КРЕЧTHIS IS THE CULT OF

Ивица Трајковић THIS IS THE CULT OF КРЕЧ!

Текст је инспирисан „Rockument“-ом, објављеном у 50. броју Часописа за књижевност, уметност и културу „ Буктиња“.

Године 1993–1995. То су оквири. Али то су оквири који су дефинисани оним што је претходило...

Цртани у 7.15, домаће васпитање, наочаре, девојчице, мали фудбал испред зграде, полазак у Гимназију, црквени хор, панк рок, Alan Ford, живот у провинцији, „неправедне санкције“... све је то утицало на стварање идеје...

Цане и Антон... то смо били ми...

Све је почело безазлено. Тако се и завршило, као једна добра зајебанција, која је трајала док је трајало наше велико пријатељство и док је било те врсте енергије.

Група КРЕЧ настала је у Неготину током летњег распуста 1993. године. My best friend и ја завршили смо другу годину Гимназије. Некако смо се извукли да не полажемо ништа тог лета. Били смо генијалан спој. Из основних школа дошли смо као одликаши, а онда смо од силног измотавања једва успевали да будемо врло добри и да не полажемо физику (и још понешто, сваке године). Чак су професори размишљали да једног од нас пребаце у друго одељење, да нас мало смире. Околности за зајебанцију нису баш биле идеалне: економска криза, рат у окружењу, породице у распаду... али године које смо имали и енергија која је била негде у ваздуху биле су јаче од свега.

БУКТИЊА - Број 53

Кренули смо са Дамировом великом жељом да научи да свира гитару, у чему је био прилично упоран, за разлику од мене, коме је било лакше да урла у микрофон. Дамир је скинуо неке рифове, а ја сам за једно поподне написао 17 песама и тако смо почели. Главни хит те прве фазе био нам је Зимница (тотално апсурдан текст писан лети, а почиње са: „Зима, веје снег, деца се санкају по брдима и пропланцима...).

Песме сам писао од петог основне, али после сваке фазе одрастања стидео сам се претходне, тако да су моје песме обично завршавале у каљевој пећи. Песмице са текстовима типа „...из Београда је та мала, у сред срца мени је сад стала“ или „Мој најбољи друг је Златко, име му је кратко...“ могле су само да изазову осећај стида код мене. Ово са КРЕЧОМ било је ваљда нешто друго и коначно је мој смисао за риму угледао светлост дана. Дамир је све то пратио на гитари. Наравно, било је бројних утицаја. Што се тиче Дамирове стране, слушао је искључиво хеви метал, али сам некако успео да му наметнем утицај панка и алтернативе као доминантне. Текстове смо имали своје, али поред њих било је и доста пародија и обрада.

Занимљиво да нам је први наступ био ни мање ни више него на ТВ Крајини. Заправо се радило о томе да је наш друг са хора, Мирко, у то време био новинар на РТК и хтео је да покаже како се млади у Неготину забављају током распуста. Сећам се да смо се у том прилогу жалили да немамо ниједан кош у граду и да тог лета нисмо путовали даље од Зајечара, где смо ишли на Гитаријаду, толика је криза била. За тај прилог смо одсвирали наше обраде песама „Лаку ноћ, децо“, „Добро вече, бакице“ и „Краш експрес“, а после емитованог прилога на ТВ-у, моју сестру било је срамота да изађе у град.

Круг око Креча се ширио. Осим нас двојице, углавном смо обухватали екипу са којом смо се дружили. Миша Хендрикс је започео каријеру са нама, па је онда отишао даље у професионалне. У његовој гаражи је и настало име бенда. Кад смо бирали назив, ја сам се наслонио на зид гараже и остао ми је траг од креча на мајици. Било је и других предлога, али смо изгурали овај. За бубњевима је био наш Кеца, али пошто он није много одмакао од шерпи и поклопаца, користили смо доступне бубњаре по граду, највише Срђана Јовића Јову, који се лако уклапао са нама, без икаквих проби. Били су ту и Ненча, Веки, Зока Рајковић, Сара и Кристина... позитивна енергија се ширила. Наступали смо две године заредом на маскенбалу у Гимназији, који је у то време био велики догађај. На Сусретима младих смо бранили боје Гимназије у више наврата. Два пута смо наступили у кафе бару „Бес“, где су у то време организоване свирке, једном у центру града код фонтане, као и на нашој матури. Осим тога, свирало се на стадиону, на хорским и кућним окупљањима. У једно јако мрачно време, нама је било лепо и желели смо то да поделимо са другима.

Од репеортоара, било је доста обрада домаћих група из осамдесетих 63

П Р О З А (К )

и с почетка деведесетих, обрада алтернативних песама деведесетих, неких тотално зајебантских текстова инспирисаних турбо фолком (нпр. „Бранили су да те виђам, бранили су у школи сви, бранили су ал` узалуд, ми смо победили...“), али и неких друштвено ангажованих текстова, који су нагињали ка озбиљом.

Неговали смо имиџ који је требало да иде уз саму музику: били су ту сакои, беџеви и наочаре за Сунце, штампали смо и неке примитивне плакате. Уз назив КРЕЧ увек смо цртали петокраку, што баш није било оригинално, јер смо то украли од легендарних КУД Идијота, а није баш ни ишло уз спајање гимназијског са црквеним хором, где смо били чланови. Хор је у то време био место доброг дружења и једини начин да негде отпутујемо, а чак и тамо смо од свега озбиљног правили неозбиљно.

Свакако бенд није отишао предалеко, ни по броју наступа, ни по трајању, ни по утицају који је оставио. За то кратко време колико смо били активни везују ме само лепе успомене. Све у свему, пратио нас је имиџ „добрих дечака“ који су решили да изађу из својих оквира, бар на кратко.

Социјала

Социјала није шала, социјала није мала, нећу да будем социјални радник.

Социјала није шала, социјала није мала, нећу да будем социјални радник.

Уради оно што сам желиш, буди поносан на себе, зајеби бедак устани горе!