ПОРШЕ

БУКТИЊА - Број 53

Смрћу једног човека нестаје и један непознат свет –Зашто ми све то причаш, растужио си ме, па у чему је поента онда и да будеш оно што волиш или да не будеш, јер како год да окренеш резултат свега тога је исти? –Младо моје, сви смо ми, свесни или не, да тако кажем, рођени под срећном звездом, неко више неко мање, поготово ако будеш јурила за својим сновима и држала до себе, доживећеш тренутак када ће се твој свет фантастично сударити с другим световима и ти онда више никада нећеш истим очима гледати на свој свет и на један тренутак, кажем ти ако будеш имала среће можда чак и више таквих тренутака, нећеш бити усамљена и схватићеш дасмо свимиусамљени наистиначинидажудимо заразумевањем и када будеш спознала такав осећај никакве границе твог путовања неће постојати. Постаћеш најбоља верзија себе на најмањи усамљенији начин могући! –Али како да постигнем то? –Драга моја, да ја или било ко други има одговор на то питање, свет би био једно сасвим другачије место.

ПОРШЕ

Као животиња улазим у такси и дерем се на таксисту: –Брзо прати та кола која су испред нас!

Таксиста се с ишчуђавањем и мало преплашен окреће мени већ постајући нервозан: –Молим! Ало, бре, девојко, није ти ово никакав филм!

Вадим му 5000 динара, једине паре које сам имала, и прва таква новчаница у животу и насилно му је дајем. –Ма само их ви пратите !!! и уморно се наслањам на задње седиште и пратим погледом кола испред нас. Таксиста је прихватио новац без проблема и више ми се није обратио. Немо је пратио кола и упућивао ми преко ретровизора с времена на време погледе ишчуђавања и осуђивања. На сваком семафору знала сам да ме очекује тај поглед. Већ се 15-ак минута возимо пратећи та кола, да ли су ме приметили, да ли су приметили да их такси прати? На ту помисао желудац ми се преврнуо, најрадије би сада легла и спавала три дана без престанака, али авај, док се све ово не заврши нема спавања за мене, а богами ни никаквог одмора. Да ли ћу доживети тај дан? Пола сата вожње пролази, а кола и даље не стају, колико ће ме још овај таксиста возити, ни 5000 не трају бог зна колко. Иовако мисли да сам чудна, избациће ме негде у пичку материну, без пребијеног динара и шта онда? Опет ћу бити изгубљена, класика! 67

П Р О З А (К )

Коначно, кола испред нас се заустављају испред неке богаташке зграде.

Излазим и ја, и пазим да ме не виде, битно је остати тиха и неприметна. Помало и полако се удаљавам од таксија, кад таксиста креће да се дере на ме: –Девојко, девојко, врати се заборавила си нешто!

Шта ли сам сада заборавила, немам ни шта да изгубим. Прилазим му и он ми руком пружа мали привезак у облику поршеа и безвољно каже: –Сваки клијент који плати путању више од 3000 динара, добија на поклон привезак за кључеве у облику поршеа.”

Ива Богдановић - Без наслова (цртеж)