ПЕСМАСТРЕЛА И БОЖИЈА ЊИВА

Делај, делај у садашњици! Веруј у себе и вишњег Бога! Животи уче нас великана Да сузбит’можемо сваког свог врага, Те, одлазећи, да оставимо На песку времена за собом трага; Трага, што ће код кога другог, Који живота морем броди, Код бродоломника безнадежног, Може бит’ храброст нову да роди. Онда на ноге, посла се латимо, Шта год да спрема нам Провиђење, Вазда ка бољем стремећ’ научимо Вредноћу волети и стрпљење.

СТРЕЛА И ПЕСМА

Одапех стрелу, да кроз ваздух гре, На земљу пала је, али не знам где; Јер тако је брзо у ваздуху грела Да не могох видети гдено се обрела. Издахнух песму, да кроз ваздух гре, На земљу пала је, али не знам где; Јер чије око је тако моћна сила Да ће песму пратити која има крила? Дуго, дуго затим, нашао сам стрелу У каквоме храсту, јоште сасвим целу; А песму читаву, без икаквог квара Пронаш’о сам поново усрцу другара.

П Р Е В ОДИ

Act,— act in the living Present!

Heart within, and God o’erhead! Lives of great men all remind us We can make our lives sublime, And, departing, leave behind us Footprints on the sands of time;

Footprints, that perhaps another, Sailing o’er life’s solemn main, A forlorn and shipwrecked brother,

Seeing, shall take heart again. Let us, then, be up and doing, With a heart for any fate; Still achieving, still pursuing,

Learn to labor and to wait.

THE ARROW AND THE SONG

I shot an arrow into the air, It fell to earth, I knew not where; For, so swiftly it flew, the sight Could not follow it in its flight.

I breathed a song into the air, It fell to earth, I knew not where; For who has sight so keen and strong, That it can follow the flight of song?

Long, long afterward, in an oak I found the arrow, still unbroke; And the song, from beginning to end, I found again in the heart of a friend.

БОЖИЈА ЊИВА БУКТИЊА - Број 53 GOD’S-ACRE

Волим тај стари израз Саксонаца Што гробље њивом Божјом тачно зове –Сваку освештава раку свога плаца И на прах уснули пуше благослове.

Божија њива! Тај благимен нуди Утеху онима што гроб напунише Семеном што су им пабирчиле груди, Хлебом живота што њин није више.

У бразде лећи јој свима нам је судба, У чврстој вери да ће Божја воља Опет нас дићи кад анђелска труба Буде одвајала жито од кукоља. Тад стаће праведни, у бесмртној слави, У васкрсења башту која цвета, А мирис цвећа ће ваздух да преплави, Цвећа са првога и са другог света.

Смрти, нек плуг ти груб на земљи дела, Бразду начини ради наше сетве –Ово је њива Божја и парцела, На овом месту расту људске жетве! I like that ancient Saxon phrase, which calls The burial-ground God’s-Acre! It is just; It consecrates each grave within its walls, And breathes a benison o’er the sleeping dust.

God’s-Acre! Yes, that blessed name imparts Comfort to those, who in the grave have sown The seed that they had garnered in their hearts, Their bread of life, alas! no more their own.

Into its furrows shall we all be cast, In the sure faith, that we shall rise again At the great harvest, when the archangel’s blast Shall winnow, like a fan, the chaff and grain.

Then shall the good stand in immortal bloom, In the fair gardens of that second birth; And each bright blossom mingle its perfume With that of flowers, which never bloomed on earth.

With thy rude ploughshare, Death, turn up the sod, And spread the furrow for the seed we sow; This is the field and Acre of our God, This is the place where human harvests grow!