УВОД У ТОМАСА ЛИГОТИЈА

Дејан Огњановић УВОД У ТОМАСА ЛИГОТИЈА

Одломак из књиге Поетика хорора, Орфелин, Нови Сад, 2014.

Томас Лиготи (Thomas Ligotti, 1953), амерички писац посвећен искључиво хорор причама. До сада објавио само један кратки роман, Недовршени посао (My Work Is Not Yet Done, 2002). Радио као један од уредника у одсеку за књижевну критику у престижној компанији Гејл Истраживања (Gale Research) (1979-2001), данас преименована у Гејл Групацију (Gale Group). Већи део своје кратке прозе објавио у фанзинима и нискотиражним жанровским часописима, односно у збиркамакодмалихиздавача,умалим тиражима. Добио већи број награда за жанровску прозу: Међународну струковну хорор награду (International Horror Guild Award), три Брем Стокер награде, а био је номинован и за Светску награду за фантастику. Током већег дела живота патио од хроничне анксиозности. Не појављује се на конвенцијама нити у видео медијима, и ретко даје интервјуе. У његовој прози видљив је утицај Х. Ф. Лавкрафта, а нарочито његовог мрачног светоназора, као и Роберта Ајкмана, у смислу нагласка на атмосфери и ирационалности заплета. Сарађивао је као аутор текстова, а понегде и гласом, у песмама мрачно-амбијенталне групе Current 93. Његове приче адаптиране су у два тома графичких новела под насловом Фабрика кошмара (Nightmare Factory, 2007-08). Аутор је и филозофско-есејистичке студије о песимизму и нихилизму, Завера против људске расе (The Conspiracy Against the Human Race, 2010).

На српском је до сада био присутан једино кроз свој кратки роман Недовршени посао (Booka, Београд, 2014). Збирка прича Писар таме (Орфелин, Нови Сад, 2017) представља његову прву збирку прича на српском.

Лавкрафт је различитим аспектима своје поетике утицао на бројне ауторе фантастике и хорора у другој половини 20. века, укључујући ту и писце драстично другачијег светоназора и стила (нпр. Стивен Кинг). Међутим, за прозу Томаса Лиготија може се рећи да представља природни продужетак и даљи развој лавкрафтовске поетике: она превазилази оквире утицаја и инспирације, будући да израста из аутентичног, нихилистичког и дубоко скептичног доживљаја света, који се умногоме поклапа са Лавкрафтовим. Сродност између ове двојице писаца опште је место међу критичарима и колегама који, као списатељица Попи З. Брајт у свом уводу једној Лиготијевој збирци, истичуњегов„осећајлавкрафтовског страхопоштовања који сеновито

БУКТИЊА - Број 53

прелази у егзистенцијалну мучнину“. 1 И сâм Лиготи је више пута признао свој дуг писцу из Провиденса: „Надам се да су моје приче у Лавкрафтовој традицији по томе што евоцирају осећај ужасачији извор је нешто кошмарно нереално, чије импликације су узнемирујуће чудне и, у магичном смислу, шармантне“. 2 Мајкл Свонвик (Michael Swanwick) у листу Вашингтон Пост (The Washington Post) тврди да Лиготијеве приче долазе право из срца хорора, и саветује: „Ставите ову књигу на полицу право између Х. Ф. Лавкрафта и Едгара Алана Поа. Где јој је и место“. 3

Невеселу слику човековог места у универзуму, сродну Лавкрафтовој космичкој страви, Лиготи развија до врсте нихилизма чија три основна принципа Мат Кардин овако дефинише: „Прво, бесмисленост –или можда злонамерност –принципа реалности иза материјалног универзума; друго, стална нестабилност овог универзума чврстих форми, облика и концепата који прети да колабира или мутира у нешто монструозно и непредвидиво; и треће, кошмарност свесне персоналне егзистенције у таквом свету“. 4 Говорећи о „леденој суморности ствари“ у причи „Бунгалов“(TheBungalowHouse)сâм

1 Poppy Z. Brite, „Foreword“, in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, Carrol & Graf, New York, 1996, p. x. 2 Poppy Z. Brite, „Foreword“, in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, Carrol & Graf, New York, 1996, p. x. 3 Thomas Ligotti, „A Graveside Chat: Interview with Thomas Ligotti“ by Ramsey Shawn, Deathrealm No. 8, Spring 1989, p.21. 4 Нав. према: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. iii. Лиготи то овако изражава: „Желео сам да верујем да је овај уметник побегао одсноваидемонасвеколиког осећања како би истраживао гадне и бедне ужитке универзума у коме је све постојеће сведено на три огољена принципа: прво, да немаш где да одеш; друго, да немаш шта да урадиш; и треће, да немаш кога да упознаш“. 5 Живот је, код овог писца, изједначен са кошмаром: „Живот је кошмар који оставља ожиљке на теби како би те уверио да је, заправо, стваран“. 6 Истоветну, и још експлицитнију поруку Лиготи износи у интервјуима: „Мој назор је да је проклета штета што се органски живот уопште развио на овој или било којој планети и да бол који жива створења нужно трпе претвара егзистенцију у непрекидни кошмар. Овај став је у позадини скоро свега што сам написао“. 7

Тај став у суштини се са оним који износи јунак

поклапа његовог кратког романа Недовршени посао (My Work Is Not Yet Done, 2002): ...моја Ултимативна Изјава, коју сада покушавам да вам изнесем, мада ниједан од вас неће од ње имати користи. Људи не знају, и не могу да се суоче са стварима које се збивају у овом свету, са потајним кошмарима које милиони трпе свакога дана... и са излуђујућим парадоксом, са кошмарном опсценошћу тога да

5 Thomas Ligotti, „The Bungalow House“ in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. 523. 6 Thomas Ligotti, „The Sect of the Idiot“ in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. 158 7 Thomas Ligotti, „Interview with Thomas Ligotti“ by Robert Bee, <http://www.ligotti.net/showthread. php?t=231> (Приступ: 10.07.2014) 95

будеш нешто што не зна шта је а опет верује да зна, нешто што је заправо ништа до мајушна честица што сачињава тело Велике Црне Свиње Која Се Ваља У Великој Реци Црнила која се нама указује у виду излазака сунца и небодера, као сви они чворови прошлих дешавања и расплитање тих чворова у будућности,каорођенданиисахране, као сателити и мобилни телефони и ракете лансиране у свемир, као нације и народи, као закони природе и закони човечанства, као породице и пријатељи, као све, укључујући ту и ове речи које исписујем. 8

Лиготи не налази утеху у католицизму, као Вилијам Питер Блети, нити у љубави и породици, као Стивен Кинг, нити у необузданој имагинацији, као Клајв Баркер. Једину прихватљиву стратегију он види у директном суочавању са кошмарним аспектима егзистенције као једином реалношћу иза наоко пријатних привида. Јасна последица тога је његова поетика хорор приче, чија је једина утеха једноставно то да неко други дели нека од ваших осећања и да је од њих начинио уметничко дело за које поседујете увид, осећајност и –свиђало вам се то или не –особени скуп искустава да бисте га разумели и ценили. Запањујуће је рећи, утеха страве у уметности је у томе да она заправо интензивира нашу панику, појачава је на разводној табли наших срца издубљених ужасом,

8 Thomas Ligotti, „My Work Is Not Yet Done“, in: Ligotti, My Work Is Not Yet Done; Three Tales of Corporate Horror, Mythos Books, Poplar Bluff, 2002, p. 153. 96 појачава ужас на најгласније, све време посежући за том савршеном и заглушујућом амплитудом на којој можемо плесати уз бизарну музику наше сопствене мизерије. 9

Лиготијева проза директно и самосвесно се наставља на традицију „чудне“ приче Макена, Блеквуда, Дансенија и Лавкрафта, у потпуности игноришући модерне тенденције Кинга и Баркера: оног првог због банализације хорора, а овог другог због претераног ослањања на експлицитно насиље и шок. Лиготијева проза готово сасвим избегава телесни хорор, који је сведен на сугестију или врло кратак опис; такође, скоро у потпуности је лишена секса и вулгарног језика који натапају Баркерова дела. О Кинговој врсти хорора Лиготи каже: „Моја претпоставка је да Кинг има тако широку популарност не толико због његових чудовишта колико због способности да описује очеве и синове (и мужеве и жене) сједињене кризом. Уобичајене емоције, искрено и јасно представљене. То је пут ка статусу мултимилионског суперстара“. 10 Лиготи испољава одмак од уобичајеног жанровског реализма, макар и оног иначе коришћеног за произвођење контраста са Другошћу која у реално приказано окружење продире. Због тога овај амерички писац, наизглед

9 Thomas Ligotti, „Introduction: The Consolations of Horror“, in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. xxi 10 Thomas Ligotti, „Weird Tales Talks with Thomas Ligotti” by Darrell Schweitzer, Weird Tales No. 303, Winter 1991/92, Нав.према: Darrell Schweitzer (ed), The Thomas Ligotti Reader, ibid, p. 28.

БУКТИЊА - Број 53

парадоксално, своје праве узоре налази у европским ауторима као што су Франц Кафка, Георг Тракл (Georg Trakl), Бруно Шулц, Семјуел Бекет (Samuel Beckett), Дино Буцати (Dino Buzzati), односно у прози Х. Ф. Лавкрафта и Х. Л. Борхеса (Jorge Luis Borges).

Најкрупнији помак који Лиготи доноси у поетику хорора у односу на већину жанровских претходника садржан је у томе да његова страва није произведена применом уобичајене формуле: судар и сукоб између препознатљиве нормалности и оног Другог. Ову одлику његовог писања с правом истиче С. Т. Џоши: „Фокус целокупног Лиготијевог дела је систематични напад на стварни свет и његова замена нестварним, сноликим и халуцинантним. (...) ‘стварни свет’ код Лиготија постоји толико фрагментарно да контраст између ‘природног’ и ‘натприродног’ никада није у довољној мери успостављен“. 11 Док је Лавкрафтова поетика умногоме почивала на поступцима чији је циљ био да оно нереално учине реалним кроз минуциозне описе природе и амбијената, кроз алузије на актуелна научна сазнања, на стварне и митске изворе, Лиготи је усредсређен на то да стварност разоткрије као нестварну, лажну, кошмарну. Другим речима, код овог писца не постоји нормалност као премиса и првобитно стање где, затим, продире „ненормална“ Другост: сâма нормалност је већ

11 S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, ibid, p. 245. од почетка, по себи, тек танак вео привида који је саставни део „Велике Црне Свиње Која Се Ваља У Великој Реци Црнила“. Не постоји дом, нити домаће, у свету суштински туђем и неподношљивом, па отуд нема ни радикалног туђинства. „Обичност“ је незнатно појачана тек толико да се разоткрије њена нереална, снолика, кошмарна природа.

Његов пространи и оболели свет, пун прашњавих лутака-манекена, уфлеканих тапета, простетичких лажњака и вампирских уљеза међу живима, описан је спојем боја цемента и пауна. Његови ликови крећу се попут лутака-сенки, лоше и замрљано осветљених, кроз дводимензионална пространства осликана прљавим светлима, смештена испод злонамерних, подмуклих, без-звезданих небеса. Резултати којима воде наши планови и снови без значаја су, попут наших гестова и мисли; бесциљни покрети тела и ума у универзуму замазаних вашарских огледала. 12

Савршено прикладни елементи оваквог света јесу Лиготијеви најчешћи мотиви: хипноза, лутке, сан (кошмар), забрањено знање. Хипноза симболизује стање у коме човечанство обитава, у власти сопствених или наметнутих илузија које су неопходне, јер једина ствар ужаснија од ониричке квазистварности јесте буђење из тог сна, и суочење са правим стањем ствари. Лутке, а нарочито марионете,

12 David Tibet, „Soft Black Star; Some Thoughts on Knowing Thomas Ligotti“, in: Darrell Schweitzer (ed), The Thomas Ligotti Reader, ibid, p. 115.

представљају симулакруме људског; ако хипноза означава стање квазиживота, лутке су квази-људи, лажне индивуде заточене у стању без сопствене воље и моћи за бекство (буђење), као у песми „Имам специјалан план за овај свет“ (I Have a Special Plan for This World) чије је стихове Лиготи написао за групу Current 93:

Хтедох да видим оно што не може да се види: тренутак крајњег удара када се луткара. 13 лутке окрену да виде свог

У том контексту мотив сна, односно кошмара, преплиће се са мотивом хипнозе, док забрањено знање, неретко представљено кроз готски, а нарочито лавкрафтовски мотив старе, забрањене књиге, без изузетка носи конотације разбијања илузије и сна, те буђења ради суочења са крајњом истином. У идејном смислу Лиготијева поетика ослоњена је на гностичке принципе: зло је инхерентно материјалном и органском постојању, патња прожима свеколику егзистенцију а бог, уколико постоји, оличен је у Злом демијургу, творцу овако кошмарног постојања: „Замисли свеколико постојање као пуку маску за најогавније зло, апсолутно зло чија је стварност ублажена једино нашим слепилом за њега, зло у срцу 13 „I wanted to see / what could not be seen: / the moment of consummate disaster / when puppets turn to face the puppet master.“ Нав.према: Thomas Ligotti, „I Have a Special Plan for This World“, <http://www.lyricsmode. com/lyrics/c/current_93/i_have_a_special_plan_for_this_ world.html> (Приступ: 10.07.2014) 98 ствари, које постоји ‘унутар сваке звезде и у празнинама између њих –унутар крви и кости –кроз све душе и духове’, и тако даље. (...) Замисли универзум као сан, као грозничави кошмар демонског демијурга“. 14

Још и више од гностицизма ова поетика дугује изворном будизму и његовим концептима као што су Маја (илузија која скрива истину), Самсара (вечити круг рађања и смрти) и Нирвана (излазак из Самасаре кроз одрицање од сваке жеље, укључујући жељу за животом, и последично избегавање патње постојања). Овиконцептинетипични су за англоамеричку прозу, јер не нуде никакву врсту оптимизма нити наде као противтежу невеселој слици света. Будући да су ове идеје изражене на неконвенционалан начин,крозособену,интроспекцијску и поетизовану прозу, разумљиво је да је Лиготи остао у забрану нискотиражних и специјализованих издавача, као „најбоље чувана тајна у савременој хорор прози“, како га је назвао Вашингтон пост. 15

Што се тиче Лиготијевог односа према стилу хорор приче, добру илустрацију пружа његов рад „Белешке о писању хорора: прича“ („Notes on the Writing of Horror: A Story“, из збирке Песме мртвог сањара / Songs of a Dead Dreamer, 1989). У овом споју хорор теорије и праксе, Лиготи демонстрира четири главна приступа хорор причи. Први

14 Thomas Ligotti, „Nethescurial“, in: Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. 252. 15 Нав.према: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p.

БУКТИЊА - Број 53

је реалистички, са главним циљем „да покаже да је, у реалистичким терминима, нестварно заправо стварно“. 16 Овај поступак илустрован је кроз једва прикривену пародију стила Стивена Кинга: „Да би постигао овај ефекат, натприродни реалист мора заиста да познаје нормални свет и да дубоко прихвата здраво за готово његову стварност. (Помаже ако је и сâм нормалан и стваран.) Само онда се нестварно, абнормално и натприродно могу прокријумчарити као обичан смеђи пакет обележен као Нада, Љубав, или Колачић Судбине, и адресиран на: Ивицу Непознатог. И на седиште драгог читаоца“. 17

Други стил је традиционални готски, у коме се натприродно осећа на свом терену: „И до дан-данас фантастично, невероватно, остаје моћно и логиком неупитно када шета кроз суморност и величанственост готског света. Толико тога се ту, заиста, иронично подразумева“. 18 додаје: „Дакле,

готска прича уради како

Аутор да се треба, дајте да будемо искрени, потребно је да аутор буде помало луд, барем током стварања, ако већ не и све време“. 19 Трећа техника названа је експерименталном, и састоји се у раздвајању и темпоралном реорганизовању двају наративних токова, тако да један креће од свог краја, а други од свог почетка, како

16 Thomas Ligotti, „Notes on the Writing of Horror: A Story“ in: David Hartwell (ed), Foundations of Fear, Tor, New York, 1992, p. 651. 17 ibid, p. 652. 18 ibid, p. 653. 19 ibid, p. 654. би се на крају приче нашли на средини. Међутим, наратор и њу одбацује зарад четврте, коју Лиготи несумњиво сматра најприкладнијом својој поетици и назорима:

Другим речима, одговарајући стил хорор приче заправо је стил личне исповести, и ништа осим тога: рукописи пронађени на усамљеним местима. Док неки могу ово сматрати врхунцем отрцане мелодраме, а ја гарантујем да је тако, ово је такође огољена и сирова кичма праве крваве страве. То је нарочито истинито када исповедајући наратор има нешто на срцу што сместа мора да себи олакша и мучи се под кошмарном тежином тога све време док приповеда причу. 20

Резултат таквог приступа је грозничава, високо индивидуална, помало ексцентрична проза која неретко својом интонацијом, црном иронијом и по правилу непоузданим приповедачима подсећа на Поове готске приче у савременом, али подједнако де-реализованом, нестварном амбијенту.

20 ibid, p. 656.