Životni stil

Odavno smo se navikli i naučili da su promene neizbežne, stresne, ali i lekovite. Takođe smo u svom umu osvestili i činjenicu da je čovek integralni deo prirode i da zauzima podjednako bitno mesto u njoj kao i pčela, drvo, reka, cvet. Čitavo naše okruženje izgrađeno je od najrazličitijih životnih formi i možemo da ga posmatramo kao jednu veoma kreativnu slagalicu u kojoj su svi procesi usklađeni do savršenstva i baždareni na taj način da dosežu u večnost.

Međutim, desilo nam se savremeno doba koje je sa sobom donelo previ - še veštačkih tvorevina, urbane ekosisteme, ekspanziju konzumerističkih navika, otuđenost čoveka od sopstvenih misli i njegovih najdubljih potreba. Čovek se vremenom dislocirao iz svog prirodnog okruženja i ugradio svoju bit u veštački stvorene sisteme. U trenutku u kom smo zaboravili odakle smo potekli, u tom rascepu, započeo je proces otuđivanja. I dogodilo se to da smo spontano i nečujno prekinuli nevidljivu pupčanu vrpcu i postali samovoljni izgnanici iz svog prirodnog okruženja, otuđeni od svoje prirode. Šta nam je ovakav novostvoreni životni obrazac doneo? Doneo je prolećne umore, letnju malaksalost, jesenju depresiju i zimsku anksioznost. A zašto? Zato što naša tela neizmerno pate zbog toga što smo ih istrgli od svoje biti, od prirode – tamo gde su oduvek i pripadala. Srećom ipak nismo potrošili sve svoje prilike i još ima vremena da naučimo kako živeti u prirodi, sa prirodom i kroz prirodu.

Za početak, dovoljno je da u svojim glavama osvestimo činjenicu da postoji neka jedinstvena sila koja utiče na sve životne cikluse u našem okruženju. Na nama je da istu prepoznamo, osetimo i da se prilagodimo, kako bi postali deo tog višeg smisla. Kao što znamo, na našem podneblju i dalje svedočimo smeni četiri godišnja doba. Svako od njih nosi svoje karakteristike i njima oblikuje naše životne navike velikim delom.

Dužina dana, temperatura, sezonska hrana – sve su to činioci koji značajno utiču na čovekovu svakodnevicu. Samim tim i na čovekovu psihu. Kako bismo pomogli sebi i uskladili svoju prirodu sa ovim ciklusima dovoljno je samo da posmatramo sezonske promene u svom okruženju i prepisujemo od prirode, da joj se prepustimo i naš ritam prilagodimo njenom. Kako bi to trebalo da izgleda videćemo na primeru zime.

Da bismo osvestili i spoznali karakteristike zimskog razdoblja dovoljno je da se na kratko odmetnemo u prirodu. Zima nam donosi manje sunčevih zraka, niže temperature, jake vetrove. U biljnom kalendaru ovi mračni i hladni dani su prepoznati i kao dani fiziološke suše, pa se živi svet i ponaša u skladu sa tim. Kako bi sačuvalo svoju energiju drveće još u jesen odbacuje lišće, svodeći na minimum svoje životne procese. Deo energije u ovom periodu godine se usmerava na rast korena, kako bi jedinka povećala svoju snagu, stabilnost i kako bi lakše došla do esencijalnih životnih materija. Ukratko, ove mere možemo okarakterisati kao neophodne za preživljavanje. U suprotnom, ako bi biljke nastavile sa svojim rastom, došlo bi do zamrzavanja vode u njima, što bi nepovratno izazvalo letalna oštećenja krucijalnih vitalnih struktura. Iz ovoga je sasvim razumljivo da biljke usporavaju kako bi sebe zaštitile. Ako mudro osmotrimo svoje okruženje, shvatićemo da su i nama pružene jasne smernice za život u zimskim danima. Došlo je vreme za predah, vreme kad naše telo i duša zahtevaju odmor. Ovi kratki i hladni dani od nas traže opuštanje i pogled ka unutra. Priroda nam kaže da i čovek treba da uspori, da sve svoje napore svede na minimum i da se okrene ka svom mikro univerzumu. Zimski meseci su zato kao stvoreni za poklanjanje dodatne pažnje umu, duši i telu. Sada kada je naše okruženje znatno mirnije i mračnije, dobili smo priliku da oslušnemo sebe. Da pregrupišemo svoje rasejane misli, napravimo neke nove strategije, uočimo šta nam to nedostaje. Idealno je vreme, da isto kao i biljke, radimo na mentalnom ukorenjivanju, da proširimo vidike, osvestimo ono što nam je bitno i prikupimo dovoljno energije kako bismo spremno dočekali novi životni ciklus – proleće. Stručnjaci tvrde da baš onaj nedostatak energije koji osećamo u vidu prolećnog umora jeste direktan rezultat neadekvatnog raspolaganja istom u zimskom periodu.

Danas kad svedočimo trendovima globalnog ubrzanja u svim životnim segmentima i kad se usporavanje pogrešno smatra kontraproduktivnim, odgovornost za promenu leži u svakom od nas. Šta možemo da uradimo? Za početak, dovoljno je da sebi damo svesno dozvolu da usporimo i takvu izmenjenu dinamiku prihvatimo kao neophodnost. Da umirimo misli i oslušnemo intuiciju. Ovo je idealan period godine kad se možemo posvetiti meditaciji. Užurbanost svakodnevice rezultira previdima raznih vrsta i često nas odvraća od naše suštine. Mirnoću ovog razdoblja zato je dobro iskoristiti za postavljanje budućih namera. Dobro oslušnite – šta je to što vam zaista nedostaje? Da li je vreme da trasirate neke nove puteve?

Ukoliko obratite pažnju na osnove taoizma, filozofije čije korene možemo pronaći čak u šestom veku pre nove ere, spoznaćete postojanje dve suprotne sile u univerzumu – jin i jang. Jang je dnevna svetlost, jin je noć. Jang je aktivnost, jin je odmor. Jang je produktivnost, jin je regeneracija. Da bismo bili zdravi, uravnoteženi i mirni, potrebno je da balansiramo obe ove energije. Zima je godišnje doba jina. To je Zemlji- no vreme odmora, mraka i očuvanja. To je period kada se pregrupišu snage koje će u proleće biti dovoljno jake da sudeluju u naletu i ekspanziji jang energije. Kad postavimo ovako stvari postaje nam jasno da je za postojanje janga neophodan jin.

Nekoliko studija je pokazalo da čak petina naših gena podleže sezonskim promenama zbog čega drugačije reaguje na upalne procese u telu. Naučnici su utvrdili da se odgovor našeg tela na inflamaciju menja u zavisnosti od godišnjih doba i da se tom prilikom menja i naš DNK. Tokom zime krvne ćelije stvaraju gušći spoj imunoloških „respondera”, dok leti venama kolaju hormoni zaduženi za sagorevanje masnoća, građu tela i zadržavanje tečnosti. Takođe, metabolizam našeg tela se usporava tokom zime. Krajem leta i početkom jeseni mozak govori našem telu da poveća svoju insulinsku rezistenciju. Zbog toga se dešava da jetra poveća proizvodnju masti i to dovodi do njihovog skladištenja, što je deo pripreme za zimsku sezonu. Iz ovoga možemo izvesti zaključak da je debljanje u ovom periodu godine stvar biološkog mehanizma. Naučnici su takođe usta- novili da mozak nivo svoje aktivnosti prilagođava godišnjem dobu – aktivniji je leti kad se znatno učestalije bavi opažanjem, a od perioda jeseni mu je znatno više aktivnosti potrebno za uobičajene procese pamćenja. To znači da mozak različito koristi svoje resurse za obavljanje istih kognitivnih zadataka u zavisnosti od godišnjeg doba.

Znajući sve ovo, postavlja se pitanje na koje načine možemo da usporimo kako bismo se prepustili onome što nam sezona sugeriše?

Vreme za sebe Bitno je da pronađemo vreme za opuštanje, što je danas verovatno i najteže.

Umetnost opuštanja kao da je nestala u vrtlogu zauzetosti i produktivnosti.

Uklonite liste obaveza, telefone, računare i brige, neka vaše slobodno vreme bude isključivo vaše i trošite ga u svom ritmu – na lagane šetnje, toplu kupku, kvalitetnu knjigu ili uz šolju čaja. Fokusirajte se na ono što vam je zaista važno. A ponekad je lekovito i ne raditi apsolutno ništa.

Okrepljujuće dremke Poželjno je da se čovek opusti i prilegne kad nam organizam signalizira da mu je potreban odmor. Ušuškati se pod toplim pokrivačem kako bismo povratili izgubljenu energiju i toplotu nije greh niti gubljenje vremena. I nemojte zaboraviti da je hibernacija prirodan proces takođe.

Bez novih projekata

U ovom periodu je bitno da fokusirate energiju na stvari koje su vam zaista važne. Koncentrišite se na ljude ili događaje koji vas suštinski ispunjavaju. Bez uvođenja novih projekata, dodatnih obaveza i nepotrebnih aktivnosti – jednostavno se fokusirajte na sebe.

Prioriteti

Napravite listu dnevnih, nedeljnih i mesečnih obaveza. Zapitajte se šta vas od navedenog čini ispunjenim i srećnim, kojim redosledom je potrebno rešavati ih i da li neke stvari koje ne rade više za nas zaslužuju da ih trajno precrtamo sa spiska.

Obratite pažnju na zdravlje

U stanju mirovanja je idealan momenat da oslušnete svoje telo. U žurbi, stresu i nespavanju i uz prisustvo sezonskih viroza, uvek je lako naći opravdanje za stanje u koje smo doveli organizam.

Sada svesno možemo da se zagledamo u sebe i donesemo prave odluke za svoje zdravlje. Ponekada je uz dovoljno odmora, tečnosti i kvalitetnu ishranu vrlo lako da povratimo izgubljeni energetski balans.

Usporite dnevni ritam

Istupite iz užurbane svakodnevice i usporite korak. Cenite svoje vreme i uživajte u lepim stvarima koje vas okružuju – lagan doručak, plavo nebo, mali gestovi ljudi koje srećemo. Sve te svakodnevne stvari nose mnogo više magije u sebi od onoga što površnim pogledom uspemo da primetimo.

Zaboravite na osećaj krivice

Kad rešimo da se odupremo i iskoračimo od globalnog trenda, osećanje krivice će se neminovno javiti kao vid odmazde. I to je u redu – otpustite krivicu. To je samo trik našeg uma koji je navikao da radi po poznatim obrascima.

Provodite vreme u prirodi

Dobro se utoplite i bar jednom dnevno, bez obzira na vremenske prilike idite u šetnju. Boravak na otvorenom će vam pomoći da ostvarite dublju vezu sa prirodom, a simbolično i samim sobom.

Prilagodite fizičke aktivnosti zimskom ritmu

Praktikovanje joge, meditacije i pilatesa idealno je za ovaj period godine. Sve vrste istezanja su dobrodošle, kao i masaže. Budite nežni prema sebi, štedi - te se, a postizanje rekorda ostavite za prolećne dane.

Na kraju, važno je da dozvolimo sebi da se prepustimo prirodnom, iskonskom bioritmu koji je zapisan i u našim ćelijama i ćelijama naših predaka. Prigrlite sve svoje osećaje i živite sa prirodom u potpunom sinhronicitetu – ne onako kako vam je to nametnuo društveni poredak, već onako kako vi to osećate. Zimski period je pravo vreme za jednu mirnu, unutrašnju transforma - ciju posle koje ćemo biti spremniji da zakoračimo u živahno proleće.

Kada prođu praznici, svakodnevni život čini se praznijim, usporenijim, a kratkom februaru nikad kraja. Kad prođe zamišljana zimska idila, krajem januara, vrijeme se uspori, zima se ukruti, i djeluje kao da nema pomaka. To je pravi trenutak da se radi na sebi, da se sebi ugađa, da se o sebi misli, da se povučemo i sačekamo ponovno rađanje. Za mene, to je period obnavljanja starog: već pročitanih knjiga i eseja, već pogledanih serija, listanje starih fotografija, ušuškavanje, lagano raspremanje doma (počinje sezona poklanjanja višaka, čišćenja, detoksikaci- ja). Uz svako obnavljanje ide i poneka novina: iste stvari vidimo novim očima, sada zrelijim, i otkrivamo nove načine za nošenje sa starim problemima. Ali sve teče lagano, bez prisile. Trudimo se da budemo prisutni tu gdje jesmo, u suprotnom ovaj period doživljavamo teže nego ostatak godine. Jeste, tu je novi početak, ali prije svega jedan dugi kraj, postepeno rastapanje starih navika, buđenje. Preporuke koje sam pripremila za ovaj osjetljivi i sjetni period godine nježne su, nježne i bistre, djela jednostavna i iskrena, za prepuštanje i usporavanje, za uživanje.

Tomas Man – Čarobni breg

Najzimskija knjiga za mene, pored Ane Karenjine. Ima nešto „zimsko“ u glomaznim, debelim, teškim knjigama, pisanim u slojevima, poput nanosa snijega. Tomas Man je jedan od mojih omiljenih pisaca i mislim da je šteta za svakoga da ne pročita ovu knjigu. U pitanju je prikaz dugogodišnjeg života u izolaciji, preispitivanju, i nužno, usporavanju.

Virdžinija Vulf – Ka svetioniku

Još jedan klasik, još jednom, jedna od omiljenih, ako ne i omiljena knjiga od svih koje sam ikada čitala. Iako knjiga o ljetu, njena tromost, a opet svježina, detaljni opisi života do u sićušan detalj, količina pažnje koja se knjizi mora po- kloniti da bi se zauzvrat dobilo puno osjećanje, sve to čini, za mene, ovu knjigu „zimskom“, na međi ka proljeću. Predivna, otrežnujuće snažna a ujedno nježna knjiga o ljubavi, sjećanju, ženi.

V. G. Zebald – Iseljenici

Opet jedna od omiljenih, jer zima je za knjige snažne, jake i spore. Ova nevelika knjiga pisana je, opet, sporim ritmom, i premda se tiče života Jevreja, i vezana je za tematiku stradanja u Drugom svjetskom ratu, nema se uticaj težine, posebno ne kolektivnog osjećaja težine, već je pisana nekako u naletima uspomena, sitnim, naizgled običnim, jednostavnim, ali jezgrovitim jezikom, i ta „običnost“, nekakva dokumentarna vrijednost knjige, čini je lakom za prepuštanje. Na par mjesta fotografije (čudno!), dokument, naizgled, a onda na kraju knjige shvati se sva snaga skrivena iza dokumentovane fikcije, fiktivne dokumentacije, jednostavnih rečenica. Izuzetna knjiga, za svaki trenutak, nikada se ne zaboravlja.

Sergej Paradžanov – Boja nara, 1968.

Jedan genijalan, umjetnički, estetski savršen, precizan, jak film. Ako želite da usporite, da se divite, da ostanete bez daha, a bez patetike, suvišnog teksta. Ako želite Istok, sovjetski, davni, starinski, na čudan način blizak nama – obavezno pogledati.

Erik Romer – Noć kod Mod, 1969.

Jedan od filmova iz Romerovog kultnog ciklusa „šest moralnih priča“, o preljubi na pomolu koja se na kraju ipak ne desi. Intenzivni razgovori, obojeni filozofijom, i predivni kadrovi, i najzad, test ljudskih granica morala, preispitivanja, ali nježno, snažno, i olakšanje na kraju. Jedan od najboljih iz ovog ciklusa, mada je za mene svaki Romerov film svojevrsno remek-djelo.

Vudi Alen – Enterijeri, 1978.

Moram da priznam nešto, što često izazove prezir, a to je da nisam neki fan

Vudi Alena. Ali ovaj film! Tri sestre, svaka na svoj način upropaštena odnosom sa samodovoljnom majkom, uspješnom dizajnerkom enterijera, opterećene njenim osjećajem za estetiku, koji lakše iskazuje nego osjećanja prema djeci. Njihovi međusobni odnosi, isprepleteni, teški, ali ipak, tako prirodni, lični, jedan iskren i odličan film, meni posebno čučne zimi.

Nick Cave and the Bad Seeds

Push the sky away, 2013.

Ove zime, kao i proteklih, samo jedan album na repeat. Genijalan, genijalan, najbolje od Kejva. Sem toga, poneka klasična muzika, poneka ambijentalna stvar, ali ovo je jedini album koji u cjelini puštam kad dođe januar, a prođu praznici.

Piše: Nevena Pajić @pajicnevena

Fotografije: UK PAROBROD

Antologija ženske regionalne književnosti „RegiOna“ predstavljena je javnosti na tribini organizovanoj u UK Parobrod

31. januara ove godine. Prisustvovali smo tribini na kojoj su govorile Vladislava Gordić Petković koja je priredila ovu antologiju, Katarina Lazić, urednica književnog programa u Parobrodu, a autorke Andrea Popov Miletić, Maja

Solar, Ana Marija Grbić i Slađana Nina

Perković čitale su odlomke iz svojih knjiga. Pored pomenutih književnica, tribini su onlajn prisustvovale i Ivančica

Đerić iz Kanade, Maša Dabić iz Beča, Adisa Bašić iz Sarajeva, Tatjana Stupar

Trifunović iz Banjaluke i Ksenija Popović iz Pariza.

Vladislava Gordić Petković redovna je profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Oblasti naučnog istraživanja kojima se bavi su savremena engleska i američka književnost, Šekspirovo stvaralaštvo i digitalne tehnologije u književnosti i obrazovanju. Vladislava se bavi istorijom i teorijom književnosti, komparativnim izučavanjem srpske i strane književnosti, a pored toga, piše književnu kritiku i prevodi sa engleskog. Objavila je monografije: „Sintaksa tišine: poetika

Rejmonda Karvera“ (1995) i „Hemingvej: poetika kratke priče“ (2000), zbirke naučnih studija: „Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze“ (2000), „Na ženskom kontinentu“ (2007) i „Mistika i mehanika“ (2010). Bila je članica redakcija književnih časopisa „Shakespeare and Company“, „Polja“, „Transkatalog“ i „Mostovi“, glavna i odgovorna urednica

Godišnjaka Filizofskog fakulteta u No- vom Sadu (2012-2015) i glavna urednica časopisa „Kultura“ (2017-2021). Za prevode knjiga Entonija Berdžesa i Ernesta

Hemingveja nagrađena je nagradom

„Laza Kostić“ Novosadskog salona knjige i nagradom Društva književnika Vojvodine za prevod godine. Priredila je antologiju „Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa“. Urednica je tri zbornika sa projekta „Žanrovska ukrštanja“ i više tematskih blokova u domaćim i stranim naučnim časopisima u kojima se veliki broj tekstova bavi književnim stvaralaštvom žena u komparativnom kontekstu. Bila je i koordinatorka Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu od 2017. do 2021. godine.

Sve autorke čiji su tekstovi ušli u ovu Antologiju su pisale o ženi, a Vladislava ih je okupila i njihove priče umešno objedinila. One su pisale o njenom položaju, njenom mestu i ulozi. Opisale su svakodnevnicu žene u kojoj je ona uvek u drugom planu, prikazujući realnu sliku žene u kući, ali i u društvu. Prikazujući je kao individuu koja nema pravo na glas, na mišljenje, na osećanja i sopstvene izbore. Ona koja je uvek tu, i te kako prisutna, ali samo da bi ispunila i ostvarila tuđe zamisli, želje i potrebe. Bilo očeve, muževljeve ili bratovljeve. Ponegde biva prikazana tek sa zamenicom ženskog roda i imena, ali nevidljiva u svakom pogledu. U očevom pogledu jer se nije obukla kako dolikuje jednoj gospođici i izašla pred goste u reprezentativnom izdanju, a na sam prekorni pogled zna šta joj je činiti. Iako je uspešna u svom poslu, brat je taj koji je zvezda kuće, čiji se uspesi slave i uramljuju. Po čemu su ona i njeni uspesi manje važni? Po čemu je ona manje važna? Ona na kojoj se lome koplja kada treba da se ekonomski pomogne u kući, prva je koja ostavlja školovanje i okreće poslu i zanatu, jer treba da pomogne i doprinese. Ona od koje se to zahteva i očekuje, a da nije ni pitana. Ona koja ne sme ni da pomisli, a kamoli da uradi ono što oseća u datom trenutku, jer se od nje uvek očekuje da potiskuje svoja osećanja i živi po unapred određenim društvenim obrascima koje su istorija i društvo nametnuli i uspostavili kao jedine društveno prihvatljive. Čak i kad sahrani svoje dete i doživi najteži udarac, ona nema pravo na svoje izbore tugovanja i nošenja sa bolom, jer je zbog toga osuđivana i loša žena. Autorke pišu o odnosu sa svojim očevima, braćom, partnerima, ali uvek sa neke distance, kao da ne pripadaju tu, kao da nisu deo istog kruga, po- rodice i odnosa. Kao da su nevidljive i otuđene pre nego što su fizički otišle i napustile porodični dom. Kao da svojim postojanjem, posvećenošću i požrtvovanošću ne doprinose ničemu. One se bore i ne predaju, pa tako prkos, svojeglavost, preki pogledi i upornost izbijaju iz svake od junakinja priče koje svojim delima, postupcima i uspesima ne dopuštaju da se njihov glas ne čuje. Da ostanu nevidljive i da njihove reči ostanu neizrečene. Bore se svakim atomom, rečju, zanatom, sposobnostima, prilagođavanjima, nezavisnošću od bilo koga da pokažu da je jedna žena sposobna i da zavređuje svaki aplauz, pohvalu i nagradu u bilo kom društvu, vremenu i polju. Da je baš ona ta koja je jaka, ali i slaba, gnevna, ljuta i tužna, srećna i nesrećna, da može i najveću bol da podnese i preživi, ali, da je njen glas tu, da se čuje, da se doživi i da se uvaži.

Zbirka/zbornik obuhvata 17 književnica iz Srbije, Hrvatske, BiH, Slovenije i Crne Gore koje brišu granice i svojim romanima i pričama potiru tezu o nevidljivosti ženske poezije i proze čineći da se njihov glas daleko čuje i da dotakne svakog od nas redovima blagosti, sećanja i oprosta.

Na koricama Antologije nalazi se umetnički rad Geographical Indication II Lane Čmajčanin, interdisciplinarne vizuelne umetnice.

Vladislava Gordić Petković opisala je Antologiju, citirajući Florens Velč: „Moje 20-te su bile kombinacija nostalgije i užasa“, a autorke poput: Andree Popov Miletić, Maje Solar, Slađane Nine Perković, Ane Marije Grbić, Milene Marković, Olje Savičević Ivančević, Katje Perta, Katje Gorečan, Amile Kahrović Posavljak, Senke Marić, Lane Bastašić, Ivan- čice Đerić, Tanje Stupar Trifunović, Adise Bašić, Ksenije Popović, Maše Dabić upravo govore o devedesetim godinama, ratu i događajima koji su se odvili u nekadašnjoj državi.

Autorke pišu o odrastanju u sredini koja već stolećima drži do ustaljenih pravila razmišljanja i ponašanja. O katastrofama i zemljotresima koji su ostavili traga na licu zemlje, ali još više na licima, u očima, duši i u sećanju jednog naroda, naraštaja i generacije koja je otišla i izbegla. Generacije koja je napustila sve ono što joj je bilo poznato i otišla u tuđinu, u nepoznato, bez ikog svog. Bežeći pred neprijateljem koji je bio jači, oslobađale su se od okova tradicije koji su znali da guše više i od dima. Sklanjajući se iz sredine koja je gušila njihove glasove. Sa mesta koja su „žarišta sećanja, traume i patnje“ autorke su sa vremenskom i prostornom distancom svoja sećanja, osećanja, pitanja i neizrečene reči prelile na papir.

Sva ona porodična okupljanja na kojima je jedna od autorki nemo posmatrala svog oca i brata iz prikrajka, njihovo vreme i njihove priče, a ona dobila tek poneku pohvalu. Pismo ocu u kojem mu se Ivančica Đerić obraća iz daleke

Kanade, kao da je tu, kao da je živ, opisujući sve muke izbeglištva, rada i samoće. Napuštenosti od svojih.

Sve ove autorke čije priče čine antologiju nam donose nešto novo, neki drugi ugao kako bismo bolje razumeli kroz šta su morale proći. U njihovim pričama žena se izborila. Izborila i pobedila nevidljivost kojom je uvek kao nekim velom prekrivena, jer smo u UK Parobrod tog dana, svi kao jedno, slušali priče ovih žena. Sa suzama u očima, sa ponosom što su tamo negde, same uspele. Što su se borile i istrajale. Što su ostvarene, što su same sve stvorile. I preživele. Preživele da se čuju. Što danas bez imalo bojazni i ustručavanja mogu da pričaju o svojoj zabranjenoj ljubavi, što mogu da kažu kako su se osećale i šta su krile, što mogu da „legitimizuju svoje iskustvo“ kako je rekla

Vladislava na tribini. Jer je to važno za jednu autorku, zato što uvek postoji izazov da se ženske teme pokažu vrednim čitanja. Ali, kada jedno žensko delo postane čitano i priznato, pojavi se čitav niz imitatora, ali ne i imitatorki.

Pored opisa svakodnevnice koji je dat u različitim životnim situacijama, od porodice na okupu i mesta i uloge žene u njoj, prikaza žene u izbeglištvu, u sirotištu, dok je u postelji bolesna, suočena sa gubitkom, u braku sa onim koga nije volela, jedan končić povezuje svaku od ovih žena, a to je pitanje egzila. Gde one pripadaju, koje je njihovo mesto, da li u Sarajevu, Beogradu, Beču, Banjaluci, Novom Sadu, Parizu ili Vankuveru? Ili svuda po malo.

Ona stiže svuda. Svuda su njene uspomene, jer je ona svuda utkana. Pojam egzila u njihovim pričama se poistovećuje sa pojmom doma, jer ova dva pojma nisu uvek suprotstavljena. Bar ne ovde. Jer egzil predstavlja utočište, mesto i priliku za novi početak, nepoznanicu, strah od provalije, ali u isto vreme i šansu. Šansu da se nešto promeni, da se ostvari i da se preživi. Mesto koje donosi nove prilike, nove mogućnosti i novi svet.

Ove žene su se u svojim pričama suprotstavljale kako društvenim običajima, tako i muškoj glavi u kući, čija je reč bila poslednja, odgovarajući odlaskom, prkosom, nemirenjem. Pokazujući svoje mišljenje, svoj stav, možda ne uvek toliko otvoreno, ali dovoljno neprikosnoveno da se oseti i prozre prava slika o tome da svako ima pravo da donosi odluke za sebe, da misli i da se zauzme za sebe, svoje snove i želje. Ali, kao što je rekla Jasmina Vrbovac, patrijarhat može da ima i svoje pozitivne strane. Jer žene iz njega mogu da izvuku nešto pozitivno i da to primene. Da nema patrijarhata ne bi bilo ženske solidarnosti. Možda ne bi bilo bunta i tolike želje za dokazivanjem. A, to je nešto o čemu autorke u Antologiji govore, o ulozi porodice, oca, o tome kako se na ženu gleda, koje su njene dužnosti i obaveze, kakva njena slika u društvu treba da bude i šta se događa kada ona tu sliku svojim drugačijim ponašanjem promeni, jer oseća da tako treba.

One su odlučile da podele svoja sećanja na detinjstvo, mladost i odrastanje, na sve one gubitke, poraze i odlaske u životu, ali i na uspehe, dostignuća, priznanja kroz oči i biće jedne žene. Kroz sve njene životne etape, slojeve i godine. Jer kako je spisateljica Tanja Stupar Trifunović na početku Antologije rekla: „Nijedna ljubav neće promeniti zakon rađanja, umiranja, odlaženja. Sitnih izdajstava. Malih otrova. Brzinu kojom krasta srasta oko rane.“

„Veze koje ove autorke uspostavljaju od Beograda do Ljubljane, od Novog Sada, Mostara do Vankuvera nisu samo generacijske, poetičke i geografske, nego su i relevantne u pogledu ostvarivanja rodne ravnopravnosti u sferi književnog stvaralaštva’’, navodi Vladisava Gordić Petković u predgovoru knjige Regiona – Antologiji regionalne ženske književnosti koju je priredila. Za Plezir, govorila je o autorkama čije smo priče slušali na tribini i konceptu ove Antologije.

Autorke su pisale o događajima koje su proživele i osetile na svojoj koži.

Opisujući strahote koje su se dešavale 90-tih godina tokom rata, ali i svoje intimne gubitke, strahove i poraze. Da li su na taj način uspele da pobede nevidljivost koja je prisutna kada su u pitanju ženska poezija i proza?

U najavama za promociju antologije pominjalo se mnogo gradova - Beograd, Banjaluka, Vankuver, Pariz - ali to nisu samo biografski detalji ni geografski podaci. Neka od tih mesta su žarišta sećanja, traume i duboke patnje, neke od tih lokacija su mnogo više žive rane nego destinacije podložne našoj naivnoj mašti koja razigrava ideje o pustolovini ili turizmu. Pišući i objavljujući iz relativnog mira svojih sadašnjih domova, gde god da im je sada dom, književnice se oglašavaju o dubokim nemirima i strepnjama koje su ne samo preživele na terenu, nego i proživele u imaginaciji.

Tokom predstavljanja antologije Re- giona, rekli ste da je ona drugačija upravo po opisu svakodnevnice koju su autorke opisale sećanjima, oprostu i blagosti. Da li to predstavlja spo- znaju nakon odlaska iz rodnog kraja i distance vremena i geografije? u ovom veku pomenimo samo antologije Mačke ne idu u raj , Radmile Lazić i Ovo nije dom , Vite Trebovac i Jelene

Reći da proza Slađane Nine Perković, Adise Bašić ili poezija Tanje Stupar Trifunović možda odviše zaranja u svakodnevicu značilo bi biti pomalo površan i prilično nepravedan: jer, svakodnevica njihovih junakinja naprosto je nezaceljivo razdešena i apsurdna, suviše razorna da bi dozvolila ikakvo mešanje politike u upropašćavanje života onih koji su nenadmašni u sabotiranju sebe samih. Razdešene su i perspektive budućnosti: premda Adisa, Olja Savičević

Ivaničević i Lana Bastašić opisuju živote širokog generacijskog raspona, njihovo zanimanje za rutinom okovane žene i devojčice nije tek statističko, kao što ni njihovo pripovedanje nije po automa- tizmu rodno korektno: bol, surovost i raščišćavanje računa postaju okosnica njihovih priča, jer se male noćne gadosti i golemi dnevni bolovi ne mogu okončati hepiendom pravedničkog gneva. No, distanca vremena i geografije može da pomogne pretakanju iskustva, mašte i mišljenja u umetnički tekst.

Antologičarke ranijih generacija ostavile su nam dragocene izbore poezije,

Anđelovske, ali nikako ne treba izgubiti iz vida antologičarsko pregalaštvo

Slavice Garonje Radovanac niti antologiju Nebolomstvo, Bojane Stojanović

Pantović. Pišući svojevremeno o Radmilinoj antologiji, Zorana Antonijević podsetila nas je na tri svrhe antologija: kanonizacija, valorizacija i refleksija u javnosti. Četvrta funkcija bi bila poziv na aktivno čitalačko istraživanje. Antologija ne treba da bude pokušaj sažimanja i centralizovanja, već ulaznica u čitalačku ekspanziju koja pomno prati onu stvaralačku. Antologija kao što je Regiona mora biti smernica za sledeća antologičarska putovanja kroz opuse autorki koje nisu dovoljno vidljive i o kojima ne brinemo dovoljno.

Da li su junakinje upravo zbog izraženog patrijarhata imale potrebu za većim dokazivanjem da i one mogu živeti samostalno, baveći se onim što vole, boreći se za ostvarenje svojih želja?

Baveći se isečcima iz narativa ili intimnog bezizlaza, ili košmarnih sećanja na ratove i krize s jedne, i analizama kataloga prećutanih stvari u brakovima nekoliko generacija sa druge, zbirka priča Kuhanje otvorila je put romanesknom prvencu Slađane Nine Perković, romanu U jarku, a inspiraciju uspomena, intimom i kolektivnim pamćenjem ženskih kriza i konflikata nalazimo i u romanima Tanje Stupar Trifunović, Andree Popov Miletić, Katje Perat i izuzetno uspešne Ksenije Popović na nekoliko načina: uočavamo kontekst tranzicionog lavirinta i generacijski perpetuiranog konflikta sa obavezama i odgovornostima. Ukratko, razne vrste laganog umiranja dovele su do tema krize i očajanja kao najpreciznijeg ogledala u kom entropija obuhvata svoj lik i delo nakon apokalipse. Roman Satovi u majčinoj sobi Tanje Stupar Trifunović govori o borbi tri generacije žena da prihvate izazovno i tegobno nasleđe matrilinearnosti, koje podrazumeva različite vrste konflikata i prisile, paletu osećanja melanholije i zasićenosti. To nasleđe uključuje iscrpljujuće bitke sa unutrašnjim demonima koliko i spoljašnjim socijalnim imperativima.

Njihovo odrastanje je bilo, kako ste vi rekli, citirajući Florens Velč, kombinacija nostalgije i užasa, koje su pre- točile u štivo koje zaista dok čitate izaziva zemljotres. Ivančicino čitanje odlomka Pismo ocu 1993. kao da briše sve pomenute granice, kao da se sve desilo juče, da posle 30 godina izaziva kod svakoga istu buru osećanja.

Na svoje dvadesete gledam s mešavinom nostalgije i užasa, tako je to definisala kantautorka iz benda Florence and the Machine, Florens Velč u jednom intervjuu, govoreći o samopreziru, o ose- ćanju nedostatnosti i nesavršenosti, o ljutnji na sebe samu koja ju je terala u ekstremnu autodestrukciju, a sve je te mladalačke krize proživela u ekonomski i politički stabilnom okruženju. Na neki način, ne sasvim sličan, ali generacijski podudaran, naše autorke doživljavaju mladalačke krize usred svetova koji se ruše, njih sačekuje istorijski overdoz s kojim se moraju suočiti, od kog moraju spasiti svoj goli život, i od kog se moraju izlečiti.

Da li one na društvene stege i uka - lupljivanje odgovaraju geografskom distancom i povlačenjem u svoj unu- trašnji svet kako bi se izborile sa situacijom u kojoj žive?

Odrastanje je proces građenja i razgrađivanja emotivnih odnosa, a simboliku građenja identiteta najbolje odslikava jedan citat iz romana Satovi u majčinoj sobi, Tanje Stupar Trifunović: „U djetinj- stvu se utisci utiskuju duboko u čovjeka, kao stopalo u još nestvrdli beton.

(...) Ja sam odavno popločan trg, dovršeno šetalište uz obalu, izliven trotoar kraj ceste i sve je očvrslo u meni.“

Beton, šetalište i tragovi utisnuti u čvrstu masu ukazuju na napetosti nastale usled formiranja identiteta koji mora biti zgusnut i monolitan i pored nepre- glednog mora fluidnih osećanja i utisaka koji neprestano pokušavaju da ga razmekšaju, pa možda i rastoče. Isto tako, ove rečenice sa samog početka romana svedoče o potrebi da se ti duboki utisci imenuju. Beton simbolizuje i urbanost kao važan element regionalne književnosti druge polovine dvadesetog veka, u kojoj je postojala potreba razgrađivanja okoštalih definicija, kao i potreba da se pobegne od blata komercijale i ruralnih okvira koje je neretko nametala tradicija proznog izraza.

Da li su nagrade koje su stigle i priznanja koje su doživeli da vide njihovi roditelji, imale isti onaj ukus kao ostvarenost i samostalnost žene daleko od domovine?

To se vidi najbolje na primeru proze i poezije Ivančice Đerić, koja spaja generacije kroz istoriju, umetnost i pop kulturu kao znamenja istorijskih promena. Kao najvažniji simbol u Nesreći i stvarnim potrebama, romanu Ivančice Đerić, afroamerički rob Kunta Kinte iz serije Koreni (hit TV programa 80-tih godina prošlog veka) osvanuće u bosanskoj varošici Tromuk i postati deo njenog sveta na tablama stripa koje crta i objavljuje mlada Tromu- čanka Una čija će se sudbina dramatično promeniti onog trenutka kada ovog ju- naka pozajmi svojoj antiratnoj kampanji. Kunta Kinte će osvanuti na posteru sa prividno starim identitetom, ali sa novom, virtuelnom egzistencijom: on se, sa osmehom na licu i podignutim palcem, zalaže za mirnu Bosnu, i to u sami osvit građanskog rata, u jeku nacionalnih tenzija. Ovu potresnu sliku iluzije o umetnosti koja menja svet retrospektivno, Una oživljava dvadeset godina nakon traumatičnog događaja, hiljadama kilometara daleko od rodnog grada. Ime glavne junakinje gotovo da je ironično intonirano, jer nije ni jedna, ni jedina koja je propatila u ratu; ona je i fizičku i metafizičku patnju pokušala da sublimira, da živi sa njom strpljivo i asketski, bez nade i očajanja.

Jedini simbolički ekvivalent i merna je- dinica tuge jeste Jugoslavija, koja se neprestano pominje kako u Uninom kanadskom domu, među članovima njene porodice, tako i u njenom širem okruženju.

Kada Čomskom, čudnom prosjaku koji lovi i nadzire a koji je u prethodnom životu bio psihoterapeut, dođe da se zapita „zašto je vama bitna ta Jugoslavija“, Unina sestra Tutuluc mu odgovara simbolikom preuzetom iz tematike i estetike stripa: „Zamisli da je to naš Kripton.“ Čomski razume ovu kulturnu referencu i shvata da je Jugoslavija planeta „nepobitno perspektivna“ ali i „nepovratno uništena“, da od nje ostaje, kako kaže jedan drugi junak, jedino Supermen „koji pokušava pomoći ljudskoj rasi“.

Kroz čitavu Antologiju jedna nit povezuje sve autorke, a to je pitanje egzila, koje se u nekim trenucima poistovećuje sa domom. Da li mesto egzila na kraju posle toliko godina postaje mesto koje se može nazvati domom?

Ne samo zbog artikulisanja tema odrastanja i zrelosti u vremenu turbulen - tnih istorijskih promena i nakon njih, pesnikinja Tanja Stupar Trifunović svojim prvim romanom uspostavlja kontinuitet sa onom srpskom književnom tradicijom koja neguje bunt intime i ogoljenu, beskompromisnu ispovest kao kontemplativni okvir za višeznačnu igru raznolikim poetikama, uticajima i životnim opredeljenjima. Na Tanju Stupar uticala je, makar posredno, Biljana Jovanović svojim najvažnijim romanom Pada Avala (1978), u kom se tema odrastanja i zrelosti iskazuje kao tihi, ali odlučni protest protiv infantilizovanja žena i njihove društvene marginalizacije u naoko idiličnom socijalističkom okruženju. Akteri romana

Ivančice Đerić, Nesreća i stvarne potrebe, koje je njihova zemlja takođe napustila, osećaju snažan poriv da bez simbola i šifri, odrešito i otvoreno, pa čak i surovo, progovore o osećanjima prema Jugoslaviji. Junakinja Tutuluc tako kaže:

„Danas mi balavurdija koja se tad nije ni rodila priča da sam živjela u tamnici naroda i bila upropaštavana zlim konceptima bratstva i jedinstva. Kunu se

u demokratiju, i u humanost i u civili-

zaciju, a pola njih bi mi i sad prerezalo grkljan jer sam, zamisli zločina u tinejdžerke, voljela Jugoslaviju. Kao da je sramota voljeti zemlju u kojoj si rođen. Biti unesrećen njenim nestankom.“

Da li neka daleka zemlja koja ih je prihvatila i omogućila kakav takav novi početak može da bude mesto na kome će se roditi nešto novo, novi život ili kako ste vi rekli kreativnost i poetičnost? Srpsku urbanu prozu u vreme SFR Jugoslavije karakterisale su teme sazrevanja i odrastanja u paradigmi bunta, sukoba generacija i odbijanja socijalne integracije u malograđanski model potrošačke kulture. Te će teme biti sačuvane u postjugoslovenskoj književnosti delom kao reinterpretacija usamljenosti koja obeležava svaki napor sazrevanja i uklapanja u zadate ili samozadate okvire, a delom i kao podsećanje na nemogućnost da se ponovi osećanje zajedništva, blagostanja, perspektivnosti i idealizacije koje se, nekad u dobrom, nekad u nepovoljnom kontekstu, vezuje za Jugoslaviju i kao državnu zajednicu, i kao kulturni fenomen.

Pomenuli ste da uvek postoji izazov da se ženske teme prikažu zanimljivim za čitaoce. Da li su autorke uspele da predstave svoju priču na pravi način i da legitimizuju svoje iskustvo i time pokažu da su teme vredne čitanja?

Autorke su one žene spremne da zarone u prljav bazen u potrazi za dragom sitnicom.

Pričajući o svojoj svakodnevnici na jedan živ i otvoren način, razumljiv svima, opisujući jedno vreme, život i položaj jedne žene. Da li je njihov glas dovoljno jak da se čuje i prelije, ohrabrujući bar još toliko žena da budu ono što žele u bilo kom vremenu i društvu?

U ovim književnim svedočanstvima autorki različitih generacija prepoznaju se i odbačenost i nostalgija, i preobraćeno pamćenje u kome se, kao u vodi, uvek čini da su predmeti i veći i bliži nego što uistinu jesu. Bivša Jugoslavija postala je za mnoge književnice virtuelni svet koji traje kako u idiličnom sećanju tako i u traumi, ali se ta zemlja vraća u empirijsku realnost onda kad to protagonisti najmanje očekuju, makar zbog toga što je jugoslovenstvo važan deo formativnog iskustva junaka i junakinja.

Dosta vremena je prošlo od kako sam otišla iz roditeljskog doma, ali iako ih neretko posećujem i prilika je dosta, posebno u vreme oko praznika, volim da izdvojim nekoliko sati i provedem ih sama u sobi koja mi je tamo pripadala. Prolazeći kroz svoje stare stvari poput fotografija, koncertnih karata, razglednica, rođendanskih čestitki, nota, rečnika i knjiga, smeškam se i prisećam uspomena koje mi u pojedinim trenucima deluju kao da su iz nekog prošlog života. Tokom nedavne posete naišla sam, između ostalog, i na nekoliko knjiga koje je moja mama premestila na policu kućne biblioteke i koje naravno, kao i sve ostale, brižno čuva.

Kao studentkinja japanologije nekada sam gotovo prezirala kada bi pisci koji nisu Japanci, pisali o Japanu, čak i fikciju. Onda sam jedne godine dobila na poklon knjigu britanske autorke Lesli

Dauner, Poslednja konkubina. Mada naslov ne nagoveštava ništa više od još jedne zabavne i eventualno misteriozne ljubavne priče, ova knjiga i te kako ima šta da ponudi. Kasnije sam saznala da zapravo predstavlja drugi deo tetralogije koju je ova spisateljica napisala i čija se radnja dešava u vreme Edo perioda, jednog od najplodnijih u umetnosti Japana. Pasionirana ljubiteljka ove zemlje, njene istorije, umetnosti i kulture, radnju Poslednje konkubine smešta u period šezdesetih godina 19. veka, na pragu završetka vremena šogunata i ponovnog uspostavljanja vladavine cara. Radnja koja se odigrava oko života Sači, glavne junakinje, vernosti, prijateljstva i ljubavi, savršeno potkrepljuju istorijske činjenice o politici, ratnim previranjima i konačno, početak izlaska Japana iz dvoipovekovnog perioda samoizolacije u kojoj je između ostalog cilj bio očuvanje autentičnosti i duhovnosti jednog naroda. Imajući sve ovo u vidu, ukoliko ste u potrazi za romanom koji će vas ganuti i ujedno ostaviti gladnim za daljim saznanjima o istoriji zemlje dalekog istoka koja i danas fascinira ostatak sveta, vaša potraga se zaustavlja ovde.

Naravno da sam morala da prođem i kroz štivo iz kojeg sam nekada pripremala ispite iz književnosti, sada doduše dosta opuštenije, bez stresa i razmišljanja o tome da li će moje znanje profesori smatrati zadovoljavajućim. Ovom prilikom preporučujem antologiju savremene japanske priče uvaženog profesora, sinologa i japanologa Dejana Razića, koju je izvrsno uredio i tako okupio najznačajnija imena japanske književnosti dvadesetog veka. Sam naziv antologije je takođe izuzetan, Veština senčenja . Teme su raznovrsne, stilovi pisanja takođe, a budući da se među njenim koricama nalaze svetski poznata imena poput Akutagave, Kavabate i Mišime, sigurna sam da će svako naći barem jednu priču za sebe. Ona koja je meni i nakon mnogo godina i dalje intrigantna i o kojoj volim da razmišljam je Majstor tetoviranja, Đunićiro Tanizakija. Veština senčenja ima i drugi deo i odakle god da krenete, nećete pogrešiti.

Naredna knjiga koja mi je došla šaka me je prilično iznenadila, jer sam je u potpunosti smetnula s uma, a sećam se da sam u njoj posebno uživala. U pitanju je debitantsko književno delo Paola Sorentina, Svi su u pravu. Knjiga koju je kod nas izdala jedna od mojih omiljenih izdavačkih kuća, približila nam je slavnog italijanskog reditelja i scenaristu kao izuzetno talentovanog pisca. Glavnog lika ovog romana, Tonija Pagodu, osmislio je da bude jedan prirodan i neodoljiv šarmer, koji ne veruje ni u šta, osim u nijanse. Kako ne bih otkrivala previše detalja ove zabavne priče, pozivam vas da se sa njim lično upoznate čitajući pomenutu knjigu, koja pritom takođe ima nastavak u vidu zbirke priča u istom stilu, ležernog i nenametljivog naziva, Toni Pagoda i njegovi prijatelji.

Iako sam pomislila da u ovom navratu preskočim preporuku koja je u vezi psihologijom, ipak sam se odlučila da ostanem dosledna. Između ostalog, mnogo volim da se družim i upoznajem nove ljude, te sam pre par meseci ostvarila jedno lepo poznanstvo koje polako prerasta u još lepše prijateljstvo. Moja komšinica/prijateljica i ja jednog popodneva, uz kafu, dotakle smo se raznih tema, a onda mi je ona iz pozicije psihoteraputa natuknula kako mora da mi preporuči jednu knjigu.

Nakon par dana mi ju je čak i poklonila, a reč je o knjizi Erika Berna Koju igru igraš? Američki psihijatar i psihoanalitičar, utemeljivač jednog od najrasprostranjenijih pravaca u psihoanalizi, TA (transakciona analiza), pre gotovo više od pola veka pisao je ovu knjigu, razumljivu širokim narodnim masama, u kojoj opisuje i objašnjava šta nas to u odnosima sa drugim ljudima najviše muči i koje igre igramo i dan danas, čak i nakon toliko promena na svetskom nivou u dinamici života. Ukoliko volite da razmišljate o ovakvim temama ovo je prava knjiga za vas.