Томас Лиготи (превод са енглеског Сава Кузмановић

Томас Лиготи ЧАУРЕ

(С енглеског превео Сава Кузмановић) Из збирке Писар таме (Орфелин, Нови Сад, 2017), преузето с допуштењем издавача

Једног раног јутра, сатима пре свитања, пробудио ме је доктор Диблан. Стајао је поред кревета, крај мојих ногу, лагано цимајући слојеве прекривача. У том сам полусну на трен био убеђен да ми нека животињица скакуће по постељини, њени су покрети представљали ноћни ритуал непознат вишим облицима живота. Затим сам угледао руку у рукавици како се трза под светлима уличних лампи испред мог прозора. Коначно, препознао сам силуету доктора Диблана, силуету коју су исцртавали шешир и мантил.

Упалио сам светиљку на ноћном сточићу и придигао се у кревету како бих се суочио са добро ми познатим незваним гостом. „Шта није у реду?“, упитао сам, помало се бунећи. „Примите моје извињење“, рекао је гласом у ком није било нимало кајања. „Желим да упознате некога. Мислим да би вам користило.“ „Ако тако кажете. Али, не може ли то да причека? Ионако не спавам баш најбоље. Ви бисте то барем морали да знате.“ „Наравно да знам. Знам, такође, и неке друге ствари“, потврдио је, сада већ раздражљиво. „Господин с којим вас желим упознати ће врло ускоро напустити земљу, тако да је ствар у времену.“ „Свеједно...“ „Да, знам –ваш проблем са живцима. Ево, узмите ово.“

Доктор Диблан ми је спустио две јајасте пилуле на длан. Ставио сам их у уста и прогутао заливши их с пола чаше воде што ми је стајала на сточићу. Спустио сам празну чашу крај будилника из ког је допирало тихо шкрипање услед неких незнаних мутација његовог механизма. Поглед ми је, опчињен спорим и равномерним кретањем, остао прикован за казаљку која је показивала минуте, све док ме ме доктор Диблан тихим али неумољивим гласом није тргао из транса. „Заиста би требало да кренемо. Такси нас чека испред.“

И тако сам пожурио, размишљајући како ћу на крају ја платити за ову екскурзију, за такси и све остало.

Доктор Диблан је оставио таксисту да чека у уличици иза моје зграде. Фарови таксија су се прилично слабо пробијали кроз таму, с муком нас водећи док смо се приближавали возилу. Један поред другог, доктор и ја смо се кретали

БУКТИЊА - Број 53

преко џомбастог плочника и кроз болесна испарења што су избијала из рупа на поклопцима неколико канализационих шахтова. Угледао сам месец како сија између збијених кровова и помислио како пред мојим очима лагано пролази кроз мене, надимајући се помало до свог пуног обима. Доктор је приметио да зурим. „Ништа се није покварило тамо горе, ако вас то мучи.“ „Али делује ми као да се мења.“

Озлојеђено зарежавши доктор ме је увукао за собом у такси.

Возач је изгледао као да је уљуљкан у некакво стање мировања. Ипак, доктор Диблан је успео да га натера да реагује када му је довикнуо адресу, и шофер је окренуо своје пацовско лице ка стражњем седишту и кратко нас одмерио. Неко време смо седели у тишини док је такси крстарио кроз неколико опустелих авенија. У то доба читав свет који се налазио с друге стране мог прозора није био ништа више од мноштва сенки што су подрхтавале у даљини. Доктор ми је додирнуо руку и рекао: „Немојте бринути ако пилуле које сам вам дао немају тренутно дејство.“ „Верујем у ваш суд“, узвратио сам, а доктор ме је сумњичаво погледао. „Ипак, помогло би ако бисте ми рекли зашто у ово доба седимо на задњем седишту таксија. Кога то идемо да видимо, ко је толико битан? У чему је тајна?“ „Нема никакве тајне“, одговорио ми је доктор. „Идемо да посетимо једног мог бившег пацијента. То не значи да неке несретне околности и даље не постоје у овом случају. Из извесних разлога представићу вам га као ‘господина Кеча’, мада је и он нека врста доктора –врхунског научника, заправо. Првенствено, желео бих да погледате један документ повезан с његовим радом. Филм, да будем одређен. То је нешто заиста изванредно. И сасвим могуће корисно –за вас, свакако. То је све што у овом тренутку могу да кажем.“

Климнуо сам главом као да ме је то разјашњење задовољило. Затим сам приметио колико смо далеко одмакли, скоро до супротног краја града, ако је то уопште било могуће за оно што је деловало као врло кратко време. (Био сам заборавио да ставим сат на руку и та непажња је донекле погоршавала моју иначе лошу способност оријентације.) Четврт кроз коју смо путовали била је једна од најгорих, предео без реда и смисла, нарочито док сам га посматрао обасјаног месечином.

Ту је могло бити отворено поље прекривено ђубретом и отпацима, похарана зараван где су светлуцале крхотине стакла и комади метала. Покаткад би нека усамљена зграда, не издвајајући се нарочито од своје околине, штрчала из те пустоши, огољена структура чија су сва лична обележја састругана с костију. А затим, скренувши за угао, напушта се то лунарно пространство и улази у густо испреплетено гнездо кућа, патуљастих и огромних, збијених заједно, све изједене, изобличене. Чак и док сам их посматрао кроз 79

П Р Е В ОДИ

прозор таксија деловале су као да настављају са својим распадањем, мутирајући под тмурном светлошћу месеца. Кровови и димњаци издуживали су се ка звездама, тамне цигле су се умножавале и расле попут канцерозних набрекнућа на фасадама, читаве су се улице увијале и грчиле по неком неземаљском плану. Иако неколико прозора јесте било испуњено светлошћу, колико год болешљивом, једино људско биће које сам видео био је бескућник склупчан у подножју неког саобраћајног знака. „Опростите, докторе, али мислим да је све ово превише за мене.“ „Држите се само“, рекао је, „тек што нисмо стигли. Шоферу, скрените тамо, у уличицу иза оних кућа.“

Такси се дрмусао док смо се пробијали кроз уски пролаз. С обе стране налазиле су се високе дрвене ограде иза којих се уздизало мноштво кућа импресивне висине и величине, мада су све ипак и даље биле тек споменици пропадања. Фарови таксија једва су успевали да осветле натрпану уличицу која као да је бивала све ужа како смо напредовали. Изненада, шофер је уз трзај зауставио возило како не би прегазио неког старца згуреног уз ограду поред ког је лежала испражњена флаша. „Овде ћемо изаћи“, рекао је доктор Диблан. „Чекајте нас ту.“

Док смо излазили из таксија повукао сам доктора за рукав, прошаптавши му нешто о цени вожње. Гласно ми је одговорио: 80 „Више бисмо морали да бринемо о томе како ћемо пронаћи такси да нас врати кући. Они избегавају овај крај и врло ретко се јављају на позиве одавде. Није ли тако, возачу?“ Али он је поново утонуо у оно успавано стање у ком је био када сам га први пут видео. „Хајде“, рекао је доктор. „Чекаће нас. Овуда.“

Доктор Диблан је гурнуо један део ограде који је служио као нека слабо причвршћена капија, затворивши је пажљиво након што смо прошли. С друге стране налазило се малено двориште, тачније минијатурна депонија где су се сенке шириле преко ђубрета. А пред нама је, претпоставио сам, стајала кућа господина Кеча. Деловала је веома велико, са невероватним бројем кошчатих шиљака и истурених прозора што су се оцртавали наспрам неба, чак и са ветроказом неког нејасног животињског облика на врху урушеног торња окупаног месечином. Ипак, иако је месец био блистав као и раније, сада је деловао значајно тање, као да је и он био истрошен попут свега осталог у том крају. „Није се нимало изменио“, уверавао ме је доктор. Отворио је стражња врата куће и руком ме позивао да приђем. „Можда нема никога“, рекао сам. „Врата нису била закључана. Видите ли да нас очекује?“ „Изгледа ми као да у кући нема никаквог светла.“ „Господин Кеч воли да штеди на неким трошковима. То му је једна

БУКТИЊА - Број 53

малаопсесија.Алинадругимпољима је заиста врло екстравагантан. И ни у ком случају он није сиромашан. Припазите овде на трему –неке од ових дасака нису више као што су некад биле.“

Чим сам стао крај доктора, он је из џепа мантила извукао батеријску лампу, осветливши нам пут у мрачну унутрашњост куће. Када смо ушли, та жућкаста трака осветљености почела је да лепрша на све стране по црнилу. На трен се скрасио на пауковој мрежи у једном углу таванице, а затим се сјурио низ празни, изанђали зид и наставио да поскакује дуж извитоперених лајсни на поду. У магновењу је осветлио два кофера, прилично трошна, при дну степеништа. Глатко је отклизао уз ограду степеништа и одлетео равно на спрат изнад, одакле смо зачули некакво гребуцкање, као да је тамо тумарала нека животиња са дугачким канџама. „Да ли господин Кеч има неког кућног љубимца?“, упитао сам тихо. „А зашто да не? Ипак, мислим да га нећемо пронаћи тамо горе.“

Зашли смо дубље у кућу, прошавши кроз многе собе које срећом нису биле затрпане намештајем. С времена на време смрскали бисмо понеко парче сломљеног стакла ђоновима; случајно сам шутнуо празну флашу и уз звекет је послао преко огољеног пода. Стигавши до супротног краја куће ушли смо у дугачки ходник који је с обе стране имао неколико врата. Сва врата су била затворенa, а иза неких су допирали звукови слични онима које смо чули са спрата. Такође, зачули смо и кораке како се лагано спуштају низ степениште. Тада су се отворила последња врата на крају ходника и разводњена светлост је одагнала неке од сенки испред нас. Округласти и омањи човек стајао је на светлу, лењо нас позивајући руком. „Касните. Веома, веома касните“, гунђао је док нас је водио наниже, у подрум. Глас му је био пискав, али и прилично храпав. „Баш сам се спремао да пођем.“ „Примите моје извињење“, рекао је доктор Диблан који је овога пута звучао сасвим искрено. „Господине Кеч, дозволите ми да вам представим...“ „Баталите те ‘господин Кеч’ будалаштине. Ви врло добро знате како стоје ствари са мном, зар не, докторе? Хајде боље да почнемо, ја сам заузет човек.“

У подруму смо накратко застали, под лелујавом светлошћу свећа којих је свуда било на десетине, растапале су се на полицама, на старом сандуку или равно на под прекривен прљавштином. Међу свим тим предметима што су нас окруживали видео сам да је неки старински филмски пројектор био намештен на столу близу средишта просторије, а преносиво филмско платно стајало је уз наспрамни зид. Пројектор је био укључен у нешто што је деловало као мали електрични генератор који је брујао на поду. „Мислим да има ту и неких 81

П Р Е В ОДИ

столица на које можете сести“, рекао је господин Кеч док је намотавао филм на котурове пројектора. Тада ми се и први пут директно обратио. „Нисам сигуран колико вам је доктор објаснио шта ћу вам приказати. Вероватно веома мало.“ „Да, и то намерно“, прекинуо га је доктор Диблан. „Ако само пустите филм мислим да ће тиме моја улога бити испуњена, са објашњењима или без њих. Не може да шкоди, зар не?“

Господин Кеч му није одговорио. Након што је угасио неколико свећа и довољно замрачио просторију, укључио је пројектор који је иначе био веома бучна справа. Плашио сам се да ће било какав дијалог или нарација, ако их има у филму, бити угушени између зујања пројектора и брујања генератора. Ускоро сам схватио да је у питању неми филм, кинематографски документ који је у сваком делу своје производње био темељно примитиван, од непријатногосветљењаикрупнозрне фотографске текстуре до скоро сасвим неразумљивог сценарија.

Филм је деловао као визуелно сведочанство о научном експерименту, тачније –о лабораторијској демонстрацији. Окружење је, међутим, било све само не клиничко –голи зид у неком подруму, који је на неки начин подсећао, али није био истоветан зиду на ком сам посматрао овај филм. Предмет испитивања било је људско биће: одрпани, необријани и несвесни бескућник ког су 82 прислонили уз груби сивкасти зид. Није прошло много пре него што је тај човек почео да се миче, можда се будећи из неке дубоке омамљености. Ипак, кретње му нису деловале као да су баш његове. Тачније, изгледале су као грчевити трзаји неке енергије која је настањивала стару скитницу. Једна нога му се на секунд затресла. Затим су му се прса подигла, а онда и спустила. Ускоро је глава почела да му се тресе и наставила је да се дрмуса, као да се нешто пробијало кроз бескућникову косу, мрдајући међу дугим, масним увојцима. Део тога је коначно избио навише –нека танка стварчица, попут штапића. Почело је да се појављује још тих тамних чекињастих израслина које су се кострешиле, савијале и пружале ка спољашњем свету. На крају сваке од њих налазила су се танка клешта која су шкљоцала. Оно што се коначно пробило кроз ту распрслу лобању, извлачећи се вијугавим кретњама својих многобројних, тек рођених руку, величином и пропорцијама највише је подсећало на Имало је малецна паук-мајмуна. � провидна крила којима је затресло неколико пута, сјајна али бескорисна, и деловало је поприлично изнурено. Када је окренуло главу ка камери зурило је у објектив злобним очима и као да је нешто устима. закрештало кљуноликим

Прошаптао сам доктору Диблану: „Молим вас, плашим се да...“ „Управо тако“, просиктао је он. „Али морате се суочити са

БУКТИЊА - Број 53

извесним чињеницама како бисте се ослободили свог страха од њих.“

Сада је на мене био ред да упутим доктору зачуђен поглед. Није ми било непознато да је његова терапеутска пракса била, најблаже речено, крајње неконвенционална. И наше присуство у овом подруму –хладној мочвари сенки у којој су свеће трептале попут свитаца –деловало ми је као да користи доктору Диблану барем колико и мени, ако је „корист“ уопште била одговарајућа реч у овом случају. „Могли бисте ми барем понекад удовољити“, рекао сам му. „Тише! Гледајте филм.“

Филм се ближио крају. Након што се створење излегло из тог необичногјајета, наставило једаврло убрзано прождире остатак сиротог бескућника, оставивши тек гомилу костију у одбаченој одећи. Лобања се, савршено оглодана, уморно накривила на страну. А створење, које је раније деловало изнурено, сада је након гозбе изгледало чак дебељушкасто, поставши надувено и меснато попут превише храњеног пса. У последњим минутима филма на сцену је бачена мрежа која је ухватила огромну штеточину одвукавши је ван кадра. Тада је белина испунила екран, а филмска трака је залепршала на котуру. „И, шта кажете?“, упитао је доктор. Без сумње приметивши да сам још увек под утиском онога што сам управо погледао, пуцнуо ми је прстима пред лицем. Трепнуо сам и погледао га и даље збуњено ћутећи. Искористивши прилику, покушао је да ми наметне своје виђење дешавања у филму. „Морате схватити“, објашњавао је, „да је целовитост физичких облика само предрасуда. Ни не помињем њихову суштину, што је једна још климавија работа. То да један чудовишни инсект може избити из телесног склопа људског бића не би требало да буде разлог за страх и згражавање. Ваше предрасуде о механичком свету, свету редовних свитања и лунарних колотечина биле су заиста озбиљна препрека у терапији коју покушавам да применим на вама. Ви сте ме довели у положај да морам да бринем о вашој стрепњи да светом не влада правилност. Ипак, време је да схватите како ништа није чврсто зашрафљено, да тако кажем. То јасно важи и за оно што зовемо ум, са свим његовим жудњама за непрестано новим надражајима и осећајима. Много тога бисте могли да научите од господина Кеча. Ја богами јесам. Наравно, мени је јасно да и даље постоје неке неразрешене појединости када је његов случај у питању –јасам урадио колико је било у мојој моћи –али ипак, сматрам да је стекао изузетно и непроцењиво знање, без обзира на све последице. Његов га је истраживачки рад одвео у подручја у којима, како то да срочим... у којима су разни облици, разни нивои феномена, вишеструке равни природних постојања, открили сопствену способност да међусобно успостављају нове односе... да постану повезани, такорећи, на 83

П Р Е В ОДИ

начине за које се сматрало да су немогући. У једном тренутку му се све помешало, стопило, у неку врсту пандемонијума сила, фантазмагорију могућности које је похлепно пригрлио. Не можемо знати какви се све укуси и искушења могу јавити или развити у току таквог рада... необични хедонизам којим се не може управљати. Ох, сви ти хирови свемоћности, расплодња опроста греха. Добро, господин Кеч је уплашено устукнуо пред сопственим моћима, али ипак није могао да послаже све комадиће назад на своја места: потпуно нове навике и реаговања су му се већ урезале у систем. Најгора могућа врста ропства, али како ли је само убедљиво описивао еуфорију коју је доживео, бескрајну разноликост осећаја ван људског поимања. И управо ми је то поимање било потребно како бих га ослободио живота који је, на свој начин, постао недокучив и неизвестан као ваш –осим што његова патологија обитава на супротном полу. Морамо успоставити неко заједничко тло, неку равнотежу. Како само јасно то сада разумем! И управо сам вас зато спојио. То је једини разлог, какогод то вама деловало.“ „Мени делује“, узвратио сам му, „да нас је господин Кеч крадом напустио. Што се мене тиче, надам се да га више никад нећу ни видети.“

Доктор Диблан је из себе испустио тек сенку смеха. „Ах, и даље је он у кући. У то можете бити сигурни. Хајде да погледамо на спрату.“ 84

Он заправо уопште није далеко одмакао. Закорачивши у ходник са низом затворених врата на врху таванских степеница угледали смо да су сада једна врата била делимично отворена а соба у коју су водила била је слабашно осветљена. Не најавивши нас, доктор Диблан је лагано гурнуо врата све док нисмо могли да видимо шта се десило унутра.

Соба је била мала и ненамештена, са дрвеним подом на ком је горела свећа учвршћена сопственим истопљеним воском. Њена светлост је нејасно осветљавала округло лице господина Кеча, који је, рекло би се, пао у задњи угао собе, где је лежао некако искривљено. Мада је у соби било хладно он сеобилно знојио аочи су му биле напола склопљене у некој врсти троме исцрпљености. Али нешто није било у реду с његовим устима: деловала су замрљано и надувено, аљкаво нафарбана као неки огромни кловновски осмех. На поду поред њега лежали су, рекло би се, свеже искасапљени остаци једног од оних створења са филма. „Због тебе сам предуго чекао!“, повикао је изненада, широм отворивши очи и исправивши се на тренутак пре него што се поново скљокао. Затим је још једном из њега провалило: „Ниси ми могао помоћи и сада ме тераш да предуго чекам.“ „Управо сам због тога и дошао овамо. Да бих вам помогао“, рекао му је доктор, али му је поглед све време био прикован на измрцварену лешину на поду. Када је видео да сам

БУКТИЊА - Број 53

приметио како похлепно зури у леш, доктор се прибрао. „Покушавам обојици да помогнем, на једини начин на који вам се и може помоћи. Реците му, господине Кеч. Реците му како узгајате ове чудесне индивидуе и омогућавате им да изазову најзаносније усхићење, блаженство које се граничи с апотеозом.“

Господин Кеч је посегао у џеп панталона, извукао велику марамицу и обрисао уста. Церио се попут идиота, очигледно опијен својом недавном гозбом, и уз напор се придигао наноге. Тело му је деловало још надувеније, још лоптастије него пре, по пропорцијама заиста не сасвим људско. Када је вратио марамицу у један џеп посегнуо је у други и пар тренутака копао по њему. „Шта да вам кажем? Већим делом то је ствар психе. Зато сам се и обратио доктору. Остатак укључује неке хемијске формуле које подстичу оно што је суштински универзални процес трансфигурације, такозвано чудо стварања, у свим својим облицима. Катализатор се уноси у испитаника оплодњом или пак орално.“ С некаквим будаластим поносом испружио је руку. На његовом меснатом длану угледао сам два малецна предмета у облику јајета. „Ларве богова“, изговорио је с примесом страхопоштовања.

Нагло сам се окренуо ка доктору. „Пилуле које сте ми дали.“ „То је било једино што сам могао учинити за вас. Заиста се трудим да вам помогнем обојици.“

„Посумњао сам да нешто смерате“, рекао је господин Кеч, сада се тргнувши из обамрлости. „Није требало да вас увлачим у ово. Зар не схватате да је довољно тешко и без увођења ваших пацијената. Бескућници су једно, али ово је нешто сасвим другачије. Жао ми је што сам васупетљао уовунеприлику. Но, добро, кофере сам спаковао. Ово је сада ваша ствар, докторе. Пустите ме, време је да пођем.“

Господин Кеч се вешто извукао из просторије и пар тренутака касније кроз читаву кућу се разлегао звук залупљених врата. Доктор ме је пажљиво посматрао, ишчекујући моју реакцију, претпостављам. Ипак, подједнако је напето ослушкивао извесне звуке који су допирали из просторија око нас. Узнемирено комешање се гласно чуло одасвуд. „Схватате ли?“, упитао је доктор. „Господин Кеч није једини који је предуго чекао... заиста предуго. Мислио сам да ће пилуле до сада већ почети да делују.“

Посегнуо сам у џеп и извадио она два малецна јајета која нисам био прогутао. „Не могу рећи да имам поверења у ваше методе“, рекао сам. Онда сам бацио пилуле ка доктору Диблану који их је, оставши без речи, ухватио. „Надам се да вам неће сметати ако се сам вратим кући.“

Претпостављам да му је лакнуло када сам отишао. У току терапије господина Кеча и доктор се изгледа такође гнусно изопачио, претворивши се у крајње неуравнотежени примерак ком је и 85

П Р Е В ОДИ

самом заправо потребна радикална терапија. Док сам се враћао истим путем кроз кућу, чуо сам га како јурца унаоколо отварајући једна врата за другим, све док коначно није завапио у сажаљења вредном усхићењу: „Ту сте, дакле, лепотице моја. Ту сте.“

Мада је доктор сада деловао као потпуно безнадежан случај, верујем да је његова стратегија лечења за мене можда и била донекле корисна, или ми је барем накратко показала како бих могао да се на пола пута сусретнем са скривеним демонским струјама постојања. Јер у првим тренуцима тог магловитог јутра, док се таксиста пажљиво извлачио из уличице и пролазио крај свих тих пропалих кућа, ја сам осетио да сам досегао оно заједничко тло о ком је причао доктор Диблан –тачку равнотеже између узнемиреног лета из бездана и искушења да се сурвам у њега. Преплавио ме је осећај ослобађања, као да сам могао спокојно постојати ван гротескних, ригорозних захтева света, као опчињени посматрач који клинички хладно посматра хаотични метеж око себе, као и у самоме себи.

Ипак, тај осећај је убрзо ишчилео. Истински лек за проблеме колебљивог постојања неизмерно је редак. „Можете ли ићи мало брже?“, замолио сам возача, јер ми је изгледало као да никада нећемо напустити ту четврт из које је свако уређено устројство нетрагом нестало. Поново ми се чинило да се ствари мењају, на ивици да избију 86

из својих отромбољених чаура у неким новим, несталним облицима. Чак је и бледо сунце деловало као да покушава да побегне од сопствених природних пропорција.

Када смо стигли, без речи негодовања платио сам огромни рачун и задовољно се вратио у кревет. Следећег дана сам потражио себи другог лекара.