Životni stil

Piše:

Zvjezdana Gvozdenović

@stella_iron

Da li je u istoriji ljudske vrste postojalo vrijeme čudesnije od ovoga? Mnogi bi uskliknuli u oduševljenju: „What a time to be alive”. Ipak, ta čudesa uspijevaju biti zasijenjena kontradiktornostima. Kroz ljudsku istoriju većina ljudi nije imala privilegije poput uživanja duboke starosti, dobrog zdravlja, svakojakog bogatstva, životne perspektive i prilika koje su danas podrazumijevane. Industrijska revolucija dala nam je mogućnosti poput stvaranja velikih, sjajnih gradova i zbrinjavanja velike količine ljudi u njima. Urbanizacija je promijenila socijalnu organizaciju i šablone dotadašnjeg života. Postmoderni svijet donio je edukaciju, znanje, materijalna bogatstva i vidike u nedogled. Rođeni i odgajani u znaku vrtoglavog rasta, prethodni vijek nam je kao tekovinu zavještao tehnologiju i konzumerizam, a zatim modelovao naš život po njihovoj matrici - matrici koju 21. vijek slijepo prati. Danas ubiremo plodove tih akcija, a ugrožavanje prirodne sredine i biodiverziteta, impersonalizacija ljudskih odnosa i povećanja socijalnih razlika samo su neki od njih. Mnogi među nama postali su izdvojeni od svijeta i milioni ljudi suočavaju se sa problemima poput siromaštva, prenaseljenosti, zagađenja, nasilja, nedostatka socijalne potpore i usamljenosti.

Fokus današnje globalne kulture temelji se na potrošaču i radniku kao osnovnoj jedinici, a ne na osobi kao pojedincu. Rad se slavi do nivoa fetišizma.

Kao posljedica toga, usvojili smo korporativni način razmišljanja koji je dug na kvantitetu, kratak na kvalitetu, a još kraći na usporenju. Brzina je postala naš okov. Ubrzavamo stvari koje po svojoj prirodi zahtijevaju vremena

Tako danas imamo brze dejtove, hranu spremnu za tri minute (čitajte instant nudle), tehnike brzog čitanja, ubrzani kurs joge i instant gratifikaciju. U današnjici u kojoj živimo brže, putujemo više, kupujemo više i čini se kao da ne postoji ništa što bi nam moglo faliti, nečega ostajemo gladni.

Sve više ljudi navodi da se neprestano osjećaju siromašno u pogledu vremena - kao da imaju previše stvari za obaviti, a premalo vremena za njih. Ipak, dvadesetčetvoročasovni okvir isti je za sve. To nas dovodi do pitanja, na koji način posmatramo vrijeme i njegovo proticanje? U kulturama van naše, vrijeme je ciklično i kao da se pretače. Na Zapadu (kojem smo skloniji) vrijeme je linearno i ograničen je resurs. Ono ističe, plašeći nas maksimom „use it or lose it”. U tom strahu, naši dani postaju konstantna utrka sa vremenom koje se ovih dana čini kao naš najveći neprijatelj. Koji su rizici te trke? Svako vrijeme zaista nosi svoje breme. Ako nam je ovo naše dalo materijalni prosperitet, osiromašilo nas je za nešto mnogo dragocjenije - brigu, ljubav, osjećaj pripadnosti i spokoja. Pored vode i hrane, zaista, naše osnovne ljudske potrebe. Kako smo došli do ovolikog ubrzanja?

Preskakanje obroka, prekovremeni sati, rad do kasno u noć i opsesivno čekiranje mejlova realnost su mnogih. Tu realnost objeručke prihvatamo kao najrođenijeg.

Ono je za luzere. Usporiš li, mrtav si.

Za nas je vrijeme jednodimenzionalno. Toliko smo utopljeni u kulturu brzine da ne vidimo njenu štetu. Brz život nije ekvivalent dobrom životu (sem ako ste zavisnici od adrenalina). Nije čudno da se naše postmoderno društvo upoređuje sa trkom pacova. Trka pacova predstavlja nelagodne živote koji vode ljudi sa poslovima koji od njih iziskuju naporan rad kako bi se takmičili sa drugima u novcu, moći i statusu. Dobrota i uljudnost više nisu stvar humanosti, već gubitništva, a njega se plašimo. Na tom strahu se danas zasniva svijet.

U poslednje dvije decenije, evidentan je nagli rast globalnog bogatstva. Ipak, materijalno bogatstvo nije rezultiralo i onim vremenskim. Pojedinci i organi- zacije koji imaju moć da kreiraju politike često zanemaruju pogubne učinke nedostatka vremena. Svake godine se troše milijarde za ublažavanje materijalnog siromaštva, dok o vremenskom siromaštvu često ne čujemo ni riječi. Za to vrijeme, ono se tiho pogoršava, ugrožavajući cjelokupno blagostanje, zdravlje i produktivnost nemalog broja ljudi koji zbog nedostatka vremena nemaju kada posegnuti oporavku ili traženju bilo kakve vrste pomoći, pa i one medicinske. Iako surova, to je možda neizbježna reakcija na ubrzanje života mnogih od nas, koje donosi priroda tehnologije i komunikacije, kao i sveprisutna opsjednutost produktivnošću koju nam je servirao kasni kapitalizam.

U toj globalnoj iscrpljenosti, prirodno se izrodila potreba za usporavanjem. Usporeni pristup prije svega predstavlja potrebu za preispitivanjem postojećih okvira i reorganizacijom ustaljenih praksi u području društva, ekonomije i svakodnevnog života

Slow Movement ili Spori pokret, čiji presjek želimo prikazati, označava prekretnicu u kulturnom stavu, u korist sporijeg tempa života. Poenta nije raditi sve puževim tempom, već da stvari radimo pravim tempom. Prema sljedbenicima Sporog pokreta, život živimo prebrzo, a srazmjerno njemu mijenja se i kultura. Oni ne ističu fabričke postavke života i držanje za skute prošlosti, već usporavanje života u modernom svijetu. Pokret se za- laže za povećanje kvalitete hrane, rada, proizvodnje i života smanjenjem brzine.

Filozofija „Slow Movementa” poziva na ugodniji život kroz poboljšanja u svim aspektima života, od seksualnih odnosa, preko roditeljstva do medicine. Pokret predstavlja kulturnu revoluciju protiv vjerovanja da je brzina uvijek bolje rješenje, piše Carl Honoré u svom bestseleru „In Praise of Slow” (2004). Raditi sve najbolje što možemo, a ne najbrže što možemo, staviti kvalitet ispred kvantiteta, i ono najbitnije, biti prisutan u tim nastojanjima

Slow Movements kolektivni je naziv za organizacije koje obuhvataju mnoge aspekte života i suprotstavljaju se užurbanom potrošačkom životu. Počeci spore revolucije datiraju iz 80-ih godina prošlog vijeka i borbe protiv širenja franšiza brze hrane. Prvi spori pokret, pod poznatim nazivom „slow food”, počinje davne 1989. godine, kao bojkot protiv otvaranja McDonald’s restorana u samom centru Rima. Njegov začetnik je

Carlo Petrini i čin takvog protesta skrenuo je pažnju na važnost zdrave, kvalitetne hrane iz lokalnih izvora. Njegova gastronomska inicijativa se u narednim decenijama proširila kao globalni pokret čiji su principi obuhvatili polja od rada i putovanja, do dizajna i medija. Danas on obuhvata na milione ljudi u preko 160 zemalja. Slow food pojavio se na više nivoa: od malih farmerskih za- jednica i lokalnih proizvoda, do opuštenih obroka u čijem se mirisu, teksturi i ukusu uživa u dobrom društvu. Ovaj pokret vjeruje u povezanost hrane sa mnogim aspektima života i čvrstu vezu između tanjira, planete, ljudi, politike i kulture.

Polazna tačka je da odabirom onoga što jedemo zajednički možemo uticati na to kako se hrana uzgaja, proizvodi i distribuira i kao rezultat imamo moć da postepeno mijenjamo svijet. Dakle, u pitanju je stil života, a ne samo još jedan izvikani način

Konzumiranje lokalne hrane doprinosi okolini i našem zdravlju samim tim što namirnice ne moraju biti hemijski obrađene da bi izdržale transport koji sam po sebi izaziva zagađenje. Osnovno je pravilo da sa što daljih lokacija hrana dolazi, to prolazi kroz više štetnih procesa.Filozofija Slow Food pokreta sastoji se iz tri glavna principa: hrana mora biti dobra (kvalitetna, svježa i zdrava), čista (proizvedena tako da ne šteti okolini, ljudima i životinjama) i pravedna (da je pristupačna kupcima, ali i isplativa proizvođačima). Pored kupovanja lokalne hrane, bitan dio procesa su njeno spremanje i konzumiranje - sve treba biti u duhu poštovanja i pažnje. Ovakvim činom doprinosimo očuvanju lokalnog kulturnog identiteta, ali i sopstvene dobrobiti. Na kraju dana, mi zaista jesmo ono što jedemo.

U Italiji se kao značajna pridošlica sporom pokretu 1999. godine javlja i pokret Cittaslow. Cilj ove organizacije bio je da se odupre homogenizaciji i globalizaciji gradova, kao i da proširi filozofiju Slow Food pokreta primjenjujući koncepte ekogastronomije u svakodnevnom životu. Vremenom je Cittaslow postao pokret međunarodnog karaktera koji svojim programom okuplja gradove bogate tradicije, kulture i snažnog identiteta, s ciljem povratka izgubljene kvalitete svakodnevnog življenja kroz ostvarivanje spokojnijeg i promišljenijeg načina života. Zamisao dobrog življenja značila bi priliku za uživanje u rješenjima i uslugama koje građanima omogućavaju da doživljavaju svoj grad na jednostavan i ugodan način. Živjeti sporo trebalo bi evocirati izreku starih Latina „festina lente” (žuri polako) i pomiriti najbolje od znanja prošlosti sa uživanjem u mogućnostima današnjice. Naravno, ovaj način je zamišljen da bude humaniji, ekološki ispravniji i razumniji za sadašnje i buduće generacije. Projekat treba odati počast malim stvarima u sve više globalno povezanom svijetu. Spori gradovi nisu glavni gradovi, niti velika sjedišta, ali su jake zajednice koje su donijele svjestan izbor da poboljšaju kvalitet života za svoje stanovnike. Oni teže izvući najviše iz modernog vremena i globalizacije, ali istovremeno zadržati duh i identitet zajednice u jeku globalnih previranja.

Kao Cittaslow grad u obzir mogu dolaziti jedino zajednice sa ispod 50 000 stanovnika. Danas organizacija obuhvata oko 300 gradova, u oko 33 zemlje, a posljednja novopridošlica je upravo grad iz našeg regiona - Makarska.

U godini osnivanja pokreta Cittaslow , skandinavac Geir Berthelsen imao je ideju „spore planete” i potrebe da se svijet nauči usporavanju kako bi kreirao zdravije, sretnije i produktivnije pojedince. Iz te ideje je u Norveškoj nastao

The World Institute of Slowness. Institut je započeo kao think-tank vođen filozo- fijom pažnje, ljubavi, bliskosti i zajedništva. Njegova misija je mijenjati način na koji ljudi razmišljaju o vrijednostima, brzini i sveukupnom pristupu životu. Za razliku od hronološkog vremena, nelinearno vrijeme je to koje radi za nas, a sporost leži u balansu. Kako bi dosegli balans, Institut ima spisak od 10 savjeta za nas. Prvo i krucijalno - ne žuriti!

Požurivanje nas čini manje produktiv- nima i daje inferiorne rezultate. Trebamo sebi dati dovoljno vremena da se posvetimo stvarima koje radimo.

Drugo, nema multitaskovanja. Ono je loš način da uradimo „skoro” sve, ali nedovoljno. Zaista, studije pokazuju da multitasking (koji je mehanizam svih nas), dovodi do smanjenja produktivnosti za čak 40%. Treće, ne radimo ništa i prepustimo se sanjarenju - tako dopuštamo umu da uspori i luta kuda želi. Četvrto, trebamo uspostaviti balans i stroge granice između posla i slobodnog vremena (zavirivanje u mejlove nije dozvoljeno). Peta stavka je san koji je nužan za usporavanje i resetovanje našeg mozga. Trebamo omogućiti sebi dovoljan broj sati i ne oslanjati se na power nap-ove. Ako ste zaluđeni organizovanjem svog kalendara, šesta stavka vam govori da ga ne pretrpavate. Ne postoji ništa loše u polupraznom kalendaru. Sedam - ne budimo robovi telefona i tuđih poruka. U redu je diskonektovati se. Pod osam, uvijek trebamo poraniti makar 10 minuta, kako bi se smirili i pripremili za šta god da nam slijedi. Devet nam govori da usporimo lično vrijeme, odemo u šetnju, ugasimo uređaje i prepustimo se kontemplaciji. I ono krajnje i možda najvažnije - po- klonite svoje vrijeme ljudima i stvarima koji to zaista zaslužuju. Vrijeme je dragocjen poklon.

Vjerovatno najpoznatiji ogranak Slow Movementa je slow fashion (spora moda). Termin je 2007. godine osmislila Kate Fletcher ističući kako ovaj koncept nije još jedan sezonski trend. Značajnu aktuelnost stiče posljednjih godina, kada se modna industrija ustoličila kao jedan od najvećih zagađivača na planeti. Spora moda zasniva se na istim principima kao i pokret spore hrane i predstavlja alternativu masovnoj proizvodnji garderobe, odnosno brzoj modi (fast fashion). Za razliku od masovno proizvedene garderobe lošeg kvaliteta, spora moda fokusira se na produžavanje životnog vijeka komadu robe. Proizvodnja odjeće sa kulturnom ili emocionalnom konekcijom je jedna od glavnih zamisli ovog pokreta: potrošači će odjeću zadržati duže od jedne sezone, ako se za nju vežu na određenoj osnovi. Misao kojom se trebamo voditi je upravo „kvalitet ispred kvantiteta” i njom se sumiraju osnovni principi spo- re mode. Neki od načina učestvovanja u sporoj modi su i svima dobro poznata kupovina u second handovima ili od lokalnih brendova, ali i ručno prepravljanje i dorađivanje odjeće, dodatna briga o materijalima i njihovom održavanju, donacija odjeće onima kojima je potrebna, kao i sve što možete uraditi kako biste komadu garderobe pružili drugi život umjesto onog na deponiji.

Slow travel ne označava odredjeni način transporta, koliko mindset. Ovaj pokret vodi se uvjerenjem da je bitnije dobro upoznati jedno područje, nego vidjeti samo djeliće više područja.

Fokus nije na maničnom razgledanju, već na postepenom upijanju okoline i povezivanju sa mjestom i lokalnim stanovništvom

Značajnu kategoriju sporog pokreta čini i slow travel koji u post-covid vremenu sve više dobija na značaju. Slow travel može značiti iznajmljivanje apartmana umjesto hotela, trgovinu na lokalnim pijacama i istraživanje neposredne okoline hodanjem, biciklističkim turama ili drugim sredstvima prevoza ako su u pitanju nešto veće razdaljine. Zamisao ovakvog tipa putovanja je da budu lako podnošljiva za okolinu, budžet i naravno, nas kao osobe željne bijega od svakodnevnog stresa. Za kakav god se odmor odlučili, cilj je usporiti kako bi se izvuklo ono najviše iz svake sekunde avanture na koju smo se odmetnuli.

Sporom putovanju po metodi „seeing less is seeing more” nalikuje pokret spore umjetnosti ili njen najbolji predstavnik

- Slow Art Day. Slow Art Day je globalna inicijativa čiji je začetnik Phyl Terry i sa svojim aktivnostima započela je 2010. godine. U svijetu umjetnosti koji je često vođen profitom, ova inicijativa odskače svojom idejom, a ona je prilično jednostavna: usporiti i posmatrati. Posjetioci muzeja i galerija najčešće vide umjetnine kroz svoje ekrane i spora umjetnost treba biti antiteza tome.

Prosječno zadržavanje kod jedne umjetnine iznosi oko

17 sekundi, malo više ako želite ugrabiti fotografiju za društvene mreže. Posjeta muzeju na kraju završi zujanjem pored stotina slika i eksponata, bez da smo i jednu zaista vidjeli

Čitava suština ove zamisli je da jednog dana u aprilu svake godine muzeji i galerije širom svijeta otvore svoja vrata i organizuju posebne događaje koji će potaknuti posjetioce da iskuse umjetnost kroz čin sporog gledanja. Pokret želi pomoći ljudima da otkriju čari posmatranja umjetničkih djela, uglavnom kroz posmatranje nekoliko selektovanih radova u trajanju od 10-15 minuta po djelu, nakon čega slijedi zajednička diskusija. Kada ljudi polako gledaju umjetničko djelo, taj čin ih dovodi do otkrića. Najvažnije otkriće do kojeg treba doći je da se umjetnost može vidjeti i iskusiti bez stručnjaka ili prethodnog poznavanja oblasti. Niko vam ne može reći na koji način da uživate u umjetnosti. U toj činjenici leži uzbudljivost i radost otkrića, čime se želi probuditi strast, interesovanje i kreativnost kod posmatrača. Neuronauka je potvrdila ono što su stari umjetnici uvijek znali: mi vidimo samo mali djelić onoga što je oko nas.

Da bismo proširili vidike i dopustili sebi više, moramo usporiti. Po tome je ovakvo gledanje radikalno inkluzivan čin, jer sve što nam je potrebno je naša prisutnost

Kako bi posjetioce doveli u raspoloženje za sporu umjetnost, neke od institucija koje učestvuju u inicijativi nude jogu i zvučnu meditaciju kako bi vam pripremili čula prije ulaska na izložbu. Čak i par minuta ovakvog posmatranja mogu predstavljati transformativno iskustvo. Od 2010. Slow Art Day organizovao je preko 1 500 individualnih događanja, na svih sedam kontinenata i u preko 700 institucija, tako gradeći jednu veliku kulturnu zajednicu.

Hrana, moda, umjetnost i putovanja samo su neki aspekti borbe sporog pokreta sa tabuima savremenog svijeta. Danas govorimo i o sporom dizajnu, sporoj kupovini, sporim medijima, sporom roditeljstvu, sporom radu, pa i sporom filmu kao posebnom stilu u kinematografiji (dodatna informacija, samo za odvažne ili dovoljno lude - film Satantango režisera Béle Tarra traje oko 7 sati i 30 minuta). U ovom presjeku vidjeli smo da im je zajedničko ukazivanje na opasnosti kratkoročnih dobitaka i ističu se dobrobiti dugoročnog razmišljanja.

Umjesto konstantne žurbe i stajanja na ivici burnouta, usporeni način života nas ohrabruje da prihvatamo manje aktivnosti, ali da ih ispunjavamo na najbolji mogući način

Iako se čini da ovo neprijateljsko vrijeme teži ubrzanju samo kako bi zbijalo smicalice na naš račun, baratamo sa istih 24h u danu koje smo oduvijek imali. Jedino šta ga definiše smo mi. Jedino šta treba definisati nas je kako ćemo ga provoditi. Ono što stoji poput prepreke na tom putu je strah da nešto gubimo onog trenutka kada sebi dopustimo da udahnemo. Ali usporavanje nije izgovor za lijenost, već pitanje razuma - preduslov za maštanje, sazrijevanje, igru i rast.

U civilizaciji brzoholičara koja usporava isključivo pod prisilom, usporavanje je luksuz manjine koja se na njega odlučila, kao i izazov. Vrlina, ali i akt pobune protiv trke koja nas simbolično proglašava mrtvima onda kada uvidimo besmislenost njenih pravila - i nje same. Ipak, proleteri svih zemalja, ne očajavajte. Pobjeda u trci pacova ne postoji, kao ni njen krajnji cilj. Jedino što nam preostaje kao karta za izlaz je priznati „gubitak” i ugrabiti šansu za bjekstvo iz te besmislice dok još imamo priliku da živimo svoj život, prije nego on počne živjeti nas.

A u vremenu ludila, tanka je linija i zmeđu to dvoje.

Ovog meseca smo vam u saradnji sa lokalnim zanatlijama, umetnicima, dizajnerima i preduzetnicima pripremili vodič u kome ćete pronaći ideje za kupovinu poklona kojima možete da obradujete vašeg partnera/partnerku za Dan zaljubljenih, ali i svaku drugu priliku kada poželite da učinite plezir nekome koga volite!

Ovo su naši predlozi!

Danas se, više nego ikada, vrednost poklona meri, ne cenom kojom ste ga platili, već ljubavlju i vremenom koje ste u njega uložili.

Ako želite posebno mesto u nečijem srcu tu su @Anika chocolates.

Za ljubitelje estetike i nežnosti, prodavnica cveća Smokva dveju devojaka Isidore i Saše, otvara vrata svoje cvetne radionice u gradu tolerancije, kako bi sačuvala od zaborava sve načine na koje se izjavljuju ljubav i poštovanje.

Ono što nas čini autentičnim, zasigurno jesu veseli, raskošni buketi i drvene gajbice koje same pravimo i uvek se trudimo da svaka želja bude protkana uslužnošću, kao i nekom šoljicom kafe ili čaja, koju rado ponudimo našim posetiocima. Trudimo se da uvek imamo zelenila, kao i raznovrsnog cveća, što nas opet dovodi do onog momenta po kojem nas prepoznaju - spoj nespojivog!

Postali smo prepoznatljivi i po dekoracijama za venčanja, jer drugo ime Smokve je - napredak, mir i strast, a to je upravo ono što svi mladenci žele za svoj budući život.

Radujemo se svim novim poznanstvima, dobro došli!

Mi smo ShatzMe, mali tim iz Beograda koji već 4 godine pravi ručno rađene gumice za kosu od kože. One su u međuvreme- nu postale i cool aksesoar a štos koji kriju je ShatzMe mašna koja se vezuje oko dve gumice.

Ovim potezom želeli smo da omogućimo svim cicama udobno vezivanje bilo koje dužine i gustine kose.

Dostupne su u preko 15 boja a izrađujemo ih od glatke, glossy i velur kože.

Čekamo vas na našem Instagram profilu!

Studio keramike Cvat bavi se ručnom izradom unikatne keramike od kvalitetnih materijala –lokalne bele gline i francuskog porcelana.

Poseban akcenat je na komadima izrađenim od porcelana u specifičnoj tehnici nerikomi. Svaki komad je unikatan, a naša misija je da kreiramo keramiku i porcelan za svakodnevnu upotrebu, jer želimo da u našem porcelanu uživate svakog dana. Ovo nisu komadi koji se čuvaju u kredencu za posebne prilike, jer svaki dan je posebna prilika! Trudimo se i da istaknemo multifunkcionalnost naših proizvoda, da naše porcelanske tanjire i ovale prikažemo kao komad čija uloga može biti i drugačija od očigledne, odnosno pukog serviranja hrane.

Celokupan asortiman moguće je pogledati na Instagram profilu @studiocvat ili uživo i kupiti u ateljeu na adresi Gajeva 6, Zvezdara kao i u radnji Klasa u Čumiću, lokal 48.

Studio EPOHA osnovan je sa idejom stvaranja dizajniranih proizvoda inspirisanim različitim epohama naše bogate kulturne baštine.

U cilju promovisanja brenda Epoha, sem fizičke komponente, posebna pažnja je data apstraktnoj komponenti.

To znači, da naši proizvodi sem upotrebne vrednosti, više privlače kupce lepotom umetnosti.

KRISTALNI VUK je novi premium brend čiji je osnivač Simona Simić, diplomirana pejzažna arhitektica. Inspirisana arhetipom vučice i sa željom da se približimo prirodi (pogotovo u urbanoj sredini), ali vodeći računa o rizicima kojima je naša planeta izložena, Simona je kreirala brend koji nudi prirodne kristale, kadilice i hand made dekor u recikliranoj ambalaži, ujedno i plastic free.

U stalnoj ponudi su tri različita seta kristala za početnike, radoholičare do astro zaljubljenika, a za Dan zaljubljenih je dostupna posebna limitirana serija ljubavnih kristala jer je ljubav najviša vibracija u Univerzumu!

Da ti greje dušu i telo i kada nikoga ne držiš za ruku.

I srce zagrli celo, naštima da čuješ samo dobrog osećaja buku. Šareniš se i kad obučeš belo i znaš da zagrljaj uvek imaš na struku.

Svaki DLW artikal nosi naziv koji u sebi krije poruku i može ti biti vodič pri kupovini super amajlije. Proizvode pravimo i po porudžbini, pa možeš sa nama učestvovati u kreiranju. Više o DLW konceptu saznaj na našem Instagram nalogu.

„Sreća je uvek bila na strani onoga ko je umeo da voli. Niste dužni da volite, ali jeste da budete srećni. Stoga, samo voli! Sreću duguješ sebi.“

Ja sam Dragana Pavlović, kreatorka nakita i osnivačica brenda Diona Design. Brend je nastao 2020. godine, sasvim spontano, kako se obično sve velike ljubavi dese. Nastao je iz potrebe da se moja kreativna energija usmeri ka stvaranju nečeg lepog, unikatnog i posebnog za svaku ženu, kako bi se svaka osećala posebno i cenjeno. Inspiraciju za naziv sam pronašla u grčkoj mitologiji u kojoj je Diona vrhovna boginja i oličenje je ženske snage i stvaralačke energije. Kada sam počinjala da gradim brend, u mislima su mi bili italijanski obućari koji ručno prave najkvalitetnije cipele za svaku osobu po meri, prepoznala sam koliko je to vredno i kakav osećaj budi pomisao da takav komad postoji samo jedan i da pripada baš nama. Moja želja i cilj su bili da se žene upravo tako osećaju kada ponesu Diona Design nakit koji pažljivo, ručno izrađujem za njih. Korak po korak, do danas, upoznavala sam razne materijale i kroz rad sa njima, testiranje njihovih osobina poput izdržljivosti i trajnosti došla do najboljih materijala koji su postali zaštitni znak Diona Design-a, a to su najpre biseri i srebro finoće 925.

Rad MALENI ateliera izdvaja upotreba različitih začina koji svaki komad nakita oplemenjuju drugačijom teksturom, bojom i znatno utiču na dizajn i atmosferu kolekcije.

Iza brenda stoji Milena, likovna umetnica koja osmišljava recepture boja dobijenih mešavinom začina i polimerne gline i ručno izrađuje svaki komad sa ciljem da sve što izađe iz njenog ateljea krase organske teksture, svedeni oblici i tonovi koje srećemo u prirodi.

Kolekcije nose naziv po začinu sa kojim su pravljene i kojim su inspirisane (biber, cimet, mlevena paprika…), a celokupno stvaralaštvo MALENI sveta možete ispratiti na zvaničnom Instagram profilu @maleniatelier

Dobro došli u Mehurić - prvi beogradski champagne bar na lokaciji koja je oduvek bila sinonim za mesto susreta različitih ukusa, emocija i boja – Palilulskoj pijaci.

Kroz mehuriće koji igraju obodom čaše i osvajaju vas svojom lakoćom i ukusom, Mehurić predstavlja koncept koji do sada nije viđen u Beogradu.

U ovom urbanom kutku možete pronaći preko 90 etiketa penušavih vina, kako domaćih vinarija tako i vina i šampanjaca iz Francuske, Italije, Španije, Portugala, Austrije koje u našem baru možete poručiti na bocu ili čašu. A u okviru shop-a čekaju vas i vinske čaše poznatih brendova Zalto i Zafferano i aparati za kafu koji predstavljaju idealan poklon.

Mehurić champagne bar osvojiće vaše srce brzinom mehurića koji jurišaju ka vrhu čaše jer sve što prija vašem biću, naći ćete baš na ovom mestu!

Svemir satkan od iskonske ženske energije i minimalizma.

Magiju Mikrokosmosa čini ručno pravljen nakit od srebra, nerđajućeg čelika i poludragog kamenja.

Kristali se biraju intuitivno, a svaki od njih nosi posebnu energiju u sebi - ahat je kamen uzemljenja, oniks je kamen duhovnog oslobođenja, kunzit nam pomaže da oživimo svoju autentičnu prirodu, a roze kvarc nas poziva da probudimo najvažniju energiju – energiju ljubavi.

Mojo Beard je linija premium proizvoda za negu brade i kose, kreirana za istinski užitak svakog muškarca.

Svi proizvodi u svom sastavu imaju isključivo prirodne sastojke i prilagođeni su svim tipovima dlake i kože, dok luksuzna pakovanja garantuju kvalitet bez kompromisa i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Vreme promena

Nakon što je zatvorila poslastičanicu na Dorćolu u junu prošle godine, našla se na raskrsnici, kaže Nina Babić, ime i ruke iza Gdje Mirkov.

Nametnula sam sebi tempo koji nisam mogla da izdržim, iako se ne kajem zbog odluke da se preselim na selo.

I zaista, da li postoji bolje mesto za njene dobro poznate radionice francuskog poslastičarstva nego na imanju starom 150 godina, sa popločanim dvorištem i stoletnom kruškom?

Obavezno ispratite raspored online radionica a na proleće krenite do Krčedina i uživo pravite kolače sa Ninom. U međuvremenu, uvek možete da naručite nešto sa menija za dostavu četvrtkom ili subotom.

Zebrew pivara je nastala 2013. godine i od tada neprestano eksperimentiše sa različitim stilovima piva, ali i sa dodacima. Tako su nastala i Zebrew piva, karakteristična po najkvalitetnijim, ali i najneobičnijim sastojcima korišćenim u proizvodnji, a neka od njih su Pudding NEIPA, sa dodatkom pudniga od vanile, kao i mlečnog šećera, Ice cream stout sa dodatkom organskih štapića vanile sa Madagaskara, marcipana, kao i plazma keksa, Sansho IPA sa dodatkom istoimenog japanskog bibera.

Zabrew piva možete pronaći u većini specijalizovanih pivskih lokala, kako u vidu točenog piva, tako i u limenkama.

Dragi ljubitelji veselih, udobnih i praktičnih proizvoda, moje ime je Ana i sve TEN

Fingers proizvode osmišljavam i pravim u svom beogradskom studiju punom dečjih osmeha i nestašluka.

Uživam u biranju materijala, kombinovanju boja i tekstura, šivenju, tkanju, pakovanju…

I, ako makar delić te velike, kosmičke ljubavi i strasti prema tekstilu, kroz proizvode dođe do vas, postignut je cilj - nosite s ljubavlju.

Šta je bolje od prirodnog, mirisnog hedonističkog seta za negu?

Hygge je lokalna radionica koja holistički pristupa ritualu nege. Specijalna receptura prirodnih proizvoda počiva na brižljivom istraživanju sirovina i novih trendova, koje pratimo. Spajamo lokalno i skandinavsko, ekološko i vegansko, ovo su pokloni za druge i za sebe.

LYKKE SET

BODY COMBO

SETOVI ZA LICE

MOLECULE AROMA PARFUME

Hygge tim je uvek dostupan na Instagram stranici @hygge.kozmetika

Piše: Ana Perović

@in.between.sessions

Mediji, Instagram i pop psihologija nam sve češće spominju „crvene zastavice” i znake za „uzbunu” kojih treba da se klonimo u svetu partnerskih odnosa.

Meme poput “Didn’t you see the red flags? I though it was a carnival.” (hvala koleginici Đurđi Timotijević) šaljivo upućuju da se zapitamo o tome umemo li da procenjujemo „opasnost” u ovom kontekstu. Poplava tekstova koji se bave temom narcizma i nastoje da raskrinkaju oblike manipulativnog ponašanja deo je trenda psiholoških upozorenja na nebezbedne odnose.

S jedne strane, od neprocenjive je važnosti kolektivno propitivanje problematičnih narativa o ljubavi koji podrazumevaju: niz emotivnih turbulencija koje zovemo „strast”, izostanak bazične emotivne sigurnosti koju prepoznajemo kao „sudbinsku ljubav” i, naravno, tragičan kraj kao neprikosnoveni dokaz „autentičnosti ovih osećanja”.

Naša sklonost da ponekad (ili češće od ponekad) pomešamo uzbuđenje, zaljubljenost i strast sa tenzijom i nemirom koji zapravo upućuju na to da se ne osećamo dovoljno sigurno nije nova tema. Ta vrsta konfuzije može nas, nažalost, ponekad odvesti u odnose koje karakterišu različiti oblici zlostavljanja.

S druge strane – jasno je da izostanak opasnosti nije isto što osećaj bezbednosti u odnosu. Naši odnosi, zajednice, kao i mi sami ne možemo da rastemo na zadovoljavajući način bez udružene namere da kontakt koji uspostavljamo bude što češće emotivno bezbedan za sve uključene. Štaviše, novije hipoteze iz neurobiologije pokazuju da je emocionalna bezbednost jedan od najvažnijih prediktora zadovoljavajućeg partnerskog odnosa.

Psihološki gledano – neophodno je da se osećamo bezbedno da bismo mogli da budemo ranjivi. Nužno je da možemo da budemo ranjivi kako bismo gradili bliskost u punom smislu.

U sadržajima na ove teme često izostaje pojašnjenje – a šta je onda suprotnost „karnevalu crvenih zastavica”? Kako prepoznajemo odnos koji je emotivno bezbedan? Može li se bezbednost u nekim odnosima reparirati? Od čega to zavisi?

Šta je emotivna bezbednost u odnosu?

Emotivna bezbednost se odnosi na kvalitet kontakta koji uspostavljamo sa sobom i drugima. Ovaj doživljaj ne podrazumeva puko „odsustvo pretnje” (npr. znam da me partner neće udariti).

Emotivno bezbedni odnosi počivaju na svesnoj, rečima i delima potkrepljenoj zainteresovanosti za to da se uključene strane osećaju bezbedno u kontaktu koji zasnivamo na saosećanju, saradljivosti, zdravoj dozi skromnosti i preuzimanju odgovornosti za svoja stanja i ponašanja.

· podstičemo jedno drugo da svako preuzme svoj deo odgovornosti (za svoju dobrobit, svoje potrebe i emotivna stanja, kao i ponašanje);

· prihvatamo izraze ranjivosti jedno drugog;

· prihvatamo sopstvenu pogrešivost ali neosećamo pritisak da sebe konstantno popravljamo i u sebe sumnjamo;

· poštujemo međusobne granice;

· se osećamo bezbedno da istražujemo šta volimo, a šta ne;

· smo zainteresovani za to kako naše ponašanje utiče na drugu osobu;

· postoji dovoljno dobra doslednost u onome što dogovorimo/obećamo i onome što uradimo potom;

· dopuštamo razlike u perspektivama;

· osećamo mir povodom odnosa većinu vremena,

· postoji radoznalost da razumemo jedno drugog;

· vodimo razgovore o zahtevnim i emotivno nabijenim temama bez osećaja ugroženosti;

· umemo da repariramo povezanost nakon konflikta/nesporazuma;

· prihvatamo sopstvenu i tuđu ljudskost i pogrešivost;

· telesne senzacije ukazuju na mir i opuštenost u prisustvu te osobe.

· postoji strah da podelimo kako se osećamo ili šta mislimo, šta nam je potrebno u tom odnosu;

· se naše granice ponavljano krše/ignorišu (nakon što smo se potrudili da ih izrazimo jasno);

· se od nas očekuje da potiskujemo svoje potrebe i prioritizujemo tuđe, postoji nezainteresovanost za to kako naše ponašanje utiče na drugog;

· u odnosu postoji prezir sa jedne ili obe strane;

· postoji strah od razgovora koji se tiče teških/zahtevnih tema;

· se češće borimo za moć nego nastupamo kao tim;

· je komunikacija puna verbalnih pretnji, optužbi, prozivki i defanzivnosti;

· se ponavljano krše obećanja i dogovori;

· međusobno odbacivanje poziva da se povežemo (poziv na razgovor, zagrljaj…) bez obrazloženja;

· laganje, manipulacija, osvetoljubivo ponašanje;

· igranje psiholoških igara (kao supstitut za bliskost);

· psihološko, fizičko ili seksualno nasilje (u svakoj meri).

Šta kad emotivna bezbednost izostaje?

Parovi često nemaju svest o tome da je učenje o tome „šta mom partneru pomaže da se oseća bezbedno u kontaktu sa mnom, a šta ne” sastavni deo ljubavi.

O psihološkoj bezbednosti u odnosima me je najviše naučio rad sa parovima koji je nisu imali. Često nije bilo do toga što je eksplicitno nisu želeli. Pre se radilo o tome da nisu umeli da u kontaktu jedno s drugim stvore zonu u kojoj mogu da pričaju iskreno o svom iskustvu bez rizika da će to biti ugrožavajuće po bilo koju stranu.

Budući da je bezbednost subjektivno konstruisana (kao i svaki drugi doživljaj), to znači da za svaku osobu postoje načini na koje se ona kreira, podriva (tzv. „trigeri”) i reparira (tzv. „safety cues”). odnosu neretko je i izostanak individualnih kapaciteta za samosvest i samoregulaciju. Ljudi manje ili više uspešno i brzo mogu da prepoznaju kada je vreme za pauzu. To je obično onaj trenutak kada napetost koju doživljavaju sve teže tolerišu i ulaze u stanje ugroženosti (ponašaju se kao da je nesporazum/ rasprava sa partnerom pitanje života i smrti). Preplavljenost te vrste opterećuje naš psihološki aparat i autonomni nervni sistem i čini nas reaktivnim, te je tada dobro da prioritizujemo samoregulaciju.

Nijedna intimna veza se ne može razvijati bez osećaja emotivne bezbednosti – jer bez njega, veza u osnovi nema poverenja.

Bliskost podrazumeva učenje svog i partnerovog „jezika emotivne bezbednosti”.

Osim toga, razlog tome što par ne uspeva da izgradi/reparira bezbednost u

Parovi koji uspešno funkcionišu na ovom planu imaju (manje ili više eksplicitan) dogovor da emotivnu bezbednost vide kao protektivan faktor bliskosti i kao vrednost koju čuvaju zajedničkim trudom. To nipošto ne implicira da emocionalna sigurnost znači potpuni spokoj. Jasno je da i parovi koji se osećaju emocionalno bezbedno jedno sa drugim ulaze u konflikte. Izuzetno važna razlika je u tome kako navigira- ju konflikt i da li on pojačava distancu ili usled sukoba mogu da pronalaze novi prostor za pregovore i produbljuju osećaj razumevanja. Parovi koji neguju vrednost o kojoj govorimo pokazuju više empatije i razumevanja jedno za drugo, te se osećaju viđeno i uvaženo kada izražavaju ranjivost i potrebe u odnosu.

S druge strane, kada emocionalna sigurnost nije prisutna, postoji stalni strah od toga šta se može ili ne može reći. Vremenom, taj strah može dovesti do ozlojeđenosti – i još više sukoba i posledično distance u odnosu.

Kakvu ulogu naša lična istorija ima u kokreiranju bezbednosti u odnosu?

Mi se ne rađamo sa doživljajem da je bezbedno sve što doživimo na psihološkom planu. Ovaj kapacitet se formira kroz odnos sa bezbednim drugim koji brine o nama, pomaže da svoja stanja prepoznamo, imenujemo i da naučimo kako s njima, omogući podržavajuć i bezbedan prostor, umiri i uteši. Na taj način možemo da gradimo doživljaj da naš unutrašnji svet (satkan od senzacija, misli, osećanja, fantazija, konstrukata…) nije opasno mesto. Neuronauke nam ukazuju na još jednu važnu komponentu – tako učimo da regulišemo svoj autonomni nervni sistem.

· impulsivnost/nepredvidivost ponašanja odraslih,

· naša ranjivost je prekoravana/kažnjavana,

· naše emocije su invalidirane ili zabranjene,

· naše emotivne potrebe su bile nevidljive,

· bilo je psihološkog/seksualnog/fizičkog zlostavljanja,

Velika je verovatnoća da smo iz tih iskustava poneli doživljaj da nije bezbedno biti u kontaktu sa svojim telom, osećanjima i potrebama.

Ako nema dovoljno bezbednog prostora da učimo, da stupamo u kontakt sa sobom, ne učimo da regulišemo svoja stanja već ih se plašimo, minimizujemo, doživljavamo krivicu ili stid u kontaktu sa njima, branimo se od njih ili ostajemo u nekoj varijanti „psihološkog preživljavanja”. Ponekad usvajamo uverenje da je otuđenje od sebe i svojih stanja nužna cena odnosa.

U odraslom dobu, to vodi poteškoćama da se osetimo bezbedno sa svojim stanjima, da budemo radoznali, da ih osvestimo i razumemo. Samim tim nam je otežano i kreiranje bezbednog odnosa sa drugima, kao i poverenje da je takav odnos moguć i da ga zaslužujemo.

Posledica relacionih trauma jesu i poteškoće da razlikujemo indikatore bezbednog i nebezbednog odnosa. Nekad ćemo, tako, nebezbedan odnos da povezujemo sa uzbuđenjem i avanturom, čak i ljubavlju. Za ljude kojima je poznato da se osećaju invalidirano, nevidljivo, kritikovano, kažnjavano ili kojima je poznata nedoslednost druge osobe – te karakteristike odnosa ne pale „alarme”.

Ukoliko emotivna bol, tenzija i nemir u odnosu opstaju i početno uzbuđenje se postepeno ne transformiše u sigurnost, poverenje i povezanost, sva je verovatnoća da se radi o odnosu u kome izostaje doživljaj bezbednosti (a ne o „hemiji koja traje mesecima”).

Bezbednost nekim ljudima može da bude „dosadna” jer ne pruža intenzitet kao neizvesnost i nestabilnost u odnosu (koje mnogi mešaju sa uzbuđenjem).

Često je potreban opsežan rad na sebi, kao i psihoedukacija kako bismo naučili da imamo poverenja u sopstvene doživljaje u odnosima i adekvatno ih tumačimo. Psihoterapijski odnos je za mnoge ljude prva bezbedna relacija u okviru koje uče da psihološka stanja mogu da se pridrže, podnesu i regulišu kako bismo bili responzivni (umesto reaktivni), a samim tim učimo da o njima na bezbedan način komuniciramo sa drugima. Kako da unapredimo doživljaj emotivne bezbednosti i koji su zaštitni faktori na tom planu?

Svaki odnos prolazi kroz faze: povezanosti – nepovezanosti (konflikta, nesporazuma, tenzije, usamljenosti, teško premostivih razlika ili težih oblika razdora) – reparacije (kada je ona moguća).

Prekidi povezanosti mogu uticati na doživljaj bezbednosti u odnosu, čak mogu delovati preteško za navigiranje i tada je poželjno potražiti pomoć terapeuta. Ipak, neki oblici diskonekcije mogu biti prilika za sticanje novih uvida u dinamiku odnosa, kao i za propitivanja toga da li ona odgovara svim stranama ili su potrebni dodatni pregovori.

Naš relacioni kapacitet za konstruktivno navigiranje kroz konflikte od ogromne je važnosti za očuvanje zdravih dinamika u odnosima. Reparacija podrazumeva svestan i nameran trud da se ponovo uspostavi emocionalna bezbednost ukoliko ona izostaje (za jednu ili sve uključene strane), koja omogućava da ponovo budemo ranjivi i zainteresovani za povezivanje. vu drugih (naročito bliskih osoba).

Džon Gotman, psiholog i istraživač odnosa insistira na tezi da se u dinamici konflikata između partnera manifestuje većina destruktivnih obrazaca (ukoliko ih ima). On prepoznaje tzv. „četiri jahača apokalipse” koja podrivaju emotivnu bezbednost sa partnerom: kritika, nepoštovanje i prezir, zauzimanje defanzivnog stava i tzv. „stonewalling” (ponašanje u kom se neko bez reči povlači iz razgovora).

Svakome može da se dogodi da se nađe u odnosu koji se ispostavi emotivno nebezbednim, ali od našeg rada na sebi zavisi koliko dugo ćemo u njemu ostati.

Ukoliko nam je ova tendencija naročito izražena, to može imati veze s nekim dešavanjima iz detinjstva. Naime, mi kao deca više verujemo perspektivi odraslih nego svojoj, to je razvojno adekvatno. Ukoliko su porodični odnosi otežavali da postepeno stičemo više poverenja u svoje doživljaje i ukoliko je izostajala validacija naše perspektive, možemo imati na tom polju problema u odraslom dobu. Izostanak poverenja u sopstvene doživljaje čini nas stoga podložnijim tome da se od njih otuđimo i prepustimo moć drugima da nam kreiraju našu realnost.

Jedan od kapaciteta koji doprinosi osnaživanju i otpornosti na nebezbedne odnose je razvijanje poverenja u sopstveni doživljaj realnosti kao vredan baš zato što je naš i ravnopravan tuđem. Razlog zašto ponašanja poput gaslighting-a (sluđivanja) funkcionišu jeste što je ve- ćina nas spremna da dovede u pitanje svoju perspektivu pre nego perspekti-

Za neke ljude odnosi su polje za elaboraciju igara moći, kontrole i njihovih interesa. Stoga je važno prihvatanje spoznaje da neće svaka osoba sa kojom se povežemo i sa kojom osetimo privlačnost biti zainteresovana da s nama gradi emotivno bezbedan odnos.

S tim u vidu, naša ideja o tome kakav odnos želimo i verujemo da zaslužujemo može biti važan protektivni ili, pak, faktor rizika.