” и прозодије (тј. интонације и тона говора који се час уздиже, час спушта). Можда је то био један од разлога зашто се у писаним текстовима тога доба нису користили знакови интерпункције као што су запета и тачка, већ је начин на који се одређује „реченица” у тексту била одлука која је препуштена читаоцу, и то на основу начина дисања приликом читања или, боље речено, на основу личног осећаја за језик. Дакле, „реченица” у кинеском језику настала је као резултат одређивања текстуалне јединице, односно дискурсне анализе, а таква анализа, по свему судећи, била је крајње субјективна.

У Кини одавно постоје различите тезе о томе како треба да се чита „реченица”: „реченица” носи посебну семантичку намеру; „реченицом” се изражава један целовит догађај; „реченицом” се исказује нека тема или се „реченицом” објашњава релација између два или више догађаја. Дакле, да ли је нека језичка структура „реченица” највише зависи од тога да ли је њоме одређена мисао потпуно исказана. Уколико та мисао није целовита, онда одређени језички израз није завршен и на његовом крају неће бити употребљена тачка (句, ђу), већ само запета (读, доу), знак за раздвајање „малих реченица” (小句, сијао ђу).251 Термин „мала реченица” у старим списима јавља се и под називом „одломак са тачком или запетом” (句读段, ђу доу дуан) или „одломак са тачком” (句段, ђу дуан). Према Ђ. Шен (J. Shen, 2012), „мала реченица” је нецеловита или цела реченица одређена паузом или тоном, која поседује следеће особине: 1) она није самостална језичка структура у изражавању значења; 2) после ње следи знак запете, која означава прекид у читању, тачније, паузу у којој говорник узима дах да би наставио читање; 3) њено значење смислено је и у склопу значења целог исказа. Дакле, на основу ове дефиниције може се закључити да је „мала

250 Чен Боју (Chen Boyu) из династије Танг у својој књизи Приказ поезије Маоа (Mao shi zhi shuo) даје следећу дефиницију реченице: „(Оно што је) налик вијугавом сокаку јесте реченица (ju)” (“如途巷之有委曲，乃谓之句。”). Опширније о томе видети код X. Shen (2013). 251 Ченг Дуанли (Cheng Duanli) из династије Јуен, Годишњи наставни план приватне школе породице Ченга, други том (Cheng shi jiashu dushu fen nian richeng, juan er). Види: Х. Shen (2013).

реченица” природна језичка јединица која представља неку садржајну и структурну целину, а то је, по својој природи, заправо она реченица или клауза у ужем смислу коју познаје западна граматичка традиција. Док су знакови тачка (句, ђу) и запета (读, доу), који су првобитно били обележја прекида (паузе) у говору, наставили да се користе у писаним текстовима са својим дискурсним функцијама.

Термин „реченица непрекидног тока” сковао је Љу (Lü, 1979) приликом проучавања структуре текста на кинеском језику. Он истиче: „Основна текстуална јединица управо је ’мала реченица’ (小句, сијао ђу), а не реченица (句, ђу). То одговара природи кинеског језика, јер се у вербалном изражавању претежно употребљавају ’реченице непрекидног тока’ које чине ’мале реченице’. Док су ове реченице у тексту негде повезане, а негде не.” (1979: 27)252 Ху и Ђин (Hu; Jin, 1989) тврде да „мале реченице” у тексту чак не морају да буду семантички тесно повезане. У већини случајева њихови реторички односи се не изражавају релационим лексемама (везницима, прилозима и др.), већ се исказују на имплицитан начин, односно помоћу контекста, што истовремено значи да уколико би се такве „мале реченице” издвојиле из контекста или комуникационе ситуације, њихово значење би било нејасно.

Стога, „мале реченице”, као најмања језичка јединица у наративном дискурсу кинеског језика, обично се налазе у неком временско-просторном или логичном следу, и тек на тај начин могу у потпуности да остваре своје изражајне могућности. Другим речима, редослед низања „малих реченица” није произвољан, већ је подређен комуникационој намери писца (говорника). С. Шен (X. Shen, 2013) констатује да се у „реченици непрекидног тока” налази „средиште опажања”, односно, фокус читаоца или учесника у комуникацији, и да је протицање таквих средишта у дискурсу димензионирано, у складу са наративним нитима, стилом приповедања, као и начином размишљања и закључивања писца (говорника) и др. Према њему, у „реченици непрекидног тока” постоје три модела протицања средишта опажања: глаголски, именски и релациони. То су у ствари три различите димензије у текстуалној организацији. Глаголски модел „реченице непрекидног тока” чини глаголска констелација, која има функцију приповедања неког догађаја. Имајући у виду то да је темпоралност основна одлика наратива, наративна нит најчешће се развија тако што прати временски ток, који на имплицитан или експлицитан начин прожима цео текст. Стога, наративном дискурсу на кинеском језику, организованом према таквој временској димензији, нису неопходне речи којима се

252 Lü Shuxiang (1979: 27): “用小句而不用句子做基本单位，较能适应汉语的情况，因 为汉语口语里特多流水句，一个小句接一个小句，很多地方可断可连。”

исказују, на пример, вршилац радње, време и др., јер се такве информације могу добити из самог контекста. Тако да главни ток наратива чине само глаголи или глаголске фразе којима се описују радње.

Глаголски модел димензионирања „реченице непрекидног тока” може се остваривати у једној текстуалној целини, као у горе датим примерима, а може бити смештен и у један одломак са тачком или запетом (句读段, ђу доу дуан), који илуструје следећи пример:

(3) ......她二话没说，<穿鞋><下地><搬来一块大石头>。 Ta erhua mei shuo,<chuan xie> <xia di> <bān-lai yi kuai da shitou>. ...ни реч није прозборила, само <се обула>, <изашла напоље> и <одатле довукла велику каменчину>. (Чи, 2015: 60)

У овом примеру су се груписала три глагола у низу (који су обележени изломљеним заградама), формирајући „непрекидан ток” који представља темпоралну прогресију нарације. Таквом језичком структуром постиже се ефекат ритмичности, динамичности и живописности у изражавању. У преводу на српски језик, ове сукцесивне радње исказане су помоћу три предикатске клаузе. Такав „непрекидни ток” у наративу може се остварити и у комбинацији са више „малих реченица”, тј. предикатских клауза са истим субјектом. Ово се може илустровати следећим примером:

(4) 他<到灶上><捡了点饭><吃了>，然后<去牛棚><看白花奶牛>， 给它的槽子里<添了些干草>，<抚摩着它肚腹上那一块块好看的白花纹 ><说>：”……”

Ta <dao zao-shang> <jian-le dian fan > <chi-le>, ránhòu <qu niupeng> <kan baihua nainiu>, gei ta de caozi-li <tian-le xie gancao>, <fumo-zhe ta dufu-shang na yi kuai-kuai haokan de bai huawen> <shuo>:”……” Са шпорета <је узео нешто хране>, па <је отишао у шталу> да <види своју шаруљу> и да јој у корпу <дода мало сена>. <Трљао је беле шаре на њеном стомаку> и <говорио>: „.. ...” (Чи, 2014: 65 )

У датом примеру, „непрекидан ток” чини низ од осам радњи које су приказане помоћу четири „мале реченице”, тако што су се у првој „малој реченици” груписале три радње (три глаголске фразе), у другој и четвртој по две, а у трећој једна. Међусобни таксисни односи тих радњи врло јасно су исказани у временској димензији, по принципу језичке иконичности (мада, ту се јавља и таксисни спецификатор жанхоу, са значењем „затим”, „па”). Наравно, није ни природно да „реченица непрекидног тока” у дискурсу заиста протиче без прекида. Статистички подаци из Шеновог

истраживања (X. Shen, 2013) показују да су код глаголски димензиониране „реченице непрекидног тока”, оне са две „мале реченице” најзаступљеније, затим следи она са три, а ређа је она са више од седам „малих реченица”. Шен сматра да све то има везе са механизмом кратког људског памћења. Дакле, уколико у таквој језичкој структури укупан број вршених радњи од истог вршиоца премаши границу нашег кратког памћења (тј. 7 ±2), ослабиће способност читаоца (слушаоца) да прими информације о том вршиоцу радње. Зато приповедач нужно мора да прекине такву „мегареченицу” и започне нову са поновљеним истицањем имена вршиоца.

Именски димензионирана „реченица непрекидног тока” најчешће се јавља у дескриптивном тексту, односно, у нетемпоралној структури наративног дискурса, као и у тексту типа коментара или образложења. Карактеристика овог модела „реченице непрекидног тока” јесте низање именица или именских фраза које представљају тему и њене подтеме, што се илуструје следећом схемом:

Тема (Субјекат) → Т’(С’)+ Т’’(С’’) + Т’’’(С’’’).

Тема у наративном дискурсу, према Сунг (Song, 2013), може се широко схватити. Она подразумева све теме о ентитету, времену, месту, премисе, као и оне у својству прилошког, предикатског значења. Ток протицања такве „мегареченице” у линеарној и семантичкој структури језика протеже се „с лева на десно, одозго ка доле”. Стога, на тај начин димензионирана „реченица непрекидног тока” може да понуди обухватан и исцрпан опис о неком пределу, предмету или особи, а да притом оствари и ефекат „складног протицања”, попут воде која тече с планина ка низинама, а затим се разлива у различите притоке, са могућношћу да се на крају опет окупи и слије у један непрекидни ток. Поред тога, треба истаћи да се две различите теме свакако не могу преплитати у једној таквој „реченици непрекидног тока”. Погледајмо следеће примере.

У примеру (5) налазе се три „мале реченице”, од којих се прва и друга приписују тематизованом субјекту целог исказа (Т: chuang wai, „напоље”), а трећа се (Т’’’: chuangzhi, „папир на прозорима”) приписује субјекту друге „мале реченице” (Т’’: qilang, „сваки прасак”). Субјекти ових „малих реченица” (који су у преводу обележени истим ознакама: Т’, Т’’ и Т’’’: ) представљају подтеме у различитим слојевима текстуалне структуре. Пример (6) такође садржи три „мале реченице”, које су запетом одвојене од главне теме целог исказа (Т: zai mei de dongxi, „лепше ствари”). Али њихови субјекти, у овом случају, представљају подтеме (Т’: ren, „(ми)”; Т’’: chui-xianyu-di de ganjue, „зависно балављење”; Т’’’: shuye, „(лишће) које”) и налазе се на три различита нивоа текстуалне структуре. Токови протицања ове две „мегареченице” приказани су следећим схемама:

Иако приказане схеме само илуструју неке могуће структуре тзв. именски димензиониране „реченице непрекидног тока”, оне откривају основни начин организације такве језичке структуре. Дакле, код овог модела „реченице непрекидног тока” постоји само једна главна тема, док остале подтеме морају, на неки начин, да буду повезане и да служе тој главној теми. Уколико се главна тема мења, онда и „реченица непрекидног тока” природно долази до свог окончања.

Трећи модел „реченице непрекидног тока” је релацијски димензиониран, и он има функцију изражавања логичких односа између два догађаја или ситуације. У таквој језичкој структури, померање средишта опажања прати и логичко мишљење и расуђивање, а односи „малих реченица”

често су исказани на имплицитан начин, што значи да коришћење релацијских оператора није нужно. Погледајмо следећи пример:

(7) 可现在却不同了，白花奶牛与他同行，他盼望着人们前来观望， 那些羡慕而又 嫉妒的目光是多么贴心贴肺地暖人啊。 Ke xianzai que butong le, baihua nainiu yu ta tongxing, ta panwang-zhe renmen qianlai guanwang, na xie xianmu er you jidu de muguang shi duome tie-xin-tie-fei de nuanren a. Али сада беше другачије. Ходајући заједно са шареном кравом, (он) жудео је да сви изађу да га виде. Ништа није боље загревало срце од тих погледа пуних зависти и љубоморе. (Чи, 2014: 52)

У датој „реченици непрекидног тока” налазе се четири „мале реченице”, а свака од њих има свој тематизовани субјекат. Иако ове теме (Т1: xianzai, „сада”; Т2: baihua nainiu, „шарена крава”; Т3: ta, „он”; Т4: na xie xianmu er zou jidu de muguang, „ти погледи пуни зависти и љубоморе”), на први поглед, нису тесно повезане, оне су низане по некој логичкој вези, тј. релацијски су димензиониране. Наиме, првом „малом реченицом” износи се пишчев став о томе како „САДА беше другачије”, а другом, трећом и четвртом „малом реченицом” даје се објашњење, тј. детаљан опис о насталим разликама. Према томе, између прве и осталих „малих реченица” постоји релација елаборације. Да сада погледамо односе између осталих „малих реченица”. Друга је, у односу на трећу, временски субординирана клауза, а четврта исказује разлог оногa што је представљено у трећој „малој реченици”, тј. „жеље да сви изађу да га виде”. Дакле, оне су увезане јаким логичким односима, према којима је и одређен њихов линеарни след. Док преводни еквивалент целог исказа у српском чине три самосталне реченице, чије су међусобне релације изражене и на имплицитан и на експлицитан начин (нпр. глаголски прилог несвршеног облика с таксисним значењем). На крају треба истаћи да се таква „реченица непрекидног тока” најчешће јавља у дискурсу елаборације, објашњења, сумирања или образложења, а ређе у приповедању догађаја.

Све у свему, „реченицу непрекидног тока”, која је природно настала заједничким деловањем граматичких и реторичких правила кинеског језика, одликују динамичност изражавања и покретљивост фокуса опажања. Она је такође на разне начине димензионирана у језичком току. Посматрано из прозодијског, структурног и семантичког аспекта, по свему судећи, она одражава природу кинеског језика у наративном дискурсу. Дакле, иако таква „мегареченица” нема строго утврђену синтаксу, па се наизглед чини да њоме не владају граматичка правила, она заправо подлеже вишим језичким принципима, тј. граматици дискурса.

Литература:

Hu, M., Jin, S. (1989). Liushuiju chutan. Yuyan jiaoxue yu yanjiu, Vol. 4. Lǚ, S. (1979). Hanyu yufa fenxi wenti. Beijing: Shangwu yinshuguan. Shen, J. ( 2012). “Lingju” he “liushuiju”. Zhongguo Yuwen, Vol. 15. Shen, X. (2013). Zhongwen juzi shidian liudong de san ge xiangdu. Hangzhou shifan daxue xuebao (Shehui kexue ban), Vol. 6. Song, R. (2013). Hanyu pianzhang guangyi huati jiegou de liushui moxing. Zhongguo

Yuwen, Vol. 6. Станојчић, Ж., Поповић, Љ. (2002). Граматика српског језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Извори:

Ју, Х. (2015). Далеко од куће у осамнаестој (З. Скробановић, прев.). У У првом лицу: Антологија савремене кинеске приче (стр. 110–118). Београд: Геопоетика. Ванг, А. (2015). Последња станица воза (И. Елезовић, прев.). У У првом лицу: Антологија савремене кинеске приче (стр. 17–47). Београд: Геопоетика. Чи, Ц. (2014). Трампа (У. Мишковић, прев.). Београдски књижевни часопис, 36–37, 52–67. Мо, Ј. (2015). Синовљев непријатељ (А. Јовановић, прев.). У У првом лицу: Антологија савремене кинеске приче (стр. 247–268). Београд: Геопоетика.

176

V. ЗАНИМљИвА КИНА

Ако му у сусрет идеш, не видиш његов лик, Ако га следиш, не видиш његов траг. Лао Ци

178