ТРАЖИТИ РАЈ НА ИСТОКУ (одломак из романа „Агарта

Е З О Т Е Р И Ј А

Борис Над ТРАЖИТИ РАЈ НА ИСТОКУ (одломак из романа „Агарта“)

Историју народа чини и неписана историја великих путовања и светских путника; историја која почиње много пре Херодота или Марка Пола, у неолиту или још пре тога, у неко баснословно доба људске врсте. Можда већ на заласку примордијалног, Златног доба, са глацијацијом или потопом, с првом у низу катастрофа са којима се суочило човечанство. За њима следи доба миграција народа и раса. Ако можемо веровати Платону, Атланти беху први колонизатори на свету и дошли су са запада планете. Други, опет, кажу да су њихови преци били Хиперборејци, који су избегли из леда, са крајњег севера. Народи се потом, кроз историју, крећу од севера ка југу и од истока ка западу –не обрнуто. То чини њихов ход кроз историју –пут старења, дегенерације; час бржег или споријег али ипак неумитног пропадања. Тако започињу велика освајања, која обухватају огромна пространства, читаве континенте, и тако се зачињу епски ратови, попут оног који је беснео под зидинама Илија. Или је и он био само сенка неког митског рата који се водио у још дубљој прошлости? На почетку времена, ин илло темпоре.

Али, они не хрле ка непознатим и егзотичним земљама, ка топлим морима, већ касвојим изгубљеним завичајима; камитским земљама почетка, 113

Е З О Т Е Р И ЈА

ка богатствима Златног доба. Ка примордијалном, еденском изобиљу. Ка изгубљеном Рају, оном библијском, кога не престајемо да тражимо ни данас, овде на Земљи.

***

Ступајући на тло дотад непознатог континента, Кристофор Колумбо је помислио да је открио Нову земљу, ону која се помиње у Откривењу Светог Јована.

У заливу Парија и у његовим свежим воденим струјама славни морепловац је пронашао извориште четири реке изгубљеног рајског врта, самог Едена. „Бог ме је учинио весником Новог неба и Нове земље, о којој је говорио у Апокалипси (...), а пре тога на уста Исаије; и показао ми је где ћу је пронаћи“, узвикнуо је шпанском краљу Хуану.

Крају света, записао је у својој Књизи пророчанстава, претходиће откривање Нове земље, преобраћање неверника и уништење Антихриста.

У каквој се најзад вези налазе Агарта и Америка? Нису ли то оне нити које повезују све континенте? Или је појава и једне и друге, или пре њихов повратак на хоризонт светске историје, само један од знакова „последњих времена“?

Езотерици и адепти тајних удружења, мистици и опсенари, астролози и неофити, поклоници тајних кутлова и опскурни завереници –сви они плету своје мрачне мреже око Агарте и дубоких мистерија које скрива подземно краљевство.

Америка није само земља Апокалипсе –повести о смаку света и последњем откровењу. Први досељеници су Америку изједначавали с рајем у коме чак и дрвеће и биљке „говоре хијероглифским језиком нашег адамитског или примитивног стања“. „Нови свет“ је за них пројекција Раја на Земљи, којим је сам Бог благословио свој изабрани народ –Нови Израиљ. Атрибут „нови“ овде има значење „божански“. Други су Америку, не с мање основа, поистовећивали с Атлантидом, о чијој пропасти говори Платон –превиђајући да је извештај грчког филозофа прецизан у својим појединостима и да, мимо атлантидског острва, филозоф помиње и „копно на западу које са свих страна окружује океан“. То је северноамерички континент, о томе не може бити двојбе. Америка је само њена сенка на Западу, „лажна Атлантида“.

Херман Вирт говори о ишчезлој земљи Мо-Уру (библијска Морија, у којој је Аврам хтео да жртвује свог сина), острву у северозападном Атлантику, које је заправо изгубљени сакрални континент.

Индија средњевековља и познијег доба, ка којој хрле светски путници, једнако је, ако не и више, митска земља; није само пукагеографска чињеница. 114

БУКТИЊА - Број 53

Своје име Бразил дугује Хи-Брасилу, митској земљи келтских предања. Зашто је Сибир, на концу, постао „свето тле“ Руске империје? За Јесењина, рај је управо Русија, или је она важнија и од самог раја.

Америка, наравно, није Атлантида, митско острво које је у освит историје ишчезло у Атлантском океану. То је, у ствари, она Зелена Земља, или Земља Мртвих; „Царство сенки“ на Западу о коме говори Платон, као и предања и митови толиких народа. Америка је Транс-Атлантида. Шта значи то поновно појављивање једног мртвог, у океан потонулог континента, на хоризонту светске историје? На сличан начин, и Агарта је „земља мртвих“, која, како тврди пророчанство, тек треба да буде откривена, у дубоком подземљу. Читалац ће већ видети да ове кратке напомене нису без основа и да се Америка и Атлантида налазе у тесној вези с нашом темом –Агартом, подземним светом, мистериозним краљевством скривеним у вечитој тами, у давно прошлом времену. Са световима мртвих, са прошлошћу. Са прошлошћу која одбија да умре. И да управо оне крију многе тајне историје људске расе.

Било како било, не постоји ниједна земља, острво или континент на свету који су пуке географске датости. Целокупна Земља је заправо један свети текст, исписан нарочитим писменима –или у то само верују мистици и езотерици. Свака од земаља и предела, далеких и блиских, има свој скривени смисао, своје тајно значење: симболичко, есхатолошко, чак дубоко мистично. Она је, у исти мах, духовна реалност. То је област тајанствене науке –митске и сакралне географије –знања које је, како се чини, током векова или миленија заувек изгубљено.

Ако је откриће, или пре повратак Америке у људску историју, изазвало толику узнемиреност међу народима, шта ће се догодити када се испуни пророчанство Краља Света и тајна Агарте постане позната читавом човечанству? Јер, проречено је: народи Агарте ће једном поново изаћи на површину Земље. И такође: Рај, Еденски врт скривен је негде на Истоку.

Легенда тврди да негде у дубини Земље, испод површине, у мрачним спиљама и тајним пролазима, живи један тајанствени народ, скривен од туђих погледа, и да је то мало коме, само одабраним, познато на површини, а да се истина о томе скрива као најстроже чувана тајна. Или да је тако било све до скора.

То тајно краљевство се, како смо већ рекли, назива Агарта. Легенда је древна, потиче из давнина, из праисторије; о Агарти говоре предања различитих народа, белих, црвених и жутих, на Истоку и на Западу.

*** Два лица Јануса Не сећам се тачно тренутка у коме је започела моја потрага за Агартом. 115

Е З О Т Е Р И ЈА

Мора да је то било рано, сасвим рано, још у дечачком добу. Тада сам сањао како поседујем замак под земљом, у који су водиле мермерне степенице, и да ми је неки срећни случај отворио пут ка њему. Тајна је скривена дубоко под земљом, али тајна врата која до њега воде налазила су се у подножју неког џиновског стабла, у приградској шуми, попут оне која се настављала на наше имање у Подмосковљу, Сребрни бор (Серебряная сосна). Замак, подземни замак састоји се од небројених и баснословних одаја, и подсећа на спиље на острву Монте Кристо. Улаз је у њега скривен, древне камене степенице покривене земљом и сувим лишћем, прашином која је талог многих столећа. Прва од велелепних одаја почива у полутами и у царском пурпуру. Бакље су окачене на зиду –уколико бих запалио прву, одговарали су јој, пресијавајући се, дијаманти и бисери расути по каменом поду. У шкрињама су светлуцали рубини црвеним сјајем. Располагао сам безмерним богатством, чак и оним која нису била од овог света: златницима искованим рукама патуљака. Они су, баш као и елфи и ондине, моје слуге, моји ведри помоћници. Нико није могао да наслути моју тајну. Коме сам могао да се похвалим својим неизмерним моћима?

У јануару сам напунио седамдесет година. Јануар је месец бога Јануса, који је бог почетака и има два лица. Једно је насмејано, друго тужно. У њима је садржана претња и обећање; зла коб и срећан исход. То је метафора животног пута. У тренутку тријумфа, остварења наших снова, оних на којима се заснивао цео наш пређашњи живот и којима се подређивала наша јава као и наши снови, садржан је и горак укус нашег пораза. Радост је пролазна и краткотрајна, а само пораз коначан и неопозив.

Мој живот почиње као идила. Завршиће се, по свему судећи, сасвим другачије.

Идила и трагедија заправо су један те исти комад, онај који сваког дана посматрамо у престоном позоришту, а у том комаду, у сваком лику и у сваком заплету, садржано је двојство. Тамо где се приближавамо суштини, све се дели на двоје.

То је лице Јануса, бога Јануса који је у исто време бог почетка и бог краја. Овде први корак зависи од последњег а последњи зависи од првог.

Седамдесет година је прилика да сводимо своје рачуне.

Мој живот обележен је једном манијом: трагањем за краљевством скривеним под земљом, или у тами времена, у прошлости која је мртва и која ће таквом заувек остати. Само је ми можемо оживети. Некад давно, рођен сам и одрастао у једном зачараном царству.

То је потрага за изгубљеним Златним добом. 116

БУКТИЊА - Број 53

Једино наше Златно доба је детињство. У њему, и једино у њему, скривене су наше најдубље тајне и наши богови. Богови детињства.

Ниједан напор га неће моћи оживети, изузев наших сећања. Таква спознаја изазива бол, носталгију за оним што је неповратно изгубљено, како нам се чини, неповратно и заувек.

Тамо, и једино тамо, у прошлости, налик на сени из грчког Хада, о коме пева Хомер, лутају наши преци, наши отац и мајка, наши ближњи, они који су нас прогонили и они које смо ми прогонили; пријатељи и издајници, спасени и проклети, осуђени и џелати, грешници и блажени, хероји и кукавице; црвени и бели, бољшевици и царисти, агностици и верници, и изнад свих, сам Господ Бог, Свевишњи, онај коме се обраћамо у нашим тихим молитвама. Свако од њих нам шапуће своју повест.

С годинама, приближавамо се неумитно свом крају, свом физичком крају и, у исто време, враћамо се свом почетку. То је она змија, Уроборос, змија која без престанка прождире свој сопствени реп. Оно што ће им се десити после смрти, каже филозоф Хераклит, који је упамћен као Мрачни, људи не могу ни да наслуте.

Уроборос, то је само време, безмерни океан у који смо бачени, не знајући ни откуда смо дошли, а ни куда смо се уистину запутили.

Не знајући ко смо у ствари.

Јутро је, рано јутро, сунце обасјава прозоре мог стана у Подмосковљу.

Небо је ведро, безмерно плаво. Некад, људи ведро небо нису видели као плаво. Плава боја неба јавља се тек у позно доба, почев од ренесансе. Ни за Хомера и његове јунаке, оно нема плаву боју, већ тамну, зелену или љубичасту, боју винског талога.

Спуштам се лагано степеницама –лифт је у квару –а онда се, после кратке шетње, пењем истим путем назад и испијам свој чај. Преда мном почива још неотворена Правда.

Палим прву цигарету, то је део мојих јутарњих ритуала. Дим се издиже у готово правој линији.

Прозори су широм отворени. Стан је једнособан, величине ћелије, оне монашке или затворске. То је простор моје слободе. Соба је испуњена књигама, писаћи сто затрпан папирима. У једној фасцикли, црвене боје, сабрао сам документе које још поседујем –веома мало их је остало. Већину њих сам спалио године 1938, у једном берлинском хотелу.

Пребирам по својим успоменама. Сеђање је бестално и варљиво. Одакле почети причу о Агарти, свету које је ишчезао у подземљу? Оном који лежи дубље од двадесет хиљада миља испод површине Земље. Негде 117

Е З О Т Е Р И ЈА у њеној топлој унутрашњости, као њено скривено срце. Не знам да ли је то срце живо или су то сени из Хомеровог Хада, које нам се само привиђају.

Неке од њих су старе колико и овај свет, или још старије од њега.

Ова књига –оклевам да је назовем књигом –вероватно никад неће бити објављена, а сасвим сигурно неће бити објављена за мога живота. Можда овим насумичним белешкама није суђено да угледају светлост дана. Упркос томе, желим да забележим причу која је толико невероватна да се противи самом здравом разуму и изгледа као производ помраченог ума, бунила или пијанства, а ипак је истинита, усуђујем се да кажем, од речи до речи, уколико ју није искривило моје варљиво сећање. Или је то био само један сан, фатаморгана какве понекад доживљавају путници и пустолови? Да је забележим за себе, на крају животног пута.

Непосредно по мојој смрти, у то сам сасвим сигуран, у мој стан ће ући мени непознати, уклањајући сваки траг који би могао да сведочи о мени и мом животу.

Нека читалац, уколико се такав нађе –онај који не тражи само површну забаву –заборави на имена и године. Пишем ове белешке само по свом варљивом сећању. Нека не залази у архиве и јавне библиотеке да би проверио оно што у њој тврдим. Сва имена су у њој лажна, из разлога који ће му убрзо бити јасни. Моћи ће је разумети, у томе лежи парадокс, само они којима је већ позната тајна Агарте, или они који за њом, не питајући за цену, беспоштедно трагају.

Постоји једна епизода с којом желим да почнем ову повест, а која се одиграла године 195*, у долини реке Убуртелин-Гол.