Umetnost

Tekst:

Vladislava Milovanović

@in_love_with_artandfashion

Fotografije:

Vladislava Milovanović.

Wikipedia, Narodni muzej u Beogradu

Prva karikaturistkinja, prva žena koja je u gradu vozila bickil, nosila pantalone i mešala malter. Jedna od pionirki plenerizma, žena koja je zaslužna za prvu zvaničnu izložbu slika u Srbiji. Sve je to Beta Vukanović , rođena 1872. godine kao Babet Bahmajer u Bambergu, u Bavarskoj.

U Beogradu trenutno možete posetiti dve izložbe posvećene Beti Vukanović, povodom 150 godina od rođenja ove izuzetne žene koja je u srpsku prestonicu donela dah jedne sasvim nove kulturno-umetničke energije i zajedno sa svojim suprugom, Ristom Vukanovićem, pomogla mnogim mladim likovnim stvaraocima da pronađu svoj autentični umetnički izraz, ali i da ga slede.

Reč je o izložbama „Beta Vukanović: Klasik moderne ” u Konaku kneginje

Ljubice i „ Beta Vukanović: Lučono - ša jedne epohe” u Narodnom muzeju (traje do 28. februara).

Slikarstvo je učila u Školi za primenjenu umetnost u Minhenu, zatim u ateljeu Karla Mara i uporedo kod Ludviga Herteriha, a na kraju, u privatnoj školi Antona Ažbea, gde upoznaje svog budućeg supruga Ristu. Uprkos tome što ju je majka odgovarala od odlaska u Beograd, govoreći kako je to „Turska”, Beta se sa 26 godina udaje za Ristu Vukanovića, a Beograd postaje njen dom i to ostaje do kraja njenog dugog, stvaralački vrlo plodonosnog života.

U to vreme, srpska prestonica zapravo je nešto između turske kasabe i evropske prestonice. Beta i Rista odlučno i mladalački entuzijastično rade na tome da što je više moguće doprinesu kulturnom razvoju i otvaranju Beograda za neke novine. Nasledili su umetničku školu Kirila Kutlika, koju je pre njega držao Steva Todorović i koncipirali je na sasvim nov način. Ubrzo nakon Betinog dolaska, slikarka sa svojim suprugom organizuje njihovu izložbu, koja je ujedno prva umetnička izložba slika u Srbiji, budući da su do tada umetnici uglavnom izlagali po jedan rad koji bi zauzeo mesto u nekom od izloga. Pored toga što su izložili preko 20 umetničkih slika i bezbroj upotrebnih i ukrasnih predmeta, Beta je svojim rukama kucala eksere na kojima će visiti platna. Dakle, Beta, u izvesnom smislu, nije bila „žena svog vremena”, više je bila nalik današnjim ženama koje uspešno balansiraju bezbroj obaveza na dnevnom nivou. Kralj Milan Obrenović, nakon Velike svetske izložbe, posle 1900. godine, poziva Betu i Ristu da izlažu na dvoru i od njih kupuje Ristinu sliku „Dahije”. Dvesta napoleona (dukata) koje su dobili za ovu sliku, bilo je dovoljno da kupe plac na kom će izgraditi kuću na uglu Kapetan Mišine i Jovanove ulice, gde su kasnije premestili slikarsku školu. Iako je pretrpela veliku štetu tokom bombardovanja u Prvom svetskom ratu, ova kuća postoji i danas. Mada njen prvobitni izgled nije sačuvan, kao svedočanstvo nekadašnjeg izgleda postoji jedna razglednica Gece Kona. Beta je vrlo rado učestvovala u radovima na njihovoj kući, mešala malter a kada je malterisanje bilo završeno, uhvatila se četkice i oslikala fasadu, pa su njihovu kuću zvali „kuća sa plavim perunikama”.

U Beogradu koji se sve više razvija (Steva Todorović već je imao prvu umet - ničku školu, osnovao je sa Kornelijem

Stankovićem prvo pevačko društvo, zatim prvi sportski centar, odnosno Srpsko društvo za gimnastiku i borenje, prvi gradonačelnik uvodi ulično svetlo, tramvajski saobraćaj, a grad dobija svetkovine nalik onim u Zapadnoj Evropi, poput balova), Rista i Beta u svojoj školi uvode jednu novinu koja će se ispostaviti ključnom za razvoj moderne umetnosti, začetu u Francu- skoj, a to je izlazak iz ateljea, odnosno ono što ćemo nazvati slikarstvom plenerizma. Ovaj pravac je poput nekakvog „mosta” od tradicije bazirane na renesansnom slikarstvu, odnosno na estetičkim uzorima iz stare Grčke ka impresionizmu i kasnijim umetničkim slobodama. Supružnici uvode predmet Slikanje napolju, ohrabrujući na taj način mlade umetnike da „gledaju svojim očima”, odnosno da pronalaze autentičan likovni izraz, bez podražavanja ili slikanja po strogo akademskim pravilima i principima tog doba. Naime, u optici krajem 19. veka dolazi do jednog otkrića koje prihvataju i slikari u svom izrazu primetivši da ako sitne poteze različitih boja dobro postave na platnu, kada se gledalac odmakne, površinu ispunjenu senkama može videti kao površinu dominantno jedne boje. U dvorištu i na terasi njihove kuće (koju je Beta ovekovečila na svojoj slici „Na mojoj terasi” gde vidimo njenu ljubav prema beogradskim rekama), oni daju slobodan prostor polaznicima svoje likovne škole da slikaju onako kako vide, ne samo prema naučenoj tehnici već i radoznalošću i otvorenim srcem. Pored slikanja napolju, Beta i Rista uvode još jednu značajnu novinu, Žensko odeljenje.

Naime, u srpskoj sredini tog doba ženama uglavnom nije bilo omogućeno da upisuju umetničke škole, naročito jer su predavači bili muškarci. Žensko odeljenje vodila je Beta, a muško Rista, a kasnije i Marko Murat i Đorđe Jovanović.

Beta Vukanović bila je pionirka u mnogim disciplinama, pa tako u karikaturi. Pre nje, malo se zna o Borivoju Radenkoviću koji je crtao karikature i stvarao u duhu intimizma. Međutim, Beta je prvi umetnički karikaturista. Do tada, karikatura je uglavnom bila reklama rađena u svrhu nečega što bi bio današnji „plakat” ili oglas u novinama. Njene karikature prikazuju širok dijapazon likova sa različitim zanimljivim karakteristikama; uglavnom specifičnostima lica određenog lika i kreću se između blage ironije i neskrivenog, sarkastičnog smeha. Radila je i karikaturu situacije, beležeći interesantna čaršijska dešavanja. Likovi pojedinih umetnika (poput Đorđa Krstića, Branislava Nušića i drugih) nesumnjivo su obojeni simpa- tijom i nastojanjem da njihove slabosti budu u skali humanih kategorija, odnosno prikazane na jedan suptilan, posve simpatičan način. S druge strane, sarkazam i britak likovni jezik sačuvani su za ličnosti koje oličavaju poklonike vlasti i bogatstva, za političare, ministre, generale, dvorske dame... Ipak, nikada nije prelazila granicu u meri da zbog svog rada na polju karikature postane omražena.

Bila je podjednako dobra u svim tehnikama: pastelu, akvarelu, ulju na platnu, grafici. Bila je jedan od pionira grafike u Srbiji, a kada je odlučila da se više ne bavi ovom tehnikom, svoj grafički komplet poklonila je Ljubi Ivanoviću, jednom od prvih umetnika koji je negovao grafiku u većoj meri. Kolika je bila njena privrženost i ljubav prema Srbiji, ali i Balkanu, pokazuju brojna putovanja koja je ovekovečila na svojim umetničkim delima; tako vidimo Maglič, Ibarsku klisuru, ljude iz Prizrena, Albanije, Makedonije...

Poput slike „Letnji dan” iz 1919. na kojoj je prikazan jedan običan sunčan dan u kom dve prijateljice vode razgovor, tako sve njene slike predstavljaju scene iz svakodnevnog života, sa puno topline i nežne, suptilne idealizacije, ali uvek bez gorčine, čak i onda kada prikazuje teške živote. Cveće koje možemo videti na njenim slikama je cveće iz njene i Ristine bašte.

Tokom Drugog svetskog rata, dok je Beograd bio pod okupacijom, Nemci su joj nudili privilegije u pogledu snab- devanja, što je Beta kategorično odbila uz obrazloženje da je ona Srpkinja i da će živeti onako kako žive njene komšije, Srbi.

Ono što je bilo karakteristično za njenu slikarsku školu jeste to da je svojim učenicama davala veliku slobodu, mogle su da dolaze i odlaze kada žele, a jedino što nije bilo dozvoljeno jeste da ne rade apsolutno ništa.

Pored brojnih uloga koje je imala, Beta se tokom ratova prijavljuje da bude do- brovoljna bolničarka, a znanje nemačkog jezika umnogome joj je pomoglo u tome. Njen suprug, Rista Vukanović, umire od tifusa u 45-toj godini, a ona, nakon primirja, prodaje njihovu porušenu kuću. reklu, a Srpkinja po životu i radu” i da je „ona tada dala najbolje otadžbini svoga supruga koja je postala i njena”.

Do kraja života radila je kao nastavnica slikanja. Živela je 100 godina i postoje brojne anegdote koje govore o tome da su je do poslednjeg dana viđali kako slika na Kolarcu ili u Studentskom parku. Govoreći o njenom radu za vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata, o pomaganju ranjenicima i obolelim od tifusa, slikar Božidar Kovačević, povodom jedne njene retrospektivne izložbe, kaže da je ona „Nemica po po-