ГОДИНАПЕКИЋЕВА АТЛАНТИДА ПОСЛЕ 30

Миљан Ристић ПЕКИЋЕВА АТЛАНТИДА ПОСЛЕ 30 ГОДИНА

Радикалан и неконтролисан развитак науке, дебалансирање природе, злоупотреба њених ограничених извора, перверзија људске интелигенције, разарање духовних вредности и моралних стандарда, конфузија ума и душе, забуна у погледу сврхе и циља постојања, материјализација, механизација и најзад компјутеризација живота, тиранија великог броја и једнообразности, као и бесомучности индивидуализма, битка за превласт између страна које су из века у век, у жудњи за што лакшим тријумфом, упрошћавале људске видике, снижавале њихове вредности и елиминисале један по један обзир у њиховом постизању, довеле су најзад до опште катастрофе, у традицији запамћене као Потоп.

Борислав Пекић, цитат из романа „Атлантида“

Атлантида је научно фантастични роман Борислава Пекића који је написан 1988. године, а који је као и Беснилои1999анти-утопијскаповест о пропасти људске цивилизације. Сва три романа условно се могу сматрати једном целином, али ипак су својим садржајем нeзaвисни један од другог и то је оно што их са једне стране чини самосталним, а са друге стране делом трилогије. Небитно је који ћете роман најпре прочитати. Али моја препорука је да кренете од Беснила, преко Атлантиде па закључно са 1999.

Оно што ћете приликом читања Атлантиде свакако закључити јесте постојање две паралелне историје на које Пекић упозорава, које кроз роман разоткрива и демистификује. Прва је историја коју већина нас људи на овој планети, у већој или мањој мери, зна или мисли да зна и прихвата као истину. То је 100 историја која се учи у школама, факултетима и којом се читава људска цивилизација усмерава у одређеном смеру а који је у складу са одређеним интересима оних који владају светом. То је она опште прихваћена историја. Написана у уџбеницима и књигама. Емитована и презентована преко свих масмедија. Историја којом смо индоктринирани и самим тим изманипулисани и обманути. Вековима па чак миленијумима уназад. Међутим, поред те преовладавајуће историје лажи и обмане, помоћу које нам се креира садашњост и будућност, постоји и она друга историја. Неписана. Забрањена. Антипод опште прихваћене историје. Антиисторија. У којој је скривена истина и која се зато скрива од људи.

Пекићева Атлантида не говори само о тој другој историји. Пекићева Атлантида и јесте та друга историја.

БУКТИЊА - Број 53

Историја која је једно потпуно откровење. Историја која ће порећи и изнегирати све оно што знате и што сте мислили да знате. Све оно што сте кроз живот научили и што су вас научили добиће сенку сумње. Почевши још од самих почетака људске цивилизације па до данашњих дана. Питања као што су: „Како су изумрли диносуруси, ко је био Исус Христ и зашто је разапет на крст, шта је главни узрок другог светског рата и свих осталих ратова иначе, да ли је Атлантида постојала и како је уништена или је то само мит, да ли вештице стварно постоје и шта су оне заправо, ко је основао Америку и шта је заправо Америка...?“ само су нека од питања која су обухваћена Атлантидом и на која ћете добити одговоре само ако прочитате Атлантиду. И то није само пуко изношење чињеница поткрепљених разним теоријама завере, што је данас и више него популарно, већ је све то укалупљено у један научно-фантастичан роман проткан елементиматрилераиблагог хорора. Атлантида је једна фикција, анти-утопија, могућа верзија успона и пада људске цивилизације у којој је вешто укомпонована историја, религија, митологија, филозофија, антропологија, технократија... Могућа катаклизма људске цивилизације која ће произићи из глобалног рата који се води између робота и људи који су постали свесни да живе у свету робота. Међутим, између робота и људи на први поглед нема никакве разлике. Делују истоветно. Понашају се истоветно. Ипак, њихова унутрашњост је оно што их чини другачијим. Људи заслепљени том лажном претходно поменутом историјом живе у заблуди не схватајући да је време хомо сапијенса при самом крају и да их има много мање него што они мисле, да су свуда око њих хуманоидни роботи који изгледају као људи и којима је једини циљ да истребе свог творца човека. Ако је Бог створио човека по свом облику, исто је тако и човек робота створио по свом облику. Сходно томе, ако је човек окренуо леђа Богу и покушао да заузме његово место, место свог творца, зашто то исто не би урадили и роботи? То је главна идеја водиља којом се Пекић руководио док је писао овај роман. Значи, човек је, у свом стремљењу да постигне савршенство и моћ Бога, развијао технологију, која је требало да му на том путу развоја буде главна помоћ и подршка. Он је на то гледао и то доживљавао као еволуцију и прогрес хомо сапијенса. Међутим, због својих људских ограничења и несавршености није био кадар да види куда та еволуција и прогрес воде. Када је тога постао свестан више није држао конце у својим рукама. Већ је био свргнут са трона Бога.

Главни лик, Џон Ховланд (Карвер), трагајући за одговорима и сопственим пореклом, полако почиње да схвата шта се то дешава са њим самим и целом људском цивилизацијом уопште. Схвата 101

да је све у шта је веровао и што је био учен заправо једна велика лаж, лаж у коју верује велики део светске популације, да је истина толико шоканта и невероватна да је људски ум готово не може ни сагледати, а камоли прихватити. То га на тренутке доводи до саме ивице лудила, ствара огромну несигурност и нестабилност и доводи до максималне сумње у самог себе. Међутим, тек када коначно схвати и прихвати истину као такву, успева да позиционира своје право место у целом том глобалном симулакруму, проналази своју сврху, а себи као људском бићу даје крајњи смисао.

Ви као читалац, читајући Атлантиду, полако али сигурно улазите у лик Џона Ховланда и постајете он. Проживљвате његове емоције, делите његове заблуде, мучите његову муке, патите његову патњу, сукобљавате се са његовим дилемама, тражите одговоре на његова питања... Постајете учесник Атлантиде и актер у разоткривању највеће завере од свих завера. Завере на чијој успешности или неуспешности почива опстанак читаве људске цивилизације.

Роман је написан натакав начин да ће вас попут вртлогаполако увлачити у дубину Пекићевог „Атлантиса“ сатканог од речи, из кога се нећете моћи да искобељате и испливате, ма колико му се супростављали. И нећете имати мира све док не прочитате цео роман, константо се питајући: „Шта се то дешава и како ће се све окончати?“. А крај романа 102 је такав да ће вас оставити у ребусу и натерати на дубоко размишљање. Крај је такав да нема краја. Тиме је Пекић само хтео да нагласи да не постоји крај и не постоји почетак. Постоји то вечито кружење. Крај нечега је почетак нечег новог и тако у бесконачност.

Гледано из угла данашњице, Атлантида је још увек врло атрактиван и савремен роман, можда више него икада раније, баш због тога што се бави темом еволуције, историје, могуће катаклизме људске цивилизације и човекове постепене метаморфозе у био-машину, схваћене и приказане као сасвим природан процес. Свакако да је данас роман много ближи просечном читаоцу него у времену када је био написан и објављен (1988. године) баш зато што многи медиокритети у тим временима нису ни били свесни у ком правцу се креће људска цивилизација, нити су могли да наслуте да ће у блиској будућности технологија заузимати све већи примат у људским животима, па им је и цела прича можда деловала исувише апстрактно и потпуно невероватно. Због тога је Атлантида роман данашњице и још дуго година ће то и бити, јер у њему савремен човек напокон може препознати себе и коначно сагледати своју могућу несрећну будућност. За ту спознају свакако треба захвалити брзом развоју технологије, која нам је услед тога омогућила да у неким грубим оквирима, осврћући се на стање ствари које преовладава у

БУКТИЊА - Број 53

садашњости, можемо да наслутимо и препознамо нека будућа дешавања, а која су свакако описана у Атлантиди. Самим тим Пекићева Атлантида постаје и нека врста мрачног пророчанства које се свакако може обистинити у некој, мање-више, далекој будућности. И то је оно што је најстрашније, јер читајући Атлантиду и притом се нон-стоп осврћући на ту прошлост и историју која се на много места спомиње у роману неминовно постајемо свесни да ће и коначан исход у будућности, ако се не догоди неко чудо, бити истоветан коначном исходу у прошлости. А то је катаклизма. Потоп. Смак света. Крај.

Али као што смо напоменули. Не постоји крај и не постоји почетак. Постоји то вечито кружење. Крај нечега је почетак нечег новог и тако у бесконачност. Крај људске цивилизације није крај универзума. Није крај свега што постоји. Прост пример зато је потоп Атлантиде. Ако је Атлантида икада и постојала...

François de Nomé(Monsu Desiderio) - Пад Атлантиде, 17. век