S poro pečeni juneći biftek

Biftek je prvo potrebno dobro premazati solju i uljem i ostaviti barem sat vremena da stoji u frižideru pre pečenja. Ukoliko se setite, preporuka je da ovaj postupak odradite i veče ranije. Kada dođe vreme za pečenje, prebacite meso u malo dublji pleh i prelijte sa 2dl vode ili još bolje, junećim bujonom ukoliko ste pravili supu. Prekrijte pleh folijom i pecite prvih pola sata na najjačoj temperaturi, a potom smanjite na 130-140°C i pecite još 2 sata. Otprilike 15 minuta pred kraj skinite foliju kako bi se formirala hrskava korica.

p a S ta S a S ušenim paradajzom i bebi S panaćem d ezert od crne čokolade i kafe

Pastu skuvajte prema uputstvima sa pakovanja. Za to vreme, na malo ulja propržite crni i beli luk, dodajte sušeni paradajz, zatim sipajte pavlaku za kuvanje. Smanjite temperaturu i ostavite nekoliko minuta da se krčka uz povremeno mešanje. Dodajte so, biber i spanać i tako kuvajte uz povremeno mešanje još neki minut. Na kraju dodajte proceđenu pastu, promešajte i servirajte dok je toplo. Parmezanom, naravno, posuti po želji.

Za pripremu 6 porcija je potrebno: 6 žumanaca, 30ml crne kafe, 300g čokolade za kuvanje, 300ml slatke pavlake, 30ml meda.

Najpre je potrebno da otopite crnu čokoladu na pari i ostavite je sa strane, a onda umutite dobro slatku pavlaku mikserom. Zatim dobro umutite žumanca, med i kafu, pa onda na pari neprestano mutite smesu dok se ne dobije kremasta tekstura. Dakle, nije dovoljno mešanje, mora da se muti malom ručnom mutilicom. U krem pažljivo dodajte čokoladu, pa umućenu pavlaku i sve lepo sjedinite. Sipajte u posudice i odložite u frižider na barem sat vremena pre služenja. Za potpun ugođaj pospite prženom kafom u zrnu.

U rečnicima se bluz najčešće opisuje kao melanholična, oštra i spora vrsta muzike. Kad čujemo tu definiciju, kristalno je jasno kako je nastao termin januarski bluz. Svi smo ga iskusili barem jednom, ako ne i svake godine. Šalimo se na račun januara. Šalimo se da je najduži mesec u godini, da donosi depru, da ima 42 dana…Ipak, januarski bluz nije šala.

Psihoterapeuti su definisali ovu pojavu kao pad raspoloženja, motivacije i optimizma koji se uglavnom događa nakon završetka prazničnih proslava, a nekad i u toku istih. On ne spada pod sezonske afektivne poremećaje ali je jasno da je ovaj sindrom stvaran, ozbiljan i čest.

Prema statistici Svetske zdravstvene organizacije, preko 12 miliona ljudi u severnoj Evropi pati od ovog sindroma svake godine. U Velikoj Britaniji taj broj dostiže 2 miliona, a u Americi čak 10 miliona. Prvi januar je dan kada se događa najviše suicida ili pokušaja istog, a januar je mesec u kome se događa i najveći broj razvoda i raskida veza. Treći ponedeljak u januaru, dobio je titulu najtužnijeg dana u godini, a ove godine je 16. januar bio taj blue monday – tužni ponedeljak.

Nakon nedelja slava, proslava i euforije koju donosi period od sredine decembra do početka januara, svi smo u zanosu koji tih par nedelja naprave. Jedemo lepo, pijemo često i bez izgovora, radimo manje a više vremena provodimo sa porodicom. Uz Novu godinu dolazi i obećanje novog početka, novih mogućnosti i optimizam da će stvari biti drugačije. Međutim već prvi dani ja- nuara nam pokazuju da se dešava baš suprotno. Napolju je hladno, vraćamo se starim poslovima, ljudi prestaju da slave, a rodbina koja je tu za vreme praznika odlazi na različite strane sveta.

Kako dani prolaze, a vetar nam duva i kroz kapute i prazne džepove koji su bili najveće žrtve neumerenih prazničnih šopinga, što hrane što poklona, mi postajemo sve melanholičniji.

Istraživanja su pokazala da osim navedenih razloga, januarski bluz mogu da pro- uzrokuju i loša ishrana i mnogo alkohola koje smo nedeljama konzumirali, kratki dani i manjak svetlosti, ali i nedostatak fizičke aktivnosti. Dolazi do pada energije, a manjak iste nas čini neraspoloženim i manje optimističnim. Još jedan bitan razlog januarskog nezadovoljstva je što mnogi ljudi ne uspevaju da ostanu dosledni svojim novogodišnjim odlukama, i odustanu već u prvoj nedelji januara, vraćajući se starim navikama i poslovima. Postaje nam jasno da ni ove godine ništa od velikih promena koje smo želeli da napravimo i da se život nastavlja po starom, samo mi imamo manje energije i manje samopouzdanja. A proleće i lepi dani su još uvek jako daleko, pa možemo upasti u zamku razmišljanja da nemamo čemu da se radujemo. Svakako smo primorani da usporimo i često prikovani za kuću, sa ograničenim mogućnostima da planiramo aktivnosti, što zbog hladnog vremena, što zbog finansija.

Džez muzika je u poređenju sa bluzom, življa, veselija i povezana sa veselim, pomalo apstraktnim pokretima. Pomenuto usporavanje uopšte ne mora da bude loše. Nemogućnost da izlazimo i planiramo aktivnosti van doma možemo da vidimo i kao priliku da budemo sa sobom i posvetimo sebi vreme.

Prvi januar je samo dan, a svaki novi dan nam donosi priliku da promenimo život i navike. Još bitnije od svega, brz način života koji nam diktira kapitalizam i na koji smo naviknuti, nije jedini model. Ne moramo svaki dan negde da idemo, nešto da radimo, niti da pravimo velike promene. Osećaj da dani prolaze sporo i da se ništa ne dešava ne mora da bude negativan, ako ga mi ne posmatramo na taj način.

Ja recimo volim da romantizujem januar. Već par godina se trudim da promenim pogled na ovaj mesec i na taj način na njegov bluz, ja raspalim džez.

Nakon nedelja u kojima sam okružena ljudima, volim da sedim sa sobom i dajem sebi pažnju.

Jedna od stvari koju volim da uradim svake godine je čišćenje. Pootvaram sve ormare i fioke, izvadim sve što nisam dugo nosila i koristila i upitam sebe: „Da li mi ovo zaista treba?” Uglavnom je odgovor ne, pa sve složim u tri grupe: za doniranje, za reciklažu i za smeće. I otpustim. Nema lepšeg osećaja nego otarasiti se starog i napraviti energetski prostor za novo. A usput uradim nešto korisno za druge i za planetu.

Zatim sednem i u svesku zapišem kako bih volela da se osećam u ovoj godini, šta želim da postignem, šta bi trebalo da uradim da to uspe i šta moram da promenim. Ne dajem sebi striktne datume niti pritiskam sebe da to moraju biti veliki ciljevi, ali često kada zapišem nešto što želim ili o čemu mislim, dobijem nove uvide.

Svako jutro, odvojim sat vremena za sebe. Pustim glasno veselu muziku, pa igram slobodno bez definisanih pokreta ili koreografije u svojoj dnevnoj sobi. Naučnici su dokazali da ovakva vrsta plesa i pokreta pomaže ćelijama da se oslobode zapamćenih trauma. Trudim se i da prošetam svakog dana bar pola sata, ma koliko loše vreme bilo, da bih u organizam unela dovoljno kiseonika i vitamina D.

Vikendom i uveče, umesto odlaska u restorane, biram da kuvam sebi zdrave obroke, pa zatim odvojim vreme da čitam sve one knjige koje već mesecima planiram, a nemam vremena, ili bindžujem serije ušuškana u neku lepu pidžamu, sa šoljom čaja i upaljenim svećama, uz Sinatru ili Elvisa.

Bitno je da povremeno podsetimo sebe da ne moramo stalno negde da žurimo, i da nam je pojam Nove godine kao simbola novog početka i jedinog momenta kada možemo da napravimo promene nametnut od društva i da je suštinski lažan.

Uglavnom januarski bluz ode kako je i došao, bez najave i pozdrava sa dolaskom lepšeg vremena. Ukoliko se stanje tuge i beznađa ipak pogorša, bilo bi dobro posavetovati se sa stručnim licem. Usporavanje ne mora da bude depresivno, ako promenimo naš stav o njemu. Januar i februar nam mogu biti najlepši meseci u godini, ako vreme u kući posvetimo nečem lepom, našim hobijima, odmaranju, čitanju, umesto da žalimo i tugujemo verujući da nešto propuštamo... Ali i tugovati je ljudski, i sasvim je u redu dopustiti sebi da i ovo osećanje izađe napolje. Zapravo mnogo je zdravije pustiti tugu napolje nego je potiskivati i maskirati aktivnostima koje sebi izmišljamo. Treba i sebe ponekad da pustimo na miru bez distrakcija. Zato je bitno da osluškujemo sebe i svoje telo, da čujemo šta nam je potrebno u određenom trenutku. A nema bolje prilike da to učinimo, nego kad buka i muzika utihnu, a vreme uspori.

Ovo je jedna od prvih lekcija koju sam naučila kad sam počela da čitam knjige u vezi sa zen filozofijom. Jednostavno zvuči, ali često je teško ostvarivo. Kada ste poslednji put radili samo jednu jedinu stvar, fokusirani samo na nju? Pranje sudova bez razmišljanja šta ćemo nakon toga, šetanje parkom bez misli o sutrašnjem danu, čitanje knjige bez zvukova telefona, odlazak u krevet bez preispitivanja dana koji je za nama. Mogla bih da ređam još, ali razumeli smo se. Fokus nam je retko na trenutku u kom jesmo. Misli nam lutaju, mi nismo srećni jer ne možemo biti i rasute pažnje i u balansu. Zato ovog puta pričamo o fokusu i koncetraciji.

Umesto da mi budemo fokusirani, mi smo u stvari stalno u nečijem fokusu. Svaki naš korak, svaka naša misao, sve što u toku dana radimo nekako je povezano s digitalnim svetom. Budi fokusiran – a telefon nas stalno alarmira da imamo poruku, obaveštenje, reklamu.

Treba nam novac, moramo da pamtimo šifre, logujemo se na računar, opet nam traže razne lozinke. Svaki naš pokušaj da budemo koncentrisani brzo i lako se razbije. Ubeđuju nas da je to normalan život, nude nam razna pomoćna sredstva koja će nam pomoći da budemo srećni, da budemo koncentrisani. Nemogućnost da se fokusiramo na zadatak pred nama jeste postala bolest sadašnjice. No, neće nam mnogo pomoći šarene pilule, ako ne promenimo određene navike u svom svakodnevnom životu i ne naučimo da živimo zaista u skladu sa onim – jedan posao – jedna misao.

Mogli bismo reći da je to sposobnost da usmerimo pažnju prema svojoj volji, sposobnost da kontrolišemo pažnju. Koncentracija jeste sposobnost čoveka da svoj um fokusira na jednu stvar, misao ili predmet, a da istovremeno isključi sve druge misli, ideje, osećanja koji nisu povezani sa onim na šta se fokusiramo.

Umemo li to da uradimo? Umeli smo kad smo bili mali. Setite se deteta koje se tako zaigralo ili zagledalo u nešto da ne primećuje da prolazimo pored njega, da mu se obraćamo jer je svu svoju pažnju usmerilo na nešto što mu je u tom trenutku prioritet. Dete ne ometa ni mobilni, ni Viber, ni provera lajkova. Ono je jedno sa onim što radi.

No, vrlo brzo, mi kojima, budimo iskreni, deca ponekad takođe odvlače pažnju, svoju decu nesvesno, zarad svog mira, uvodimo u digitalnu distrakciju.

Dajemo detetu tablet ili telefon da bude mirno dok putujemo, dok sedimo u kafiću sa prijateljicom, dok spremamo po kući. I dete, koje je po prirodi radoznalo, uranja u svet koji mu razvlači pažnju –malo uđe u mamin FB, malo igra igrice, malo gleda crtane filmove i korak po korak postaje „navučeno” na takav režim. Onaj lep, prirodan svet u kom je usmeravanje pažnje na jednu stvar u jednom trenutku normalan, detetu postaje dosadan. Na primeru dece, možemo da vidimo i sebe. Rasute pažnje i puni nezadovoljstva, umora, bez mogućnosti da duže vreme posvetimo bilo čemu. Pa onda često čujemo – ne mogu da čitam, ne gledam filmove. Pročitamo neku priču na društvenim mrežama, gledamo serije – jer sve to traje kratko, taman toliko da ne izgubimo pažnju.

Naša dekoncentracija može biti: kognitivna, psihološka, medicinska, socijalna, materijalno uslovljena. Nekada možemo i sami da razrešimo ovaj izazov, ali, ponekad je zaista potrebno da se obratimo profesionalcima – terapeutu, psihologu, lekaru, socijalnom radniku, lokalnoj zajednici. O tome ovaj put ne bih pisala, već bih sa vama podelila nekoliko ideja kako bismo mogli sami da poradimo na svom fokusu.

Uklonite ometače. Isključite telefone, računare, televizore. Zamolite ukućane da vas ne ometaju određeno vreme.

Zamolite da supružnik brine o detetu sat-dva. Ako vam ni to ne pomaže – idite u čitaonicu, biblioteku i tamo uradite ono što ste namerili.

Zato, učimo da stalno budemo prisutni u trenutku. Traži malo više vežbe, ali je rezultat neprocenjiv.

Pravite kratke pauze. Pošto se skratilo vreme koje možemo da posvetimo jednoj aktivnosti, bolje je da pauzama predupredimo naš um da odluta.

Radite jednu po jednu stvar. Multitasking je precenjen. Možda vas zbog toga vole ljudi oko vas, ali sebi nanosite štetu. Uradite jedno, pa pređite na sledeću aktivnost i bićete jednako efikasni, ali i rasterećeni.

Meditirajte i vežbajte svesnost. Meditacija jača našu mentalnu spremnost i poboljšava naš fokus. Naš mozak postaje smireniji, a time i telo opuštenije.

Više sna utiče na bolju koncentraciju. Probajte da pre odlaska u krevet barem dva sata ne budete izloženi mobilnim uređajima i računarima.

Budite tu ovde i sad. Rasipanje pažnje na prošlost i budućnost pored dekoncentracije vodi nas i u anksioznost.

Provodite vreme u prirodi. Znamo koliko nam boravak na otvorenom, na svežem vazduhu može biti korisno, ali nekad nam može pomoći i da unesemo biljke u kancelariju ili radnu sobu, te da nam to zelenilo pomogne da barem imamo utisak da smo se odmakli od zatvorenog prostora.

Vežbajte mozak. Kao što vežbamo telo, tako treba da zaposlimo i mozak. U tome nam mogu pomoći određene kongitivne igre – šah, sudoku, slagalice ili sada veoma popularne kognitivne igre na računaru.

Pokrenite i telo. Ne moraju to da budu sati posvećeni vežbanju. Dovoljno je da pokrenemo telo i kratkim vežbama ili istezanjem, jer se tokom vežbanja oslobađaju i dopamin i serotonin koji nam, između ostalog, pomažu da poboljšamo i našu pažnju.

Uživajte u muzici. Muzikoterapija, kao i neke druge terapije umetnošću pomažu nam da podignemo kvalitet našeg života. Možemo se konsultovati sa muzikoterapeutom, ali danas je i na Jutjubu dostupna muzika za bolju koncentraciju, za smirenje, za fokus. Obično su to zvuci iz prirode, zvuci vode, kiše, koji nas opuštaju i vraćaju u normalan ritam.

Napravite listu prioriteta. Najbolje je da dan ranije napišemo listu aktivnosti, prema prioritetima. Velike zadatke postavimo kao niz manjih, naučimo da razdvojimo bitno od manje bitnog. Prvo obavimo velike ili teže zadatke, a manje i lakše ostavimo za kasnije. Na taj način ćemo lakše utonuti u san, biti odmorni i moći da obavimo ono što smo planirali prateći svoju listu.

Sredite radni prostor. Ne mora to biti posebna soba. Možda je to jedan kutak u kući. Bitno je da ga održavamo urednim, da sve bude lepo organizovano i da oko nas bude što manje stvari koje će nam odvlačiti pažnju.

Znam da primeniti sve ovo nije uvek lako. Nekada su uzroci naših nemira i nefokusiranosti toliko duboki da nam svi saveti ovog sveta ne mogu pomoći. Kao Bahov praktičar, preporučila bih vam Bahovu terapiju, kao jedan od načina da sebe dovedete u balans i budete prisutniji i opušteniji, a samim tim i u fokusu. Sportisti imaju trenere koji im pomažu da nauče da budu u formi i da daju svoj maksimum. Tako i praktičar, ili neki drugi terapeut ili psiholog mogu da vam pomognu da izađete iz toksične rutine i da postignete svoj trenutni maksimum.

Kada naučimo kako da se koncentri- šemo na ono što radimo poboljšaćemo i kvalitet našeg života. Postići ćemo više i biti zadovoljniji sobom. A kad to postignemo, više ćemo voleti sebe, bićemo srećniji a to i jeste jedan od osnovnih uslova za jednostavan i kvalitetan život.

U svetu koji ne prestaje da govori, sve što nam je vrlo često neophodno jeste da slušamo i da neko (sa)sluša nas. Kako globalno sve više živimo u narcističkoj kulturi gde je važno sebe iznova prikazivati na najspektakularniji način, slušanje nije najpopularnija disciplina. Ali, ono je više nego neophodno za razumevanje sveta i aktuelnog trenutka u kom smo se našli. Osim što nas povezuje sa drugim ljudima i njihovim pričama, slušanje nas povezuje i sa sobom. Kada naučimo da osluškujemo sebe i počnemo da negujemo dobar odnos sa sobom, to je sjajna polazna tačka za aktivno slušanje koje je veština koju svako od nas, ukoliko to dovoljno želi, ima kapacitet da razvije. Ljudi nam neprestano sami govore o sebi samo ako umemo da slušamo. Naš unutrašnji glas nas neprestano usmerava, takođe, ako umemo da ga čujemo. Ukoliko se ne slušamo, nemoguća je interakcija, a najveća vrednost međuljudskih odnosa upravo je u deljenju iskustva.

Socijalna anksioznost

Osećaj neuklapanja u sredinu u kojoj sam se nalazila tokom osnovne, a delimično i srednje škole, pripisivala sam stidljivosti. Barem su mi odrasli govorili da se to tako definiše. Kasnije je stidljivost zamenjena terminom „introvertnost”, o čemu sam pročitala zaista bezbroj knjiga. Radom na sebi, koji je podrazumevao čitanje, putovanja, pozorišne predstave, pisanje poezije i psihoterapiju uspela sam da pronađem poneku definiciju za svoje stanje. Kad god bih u pretraživač ukucala socijalna anksioznost pronašla bih savete za prevazilaženje iste. Iako nisam ljubitelj instant rešenja, posegla bih za bilo čim samo kako mi još jedan izlazak u javni prostor, bilo da je reč o rođendanskoj žurci, prijemu ili nečemu što je zahtevalo javni nastup, ne bi ponovo „propao”.

Jedan od saveta doveo me upravo do spoznaje o tome koliko je važno slušati.

Naime, osobama koje se izjašnjavaju kao socijalno anksiozne savetuje se da fokus sa sebe prebace na druge; da umesto besomučnog „prevrtanja” različitih scenarija u glavi, smišljanja šta ćemo da odgovorimo sagovorniku na neko njegovo pitanje ili konstataciju, počnemo da posmatramo i pažljivo gledamo i slušamo sagovornika, nastojeći da i mi postavimo neko pitanje ili udelimo kompliment, naravno ukoliko to zaista mislimo. Ono za šta sam verovala da me sputava, odjednom je postalo moj alat za razumevanje sebe i sveta oko sebe. Postala sam pažljiviji slušalac, vremenom shvatajući da sam u tome sve bolja. Ali, ne samo da sam u tome sve bolja, već i da mi to može pomoći u ličnom, ali i profesionalnom razvoju.

Zašto (ne) slušamo?

Autorka popularnog bestselera „Tetovažer iz Aušvica”, Heder Moris, u svojoj knjizi „Priče o nadi”, o slušanju piše: „Mogu da obećam da će vas, ako to budete radili, priče koje čujete promeniti i promenićete se nabolje. Samo slušajući njihove priče možemo saosećati sa drugima, dati im glas, pružiti im nadu da je još nekome stalo. Njihovu hrabrost kad se otvore i pokažu ranjivost moramo dočekati sa saosećanjem, podstaći ih da to ponovo čine.”

Iako je slušanje dragoceno za razvoj empatije, ali pre svega osnov zdrave međuljudske komunikacije, mi danas zapravo vrlo retko slušamo. Od buke u svojoj glavi, buke svuda oko nas, užurbanosti koju nam savremeni život neprestano nameće i neverovatno brzog protoka informacija koji je donelo digitalno doba, često nismo u stanju da čujemo i prepoznamo ni sopstvene misli. Skloni smo tome da čekamo da sagovornik iznese neki stav, samo kako bismo ga opovrgli ili kako bismo rekli da smo sasvim saglasni sa njim, ali da smo mi imali „još veći problem”.

Bila sam od onih koji se, uprkos tome što sam savladala aktivno slušanje, ne usuđuju da postavljaju pitanja verujući da tako izgledam neukusno radoznalo.

To je lekcija koju savladavam i danas.

Ljudi zaista vole kada smo zainteresovani za njihove priče, a iz tih priča, čak i kada nam deluju suviše banalno ili kao da nas se ne tiču, uglavnom možemo dobiti dosta korisnog za sebe u svrhu toga da razumemo bolje i sebe, a ne samo sagovornika. Čovek se upoznaje zahvaljujući interakcijama sa drugim ljudima. Aktivno slušanje je značajan deo tih interakcija.

Putevi kojima nas

Vodi Radoznalost

Osobinu koja karakteriše decu, trebalo bi da sačuvamo tokom čitavog života. Radoznalost je ta koja nas vodi na različita mesta i upoznaje sa različitim ljudima. Zdrava radoznalost nas vodi putem razumevanja, a ne osuđivanja, budući da ona jednako preispituje uzroke i posledice. Zauzimati bilo kakav stav ume da bude pogrešno; nekada, kao i nama samima, drugoj osobi neophodno je samo da je neko sasluša. Kao mlađa, razmišljala sam da sagovorniku, naročito ukoliko je reč o nama do tada sasvim nepoznatoj osobi, ne bi trebalo postavljati previše pitanja kako se ne bi osećao posramljeno. To je bilo zbog toga što sam se sama osećala tako kada bi me u nekom većem društvu bilo ko nešto više „ispitivao”. Međutim, moje uverenje da ljudi ne vole kada smo do te mere zainteresovani za njihov život, potrebe i navike, ispostavilo se višestruko pogrešnim. Naravno, granice uvek treba da postoje i to što ćemo pokazati zainteresovanost za sagovornika ne znači da ćemo biti nepristojni i postavljati pitanja za koja znamo da su neučtiva i koja ne bismo želeli da budu postavljena nama (mada ovo može biti individualno). Na jednom od svojih radnih mesta bila sam protumačena nezainteresovanom samo jer nisam postavljala previše pitanja, što je, naročito u prvim danima bilo očekivano. Smatrala sam da ne bi trebalo da „ometam” (budući da je tih dana zbog bolovanja i godišnjih odmora broj radnika bio prilično redukovan i nije ostajalo previše vremena za razgovor), ali danas mi je, na neki način, žao što nisam razmenila više priča i iskustava sa kolegama jer je razgovor upravo ono što mi je bilo potrebno kao lek tih dana. Radoznalost nije korisna samo zbog razgovora, već je i put ka razvijanju interesovanja za nove stvari, a to nas kasnije može odvesti putevima koje nismo ni sanjali.

Osluškivanje sebe

Za osluškivanje sebe sjajno je koristiti metodu koju u spomenutoj knjizi predlaže i Heder Moris, a to je pismo mlađem sebi. Da li možete da se setite kako ste voleli da se igrate u detinj- stvu? Šta vas je najviše zanimalo i po pitanju čega ste bili radoznali? Ovde se slobodno možemo raspisati i biti maštoviti jer nas to iznova povezuje sa sobom. Važno je da izdvojimo vreme za zapisivanje svojih misli i osećanja. Na taj način, vremenom, učimo da verujemo svom „unutrašnjem glasu”, odnosno onome što zovemo intuicija. Iako nije poželjno voditi se isključivo intuicijom, naš duh i naše telo nam gotovo uvek nepogrešivo poručuju da li se krećemo ka mestu gde želimo da stignemo i da li smo dobro sa sobom u ovom trenutku. Svoje misli lakše ćemo čuti u prirodi ili na nekom svom „srećnom mestu”. Kao pretežno introvertna osoba, veći deo dana volim da provo- dim u najboljem društvu, sa sobom. Međutim, nije samo introvertima potreban neki samo naš trenutak u kom ćemo se baviti isključivo sobom. I da, to što ćemo imati svoje mesto za to, samo je dodatna pomoć. Nije nužno da to bude neko mesto u prirodi, mesto koje zaista negde postoji, „srećno mesto” može biti knjiga kojoj se vraćamo, film ili slika na kojoj smo pronašli delić sebe, neki vid stvaralačkog procesa ili muzika. Šta god naše biće ispunjava i „puni nam baterije”. Svako svoje osećanje kada prepoznamo, još je važnije da ga prihvatimo i da „pustimo sebe na miru” verujući da je sasvim u redu ne osećati se uvek dobro i znati da je to stanje prolazno. I šlag na torti za kraj, zahvalnost! Toliko je razloga za zahvalnost, a ako svakog dana napišemo barem tri, vremenom ćemo shvatiti koliko toga zapravo imamo, koliko smo vredni i koliko treba da verujemo sebi. Onda kada verujemo sebi, bićemo u stanju da slušamo i razumemo priče drugih ljudi iako često neke postupke iz tih priča ne razumemo ili bismo nešto uradili drugačije.

Heder Moris takođe piše o tome na koji način bi trebalo da slušamo naše stare; njima je vrlo lako da se „sete sebe“, odnosno unutrašnjeg deteta. Naši roditelji ili bake i deke često se sećaju svih pojedinosti svog detinjstva ili školskih dana, čak i nekih detalja koje su možda tokom svog radnog života zaboravili ili potisnuli.

Sećam se dragocenih priča moje bake o seoskim poslovima i njenom konju, Putku, za kog je ostala zauvek vezana. Takođe, njene priče o trenutku kada je prvi put u rukama držala moju mamu. Te priče zaista su svojevrsna riznica od koje se može napraviti zbirka pesama ili roman. Dete u nama uvek će se vraćati svom „srećnom mestu”, ali to mesto nikada nećemo sasvim otkriti ukoliko ne naučimo da (se) slušamo. I to, aktivno: a to znači da nećemo „gledati kroz sagovornika”, razgovarati ukoliko smo u tom trenutku suviše okupirani svojim brigama, stavljati fokus na ono što mi imamo da kažemo potcenjujući sagovornika i njegovo iskustvo. Jer, svako iskustvo je autentično, svaka priča je vredna pažnje i iz svačije priče možemo nešto da naučimo. Između ostalog, i o sebi.