Književnost

Piše: Nevena Pajić

@pajicnevena

Fotografije: Kontrast izdavaštvo; Katarina Marković

Promocija romana „Mučnina” Vide Davidović u izdanju Kontrast izdavaštva, odigrala se krajem januara u KC Grad, a naša saradnica Nevena Pajić, za čitaoce Plezira pripremila je osvrt na događaj, kao i lične impresije na roman.

Vida Davidović je mlada spisateljica, rođena 1998. godine u Istočnom Sarajevu. Osnovnu i srednju školu završila je u Banjaluci, a diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku dramaturgije. Trenutno je na master studijama na FDU na smeru

Teorija dramskih umetnosti i medija, ali, uporedo sa studijama, mlada Vida nalazi vremena i da piše, pa je tako napisala nekoliko predstava za decu za

Pozorište lutaka „Pinokio“, asistirala na tekstu „S druge strane jastuka“ (Pozo- rište na Terazijama), radila adaptaciju

„Don Žuana“ u režiji Marka Misirače povodom otvaranja pozorišta Teatrijum kao i „Sna letnje noći“ za opersko izvođenje (Festival Operosa). Vidini komadi i dramatizacije izvođeni su u

BITEF Teatru, Kraljevačkom pozorištu, Knjaževsko-srpskom teataru, Banjaluč- kom teatru, festivalima... Scenaristkinja je filma „Matura u režiji“ istog redite- lja koji je dobio specijalnu nagradu na festivalu kvir filma Merlinka. Napisala je i dramu „Mali ratovi i kabine Zare“ koja govori o transgeneracijskoj traumi i načinu na koji ona u porodici vodi u autodestrukciju mladih, a koja je jednoglasnom odlukom žirija proglašena za najbolju na konkursu Sterijinog pozorja za originalni domaći tekst za 2021/2022 godinu. Dramu „Crna ovca“, koju u Kraljevačkom pozorištu režira Snežana Tršić, osmislila je da govori o društvu koje se sklapa, rasklapa, transformiše, razara i gradi.

Teme koje preovlađuju u njenim tekstovima fokusirane su na odnos prema telu, odrastanju i seksualnosti. Pored toga, voli da se bavi i različitim uticajima koje trauma ima na naše biće, pa, tako neretko piše o ženama i njihovom osećaju seksualne krivice, stida i potrebi za potiranjem sopstvenog tela usled neprijatnih ili razarajućih iskustava.

Žiri NIN-ove nagrade je uvrstio „Mučninu” u ovogodišnji širi izbor. „Mučnina” je roman o neodrastanju, čija je tema klasična zamena mesta glavnih junakinja koje dolaze, jedna iz velikog grada, druga iz provincije.

Nasmejana je dok sedi obasjana osvetljenjem boje kajsije na plišanoj stolici, čitajući odlomke svog prvog romana na kojem je strpljivo radila dve godine i zajedno sa pisanjem stasavala. Mirna je i raspoložena dok joj se oči cakle. Samo koji trenutak pre toga, u beloj haljini sa crnom jaknom i martinkama, šetkala se po prostoru Kulturnog centra Grad, po kojem je odjekivao njen smeh i vijorile se lokne, dok se u vazduhu osećalo nestrpljenje i iščekivanje. Vida je mlada, ali tako samosvesno, sigurno i jasno piše i priča o najdubljim ljudskim osećanjima i traumama, kao da je iza nje niz objavljenih romana.

Okosnicu romana Mučnina o neodrastanju čine dve ženske sudbine isprepletene na čudnovat način. Različite po geografskom podneblju, društvenom statusu, vaspitanju, ekonomskom položaju iz kog dolaze, Vidine junakinje su povezane dubljim, neraskidivim ve- zama i onim što zauvek ostaje utkano u nitima duše. Inspirisana karakterima osoba koje su se nalazile u sličnim ili istim situacijama, proživljavajući iskustva koja su doživele, stvorila je ovu knjigu. Roman je živ, on pulsira, vozeći čitaoca kroz emotivni rolerkoster celim putem.

Autorka se ne libi da koristi postmodernističke, engleske izraze koji su se odomaćili u svakodnevnom govoru kako bi i na taj način što više približila određene situacije, događaje i odnose među likovima. Tokom priče o muško-ženskim odnosima, provlači se glavna nit romana koja se ogleda u ženskom preispitivanju, nesigurnosti i neprestanim unutrašnjim borbama za prevazilaženje svojih „mana“ i „nedostataka“ na različite načine.

Početak svakog poglavlja predstavljen je Vidinim rečnikom u kojem je navedena reč koja opisuje centralnu tačku poglavlja koje se nalazi ispod. U početku koristi svakodnevne i jednostavne pojmove, kako bi dok priča odmiče oni postajali sve složeniji, nagoveštavajući kompleksnost u razvoju priče. Pokazuje nam i situacije u kojima se, kada vratimo film unazad, nismo dopali sebi, za koje se nekako kasnije ispostavi da su predstavljale prekretnicu u našim životima, a pamtimo ih po nekim malim stvarima, kao što je kafa. Ona od koje sve počinje i koja označava njihov prvi susret. Nađe, devojke koja iz velikog grada i svetlucave džungle odlazi u manju sredinu nakon kraha privatnog posla i posle godina ljubavnih brodoloma, a sve zbog ljubavi čoveka za koga veruje da vredi pokušati odrasti i iza- ći iz svojih ustaljenih i dobro poznatih staza, beogradskih ulica i lokala. Dok sa druge strane jedna Anja dolazi iz male sredine u veliki grad, željna da upozna jedno sasvim drugačije lice velegrada i kulturni milje sa svim zamkama koje ono nosi. Kako se njihove priče i životi paralelno odvijaju opisujući dane koji neumitno prolaze u Banjaluci i Beogradu, polako se konstruiše priča koja se svakim novim danom nadograđuje, otvarajući i pokazujući slojeve kako

Nađe i Anje, tako i lica koja su menjali gradovi.

Ulazeći u misao svake žene i devojke, Vida čini da čitajući svaki sledeći pasus osetimo da nismo same u svojim suludim mislima, neprestanom preispi - tivanju i traženju konstantno nečijeg odobrenja, ljubavi i sigurnog zagrljaja. Dva naizgled različita lika na početku romana, koja od trenutka kada su oči ugledale onu drugu, žele pojedine karakteristike one prve, vremenom bivaju podrška i oslonac jedna drugoj.

Roman o traumi ispričan je i neverbalnim jezikom, vodi nas kroz sva ona ljudska stanja tipična za situacije kada nas nešto tišti i mori, kada nas pritiska čineći da se zidovi spajaju dovodeći do toga da gubimo dah. Vida je to prikazala kroz nesanicu sa kojom jedna od junakinja dočekuje svaku noć.

Na putu obe junakinje pojavljuju se muškarci koji su tu da ih nauče, da ih ohrabre, da im pokažu njihovu vrednost i zrelost, ali, i da im služe kao lekcije. Iako je u srednjoj životnoj dobi, Ivan kao odrastao muškarac, poznat i ostvaren u određenim krugovima, zapravo je klinac koji se i dalje opija i drogira, lutajući besciljno odbijajući da odraste. Čovek bez odgovornosti, bez sposobnosti ikakvog prepuštanja i otvaranja. Bezobziran i toksičan. Nasuprot njemu, Milutin, najmlađi od likova, srednjoškolac je sa stavom i razmišljanjima odra- slog čoveka. Čoveka koji zna ko je, šta želi, čemu stremi. Tu su i oni koji Anju tretiraju poput predmeta, iskorišćavaju je i menjaju misleći samo na sebe i svoje dobrostanje. Uvlače je sve dublje u crvene zidove, koji je stiskaju i guše, u miris znoja i ukus deterdženta koji joj kida želudac. Tama od koje je pobegla iz rodnog kraja, u velikom gradu je dočekuje nazad i ona joj pada u zagrljaj svesno i otvorenih očiju vraćajući se starim navikama.

Kroz različitost pogleda na svet u kojem žive, Vidine junakinje je povezala žeđ za toplinom i ljubavlju, potreba da osete da su voljene, podržane i sigurne. Taj poriv ogleda se u potrazi kroz isprazne crvene, podzemne barove u kojima se okuplja kulturni milje Beograda, površne ljude, konzumiranje opijata, kako bi se ta neutoljiva žeđ izbrisala ili još dublje zakopala u njima.

Ove žene, različite po mestu odrastanja i socio-ekonomskom statusu povezane su nevidljivom, a jakom sponom emocije koja živi u njima još od detinjstva ali, koja im je od istog nedostajala, otrgnuta, zapuštena i zapostavljena. Stavljena u drugi plan. Nedostajala im je roditeljska ljubav, očinska figura, zaštitnik i ljubav nekoga koji je uvek tu, da im pruži podršku, da bude vetar u leđa, da ohrabri, da se zauzme za njih, predstavljajući sigurnu luku. Nekoga ko ih nikada neće izneveriti i izdati.

Kao mlada spisateljica koja je okrenuta i odrasla na klasicima iz XIX veka, Vida u svoja dela, ipak unosi osobine savremenog jezika i moderne književnosti. Ona priča o odnosu žene prema svom telu, umu i načinima na koje se nosimo sa traumom koju smo odlučili da zakopamo negde duboko u sebi. Traume koju njene junakinje nose i ispoljavaju svaki dan u partnerskim odnosima, prikazane kroz nepoverenje, ljubomoru, posesivnost, strah da sve to ne nestane u treptaju oka. Bojazan da je sve to nestvarno i lažno, ali ipak držeći se silovito te slike. One se bore da odlože svoje odrastanje, bilo kroz infantilno ponašanje, govor, oblačenje ili nedonošenje velikih i konačnih odluka, već čekajući da to neki drugi umesto njih uradi. Imaju potrebu da neko brine o njima, emotivno ili materijalno, pa makar i po cenu zatvorenosti u četiri zida i neprepoznavanja sebe u ogledalu.

Univerzalna priča ispričana je jezikom današnjice, otvoreno i oslobađajuće, da dok čitate različite situacije i upoznajete se sa likovima, imate osećaj prisutnosti. Možda baš zato što je knjiga bazirana na iskustvima koja su toliko puta proživljena i koja su ostavila trag na telu, u duši. To je priča o nesigurnosti i tegobi odrastanja do te granice da izaziva mučninu. Međutim, koliko god teško i bezizlazno u nekim momentima romana izgledalo, Vidine junakinje su donele odluku.