31 minute read
Radosav Pušić, Bronze Mirrors: Cosmic News
Бронзана огледала: космичка вест
проф. др Радосав Пушић Универзитет у Београду Филолошки факултет
Advertisement
На путу ка самосвести, самоспознаји, као први корак, изазов, чудо, налази се тренутак када је човек угледао своје сопствено лице на површини воде. Тешко је замислити, измаштати, досањати, како се осећао он/ она, тај/та који/која је то први пут видео/видела. Kога је видео/видела? Шта је видео/видела? Шта помислио/помислила, осетио/осетила, пожелео/пожелела?, само су нека од бројних питања на која немамо одговоре.
Kада отворимо мапу пиктографске слике карактера, који је у древној Кини имао значење „огледало”, видимо људску фигуру која је нагнута над пољем испуњеним водом, неки кажу посудом напуњеном водом. Јасно је да огледало, од самих својих почетака, носи две замисли, слике, идеје, феномена. Прва је везана за „одблесак”, „рефлексију”, „одсликавање”, а друга је везана за „гледање у нешто”, „виђење”, „сазнавање”. Тај почетни импулс касније је у кинеском духовном искушавању света, који је записан у књижевним, филозофским и религиозним текстовима, огледало поставио у контекст који му је донео разнолика значења. Већина научника конфуцијанске струје верује да је у питању метафора, која описује одговарајући вредносни чин, акцију, дело, док се у оквиру даоистичке приче, огледало јавља у контексту „самосагледавања”, „унутарње спознаје”, „промишљања”, „просветљења”, „рефлексије, исијавања даоа”, итд.
Кинески историјски извори говоре да се вода користила као огледало негде све до петог века старе ере. Посуда у којој се огледало називала се ђијен (jiàn 鑒 鑑, 鑒, 鍳, 鉴). Вероватно је то разлог зашто се на предметима од жада сачувао запис који каже: Огледало, то је посуда напуњена бистром водом (镜，鉴也, 玉篇). У првом етимолошком речнику Кине стоји да је 镜，景也 (огледало, то је /оно што је/ светло, светлуцаво, исијавајуће, 说文). Повезивање огледала са светлом, са Сунцем, отвара бројна питања. За ову прилику је довољно само поставити једно: да ли ми
заиста само на, односно, у светлу видимо? У старом филозофском спису Мо Ци, поред других, стоји и овакав опис 镜于水，见面之容 (огледало је / сачињено од/ вода, и /у њему се/ види лик лица /које се огледа/, 墨). Код Лао Ција такође проналазимо следећи опис 滌除玄覽，能無疵乎 (Можеш ли дубоком тамом прекривено огледало очистити, тако да дубока тама нестане?) Када се погледа карактер ци 疵, који значи фалинка, грешка, недостатак, очигледно је да се огледало везало за подухват, догађај, настојање, визију, активност, који отклањају сваки недостатак, фалинку у нашем невиђењу правог лица ствари. То је, на посебан начин, улазак у саму тајну онога што је обично, скривено, тамно, црно, неприступачно, невидљиво, итд. Потпуно „затамњење” које наша чула, бесмислена мисао, неутемељена дела уносе у живот, вреди „осветлити”, вреди у све то унети бар мрвицу „светла”, учинити да оно, чега, иначе, нема за обично људско око, постане видљиво, тако да га има, да буде најприсутније за нас. За Лао Ција је то био живот у даоу. Хронике династије Хан на огледало овако гледају 以镜考己行 (Погледај се у огледало и испитај своје понашање, делање, чињење /према ономе што си видео/ 汉书 • 谷永传), итд.
Карактер 鑒 鑑, у значењу огледало, први пут се јавља у старом кинеском филозофском спису Мо Ци. То је био сам крај раздобља Зараћених држава. Када погледамо структуру кинеског карактера, видимо слику , која је састављена од ЂИН 金 (метал, злато), и од ЂИНГ 竟 (светло, светлуцаво, исијавајуће, Сунце, поглед, пејзаж, услови, амбијент, итд.) и то је, првобитно, носило значење „доћи до крајњих граница”, „крајње границе”. Ето, зато је тешко говорити о огледалу. Ако метал и злато узмемо као радикал који указује од ког је материјала направљено огледало, што је иначе било распрострањено у време када је писан овај речник, зашто је онда израз „доћи до крајњих граница” узет као опис огледала. Какве су то границе? Чије су то границе? Да ли је то та гранична линија која дели реално од иреалног, стварност од илузија, постојање од непостојања, видљиво од невидљивог, или је у питању нешто друго? Да ли нас огледало води до крајњих граница онога што видимо и, парадоксално, то што видимо отвара нам пут ка ономе што не видимо? Али, за разлику од света, који смо из незнања назвали реалним, шта ми то видимо са те „друге стране” границе? Одговор је запрепашћујуће једноставан, видимо само наш лик. Зар је могуће да смо све што је друго, што је скривено од наших чула, скривено од нас самих, што је дубоко, далеко од површине мисaоних захвата, из страха, незнања, потребе, жеље, намере, глупости, маскирали нашим ликом. Да ли смо ми то својевољно учинили, или нам се то, као каква варка, илузија, магична активност, намеће, потура? Какву тајну крије огледало? Да ли нас оно штити или нас излаже тајанственим
силама? Да ли у нас уноси сигурност или нас баца у несигурне воде немира? Ако је огледало вода, онда је његова тајна, без остатка, преплетена са тајном воде.
Најстарије бронзано огледало откривено је у гробницама културе Ћиђија (齐家) и старо је преко 4000 година. Огледала из тог времена имала су веома упрошћене шаре и једноставан начин израде. У периоду од Зараћених држава до династија Ћин и Хан, производња бронзаних огледала подигнута је на много виши ниво. У том периоду настаје неколико врста бронзаних огледала, а шаре којима се она украшавају постају разноврсније и богатије. У најједноставнијој анализи структуре бронзаних огледала, она су подељена на лице и наличје. Лице је углачана површина за огледање, док је наличје, или задња страна огледала, било резервисано за шаре које су имале многоструку садржину, везивале су се за политику, културу, економију, космологију, уметност, итд. Тако је у периоду Зараћених држава најчешће, као шара, коришћен карактер за „планину” шан 山. Обожавање природе и њених појава била је веома заступљена тема, па су и митска бића, попут змаја и феникса, такође биле неке од омиљених тема. Од династије Хан, као шаре се јављају биљке, траве, лишће, облаци, звезде, фигуре животиња, итд. На тај начин се више обраћала пажња на уметнички изглед. У династији Хан мењају се приоритети, па се све више на полеђини бронзаних огледала јављају личности и догађаји из кинеске историје. У династији Танг већ говоримо о огледалима која имају округли или квадратни облик. Ту се, у свету шара, јављају мотиви који су везани за поједине религије, међу којима су, по свему, предњачили будизам и даоизам.
Бронзана огледала су, као посебни предмети, имали најдужу употребну историју у Кини. За њих можемо слободно рећи да су у себе сабрали све најважније моменте кинеске историје. Kроз њих се могу реконструисати како култура свакодневног живота, тако и емоције, мисли, уметнички импулси, погледи на природу, свет, човека, космос, итд.
Занимљиво је да су огледала, својим мотивима, сликама, пратила дух времена у којем су настајала. Тако се са сакупљањем митске грађе и увођењем одређених магијско-ритуалних тема у живот обичних људи, на огледалима појављују одређене шаре које рефлектују управо те промене у погледу на свет.
Династија Источни Хан
Археолози су открили око 30 огледала која припадају раздобљу 1100−770. г. старе ере. Преко 1000 огледала је откривено и разврстано, по различитим критеријумима, за перод 770−221. г. старе ере. У династији Хан, и ту се већина научника слаже, приметна је била масовна производња бронзаних огледала. Ако је хронолошки поделимо, производњa бронзаних огледала се може разврстати у три главна раздобља: прво, неолит, Зараћене државе; друго, од династије Хан до династије Танг, и, треће, династије Сунг и Јуен, када у великој мери опада производња бронзаних огледала.
За наше разумевање важности огледала за Кину, а то кинески историчари увек истичу, веома је занимљива прича Запис о древном огледалу (Gujing ji 古镜记)216 која потиче из раног периода династије Танг (618−907). Централно место у овој причи припада старом бронзаном огледалу које прати бројне животе на њиховом овоземаљском путу. Оно „обилази” небројена места и на крају прича причу о пропасти династије Суи (581−618), показујући, при томе, куда год да прође, где год да се нађе, у било којем амбијенту да јесте, своје чудесне моћи.
Када мислимо о огледалу, најчешће о њему мислимо као о сасвим обичном предмету. Ономе ко мало боље познаје историју бронзаних огледала у Кини, ова прича, у најмању руку, биће помало чудна. Главни разлог за то лежи у чињеници што се огледало тако чудесних моћи не може пронаћи ни у једном сведочанству, историјској хроници или запису.
Прича каже да је ово огледало било направљено од бронзе, а не од жада или гвожђа. Следећи истраживања археолога и историчара уметности, пре периода Зараћених држава (475−221. г. старе ере) већина кинеских огледала је прављена од жада, а не од бронзе. У периоду Зараћених држава, мањи број огледала је прављен од гвожђа, а већи број од бронзе. У причи коју смо поменули, главни јунак је бронзано огледало. Од самог почетка приче описује се загонетност, тајанственост, чудесност овог огледала. Из потребе да разумемо комплексност приче коју причају високософистициране украсне шаре које оно носи у себи, родила се и жеља да се позабавимо историјом раних и средњовековних кинеских бронзаних огледала. Оно што прво примећујемо, када говоримо о овој причи, јесте да је њен писац био необичан зналац свих битних аспеката природе кинеских огледала. Тако на једном месту стоји да је: „Једном Жути цар излио
216 王章, 《古镜记》, https://www.pinshiwen.com/cidian/gwxs/2019060987385.html
15 огледала. Пречник првог огледала је био 15 цуна и следио је бројчане особености пуног Месеца. Пречник другог огледала је био мањи за 1 цун, а трећег мањи за 2 цуна, итд. Ових огледала је, у ствари, било 8. ”217
Аутор текста Запис о древном огледалу сугерише да је 8 од 15 огледала направио Жути цар, односно, да је Жути цар за себе излио бронзана огледала. Пратећи склоност Кинеза ка мистици бројева, вероватно је да постоји нека дубља веза између бројева, тачније, броја 8, броја огледала, и смањивања пречника огледала за по један цун. Династија Танг је, после златног доба Три династије, била осма династија која је ујединила Кину. Има научника који сматрају да је огледало од 8 цуна било уобичајено за време када је писана ова прича, и да у томе нема ничега чудног. Међутим, аутор ове приче посебно истиче да је од петнаест огледала, осам урадио сам Жути цар. Између ове тврдње и пречника огледала (оба су 8) могу постојати скривене везе. Ако имамо на уму то да се и данас у Кини број осам доживљава као најсрећнији број, да постоји дуга традиција вере у моћ броја осам да до остварења среће доведе свакога ко се нађе у његовој близини или под његовим утицајем, онда се његово појављивање не може сматрати случајношћу. Како год гледали на то, величина огледала представља питање које треба даље истражити. Намећу се два питања која су веома занимљива, и која се тичу пречника огледала. Наиме, сигурно је да је порука која је скривена таква да казује да ово огледало није „древно”. Прво, пречник је пре 8 него 9 цуна, што је типична величина даоистичког магичног огледала које помиње Ге Хунг (284−364) у спису Бао Пуци. То се може узети као одступање од утврђене величине древних огледала у Шест династија. С друге стране, облик дугмета/чвора такође указује на то да се не ради о древном огледалу. Дугме/чвор бронзаних огледала у династији Суи обично је било кружно или полукружно. Почев од династије Танг, „дугме” је било у облику животиње која чучи, и то је било заступљено и јасно видљиво на бројним примерцима огледала из тог раздобља. У династијама Хан и Суи било је врло мало огледала са дугметом/чвором у овом облику, и овај украс за бронзана огледала није постао популаран пре династије Танг. Професионална каталогизација огледала је, у ствари, започела са Ванг Дуовим списом Запис о древном огледалу (Gujing ji 古 镜记) у династији Суи. Нажалост, већина раних древних каталога је данас изгубљена тако да не знамо много о њиховој садржини. Легенда коју нам је пренела прича Запис о древном огледалу каже да је огледала почео да прави Жути цар. Огледало у овој причи има веома наглашену космолошку димензију, која показује сличност са тзв. ТЛВ огледалима која су
217 „昔者吾闻黄帝铸十五镜，其第一横径一尺五寸，法满月之数也。以其相差各校一寸， 此第八镜也。”王章,《古镜记》, https://www.pinshiwen.com/cidian/gwxs/2019060987385.html
била доминантна током династије Хан. ТЛВ огледала су поново оживела у династији Суи, а после дугог периода заборава, и након Хан ере. На први поглед, огледала која се помињу у причи представљају варијацију огледала Четири духа и Дванаест животињских ознака (si shen shier shengxiao jing). Типолошки гледано, ова врста огледала, као подтип каснијег периода, проистиче из огледала која су имала Четири духа и Дванаест дуплих сати (si shen shier chen jing). Основни дизајн је био тако осмишљен да је центар био у квадратном облику, док је простор огледала био подељен тако да су се виделе три доминантне фигуре које су биле облика Т, Л или В. Модерни историчари уметности су зато лако сковали термин ТЛВ огледала. Овај дизајн је заснован на естетском принципу симболизма који је био заступљен у династији Хан. Из овога се може закључити да се огледала у династији Хан нису користила само у свакодневном животу, као уобичајени предмети, већ су коришћена и у ритуално-обредним игроказима, где су се огледала стављала поред тела умрлих, како би их штитила и на том другом свету. То значи да се веровало да су огледала имала магијску, тајанствену, чудотворну моћ. То је један од главних разлога зашто су огледала династије Хан садржавала елементе космичког симболизма. Уласком у период Шест династија, огледала ТЛВ су изашла из моде, и била су веома ретка. Све до династије Суи, огледала Дванаест животињских ознака, типолошка варијација огледала Дванаест дуплих сати, јављају се у великом броју. Упркос томе што је ова појава трајала јако кратко, само неколико деценија, историчари уметности се слажу у томе да је ово био наставак традиције огледала ТЛВ.
Такође је важно напоменути да се ови елементи јављају на различитим деловима огледала, и у приказима различитих графичких шаблона. Дванаест дуплих сати су се налазили на унутрашњем ободу огледала и били су у облику квадрата. Илустровали су замишљени облик космоса, који је по кинеском веровању био такав да су „Небеса округла, а да је Земља правоугаона-квадратна” 天圆地方. Концепт дванаест дуплих сати је на огледалима из династије Хан представљен симболично са дванаест кинеских карактера који су представљали Дванаест земаљских грана.
218
218 Обично се каже да човек нема чуло којим може обухватити и осетити време, тако да се у спознаји времена он нужно испомаже појмовима из разних области, као што су: ствари, кретање, простор, итд. Когнитивни лингвисти сматрају да је у развојном току људске историје спознаја простора далеко претходила спознаји времена, па је тако и настала чувена метафора „време је простор”. По овој визији, људи су прво почели да описују простор, а тек касније су научили да опишу време. У познатим језицима света, појам времена је мање-више заснован на пресликавању појмова тзв. „познатих домена”. Овако осмишљена концептуализација времена је утемељена у традиционалном западном погледу на време и простор. Ту „универзум” указује на постојање простора, као и свега што
Династија Танг
постоји у њему, али он нема временско значење. Познато је да је свест о времену у западној култури прошла кроз три дуге развојне фазе. Тако се најпре пошло од променљивог света, да би се, преко бинарне опозиције вечног и световног времена, стигло до модерног погледа на време које се везује за линеарно време и еволутивни развој. Већина научника се слаже да је у обликовању модерног схватања времена хришћанска концепција времена одиграла кључну улогу. Пре свега због бинарне опозиције безвременог Бога и ограниченог света човека. Тако се од тачке која говори о „пре и после наше ере”, почело рачунати време у историјском кретању. Исусово „страдање” се узима као гранична линија од које се рачуна оно што је било „пре” и оно што је било „после”. Западно поимање времена се зато, углавном, везује за линеарно време које подразумева и оно што тек треба да дође − будуће време. Ако се окренемо древној Кини, видећемо да је поглед на универзум био веома „једноставан”. Он је подразумевао да су простор и време једно и да се не могу раздвајати. Сунце, Месец, небеска тела се крећу кружно, описују бесконачан затворен круг; док се за Земљу веровало да је правоугаоног облика, да је стабилна и непокретна. Одатле и мисао: „Небеса су округла, Земља је правоугаона.” Већина научника се слаже да је управо то био најизворнији и најстарији кинески поглед на космос. Ако би се кроз простор спознавало време, онда би и оно морало да буде „правоугаоно”, а оно је за старе Кинезе било „кружно”. Занимљива је фраза којом се описује „дуговечност”, „дуготрајност”, наиме, каже се: tian lao di huang (天老地荒, /када/ Небеса остаре и Земља опусти); а за опис „вечног” и „непроменљивог” користио се израз tian jing di yi (天经地义, /Не мења се Небески налог и Земаљска суштина); док се за безграничну будућност говорило tian chang di jiu (天长地久, Небеса су бесконачна, Земља је вечна). Познати кинески филозоф Ванг Фуџи је у коментарима за Књигу мена записао: „Универзум је просторан јер је време бесконачно. Бесконачност чини просторност могућом, а просторност може бесконачно да се временизује. Без обзира на то колико је универзум просторан, он никада не може да превазиђе временску бесконачност.”
Украси на кинеским огледалима, и то је савршено јасно чак и ономе ко има само површна знања о Кини, нису били само декоративне природе, већ су указивали и на видљиве промене како у естетским тако и у филозофским, космолошким, религиозним погледима различитих кинеских епоха.
Да пођемо од базичног украса. Лако је уочити да је укупна бројна структура огледала заснована на броју четири и његовом умножавању. Тако се обликовала самостална серија изведена из броја четири. Већ поменута огледала, у којима је био присутан дизајн Четири духа и Дванаест зодијачких знакова, кажу да су бројеви 4 и 12 (4х3) базична структура огледала које помиње Запис о древном огледалу. Јављају се још и бројеви 8 (4х2) и 24 (4х6). Ови бројеви представљају космолошке елементе, и тако су организовани да се крећу из унутарњег круга ка спољашњем кругу огледала, и то тако да су: 4 (духови четири правца кретања, стране света), 8 (4х2 дијаграма), 12 (4х3, за дупле сате дана) и 24 (4х6, за ваздушасте, односно, ћи елементе). Научници су даље запазили да су односи који се помињу за огледала у спису Запис о древном огледалу, посебно у пољу дизајна, крајње необични и чудни, јер бројеви 8 и 24 нису никада били део уобичајеног дизајна за Четири духа праваца кретања и Дванаест зодијачких знакова. С друге стране, Четири духа праваца кретања и Дванаест дуплих сати земаљских временских грана нису уопште били популарни у династији Хан. Ова огледала указују на посебан опис космичке и космолошке слике коју је аутор овога списа имао на уму. Није наодмет напоменути да је то, по много чему, нешто што се разликује од свега што је било познато када је у питању описана кинеска слика света, или реалност која је чинила дух времена ондашње Кине. Број четири генерално говори о четири стране света, четири космичка усмерења, док број дванаест јесте Дванаест двоструких сати земаљске временске скале. Комбинацијом ових концепата, односно, ових симболичних бројева, формирао се космос који је утемељен на фундаменталним димензијама време-простор, о чему говори реч 宇宙219. Ови концепти су присутни готово на свим огледалима династија Хан и Суи. Још је занимљивије то да се у историји бронзаних огледала бројеви 4 и 12 ретко комбинују са бројем 8, а никада са бројем 24, који је, како се верује, представник „душе” (даха, ваздуха, енергије, ћија). С друге стране гледано, број 8 је био резервисан за концепт „осам божанских симбола или триграма” (ba gua 八卦), из којега је потекла чувена Књига мена (Ји ђинг 易经). Позната је његова улога у бројним садржајима (уметничким, религиозним,
219 За „универзум” постоје следеће речи у кинеском језику: yuzhou (宇宙), shijie (世 界), tiandi (天地); у овим речима, карактери zhou (宙), shi (世) и tian (天) су у значењу „време”, док су карактери yu (宇), jie (界) и di (地) у значењу „простор”.
филозофско оријентисаним текстовима) постСуи раздобља. А огледала која су имала те тзв. „багуа дијаграме” углавном су била популарна у династијама Танг и Сунг. Посебно у време владавине цара Гаоцунга династије Танг, као и царице Ву. На неким од огледала која су данас позната из овог раздобља постоје шаре на којима су били укључени и бројеви 4 и 12, тако да можемо говорити и о огледалима Четири духа правца кретања и Осам гуа (sishen bagua jing 四神八卦镜), али и о огледалима Осам гуа и Дванаест дуплих сати земаљског времена (bagua shier chen jing 八卦十二 辰镜). Ако кажемо да је ово историјски препознатљиво огледало било такво да је поседовало устаљене и препознатљиве шаре и комбинације шара које се могу описати као: Огледала четири духа праваца кретања, Осам гуа, Дванаест (зодијачких) знакова животиња и Двадесет осам месечевих палата, нећемо много погрешити. Огледала која су излазила из ових оквира никако се нису могла сматрати обичним и она нису могла бити у свакодневној употреби. Зато је најприродније да се претпостави да је огледало које је описано у Запису о древном огледалу припадало даоистичком „магичном огледалу”. Из кинеске историје је познато да су у седмом и осмом веку, за потребе бројних даоистичких активности, биле направљене специјализоване радионице које су производиле „свете предмете”. Међу тим „светим предметима”, а за потребе посебних даоистичких мистерија, прављена су и огледала. Ако томе придодамо и чињеницу да су бронзана огледала ове намене откривена у Хангџоу, негде на средини пута између чувене даоистичке планине Мао, која је била центар бројних мистерија, обредно-култних радњи, и друге важне даоистичке планине Тијентаи, онда је њихова веза са даоизмом још вероватнија. Функција ових огледала и огледала која се помињу у даоистичком канону, поред њихове улоге у неговању дуговечности којој су даоисти тежили, била је и самозаштита од космичких, физичких, демонских, божанских, неконтролисаних сила, које су, услед своје силине и деструктивних намера, угрожавале човека. Ова посебна огледала била су астролошка и пророчка оруђа или, како се она у даоизму називају, ши 式. Занимљиво је да су она у себи садржавала, као свој саставни део, као део својих шара, бројеве 4, 8, 12 и 28. И док су комбинације које су носиле правце кретања (4), гуа (8), животињске белеге, знаке (12), месечеве палате-конаке (28) биле веома ретке, све друге комбинације су биле уобичајене и лако препознатљиве. Оно што је посебна драж и необична, мистериозна тачка наше приче о огледалу јесте то да се систем од 24 ћи елемента (24 елемента душе) никада није користио као украс за кинеска бронзана огледала, нити је он до данас пронађен у калупима за ливење огледала. Ово огледалу које је главни јунак приче Запис о древном огледалу даје изузетну улогу, оно је, по томе, посебно. А посебно је и због тога што га у историји кинеских бронзаних огледала, ни пре ни после тога,
нико никада није видео. Ако је већ тако, сасвим је оправдано поставити питање зашто је аутор овог списа изумео ово огледало? Током династије Суи, и у првим годинама династије Танг, огледала су била врло популарна, и уметници су их радо креирали као уметничке предмете, нарочито је то било присутно међу елитним слојевима друштва. Њихова улога је, за њих и њихов свет, била посебна. Ту лежи и један од основних разлога зашто историја бронзаних огледала од династије Хан до династије Танг није садржај који занима само музејске експерте који се баве огледалима, већ је она и предмет бројних књижевних, филозофских, религиозних, социолошких, па чак и политиколошких истраживања. У свему томе, огледала која су коришћена у специјалне сврхе, у даоистичким ритуално-обредним, мистеријским игроказима, подлежу посебној мултидисциплинарној области, која, поред горе поменутих, подразумева и бављење одређеним астролошко-окултним знањима. Једно је сигурно, у ретким примерцима ових огледала ништа није било ни случајно ни произвољно.
Да се сада мало позабавимо средњовековним кинеским огледалима, посебно оним у династији Суи. Постојали су следећи типови огледала, који се описно овако дају представити: Огледало које открива прави идентитет демона (zhaoyao jing 照妖镜), Огледало које рефлектује унутрашњост човековог скелета (zhaogu jing 照骨镜), Огледало које лечи болести (wuji jing 無疾镜), Огледало које зна будуће догађаје (zhishi 知事镜) и Огледало које види богове и бесмртнике (jianshenjing 见神镜). Из сваког
угла гледано, ових пет типова огледала било је под јаким утицајем даоистичког учења. Основне функције ових огледала, ако употребимо речи које су блиске нашем времену, могле би се описати као медицинско-магијске, астролошко-паранормалне. Држање злих, деструктивних сила на одстојању, „гледање”, односно, „читање” унутрашњих органа (данас би то био рендгенски снимак), лечење болести и прорицање судбине, мора да је било необично, нестварно, несхватљиво, за оно, а ја бих рекао, и за ово време. У периоду Шест династија постоји велики број списа који се баве како илустрацијом тако и текстуалним оправдањем и тумачењем функција и улоге ових огледала. Зато нимало не чуди што је писац нашег текста направио своје огледало које нигде раније није виђено.220
Даоисти имају још једнo веровање, које по важности нимало не заостаје за вером у моћ „магичних, светих предмета”, наиме, они сматрају да сви стари предмети у себи носе духове и демоне прошлих времена, и да су они способни, под одређеним условима, да преузму људски облик, да збуне људе, да их изложе разним искушењима. Тeк када се они виде у огледалу које поседује „магичну” моћ да их раскринка и покаже њихову праву природу, престаје њихова моћ да обмањују и уносе немир у свет људи. Занимљив је и опис огледала из династије Хан, које је припадало једном од царева. Каже се за ово огледало да је било углачано са обе стране, и када би се неко огледао у њему, он би видео свој одраз, али одраз изокренут наопачке, па ако би неко током огледања ставио руку на срце, видео би јасно у огледалу своје срце, а то је важило и за све друге унутрашње органе (желудац, црева, јетру, слезину, плућа, бубреге). Ако би, којим случајем, болесна особа погледала у ово огледало, и спојила своје руке пред њим, нешто попут молитве, у огледалу би се показало место и узрок болести у телу. Легенда каже да је први цар династије Ћин који је ујединио Кину поседовао једно овакво огледало. Током периода Три царства (三国 220−280. г. наше ере), појавило се огледало које је понело назив Огледало љубави и дуговечности (renshou jing 仁寿镜). У ове приче о кинеским огледалима треба уврстити и камено огледало огромних размера, о којем је, такође, остављен запис. Каже се да је у југозападним деловима ондашње кинеске
220 Даоистичко огледало које утврђује праву природу демона, као један од најранијих и најпотпунијих описа, јавља се у спису Бао Пуци у одељку Dengshe 登涉. Ово припада наслеђу древног кинеског веровања да демони јао (yao妖) поседују моћ да се трансформишу у људско биће да би га преварили, поиграли се с њим, завели га или му нанели неку штету. Даоистичко огледало ове врсте има моћ да открије праву природу демона, чак и ако је он узео обличје човека. Демон, по откривању, јасном виђењу, магијском чину, нестаје, одлази, бива отеран. Зато Ге Хунг истиче да је од кључне важности за даоисте, који крећу у планину, да понесу ово огледало са собом, како би их оно штитило од злих духова, утвара, демона, на путу или за време боравка на планини.
државе, током шестог века нове ере, постојало камено огледало величине неколико стотина квадратних лија (1 ли је око 500 метара). Било је сјајно, кристално јасно, показивало је све људске унутрашње органе, и Кинези оног времена су га називали „огледало бесмртника”. Ако би се болестан човек огледао у њему, он би видео који му је орган оболео, као и то где се налази узрок болести. Ово огледало је нудило и још нешто, што се никада раније није десило, давало је „упутство” коју врсту божанске медицине треба користити да би се излечила болест и да би човек оздравио.
Када се поведе реч о конфуцијанизму и будизму, огледало се јавља у различитим улогама. У конфуцијанству се оно више користи као метафора, у смислу да се „историја узима као огледало за садашњост” (yi shi wei jian 以史为鋻), где се улога цара, који око себе има тумаче, видаре, шамане, види као кључна. У будизму, реч је о тзв. „огледалу карме” (yejing 業镜), које има способност да рефлектује добре и лоше стране живота, па је реч и о „огледалу мудрости” (huijing 慧镜), које је сугерисало да је Будин ум у уму свакога човека. Будистичка огледала тако више имају духовну потку и нагласак је на божанској искри која помаже да се разруше границе светова и да се дође до јасног увида, да се сагледа садашњост кроз прошлост и тако види и будућност у садашњости.
Шаманска огледала
Познато је да је древна кинеска цивилизација много утицала на све околне земље, од Кореје и Јапана на истоку, Тибета и Централне Азије на западу и Сибира на северу. Можда је најдубљи утицај остварен на пољу шаманистичко-магијске праксе.
Као саставни део одеће коју носе бројни шамани у Сибиру и Монголији, јављају се метални дискови који су прикачени за њихову одећу. Ови дискови су кинеска бронзана огледала. Нека од њих су стара и по неколико хиљада година. Они су јако важни церемонијални, магијски, ритуални предмети и много се користе у њиховој свакодневној пракси.
Историја кинеских бронзаних огледала може се пратити најмање 4000 година уназад.221 Она су генерално округлог облика, имају централно дугме или чвор на полеђини са рупицом у њему, као и украсним шарама на истој тој страни. Често су прављена методом „изгубљеног воска”, где се глинени калуп направи око воска, па кроз то огледало обликује своју,
221 Цивилизације које су веома рано почеле да праве бронзана огледала су и Египат (2900. старе ере), Индија (2800−2500. г. старе ере), а у Европи, Римљани, чију су технику касније преузели, веома занимљиви, Келти.
изворно замишљену, форму. У калуп се улива бронза око глиненог облика, приликом чега се она топи, губи восак. На крају се бронза одваја од глиненог калупа, чинећи тако верну копију изворног облика који је прво направљен у воску. Најсавршенија бронзана огледала Кина је правила у периоду између династија Хан (206. г. старе ере) и Танг (907. г. нове ере). Бројна шаманска огледала потичу управо из тог периода. Али ако погледамо каква је потреба за њима у данашњем времену, можемо рећи да њихова производња за потребе шамана постоји и данас. У складу са основним принципима кинеске цивилизацијске матрице, кинеска огледала увек имају двојаку функцију, једна је магична, а друга је практична. Користе се, с једне стране, да одбију и рефлектују зле силе, али играју и веома значајну улогу у традицији фенгшуија. 222 Огледала имају моћ да рефлектују негативне утицаје и да дају путоказе како преуредити простор и усмерити кретање ка бољем, успешнијем, моћнијем месту, нашем месту, месту спокоја, мира, здравља, среће.
Магична огледала се често проналазе као саставни део загробних предмета у археолошким ископинама. Она су значајна у кинеским ритуално-обредним радњама које су везане за култ умрлих и предака. Тако се, као једна од најчешћих функција, огледала стављају на груди умрлог као „огледало заштитник срца/душе”, где оно игра улогу чувара који треба да обезбеди сигуран прелаз „границе светова”. У бројним гробницама проналазимо мурале на којима се види како људи држе огледала помоћу којих гледају спољашњи свет, плашећи и терајући огледалима утваре, авети, демоне, духове који их салећу током путовања кроз бројне светове, а посебно то важи за промену светова коју су људи описали као „свет живих” и „свет мртвих”. До данас је у Азији остала пракса да многи шамани, чак и они који су одбацили своју шаманску одећу, задржавају своје огледало. Оно може бити обешено или окачено за капут помоћу канапа или траке која је провучена кроз рупицу на дугмету огледала, која се налази на његовој полеђини. У свету шамана, у зависности од регионалног и религиозног амбијента, огледала добијају различита имена. У Монголији их називају толи, на Тибету мелонг, у Манџурији панапту, итд. Део шамана користи и огледала која нису, нужно, кинеска. Нека су веома стара и не баш чиста и погодна за огледање, нека су потпуно црна, превучена бројним наслагама времена, са бројним ожиљцима, белезима и бескрајним улогама које су играла током векова. Како год да се објашњава њихова шаманска улога,
222 Фенгшуи, древна вештина праћења космичких, природних и људских енергетских кретања (вода, ветар, ваздух, светло, сенка, топло, хладно) и у складу са тим одабирање погодног места за живот, као и уређење простора у складу са најбољим енергетским процесима и хармоничним током и везама Неба, Земље и човека.
најприближније истини јесте да се она користе ради гледања у „друге светове”, „места судбине”, „изворе, не тако наклоњених, сила” и служе и за најелементарније облике прорицања. Правци кретања која огледала усмеравају могу бити прошлост, садашњост, будућност, може се питати о болестима, лековима, срећи, несрећи, итд. Има огледала чија је најважнија сврха да „прикупљају, сабирају здраве, јаке енергије које се, онда, из њега, посебним активностима” дају „болесној особи” ради оздрављења. Постоји и веровање да ако се на та „енергетски богата огледала” стави вода, она онда у себе упија све моћне елементе и служи као „духовни, душевни, телесни нектар”. Пити ту воду, у изворно шаманистичком смислу, јесте пити исконску енергетску искру. Шаманско огледало може да послужи и као „складиште душа”, чак и као место на којем се чува „душа заштитника или помагача” самога шамана. Зато је огледало једно од најважнијих, ако не и најважнији, свети предмет за шамана. У Кини се и данас, у местима где је шаманизам жива вера, огледало користи као „прозор”, „врата”, „отвор”, „пролаз” кроз који шаман улази у „друге светове”, или у космичка пространства ради посебних облика путовања. Та „путовања” не само да нису обична, свакодневна, једноставна, лака, већ она поседују и особеност мистерија, у које могу ући само посвећени, иницирани, одабрани.
Занимљиво је да, иако тибетанска шаманистичка пракса порекло има у старој Кини, иако је тесно везана за праксу шамана Сибира и Монголије, она је довела до промене самог физичког изгледа огледала. Тако је огледало мелонг један мали метални диск, који је са једне стране удубљен, а са друге стране испупчен. Он може бити јако једноставан и неукрашен, а може бити и украшен са обе стране будистичким мотивима или будистичким астролошким симболима. Понекад се као начин израде наводи мешавина од осам метала: злато, сребро, жива, бакар, никл, калај, гвожђе, а понекад се оно прави и од делова метеорита. Најчешће се користи месинг или сребро. Данас га на Тибету користе многобројни лаици, исцелитељи, шамани, шарлатани, преваранти, ламе, итд. Прорицање судбине, астролошка манипулација енергијама, сакупљање „космичке енергије”, све су то функције ових огледала. Интересантно је да се ова огледала користе и за „прочишћавање” светих објеката. Честа је употреба малих огледала мелонг као амајлија. Верује се да она имају моћ да отклоне зло, невоље, узнемиреност, страхове, панику, неуравнотежена психичка и емоционална стања.
Огледала су занимљива и због још понеких особина, које су стари Кинези добро познавали. Наиме, оптички систем који се састоји од два равна огледала спојена под правим углом даје три слике, али магија слика настаје оног тренутка када почне да се смањује угао између два равна огледала која су спојена под правим углом. Тако да када су два огледала
спојена под углом од 60º, она образују пет слика, а код два паралелна огледала, односно када је угао између два равна огледала 0º, број слика је бесконачан. Постоји још једна правилност, која је веома занимљива. Када се неки предмет налази између два огледала која затварају неки угао, у огледалима се види онолико слика тога предмета колико се пута угао, што га огледала затварају, садржи у 360º, па то умањено за један. Тако, ако огледала заклапају угао од 60º, у огледалу ће бити пет слика, јер је 360:60 = 6; 6–1=5.223
Бронзана огледала у Кини су се правила од неолита, па све до династија Минг и Ћинг, када, после масовног увоза огледала од стакла из Европе, она престају да се производе. У ствари, већ у династији Сунг, она полако излазе из моде, губе на својој популарности. Како то већ бива, оно што је некада пленило пажњу, оно чему се дивило, без чега се није могло, што је била ствар доброг укуса, осећаја за лепо, истанчано, вредно, постаје безначајно, недостојно пажње, испод сваког прага пристојности, непотребно, бесмислено, ружно.
У кинеским музејима градова Суџоуа и Шангхаја приказана су изузетна бронзана огледала чија старост прелази 2000 година. Ретко се може назрети и трунчица рђе у сплету њихових чудесних шара. Високи ниво професионализма, знања, љубави, испуњавао је рад на овим огледалима. На њиховој полеђини уписана је богата кинеска историја. Нека од њих су украшавана и златом. Мотиви прича кинеских митова, легенди, историјских догађаја, теме из свакодневног живота, религије, магије, филозофије, астрономије, астрологије, красе полеђине ових огледала. Иако су данас у свету науке шаре пресудне за њихову категоризацију, не треба заборавити да је умешност кинеских мајстора, начин производње, оно најпресудније како за њихов квалитет тако и за ванвремену лепоту коју бронзана огледала у себи носе.
223 Када се на небу појаве „натприродни” феномени, као што су два пуна Месеца (Енглеска, 1118. године) три Сунца (Италија, 1492), па опет три Сунца (Кина, 2011. године), они стоје у директној вези са природом „огледала”. Услед одбијања светлости од облака, који се састоје од веома ситних ледених иглица и лебде високо изнад Земље, иглице које су прозрачне и које добрим делом чине раван слој (нека врста огледала) у коме се одбијају светлосни зраци са Сунца или Месеца стварају њихове ликове. Када се према Сунцу или према Месецу јаве два таква облака, онда људско око са земље види три Сунца или три Месеца. Важно је и место, односно, тачка на којој човек стоји, тачније положај у којем може да прими и примети одбијене светлосне зраке. Занимљиво је да су прва огледала од стакла прављена у Венецији, правили су их фламански мајстори у шеснаестом веку, а прва фабрика за масовну производњу стаклених огледала отворена је у Француској у шумама Нормандије.
Често се за историју каже да је огледало људи, а, из перспективе кинеских огледала, можемо, без задршке, рећи да су бронзана огледала у себи сабрала највредније садржаје кинеске историје.
Литература:
– Kwang-Chih Chang, Shang Civilization, Yale University Press. New Haven and
London, 1980 – Michael Loewe, Chinese Ideas of Life and Death, SMC Publishing INC, Taipei, 1994 – Gao Ming, Gu wen zi lei bian, Zhonghua shuji, 1980 – Vilets Vilijam, Umetnost Kine, Narodna knjiga, Beograd, 1974. – 王章, 《古镜记》, https://www.pinshiwen.com/cidian/gwxs/2019060987385.html – Ancient Chinese Bronze Mirrors from the Lloyd Cotsen Collection, na: Cohttp:// media.huntington.org/uploadedfiles/Files/PDFs/gg_bronzemirrors.pdf – Eugene Yuejin Wang, Mirror, Death, and Rhetoric: Reading Later Han Chinese
Bronze Artifacts, The Art Bulletin, Vol. 76, No. 3 (Sep., 1994), pp. 511–534, na: https://eaa.fas.harvard.edu/files/eaah/files/mirrordeathrhetoric.pdf – Hongfei Sun, Zhanrui Niu, Canming Wang and Bo Yuan, Scientific Analysis of an
Ancient Bronze Mirror Dating of Han Dynasty, Advanced Materials Research, Vol. 337 (2011), pp. 743–746 Online: 2011–09–02© (2011) Trans Tech Publications,
Switzerland, na: http://citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/download?doi=10.1.1.698. 4983&rep=rep1&type=pdf – Радосав Пушић, Лао Ц, Плато, Београд, 2003. – Радосав Пушић, Дете и вода, Чигоја, Београд, 2017.
126
II. СУСРЕТАњА: КИНА – СРБИЈА
128
