Kolumna

Piše: Nina Simonović

@nina.simonn

Jul 2016.

Beograd, Srbija.

Sedim u kancelariji koja ima previše ljudi a premalo vazduha. Užareni beogradski asfalt svakako ne pomaže. Ne volim svoju svakodnevicu, ne volim sebe ovde. Dok besomučno klikćem po ekranu, misli su mi u najudaljenijim kutovima planete. Juče sam išla u Škotsku, danas sam u Aziji, sutra sam… nije bitno. Svuda, samo ne ovde, sada.

Februar/mart 2018.

Sever Tajlanda.

Već neko vreme sam u budističkom hramu na vipassani. Učim se meditaciji, ali pre svega prisutnosti. U potpunoj tišini, sama sa sobom, iz dana u dan. Trnci u nogama su tu jer već sat vremena nepomično sedim u lotus položaju - danas ih prihvatam malo više nego juče. Svrab na samom vrhu nosa, tu je, osećam ga i prihvatam ga. Ruka se ne podiže ka nosu da ga počeše već sve vreme ostaje mirno na mom krilu i svrab nestaje. Ovde sam da učim da budem prisutna u svom mentalnom, emotivnom ali i fizičkom telu, koliko god se to u trenutku činilo neprijatno ili pak prijatno. Jer koliko god to nešto bilo (ne)prijatno, prolazno je. Vipassana mi je takođe pokazala koliko ranije nisam bila svesna svog okruženja niti prisutna u njemu. Sada zaista, kao po prvi put, novim očima vidim muvu koja proleće oko moje glave. Vidim zrake sunca pri svakom njegovom izlasku i zalasku, vidim punoću meseca na tamnom nebu, vidim mirnoću površine našeg jezera, vidim pesmu insekata. Vidim, jer sam tu. Sada sam prisutna. Svaki dan na teritoriji hrama je isti a opet svaki dan je mali Univerzum za sebe.

Jun 2018.

Sankt Peterburg, Rusija.

Hladan ruski vazduh me seče sve do kostiju, ne zanima ga što je leto. Bele Noći čine zalazak sunca ultra dugim i nestvarno lepim fenomenom. Sedim tik uz obalu Neve, uživam u pesmi njenih nadolazećih talasa. Da samo malo ispružim ruke dodirnula bih je jagodicama prstiju. Sve nijanse purpurnog neba se razlivaju po njenoj površini, išarane odrazom Petropavlovske (tvrđave). Jato ptica proleće iznad moje glave. Upijam svim čulima ovaj trenutak jer jedino je on sada bitan. Možda sam ranije dok sam bila u Ermitažu malo plakala od njegove lepote, jer tada je on bio važan. Vidi je ova suluda devojka, hoda po muzeju gledajući u plafon i plače.

Decembar 2018/januar 2019.

Jug Tajlanda, ostrva.

Uhvatio me neizdrž koji čak ni predavanje Alana Wattsa u tom trenutku ne može da mi odagna. Trnci mi podilaze celo telo. Gasim podkast, vadim slušalice iz ušiju i preusmeravam pažnju na stopala. Stojim na ivici okeana, stopala mi propadaju u mekani pesak. Osećam nežno pomeranje zrnašca ispod peta, tabana, prstiju. Nadolazi talas, zapljuskuje me. Prvi je uvek hladan. Svaki naredni je sve poznatiji i poznatiji, pa samim tim i topliji. Pogledom tražim onu tanku nit na horizontu koja razdvaja (ili spaja?) nebo i vodu. Oboje su potpuno iste kristalno plave boje tako da je ta nit nepostojeća. Postoji samo kontinuum. Upijam šum okeana i dodir vetra na koži. Trnci su nestali.

Februar 2020.

Moskva, Rusija.

Tražim zaklon od hladnoće u restoranu, koža mi pulsira dok se privikava na normalnu, sobnu temperaturu. Sedim za stolom pored prozora jer volim da posmatram ljude u prolazu, kao da sam ja zaleđena u vremenu dok oni idu svojim poslom. (Volim da mislim da je ta moja zaleđenost u vremenu zapravo samo moja prisutnost u trenutku.) Nisko, zimsko sunce se pokazalo danas i osvetljava moju šolju čaja na stolu. Posmatram paru vrelog čaja kako se vijori iznad šolje. Osećam njegovu toplinu na dlanovima dok prinosim šolju usnama a zatim mi se ta ista toplina spušta niz stomak sa svakim novim gutljajem. Nastupa slatkoća karamele koja mi se topi u ustima.

April 2021.

Niš, Srbija.

Moja praksa prisutnosti je bila značajno poljuljana sa dolaskom pandemije. Slušajući predavanje mog omiljenog šamana Alberta na jednom online seminaru čujem kako izgovara mantru koja mu pomaže da se vrati sebi i tom trenutku uz svesno disanje: „I am my breath”. Tek tada sam je zapravo prvi put shvatila, posle toliko godina bivanja u mindfulness-u. Pet prostih reči koje me uvek vrate mom disanju i meni.

I am my breath. I am my breath. Ponavljam je sebi kada se izgubim, nađe me ona sama u tim trenucima. Kada me preplavi anksioznost, kada ne mogu da se uspavam, kada bivam u bolu na stolici kod zubara. Idemo zajedno: udah

- I am - izdah - my breath - udah - I am

- izdah - my breath - udah - I am - izdah

- my breath…

Piše: Sara Savčić @sara_savcic

Bogojavljensko veče, mrak je pao još pre pet popodne. Bezvoljno se oblačim, sloj po sloj, jer se čak i kroz odškrinutu terasu poznavalo da će te noći verovatno pasti sneg. Danima se osećam usporeno, umorno i lenjo.

Razmišljala sam da napravim kolače, ali sam brzo odustala od te ideje i odlučila da ću svratiti negde usput da ih kupim.

Nedugo zatim se klackam u vozu, nastavljam potom peške kroz Karađorđev park, pa onda uzanim vračarskim ulicama dok napokon nisam ušla u Krunsku. Vrlo malo ljudi sam srela usput.

Nisam bila posebno raspoložena, a nije mi mnogo pomagao ni oštar vazduh koji se kroz vetar probijao u nozdrve.

Nakon pritisnutog dugmeta na interfonu čula sam razdragani glas: „Saro, jesi li to ti? Ajde, popni se!”

Nakon par minuta, vrata stana su se otvorila, dočekala me je dobro poznata topla crvenkasta kosa, radoznale plave oči, širok osmeh i ruke koje su me zagrlile i pre nego što sam izustila da izgovorim: „Dobro veče, profesorka, hvala vam puno što ste me pozvali.”

Nedavno sam razmišljala o tome kako se osećam nakon susreta sa određenim ljudima, poznatim, bliskim, dragim ali i onim nepoznatim. Nakon vremena koje provedemo zajedno nekad se osećam veoma dobro, nekad manje dobro. Poletno, rasterećeno, osnaženo, inspirisano ili s druge strane anksiozno, iscrpljeno, napeto i razdraženo.

Vreme nakon velikih praznika, posebno novogodišnjih, poslednjih godina mi predstavlja poseban izazov, jer budi u meni različite misli i osećanja. Januar, nakon decembarske euforije, za mene postaje najduži mesec u godini, hladan, prazan i čudne energije. Koliko god sam se ranije trudila da pobedim taj umorni i bezvoljni osećaj, on bi opstajao, zbog čega sam naučila da je u redu da ga prihvatim kao deo sebe i znak da je potrebno da se umirim, odležim i pustim da prođe.

Nerviraju me novogodišnje odluke koje vrlo brzo budu izneverene jer i nije realno da se promene koje priželjkujemo i koje su nam potrebne, dogode u roku od par nedelja. Za to su između ostalog potrebni vreme, strpljenje, ali i pored uloženog truda i rada, da jedan deo sebe rezervišemo i za dokolicu.

„Znate”, konačno sam izgovorila, „postoji nešto posebno sa vaših predavanja što pamtim i o čemu često razmišljam. Stalno ste govorili o tome kako nikada ne treba da nam bude žao vremena koje provedemo u razmišljanju i maštanju.”

„Naravno! To sam svim generacijama uvek govorila! Mnogo stvari u ovom svetu ne bi postojale da nije bilo dokolice. Za početak, ne bi bilo filozofije! Dođi da ti pokažem nešto.”

Okružene lampama, svećicama, bojama i slikama na zidovima, pijuckajući mirisni voćni čaj, pažljivo biran i pripreman, moja profesorka i ja provele smo nekoliko sati razgovarajući o snovima, komplimentima, lažima, naravi, porodici i suparništvu, čitanju, bajkama, pirotskim ćilimima, epskim pesmama i ljubavima, slikarstvu i politici, o ljudima. Ovo je svakako bio susret koji me je darežljivo hranio.

Prošla je pored mene i pokretom ruke pozvala da joj se pridružim. Otvorila je vrata, zajedno smo iskoračile napolje, a ja nisam mogla da sakrijem oduševljenje širokom i prostranom terasom na kojoj smo se našle i sa koje je pogled pucao s jedne strane na Slaviju, s druge na Bulevar, a negde između i na Hram Svetog Save. Hladnoću i oštrinu vazduha sada uopšte nisam osećala.

„Eto, vidiš kako je lepo. Kad je lepo vreme, ovde volim da sedim s prijateljima, da zajedno pričamo i uživamo, a kada sam sama, sednem, zavalim se, gledam u nebo i zamišljam da je ispod mene more.”

Osmehnula sam se i potvrdno klimnula glavom. Pomislila sam da je to bilo sve što mi je bilo potrebno da čujem ovog januara. Pored toga što me je podsetila da možemo da putujemo pomoću reči i opisa koji se nalaze među koricama knjiga, da nam umetnost i književnost pomažu i pripremaju nas za životne gubitke i odgovaraju na mnoga pitanja koja nas muče, to veče me je ova skromna žena sa iskustvom spisateljice i predavača u umetničkim školama skoro pola veka, podsetila na snagu mašte i dokolice, iz kojih se, ukoliko tako odaberemo, mogu izroditi divne ideje i spoznati razna rešenja.

Zato, ukoliko vam je ovaj početak godine pao teže nego što ste očekivali, ako ste se nadali nečemu drugačijem s dolaskom Nove godine i osećate bezvoljnost i razočarenje, pristavite vodu, pozovite svoju maštu na čaj i zapamtite da vreme provedeno na ovaj način nikada nije izgubljeno vreme.