Umetnost

Intervju:

Vladislava Milovanović

@in_love_with_artandfashion

Fotografije:

Marko Živković, Goran Zlatković

Objavama na Instagramu, kao i tekstovima na svom sajtu, Nevena Kuveljić nastoji da svoju ljubav i interesovanje za umetnosti prenese na svoje pratioce verujući da su upravo kultura i umetnost te koje čuvaju naš duh i neguju naše međusobne različitosti čineći nas boljim ljudima. Iako je „samo“ ljubitelj umetnosti, svakom novom objavom, bilo da je reč o poseti galeriji ili muzeju u nekom gradiću u našoj zemlji, Nevena nam pokazuje da su za razumevanje umetnosti neophodne prvenstveno radoznalost i otvoren um, i da umetnost može i mora da bude svima dostupna. Sa Nevenom sam razgovarala o značaju nacionalnog kulturnog nasleđa, umetnosti za naš lični i duhovni razvoj, načinima na koje nam umetnost može sasvim promeniti perspektivu, njenoj mogućnosti da nas istovremeno nadahne i oplemeni, ali i isprovocira i navede da postavljamo pitanja.

Kako si odlučila da putem svog Instagram naloga i sajta sa ljudima deliš priče o kulturnom nasleđu, muzejima, galerijama i umetnicima?

Pre svega samoj mi je falio takav sadržaj, a htela sam i da ljudima poka - žem da umetnost nije dosadna, daleka ili samo za odabrane, već da može biti vrlo uzbudljiva i da pripada svima onima koji osećaju potrebu za umetnošću, bez obzira na znanje o njoj. Neko delo može da vas nadahne, oplemeni, pruži šansu da zavirite u nečiji svet koji vam svakodnevno nije dostupan, ali i uznemiri, isprovocira, postavi neprijatno pitanje ili jednostavno natera da iz muzeja pobegnete glavom bez obzira.

To može biti svojevrsna igra sa samim sobom, ali i podsticaj za unutrašnji rast.

Da li se sećaš trenutka kada je tebe zainteresovala umetnost i kada si poželela da više istražuješ na tu temu?

Bilo je to kada sam postala apsolventkinja na Fakultetu političkih nauka, broj obaveza se smanjio, naišao je neki miran period i iz mene je isplivala ta potreba za mirom, smislom i duhovnošću. Potpuno spontano sam krenula u galerije i muzeje, ne znajući skoro ništa o našim umetnicima, kao ni o umetnosti. Znanje nam pomaže da umetnost bolje razumemo, ali mislim da nije presudno, da je mnogo važnije ono što je ostalo u nama nakon posmatranja nekog dela. Sećam se, jedna od prvih izložbi koje sam posetila, bila je izložba Ljube Popovića u Galeriji RTS-a. U tim ranim dvadesetim htela sam sve sada i odmah, a nakon posmatranja njegovih slika i promišljanja o njima, podsetila sam se kako nam za sve velike i vredne stvari treba strpljenja i unutrašnje dubine i snage. Znanje svakako steknete što ste više u kontaktu sa umetnošću.

Svojim objavama uspevaš da zainteresuješ ljude da se bliže upoznaju sa delima naših značajnih slikara, ali i da posete neke muzeje i galerije za koje možda nisu ni znali ili su verovali da je potrebno izdvojiti mnogo više novca. Koliko je izazovno pisati o umetnosti na način da bude razumljiva i zanimljiva svima i zbog čega je važno da umetnost bude svima dostupna?

Iako sadržaj na Instagramu deluje kao igra i zabava, nekada uložim i po nekoliko sati ili dana da istražim, snimim i izmontiram jedan video od 60 ili manje sekundi. Izazov je prilagoditi se kratkoj formi društvenih mreža, biti zanimljiv, ali ne i banalan, istovremeno biti konzistentan i pružati kvalitetan sadržaj. Međutim, zaista volim ovo što radim i koliko energije ulažem, istovremeno neku novu dobijem. Verujem da nas kultura i umetnost čine boljim ljudima. Doprinose našem unutrašnjem rastu, ali i smiraju. Čim smo dobro sa sobom, bićemo dobri i prema drugima. To znači da ćemo imati i plemenitije društvo.

Zato je važno da ona bude dostupna mnogima, pre svega ljudima u manjim mestima, kao i osobama sa nekim oblikom invaliditeta.

Mnogi od nas nemaju razvijenu svest o svom kulturnom nasleđu, o zaostav- štini koja čini veliki deo nacionalnog identiteta. Pitanje je pretpostavljam široko, ali od čega bi u tom slučaju trebalo da krenemo na putu otkrivanja nacionalnog kulturnog blaga?

Ja bih krenula od onoga što mi je trenutno dostupno, npr. od mesta gde živim. Iako nam se čini da sve znamo, verujem da postoji mnogo toga još da se otkrije. Zatim od neke knjige koja će nam dati širu sliku, i podstaći da dalje istražujemo kroz filmove, romane ili emisije. Ako je pitanje konkretno od kojih tema krenuti, ja bih uvek od naših srednjovekovnih manastira, Studenice, Sopoćana, Mileševe… Mislim da su oni esencija duboke duhovnosti i nesalomivog duha našeg naroda.

Neretko pišeš i o knjigama koje su ti privukle pažnju. Šta trenutno čitaš i šta je ono što bi preporučila svima koji bi želeli da „odškrinu” vrata sveta umetnosti?

Čitam, odnosno vraćam se knjizi Kulturna istorija Srba od Jovana Deretića, mislim da je dobra polazna osnova za upoznavanje sa sopstvenom kulturom i sticanja šire slike, uz pomoć koje kasnije možemo dalje sami da istražujemo. Takođe, knjige o životu umetnika su dobar način da se zbližimo sa umetnošću, npr. Dnevnik Fride Kalo ili Žudnja za životom koja se bavi likom i delom Van Goga… Ukoliko ste laik, ali želite da steknete osnovu, dovoljno je krenuti i od udžbenika za Likovnu kulturu za srednje škole ili od dokumentaraca i emisija na Jutjubu. Važno je crpeti znanja iz pouzdanih izvora, te je na primer Jutjub kanal Kulturno-umetničkog programa RTS-a odličan izvor informacija.

Šta je najinspirativnije što si doživela zahvaljujući radu na svom profilu?

Ljudi koji su počeli da me prate zbog mog sadržaja, a koji su takođe ljubitelji umetnosti. Svaki njihov komentar produbi i obogati diskusiju, da drugačiju perspektivu, pruži novu informaciju ili jednostavno da do znanja da niste usamljeni u svojim osećanjima i doživljajima umetnosti. nošću, posvećenošću i kosmopolitskim duhom. Ona je patnju i svoja unutraš- nja stanja slikala na jedan prefinjen i uzvišen način. Za njene slike ćete reći

Postoji li neki umetnik/umetnica čiji je životni i stvaralački put na tebe ostavio poseban utisak i sa čijim radom bi volela da se šira javnost bolje upozna?

Slikarka Milena Pavlović Barili me inspiriše svojim talentom, radom, original- da su „lepe”, ali tek kada zagrebete ispod njih shvatićete koliko se melanholije, bola, patnje za roditeljskim domom, patnje zbog loših uslova života i bolesti koja ju je pratila, krije iza njih…

Jak utisak na mene je ostavila i priča o jednom paru cipela koji je razmenjivala sa svojom majkom dok je studirala na Likovnoj akademiji u Minhenu. To mi govori o njenoj potpunoj posvećenosti i predanosti umetnosti. Milena je bila autentična, i iako su mnogi pokušavali da definišu njen stil, ona nije pripadala nijednom pravcu, bila je potpuno svoja. razmislim, pa i da ih promenim. Zatim, posle posmatranja fresaka u Sopoća- nima, osetite neki mir, postanete strpljiviji, um i duša vam se pročiste, bolje vidite suštinu, ono što je važno i zaista duhovno lepo. Kada je reč o boljem upoznavanju sveta u kom živim, npr. na Oktobarskom salonu videla sam seriju fotografija koje prate proces promene transrodnih osoba. Na taj način uspela sam da više saznam i bolje razumem te ličnosti. A to sigurno ne bih imala priliku u svakodnevnom životu ili bar slobodu da sa njima o tome razgovaram. Takođe, izložba o sezonskim radnicima Sabine Damiani u Galeriji REMONT mi je osvetlila živote tih ljudi i podstakla da ih posmatram iz jedne plemenitije perspektive. Rekla sam vam da nas umetnost čini boljim ljudima!

U kojoj meri ti je otkrivanje umetnosti pomoglo u upoznavanju sebe i razumevanju sveta u kom živimo?

Ja zaista kroz umetnost istražujem sebe i svet oko sebe. Iako mislim da sam vrlo liberalna osoba, tek kada sam došla u susret sa savremenom umetnošću osvestila sam pojedine svoje konzervativne stavove. Neka dela ili instalacije su me podstakla da o tim stavovima

Na koji način vidiš položaj radnica u kulturi, ali i žena koje se bave umetnošću kod nas, koji su to najveći izazovi sa kojima se suočavaju?

Mislim da status kulture u našoj zemlji nije na zavidnom nivou, te samim tim ni radnika i radnica u kulturi. Zato ih treba posebno ceniti, jer su to ljudi koje pokreće entuzijazam i vera u to koliko je zapravo kultura važna za jedno društvo. Što se tiče umetnica, o tome mogu da govorim samo sa aspekta posetioca izložbi. Rekla bih da ima izložbi umetnica i o umetnicama, ali nedostaju njihove velike izložbe. Izložbe o kojima će ceo grad pričati, o kojima će se pisati. Poslednja takva bila je izložba Marine Abramović 2019. godine.

Na društvenim mrežama sve je više ljudi koji se bave temama značajnim za društvo. Šta je ono što je tebi važno da bi zapratila neki profil i na kojim profilima i sama pronalaziš inspiraciju ili saznaješ nove stvari?

Važne su mi vrednosti koje taj profil promoviše. Volim ljude koji su otvoreni, spremni da istražuju sebe i neke nove životne perspektive, koji vole prirodu. Takav sadržaj pronalazim na profilu Dijane Kocić, takođe profil Brainz televizije koja se bavi mladim, genijalnim ljudima, u njima uvek nađem novu dozu motivacije i inspiracije. Volim i Instagram stranice stranih muzeja koje prenose tu muzejsku atmosferu, kao što su Rijsk u Amsterdamu, Louvre u Parizu… I Instagram je svojevrsna „galerija” te se trudim da i tu pratim sadržaj koji će da me oplemeniti.

Koje aktuelne kulturne događaje bi čitaocima Plezira preporučila da posete?

Izložbu Gračanica: sjaj umetnosti u doba kralja Milutina u Galeriji SANU.

Krajem prošle godine pohađala sam kurs kuvanja italijanske hrane jedne večeri je kuvar koji nas je podučavao podelio sa nama jednu zanimljivu priču. Ispričao nam je kako se jednom prilikom dogovorio sa prijateljem da idu zajedno na pijacu i da kasnije naprave ručak za svoje porodice. Tokom nabavke naišli su na nešto nesvakidašnje što nisu propustili da pazare - toskanski kelj.

Ni jedan ni drugi nisu imali priliku da koriste ovo povrće u kujni, ali naš predavač nije bio kukavica da proba. Objasnio nam je kako je osmislio pastu gde je na malo putera propržio toskanski kelj sa malo belog luka i ne znam čime još i to veče pobrao pohvale za svoju kulinarsku inovaciju. Nakon izvesnog vremena ga je prijatelj pozvao i rekao kako je i dalje pod utiskom paste sa toskanskim keljom, da je išao da ga potraži ponovo na pijaci, ali da ga nije na- šao i u blagom očaju govorio, kako sad, eto, ne zna šta da rade, jer toskanskog kelja nema. Međutim naš predavač mu je na to odgovorio vrlo samouvereno: Druže, kakav bre toskanski kelj… Ja sam toskanski kelj! U slobodnom prevodu, on je tajni sastojak jela koje je bilo glavna zvezda tog dana. Mislim da je to stav koji mnogima u životu nedostaje, bez obzira na činjenicu što im znanje i ve- štine ne nedostaju, šta god radili i čime god se bavili. Zbog toga mi nekad bude žao. A bude mi žao i zbog toga što su svakodnevne stvari mnogima prestale da budu zabavne i neretko se dogodi da postanu čak i veliko opterećenje. Poput kuvanja.

Po mom mišljenju, ne postoji mnogo stvari koje su u životu neophodne, a među one koje jesu, svakako ubrajam hranu.

Mnogi razmišljaju o njoj sa nervozom, iz različitih razloga. Nedostatka vremena za planiranje i pripremu, nedostatka novca, razmišljanja o kalorijama i u svemu tome zanemaruju sve one lepe stvari koje ona podrazumeva.

Hrana je ljubav, davanje, deljenje, uživanje, uteha, zdravlje, energija, druženje sa bliskim ljudima. Ona je kreativna i govori o različitim podnebljima, narodima, kulturama i istoriji.

Nedavno sam u jednoj knjizi pročitala nešto veoma moćno i suštinsko, po mom mišljenju. U Indiji neveste u svoj novi dom odnose kašiku jogurta od svoje majke kako bi i u novom domu nastavile dalje da ga prave. Ta tradicija mi se učinila toliko jednostavnom, a dragocenom, jer se na taj način hrana te kuće prenosi iz generacije u generaciju i može potrajati decenijama, pa i vekovima. Takođe, mislim da ne postoji ništa lepše od toga kad se kućom širi miris hrane koja se lagano priprema i krčka, posebno vikendima kada se porodice i prijatelji trude da budu na okupu. Razumem da je vreme u kojem živimo vrlo dinamično, da podrazumeva žrtvovanje dosta toga, pa i slobodnog vremena koje provodimo sa bliskim i dragim ljudima, ali mislim da je važno da se barem jednom nedeljno okupimo i uz hranu podelimo radosti, planove, brige, sumnje i različite utiske koje smo sakupili tokom prethodnih dana.

Baš zato, nedavno sam kod sebe okupila prijatelje i zajedno smo uživali u hrani koju sam brižljivo i lagano prethodno pripremila. U nastavku sa vama delim recepte u kojima smo tog dana uživali, u nadi da ćete uskoro, iznova aktivirati svoju kuhinju koja je srce svakog doma.