Tamara Drakulić

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Naša gastro inspiracija ovog meseca je Tamara Drakulić, rediteljka i scenaristkinja, autorka filmova Vreme ili prostor u kom se susreće (2008), Ljuljaška (2012), Okean (2014), Vetar (2016), U slavu ljubavi (2020) i osnivačica jedinstvenog koncept restorančića iz kojeg možete poručiti najukusniju i najkreativniju domaću, vegetarijansku hranu u gradu – kutijica.se.za.sad.zove.

Kako si ušla u svet gastronomije, odnosno kako je nastala Kutijica?

Kafanica/restoran sa dva stola je maštarija po kojoj sam dugo lutala sa drugarom, koji se takođe bavi filmom i obožava kuhinju, kao nekom B planu za daleku budućnost. Onda je pandemija, koja je počela paralelno sa zavr- šetkom post-produkcije i mog rada na poslednjem filmu, dodatno pojačala moju već jaku potrebu da stanem i revidiram svoj udeo u društvu u kom, kao umetnik, imam neki prostor javnog izražavanja, pa tako i odgovornost koju on sa sobom nosi. Sa jedne strane pandemija je razotkrila bogatstvo solidarnosti i drugih vrednosti koje nas čine čovekom, a koje postoje među ljudima, između čoveka i čoveka, i gotovo potpuno suprotnu sliku sa druge strane, na nivou sistemski organizovanih koraka i rasporeda vrednosti koje su oni pokazali na globalnom nivou. Pauza koju su u naviknutom delovanju, karantin i restrikcije doneli, je onda, čini mi se, Kutijici dala priliku da se sama, bez mnogo mog uplitanja, stvori.

Ukoliko nisu imali priliku da se do sada susretnu, gde i kako naši čitaoci mogu da isprobaju recepte koje osmišljavaš za Kutijicu?

Stara pivara, Cetinjska 15, u podnožju Kule. Tamo je Kutijicin brat, Dim (sa mojim drugarom Necom, Nemanjom Rašovićem, na čelu) pronašao za nju savršeno utočište, i od tada su gotovo nerazdvojni. Možete, uz najavu, doći tu, tokom zime ću vas ugostiti i nahraniti za astalom u samoj kuhinji, a kada je lepo vreme imamo proširenje na platoičiću ispred, sa dva šanka, jednim stolom, i hemkokom za siestu. Kada je Peca, koji na bicikli dostavlja Kutijice po širem centru Beograda, u punoj radnoj snazi, što objavljujemo na Instagram profilu, moguće je da naručite, a takođe možete nas pozvati da vam donesemo ručak ili večeru u bilo koji od drugarskih lokala, koji nemaju svoju hranu, kao što su Lift, Zaokret, Šesnaestica, Ljubimac, Elektropionir, Dvorištance…

Postoji li u tvom slučaju sličnost između stvaranja filma i kuvanja?

Proces rada na filmu za mene počinje potrebom da o nečemu što je meni u tom trenutku, uglavnom intimno bitno, saznam nešto više, razotkrijem šta znači van često površne, naučene predstave koju imamo o tome. Na primer - šta za mene znači ljubav, a šta se izdvaja kao njen objedinjujući doživljaj, kao u mom poslednjem filmu. Onda pogledam sa čim trenutno u životu raspolažem i šta od toga mogu da iskoristim za istraživanje i stvaranje te priče, kao i za produkciju. Kod poslednjeg filma to je bio Meksiko, gde sam znala da u seoskoj zajednici u kojoj smo snimali, sa malo novca mogu da pokušam da pronađem priču. Osim skromnih honorara za nas, ekipu, znala sam da ćemo dobiti fenomenalno, višestruko putovanje, a da će deca i seljani, osim novca koji smo se nadali da ćemo tim filmom prikupiti za njihov vodovod, dobiti i priču o sebi, posmatranih iz perspektive koju sam tražila, perspektive ljubavi, „koja jedina ima moć da nas približi tački sagledavanja različitosti drugog živog bića”

(A. Badju). Sve od toga smo ostvarili, osim novca, kom se na prvom mestu isprečila pandemija i obustava svega neposredno po završetku postprodukcije. Ostali elementi su se takođe već nalazili u mom životu u tom trenutku,

Badju sa svojim razmatranjima u knjizi po kojoj je film i dobio ime, „U slavu ljubavi”, moja očaranost Šekspirovim delima i Romeo i Julija, kao predstavnici romantične ljubavi, i sukoba između intimnih potreba individue i potreba jednog društva. Uzela sam te elemente, okupila malenu ekipu, i zajedno smo krenuli na putovanje po tom mozaiku, gledajući kuda će on da nas odvede.

Slično pristupam i kuvanju.

Ponekad me zabavlja da istražujem kuhinju određene kulture, ponekad se prepustim pijaci i onom kuda će me ona svojom ponudom odvesti, u svakom slučaju ekvivalent onoga što se u filmu zove odabrani postupak.

Tu je onda finansijski okvir, kao i okvir mojih kulinarskih sposobnosti i trenutnih afiniteta. Sam proces kuvanja onda počinje okvirnom idejom, koju delimično pokupim u nekom receptu, delimično raspoznajući ukuse jela koje sam nekad negde probala, a nastavlja se igrom - kuda će sve to da me odvede. Najčešće sam i ja iznenađena rezultatom i čarolijom koju namirnice, različite mogućnosti seckanja, termičke obrade i kombinacija mogu da proizvedu.

Bitna razlika u produkciji filma i produkciji ručka je što kod kuvanja za relativno malo novca možeš da priuštiš gotovo šta god poželiš, i onda da se sa tim kako voliš zabavljaš. To me iznova i iznova obraduje. ne, zalepi i tako to. Tajna se sve vreme skrivala u papiru za pečenje.

Rezultat, takođe, stiže mnogo brže, a i nema prostora za skrivanje, poput umetničke slobode koju neko može i ne mora da razume. Ručak je ili ukusan, prijatan, zadovoljavajući ili nije.

Tvoji filmovi čak i na prvi pogled imaju jednu zajedničku crtu - putovanje, čak i onda kada je reč o simboličnom putovanju poput onog u Ljuljašci. Da li se iz te strasti ka putovanjima razvila i ljubav prema drugačijim kulturama koje možemo spoznati kroz kulinarstvo?

Definitivno, s tim što mislim da je to sada obrnut redosled - strast ka putovanju trenutno zadovoljavam istraživanjem kuhinja različitih kultura. Putovanja su svakako bitan element Kutijice, u tom pomenutom smislu, ali takođe, mnoge specijalitete spremam na osnovu sećanja ukusa jela koja sam na putovanjima probala. Tako mi je skoriji hit bio punjeni sir, kakav sam probala u Meksiku, pa onda isprobavala gomile načina kako bih mogla kačkavalj da napunim i ispečem, a da se ne raspad-

Koja su to putovanja, bilo filmom usmerena ili ona sasvim privatna koja su oblikovala tvoj pristup kulinarstvu i otvorila te za neke nove namirnice, začine ili kombinovanje istih na neuobičajen način?

Mislim…. ceo život i sve različite stvari koje sam tokom njega radila, priželjkivala ili ih još uvek priželjkujem. Kutijica je kuhinja, ali, kao i film, ogledalo rasporeda mojih vrednosti i prostor u kom za njih pokušavam da se izborim.

Indija je bila prva daleka zemlja koju sam još kao tinejdžerka posetila. Kao vegetarijanac, posebno u Srbiji, morate da naučite da kuvate, tako da, s obzirom da sam prestala da jedem meso već sa 11 godina, morala sam rano da naučim da kuvam, a indijska kuhinja je za mene bila otkrovenje i prva učiteljica. Kasnije se tu upleo Bliski istok, Latinska Amerika, Okeanija, Karibi, Gruzija. Domaću kuhinju ne poznajem skoro uopšte, i to mi mnogo nedostaje. Moja putanja se tako odvijala, da su mi daleki predeli još kao maloj postali bliskiji i topliji od mesta i okolnosti koje su se nalazile u blizini. Ne znam da li ću u kulinarskom smislu to uspeti nekad da nadoknadim. Običan grašak, krompir pire, prebranac, kako se spremaju u našoj kuhinji, su za mene i dalje astrofizika.

Koji je tvoj omiljeni ritual u kuhinji?

Najviše volim kad kuvanje gotovo u potpunosti ode u domen igre. To je posebno lepo kada kuvam sa nekim, i kada se zajedno obremo na takvom „igralištu”.

U radio emisiji I ja sam voditelj na dvestadvojici, imala si priliku da intervjuišeš naučnicu i svoju saradnicu u kuhinji, Anamariju Abu El Rub, sa kojom si između ostalog razgovarala o susretima. Taj susret naučnice i umetnice iznedrio je lepu saradnju, a da li se i inače u Kutijici dešavaju takvi kreativni susreti i kako iz dana u dan izgleda rad na stvaranju jednog autentičnog koncepta potpuno neuobičajenog za našu sredinu?

Da, Kutijica mi je donela mnogo divnih poznanstava i prijateljstava, kao i sa - radnji, i ne samo meni. Neki su se u Kutijici i smuvali.

Osim Ane, bitan, najizdržljiviji, najbrži član Kutijice je i Peca, Petar Veselinović, možda poznatiji kao Fešnbrat, koji već više od dve godine dostavlja kutijice po gradu, uči me toleranciji, strpljenju, prihvatanju i još nekim kvalitetima kojima obiluje, a kada je to potrebno, pomaže u pripremanju keteringa ili nekih drugih zgoda koje podrazumevaju puno obroka. Simon Simonović, drugar i nekada dostavljač, sada ima neka druga zanimljiva posla, ali je bitan i vredan dragulj takođe povezan sa Kutijicom. Bitna saradnja je i sa starim drugarom, Banetom Jovančevićem, aka Kir, koji već dve godine u dvorištu domaćinstva svog dede, u Šutcima, kod Valjeva, organizuje muzički festival Polja . Preporučujem svima koji nisu do sada iskoristili priliku, da je ovog leta ne propuste. Kutijica je odmah postala nerazdvojni deo festivala, smeštena pored kamene peći za hleb, iz koje šta god da u nju stavite, izađe preukusna milina.

Što se koncepta tiče - moja glava je ponekad baš tvrd orah. Osim što je sam koncept vezan za jela takav kakav je i manje uobičajen, takođe ne mogu da pojmim ideju kontinuiranog rada na nečemu, koji traži 5, 8 ili više sati svakodnevnog angažmana, ukoliko taj rad nije u skladu sa mojim shvatanjem onoga što život, čovek i čast bi trebalo da budu, i ukoliko nije izvor uživanja, kako za mušterije, tako i za mene. Kapitalizam, u kom živimo, kako god se lokalno deklarisao, opstaje isključivo na eksploataciji radnika, naših snaga i našeg vremena. Ne postoji drugi prostor zarade u kapitalizmu, a ja ne želim da eksploatišem niti druge niti sebe. Finansije tu, očigledno ispaštaju, ali, ne smem preglasno da kažem, čini mi se da se ipak, polako, Kutijicine mušterije navikavaju na spontanost i ostale elemente koji je, usled takvog mog stava, odlikuju.

Listajući svakodnevne objave na Instagram profilu kutijica.se.za.sad.zove primećujem da uspevaš da osmisliš nove recepte iz dana u dan i tako već gotovo tri godine. Imam utisak da se svakog dana rađa neki novi meni, koji je jednako uzbudljiv i kreativan. Na koji način uspevaš da održiš entuzijazam u kuhinji i da li pre kreiranja menija postoji proces testiranja ili se on odigrava uživo pred nama?

Mislim da pijaca brine o mom entuzijazmu više od mene, posebno u sezoni. Možda je to delimično i zbog te pozitivne razlike koju ima sa produkcijom filma. Nekada mi se na pijaci učini da je oko mene sve što želim. Obožavam, takođe, kada me iznenadi povrćkom, korenom, gljivom sa kojom nemam iskustva.

Mušterije su, u tom smislu, takođe bitan faktor. Za mene kuvanje i prihvatanje hrane predstavlja određeni vid intimne razmene, i tu nema varanja. Moj način kuvanja ne podrazumeva testiranje. Mislim da se u kuhinji, kao i u mnogim drugim stvarima, teško može nepopravljivo zabrljati. Bitno je da imam dovoljno vremena, tada na jelu radim dok ne dođem do zadovoljavajućeg rezultata. Ono je ponekad dalje od željenog oblika ili ukusa, ali je često na neki drugi način možda i ukusnije.

Ukoliko mi je stalo da za baš određeno jelo pronađem način, onda ću drugog dana pokušati ponovo, uz iskustvo koje imam od prethodnog puta. Tako je, na primer, bilo sa tim punjenim sirom, i eto ga, gotovo isti kao onaj koji sam u Meksiku probala.

Uz redovnu ponudu koju možemo pronaći na već spomenutom Instagram profilu, Kutijica ima još jedan koncept – Blajnd dejt sa kutijicom. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome?

Moglo bi se reći da je svaki dan u Kutijici pomalo blajnd dejt. Često se dešava da me pijaca iznenadi u odnosu na ono što sam u meniju napisala, i redovnije Kutijicine mušterije to znaju, da je najbolje da se zajedno sa mnom povinuju pijačnoj ponudi, kao i najboljem što, uprkos predviđanjima, mogu da izvedem od svoje inspiracije i nekih nepredviđenih okolnosti.

Kutijica je, iako se pripremaju jela iz raznih delova sveta, domaća kuhinja, u smislu da spremam manje količine hrane, za konkretne osobe. To bi, ukratko moglo i da pokrije suštinu Blajnd dejta, pa sad, blajnd dejt ko blajnd dejt, na- damo se da ćemo se svideti jedni drugima.

Iako imaš pozamašan arsenal recepata u rukavu, postoje li oni koje smatraš favoritima i kojima se vraćaš kada poželiš da igraš na „sigurno“ ili priuštiš sebi neki comfort food?

Basmati pirinač, sam ili uz neki dodatak poput kokosa, grožđica, kurkume, i dahl, indijsko jelo od suvog graška, su jednostavna, zdrava i ukusna sigurica. Mislim da barem jednom nedeljno ta kombinacija bude osnova obroka. Neki kari je uvek zgodan, i relativno jednostavan da se napravi, uz to se uglavnom trudim da imam i neku vrstu „delikatesa”, koji su nešto komplikovaniji.

Kutijica/obrok uvek ima istu cenu, iako je nekad jednostavniji a nekad komplikovaniji, slabo mi ide računica, nažalost, pa se njom i ne bavim preterano, ali mušterije uglavnom znaju to da prepoznaju, pa i sami odrede cenu. S obzirom da je hrana u pitanju, ja bih najviše volela kada bi to sve moglo u potpunosti da funkcioniše po principu donacije - kad imaš manje slobodan si dovoljno da i daš manje, kao što ćeš isto tako kada možeš i želiš dati i više od predloženog. Za sada se ljudi najčešće odlučuju za više, ali mi je drago kada se neko oseća dovoljno slobodnim da uradi suprotno, ako je potrebno.

Gde nabavljaš namirnice koje koristiš u kuhinji i koliko ti je u čitavom konceptu važna održivost?

S obzirom da mi je Bajloni pijaca veoma blizu, najčešće na njoj kupujem iako, posebno leti, obožavam da odem na Zelenjak. Ta pijaca je na prvi pogled siromašna, što je velika varka. Ona je najlakše dostupna za one koji dolaze iz mnogih prigradskih naselja, te mnogi tu donesu povrće i voće iz svoje bašte, te se mogu pronaći malene, nikakve jabučice, preslatke, presočne, i sa pretužnom cenom - letos su ponekad bile i po 20 dinara kg! Sveža bamija, raštan, neuobičajene gljive, a tu je i tezga 116, na kojoj mnogo fini par prodaje orašaste i suve plodove, ali i raznorazne bliskoistočne đakonije poput zaatara, sumaka, garammasale, paste i sirupa od urme, bulgur, i to prema mom znanju, po najpovoljnijim cenama u gradu a dobrog kvaliteta.

Koje su to sezonske namirnice koje će igrati glavnu ulogu u tvojoj kuhinji ove zime?

Ove zime mi je jedan od hitova pečena bundeva sa prelivom od grožđa ili mandarine, koje dinstam na maslinovom ulju sa žalfijom. Blitva, na različite načine, daikon rotkva, sirova ili grilovana, kraljica među namirnicama - cvekla, za koju ne priznajem kad neko kaže da je ne voli, dok je ne proba spremljenu na neki od načina drugačijih nego što se u našim kuhinjama uglavnom sprema. Pripremam je grilovanu, dinstanu, kao slatkiš, i ti različiti načini razotkrivaju široki spektar njenih inače nepoznatih kvaliteta.

A začini/umaci/namazi/čorbice/slatki- ši, kako izgleda tvoj zimski meni?

Danas sam, na primer, spremala neko krckavo testance u obliku rezanaca, koje sam pržila na gotovo suvoj tavi, sa malo belog luka, te sam ga prekrila zapečenom fetom, sosom od jabuke i žalfijom. Stvarno je preukusno. Uz to se našao kari od bundeve i zelja, salsa od cvekle i grilovanog celera, sa listići- ma nane, i kristal salata sa jogurtom i sumakom. Skoro svakog dana je nešto novo, ali, na primer, kada otkrijem kao što sam danas otkrila ovaj feta - jabuke - žalfija kombo, onda sa manjim izmenama znam da ponovim nekoliko puta narednih nekoliko nedelja.

Da li imaš viškova hrane prilikom pripreme i šta radiš sa njima, kako se boriš protiv propadanja i bacanja hrane?

Trudim se da se organizujem tako da bacanja skoro nema. Zbog toga je, između ostalog, obrok potrebno naručiti ranije, jer uglavnom ne pripremam puno više od onoga što je već naručeno.

Inače, Kutijica je dobila ime po načinu pakovanja koji sam smislila. Tražeći neku varijantu prijateljski naklonjenu prirodi, setila sam se da u Indoneziji obroke sastavljene od nekoliko razli- čitih jela, na neki meni čudesan način znaju da pakuju u parče papira, tako da, iako je sve spakovano zajedno, kad otvorite i dalje je svako jelo na svom mestu. Drevni dobri metod - how to pack food in paper - u google searchu je poslužio da naučim da pravim origami kutijice od masnog papira. Mnogo je lepo kad umesto celog lanca proizvodnje kojim plastična kutija dođe do tebe i završi u okeanu, uzmeš papir i u nekoliko poteza postigneš istu svrhu.

U tvom poslednjem filmu U slavu ljubavi, imamo priliku da zajedno s tobom putujemo u Meksiko, i upoznamo pustinjsko selo Potrero, slikovitog Betoa i njegove mudrosti, kao i devojke koje na svoj način pokušavaju da pronađu odgovor na pitanje šta je to ljubav rekonstruišući scene iz Romea i Julije. Kako se tvoj boravak u Meksiku danas oslikava u kuhinji? Koje recepte i mudrosti si ponela sa sobom ili osvestila nakon boravka tamo?

Selo u svom načinu života čuva, moglo bi se reći - tajnu života - koja je veoma očigledna, ali je udobnosti gradskog života sve veštije skrivaju. Briga o sebi je izuzetno bitna, i od nje sve polazi, ali je isto tako nerazdvojiva od brige prema drugim živim bićima. Na selu znaš da, na primer, ukoliko hoćeš mleko, moraš da brineš o kravi koja će ti ga dati. Čak i kada su meso i mesne prerađevine u pitanju, mislim da je mnogo više fer i bitno, ukoliko ga jedemo, da se prvo ozbiljno postaramo da ta životinja ima iole ugodan život, pa onda i da nismo gadljivi prema onome što u mesnoj industriji neko drugi učini za nas, te umesto noža pod grkljanom mi treba samo da razmotamo plastičnu foliju. Usled dužine proizvodnog lanca, po gradovima smo brigu o drugima zarad brige o sebi, kao neizostavni princip, tragično zaboravili, i mislim da to suštinski utiče i na sve ostale aspekte života, kao i na društveno-političko organizovanje. Zbog toga, mislim da je održanje sela izuzetno bitno za održanje čoveka. Lepo je i razumljivo da sve više ljudi ima potrebu da se preseli na selo, da li samostalno ili u sklopu neke vrste komune. Međutim, imam jaku bojazan da, osim svih drugih nameta na seljaka od strane potreba neoliberalnog, kapitalističkog kolosa, izuzetno velika opasnost je i u specifičnoj vrsti džentrifikacije u kojoj učestvujemo ukoliko taj odlazak na selo izvedemo tako što svoj laptop, blisko povezan sa korporacijama za koje radimo, samo prebacimo u taj ambijent, i onda, umesto ulaganja u njegovo očuvanje, putem neke vrste poreza ili drugačije organizovanog ulaganja u taj poseban ekosistem, mi ga, na primer, prebacujući ekonomsko težište sa poljoprivrede na trgovinu, već i ovako slabog krucijalno narušavamo. Možda učenje principa po kojima živi selo, i iznalaženje njihove primene u gradu, u našem svakodnevnom delovanju i odnosima, nije loša varijanta.

Prijateljstvo sa Betom je takođe jedan od najvrednijih dragulja sa tog putovanja. Beto je, umesto u knjigama, svoje znanje tražio po ivici prihvaćenog dobra i zla, izazivajući đavola tražio je ono što je njegovo dobro, i stajao nasuprot onome što je on uvideo kao zlo. Zbog toga ga u selu mnogi nazivaju Beto Loco, ili ludi Beto. Sam se tri puta izlečio od ujeda zvečarke, živeo u pustinji, pomagao izbeglicama iz Gvatemale, putovao sa Huicholi Indijancima po opipljivoj i onoj neopipljivoj stvarnosti do koje vode magični kaktusi… Iako slabo zna da čita, on je uz mog mentora na antropološkim studijama, Slobodana Naumovića, najobrazovaniji čovek kog poznajem.

Imaš li u planu da na neki način zabeležiš recepte koji su se izdvojili, u video formatu ili možda pisanom?

Razmišljam o, i čini mi se da sam na tragu, kuvarici koja bi prvenstveno dočarala osnovni princip pripremanja jela, onako kako to radim u Kutijici. Moglo bi to da se zove kuvanje za lenje, ili ukusno putovanje, sve u svemu ideja mi je da izbacim kuvanje iz mehaničkog praćenja recepta, i vratim ga onom što je, za mene bar, njegova prava priroda, mnogo bliža avanturi. Ukusno putova- nje na mesec orašasto nežnim predelima svakodnevice - je neki radni naziv. Da se razumemo, izuzetno cenim kuvare i kuvarice koje posvećeno i marljivo proučavaju recepte, ali mislim da je i tu neophodno odstupanje, posebno kada se radi o receptima iz različitih krajeva sveta, jer namirnice svugde ipak imaju bar pomalo drugačija svojstva, žitarice različiti način mlevenja, itd.

Čime ti hraniš svoju gastro inspiraciju? Šta i koga voliš da gledaš/slušaš/ čitaš?

Već nekoliko meseci ne mogu da se skinem sa knjiga Ursule Le Gvin. Redom čitam sve što nisam do sada pročitala, i svaku novu proglasim omiljenom. Kad uspem da odolim njenim fantastičnim svetovima, čitam naizmenično nekoliko teorijskih knjiga, među kojima je Vanzemaljski jezici, gde se kroz čovekove pokušaje da osmisli jezik kojim bi eventualno mogao da komunicira sa vanzemaljcima, dekonstruiše komunikacija kao takva, naš doživljaj stvarnosti, na način koji je podroban, naučno osnovan i potkrepljen, istovremeno pitak za širu čitalačku publiku. Muziku trenutno prebiram po starim hard diskovima, kao i slušajući muziku sa radiooooo.com portala, gde, eto slučajnosti, dobijete mapu sveta, i tajmlajn ispod nje, podeljen po dekadama, te možete odabrati oblast i dekadu koju želite da slušate, kao i posebna tematska ostrva itd. Toplo preporučujem.

Kada nisi u kuhinji, na čemu trenutno radiš? Možemo li očekivati neki novi film uskoro?

Nakon završetka rada na poslednjem filmu i, uslovno rečeno, završetka tog istraživanja počelo me je opsedati razmišljanje o znanju kao takvom, u kombinaciji sa mitom o prvobitnom grehu - ubiranju ploda sa drveta spoznaje dobra i zla, Fukoov model odnosa znanja i moći, pa tako, prirodno i Niče, sa svojim vanvremenskim razmatranjima na tu temu. Interesuje me u kakvom je odnosu istina, kao i znanje kojim do nje smatramo da dolazimo, sa autorite- tom. Da li je Bog, samo frontmen svom „arhimagu”, kog nazivamo znanje, i šta bi se desilo ukoliko bismo na neki način utekli idejama, da li bi to eventualno uslovilo i kraj neprikosnovenosti bilo kog autoriteta, pa tako i patrijarhata, kapitalizma i ostalih pošasti, i šta bi bilo neophodno da to, kao što se na prvu ruku čini, ne uzrokuje haos. To bi pre bilo u formi antropološkog istraživanja, možda u formi još jednog mastera na toj katedri, jer u tom polju još uvek slabo vladam strukturom, koju tamo mogu da dobijem. Ono što je sigurno je da je meni sada potrebno baš ovo što radim, odnos sa konkretnim čovekom i konkretnim potrebama. To je hrana malo drugačije vrste, koju dobijam od Kutijice, i baš njena „nutritivna vrednost” mi je neophodna. Trenutno mi se čini da mi mnogo više treba da živim to o čemu razmišljam, i da u toj, intimnoj, svakodnevnoj praksi pokušavam da ga primenjujem, nego da ga kroz film ili teoriju delim. Neki strip možda pre, za ostalo… i meni će se, mislim, kazati samo.

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Mihailović Aleksandar

@aleksandarmihail

U Šumadiji se trenutno sadi klica jedne divne ideje kojoj zahvaljujući umreženosti kojoj danas uživamo možemo svedočiti u realnom vremenu. Naime, moja današnja gošća, Jelena Božić , permakulturna je dizajnerka koja kroz etički marketing i copywritting od temelja gradi projekat Mamin Gaj. Reč je o projektu obnove i dizajniranje permakulturnog imanja na koje se ona vratila nakon osam godina provedenih u Belgiji, sa džepovima punim snova, novih ideja i sveže stečenih znanja iz oblasti permakulturnog dizajna.

Na koji način bi nekome ko nikada nije čuo za permakulturu objasnila o čemu je reč i zašto je bitno da se što veći broj ljudi okrene ovoj disciplini koja ima potencijal da regeneriše i prirodu i društvo?

Postoje određene matrice (šabloni) i tokovi koji se dešavaju u prirodi i naši preci su prema njima upravljali svoj život. Industrijalizacijom se i poljoprivreda mehanizovala, zemlja prekomerno eksploatisala, a ubrzo su se mnoga znanja izgubila. Permakulturu možemo videti kao par naočara sa posebnom moći posmatranja prirode kao u stara vremena, odjednom svuda prepoznaješ harmoniju života i shvataš važnost očuvanja prirodnih resursa. Kada kažemo da imamo permakulturno imanje ili farmu, to znači da učimo direktno iz lokalnog ekosistema, oponašamo postojeće elemente i logički radimo sa prirodom, a ne protiv nje.

Mnogo ljudi pogrešno vidi permakulturu kao „revoluciju prerušenu u baštovanstvo“, ali permakultura nije tehnika baštovanstva, to je sistem dizajna. Taj sistem uključuje druge biljke i živa bića, ali jedan vrt sam po sebi, ne može biti permakulturni dizajn osim ako se ne povezuje sa ostatkom sistema (voda, energija, otpad, izgrađeno okruženje, itd).

Što smo dalje od prirode, to smo dalje i od centra u nama koji održava balans na svim poljima, na psihičkom, fizičkom i duhovnom. Permakultura kao pokret, vraća svest o značaju povezanosti sa prirodom. Društvena permakultura je koncept prema kojem zajednica crpi inspiraciju iz inteligencije i ciklusa prirodnog okruženja kako bi modelirali (oblikovali) koegzistenciju i ko-kreaciju. O potencijalu regeneracije društva možete me zvati da pričam posebno u sledećem broju. (smeh) To je nepresušna i preobimna tema na kojoj se baš sada usavršavam na kursu moje heroine i tvorca društvene permakulture, Looby Macnamara-e.

Kada si se ti zainteresovala i krenula sa izučavanjem permakulture, ko su tvoji mentori i knjige iz kojih si učila i učiš?

Bezgranična neodrživost našeg globalnog društva, ne samo na ekološkom nego i na kulturnom nivou, naterala me je da se okrenem ka sebi i prirodi tražeći svoju svrhu. Praktikovanje Ashtanga joge dovodi me u dodir sa suštinskim delima iz raznih duhovnih disciplina, ali me i prvi put stavlja na stazu permakulture. Bill Mollison i David Holmgren stvarali su permakulturni pokret tokom mnogo godina prikupljanjem znanja predaka sa različitih kontinenata i kroz mnogobrojne akademske studije. Priručnik za dizajn permakulture (PDM) iz 1988. godine i dalje služi kao osnova za svakog novog entuzijastu permakulture. Nakon istraživanja, odlučila sam da svoje putovanje ipak započnem knjigom „Gaia’s Garden” od autora Toby Hemenway-a.

Bila je manjeg obima, ali je uključivala detaljna objašnjenja za stvaranje elemenata kao što su biljni vrtovi, vru ć kompost, gajenje glista, informacije o biljkama koje se zajedno sade, pa sve do lista onih koje su otporne na vatru.

Geoff Lavton postaje moj sledeći mentor i učitelj na putu do sticanja diplome dizajnera kada po prvi put shvatam da sam našla svoje istinsko zvanje. Njegov onlajn kurs pokriva ceo PDM, i trebalo mi je 14 meseci da ga završim uz glavni dizajn. Mnogo je knjiga koje su obliko- vale moj način viđenja permakulture, ali najbitnije u prethodnom periodu bile su sledeće: Revolucija jedne slamke

- Masanobu Fukuoka, Hipoteze o GajiDžejms Lavlok, Sep Holcerova permakultura, People and Permaculture - Looby Macnamara, Holistic management

- Jody Butterfield, Earth Care Manual

- Patrick Whitefield…

Na koji način implementiraš principe permakulture u svom svakodnevnom životu, i šta je to od čega bi svako ko ovo čita mogao da krene?

Ključni momenat za povratak u Srbiju je bio kada sam shvatila da je kupovina lokalne organske hrane postao luksuz, ali i prioritet. Ubrzala sam povratak nazad u Srbiju i rešila da odmah iskoristim već izgrađen sistem proizvodnje hrane mojih roditelja. Prvi put sam ove godine imala uslove da spremim svoju zimnicu, od kompota i džemova, do turšije i starinske vodnjike sa divljim voćem. Ovo je jedan od najpraktičnijih principa permakulture, sakupljanje i čuvanje energije. U ovom slučaju to je bila hrana, ali se ovaj princip može primeniti i u širem smislu. Kao perma- kulturni dizajneri uređujemo pejzaže da bismo sačuvali energiju, uglavnom sadnjom i negovanjem biomase, ali to možemo da uradimo čak i kroz pasivnu solarnu izgradnju. Ako krenemo od svojih svakodnevnih navika i u pozadinu ubacimo sliku sa težnjom ka 0% otpada i podržavanje lokalnih i sezonskih proizvođača, već smo na dobrom putu ka promeni ovog začaranog ciklusa ljudske potrošnje. Ja već 8 godina ne kupujem brzu modu, na primer, jer me je rad u ovoj industriji naterao da potpuno iskorenim taj bespotrebni potrošački nagon. Primeni jednostavnija i sporija rešenja je princip koji bi lako mogao da se nadoveže na ovu temu. Obradujem se uvek kada čujem da neko iz moje okoline uči da šije ili plete, jer baš takva rešenja su i potrebna da bi se brza moda usporila i iskorenila.

Kako permakultura može da nam pomogne u nameri da stvorimo bolji, zdraviji, pravedniji svet?

Permakultura je etički dizajnirana nauka, što znači da u samoj srži permakulture počivaju tri etike: briga o zem- lji, briga o ljudima i pravedna raspodela. Ako zadovoljavamo naše potrebe bez oštećenja planete, a uz to obraćamo pažnju na dobrobit pojedinaca i zajednice, mi svesno upravljamo sopstvenim potrebama i stvaramo višak resursa za dalje unapređenje.

Ona nije pokret održivosti i nije filozofija; to je pristup rešavanju problema koji pokret održivosti i filozofija mogu da koriste da bi ispunili svoje ciljeve i dizajnirali svet u kome su ljudske potrebe zadovoljene, dok istovremeno poboljšavaju zdravlje ove čudesne planete koja nas podržava. Ovo je jasna poruka koja se u startu prepoznaje kao univerzalni principi koji će dalje voditi naše sopstvene akcije.

Na svom profilu si spominjala svoj boravak i volontiranje na farmi Terra

Alta u Portugalu, kako je izgledao boravak u ovom seocetu i kakva iskustva nosiš odatle?

Moj prvi susret uživo sa zajednicom permakulture bio je na ovoj farmi. Terra

Alta, divlja zemlja u blizini najzapadnijih litica Evrope, pruža nesvakidašnje pu- tovanje samootkrivanja, vođeno priro- dom i energijom. Tokom tromesečne prakse, komunicirala sam sa više od stotinu ljudi jer smo svake dve nedelje primali novu grupu studenata. Pedro

Valdjiu je osnivač i domaćin, sertifikovani učitelj permakulture i neverovatan vizionar. Osnovao je Terra Altu 2008. godine kao deo svog sna da stvori model za regenerativnu kulturu. Tokom protekle decenije, on je kontinuirano usavršavao iskustvo i znanje koje je pružao polaznicima ovog kursa, i time svakako postao jedan od uzora za moj dalji rad. Logorske vatre, šetnje do litica sa pogledom na Kabo da Roka, jutarnje kupanje u Atlantskom okeanu, svakodnevni rad u bašti, pevanje i džemovanje u muzičkom studiju, lista bi mogla ići još dugo, a opet ne bih uspela tako dobro da dočaram tananu magiju koju smo tamo svi doživeli.

Nakon boravka na pomenutoj farmi, i osam godina provedenih u Belgiji, odlučila si se da se vratiš u Srbiju, u selo Gornja Trešnjevica na zemlju svojih predaka da opskrbljena novim znanjima i veštinama primeniš naučeno u obnovi i dizajniranju vlastitog imanja po permakulturnim principima. Kako se rodila ideja za Mamin Gaj i da li si po povratku u zemlju uspela da se povežeš sa pionirima permakulture na ovim prostorima?

Nakon osmogodišnjeg života u Belgiji polako mi postaje jasno šta mi je od neprocenljive vrednosti i prioriteti se drastično menjaju. Odrastanje na maloj farmi u Šumadiji mi je pružilo idilično detinjstvo koje me je zvalo nazad. Bez trunke sumnje, znala sam da sam pronašla svoju svrhu kada sam u momentu spoznaje odlučila da se bavim permakulturom. Ona je ujedinjavala sve moje težnje i želje za radom. Mamin Gaj sam konceptualno završila tokom boravka na Terra Alti i uspela da spojim bitne tačke svog daljeg ulaganja i usavršavanja.

Prateći talas popularnosti permakulture na Zapadu, povratak u Srbiju je bio veoma laka odluka: umrežiti se sa pionirima permakulture na ovim prostorima je od početka bila najvažnija tačka. Bilo je veoma lako naći aktivnu zajednicu, a lakoća saradnje me je od srca obradovala. Od ljudi koji se bave izgradnjom prirodnim materijalima, do onih koji žele da pokrenu holistički centar sa direktnim učenjem o permakulturi. Raznovrsnost i posvećenost ima isti ukus kao i na Zapadu.

Koliko ti je u čitavom procesu obnove imanja važna povezanost sa precima, šta ona za tebe podrazumeva?

Poput starih sorta biljaka, trebalo bi da budemo otporni na bolesti i prilagodljiviji promenama. Učenje o važnosti povezivanja sa našom lozom i razumevanje neiskušene prošlosti dodaje još jedan logičan deo slagalici regeneracije. Za početak, moramo pogledati unutar sebe, istražiti senke i tražiti podršku kroz znanja naših predaka. Uzbuđena sam što ću dodati metagenealogiju na svoju listu istraživanja. Nakon što sam došla u kontakt sa knjigom Alehandra

Hodorovskog, nestrpljiva sam da počnem da intervjuišem svoje bake i deke i druge rođake koji se sećaju imanja Sta- re kuće i načina na koji su moji preci živeli skoro sto godina.

Kad smo spomenuli Gornju Trešnjevicu, moram da te pitam za Sretena Bo- žića, poznatijeg kao Wongar, velikog čoveka i mislioca koji je mnogo učinio za svet. Spominjala si da je odrastao sa tvojim dedom, i nosite isto prezime, da li si možda imala prilike da budeš u kontaktu sa njim?

Priče o Sretenu sam čula od svog deke Velibora, kako su odrasli zajedno jer su njihove majke „iz iste kuće”. On je u jednom trenutku uspeo da napusti zemlju tokom četrdesetih godina radeći kao novinar u Parizu. Odatle odlazi u Australiju i sticajem okolnosti, završava u pustinji Tami, gde je nakon susreta sa grupom Aboridžina primljen u njihovo pleme. Sa njima je proveo narednih desetak godina. On je dao važan doprinos sveukupnoj australijskoj domorodačkoj kulturi svojim književnim aktivizmom i direktnim uvidom u vreme kada su Australijanci vršili eksperimente hemijskim oružjem na tom području. Ja ga nažalost nikada nisam upoznala jer je poslednji put davno bio u Srbiji, ali sam 1999. godine bila na promociji njegove knjige „Dingovo leto” sa dekom, baš u delu sela gde je odrastao.

Prateći principe permakulture, mnogi praktičari pre nego što krenu sa primenom principa najpre opserviraju prirodu oko sebe, upoznaju se sa terenom, zemljom, divljim biljkama i pokušavajući da oponašaju kako to priroda radi, nastoje da stvore svoj mali raj ili gaj. Koliko je trajao i kako je izgledao tvoj proces upoznavanja, posmatranja i planiranja terena i do kakvih si uvida došla?

Celokupan proces je glavna crvena nit u kursu Geoff Lawton-a koji sam pohađala. Oni su od nas svake nedelje zahtevali da vodimo dnevnik, davali nam detaljne instrukcije šta i kako da posmatramo, uz celokupnu primenu shodno različitim godišnjim dobima. Na ovaj način možemo imati uvid u promene u toku cele jedne godine, ali čak ni tada nije vreme da kažem: ,,E, sad sam završila.”. Ovaj proces učenja se odvija čitavog života, mi samo na neki način unapređujemo to znanje kako bismo manje ulagali, a više dobijali. Taj direktan feedback koji priroda daje je neprocenljiv i jedva čekam da ga iskusim na svojoj zemlji i koži.

Da li si imala priliku da praviš mapu divlje hrane u tvom kraju?

Nažalost nisam, ali nakon predavanja jedne travarke u Portugalu, sam potpuno ostala bez teksta kako se prikupljanje takvih informacija može divno izvesti i pretočiti u privatnu enciklopediju. Kao da si znala moju slabu tačku, travarstvo i divlja hrana su kao cilj svog mog ulaganja i truda: jednog dana ću imati više vremena za sve ove stvari koje sada nisu prioritet, ali leže duboko u srcu i čekaju pravi trenutak za pokretanje.

Za sada si na profilu najavila implementiranje prvog dizajna pasivne solarne kuće na permakulturnoj farmi. Da li će to biti prvi projekat na imanju i kakvi su dalji planovi?

Moram da iskoristim ovaj trenutak kao mali nagoveštaj, puno toga se sprema i krčka, i ako vas baš ova tema interesuje, pratite moj dalji rad. Uz pomoć jednog divnog majstora, pokušaću da ostvarim ovaj san gradnjom prirodnim materijalima koji potiču iz okoline, kao i korišćenje sunčeve energije bez ve - štačke transformacije. Ovo će zaista biti moj prvi projekat na farmi, permakultura nalaže da krenemo od onoga što imamo i od nulte zone, u mom slučaju to znači da mi treba ova osnova za bilo kakav drugi poduhvat.

Na koji način planiraš da svoja znanja i iskustvo podeliš sa zajednicom?

Projekat Mamin Gaj ima za cilj da umrežava i promoviše održivu poljoprivredu i radikalno domaćinstvo istovremeno obezbeđuju ć i utočište za umetnike i druge kreativce koji traže vezu i inspiraciju u prirodi i njenom okruženju.

Svojim iskustvom i energijom otkrivaću vam sopstvene uvide u procesu ulaganja u organski razvoj i održivi rast. Baš kao što mali gaj kroz vreme postaje šuma, tako je i moja ideja da ovaj projekat kroz vreme raste i postane lokalna edukativna platforma i umetnička kolonija za razmenu znanja, veština i pripovedanja.

Kao neko ko se bavi čitanjem i pisanjem o „zelenim“ temama, prečesto me obuzme osećaj anksioznosti i beznađa, i verujem da taj osećaj dele i drugi koji čitaju tekstove i knjige iz te oblasti. Zato sam se ovaj put, ne bih li uspela da na- đem svetlo u moru negativnih naslova i saznanja, bacila u potragu za nekim lepšim vestima iz oblasti zaštite životne sredine u nadi da ću i sebi i vama koji čitate uliti malo nade i pokazati da ipak nije sve tako sivo. Ono što sledi jeste omaž uspesima postignutim 2022. go- dine u oblasti zaštite životne sredine i borbe protiv klimatskih promena širom sveta.

Odlučila sam da se prvo posvetim plane- tinom najvećem rezervoaru – okeanu.

Opšte je poznato da visoke temperature zagrevaju okean, i to zagrevanje prouzrokuje porast nivoa mora zbog otapanja glečera, toplotne talase kao i povećanje kiselosti okeana (acidifikacija) kroz rastvaranje ugljen-dioksida iz atmosfere u vodi. Sve to, nažalost, godinama utiče na bitne aktere ekosistema - koralne grebene, koji su staništa mnogim vrstama. Prema istraživanjima Ujedinjenih nacija, zagrevanje planete od 1.5 stepena preti da uništi 70 do 90% koralnih grebena. Nasuprot ovom tmurnom predviđanju, sredinom 2022. Gardian objavljuje vest da je Ve- liki koralni greben u Australiji, najveći koralni greben na svetu, koji se prostire dužinom od 2300km, pokazao najviši nivo koralnog pokrivača u poslednjih 36 godina praćenja. Iako je to značajan uspeh, mnogi upozoravaju na to da bitka nije gotova i da države moraju da se posvete pronalaženju učinkovitih rešenja za očuvanje koralnih grebena. Jedna od država koja je prošle godine prepoznata po svojim uspesima u očuvanju koralnih grebena je Palau.

Palau daje dobar primer drugim državama time što pokazuje šta uvođenje ribarskih dozvola, koje određuju pristup kao i ograničenje u količini ribe koja se može loviti, može da postigne.

Na ovaj način se izbegava prekomerno ribarenje i time osigurava opstanak vrsta. Takođe, Palau je uveo još jedan način zaštite koralnih grebena poput kreiranja više zaštićenih morskih područja koja zabranjuju ribolov, rudarstvo i druge vrste ekstrakcije. Na taj način je došlo do smanjenja aktivnosti koje negativno utiču na koralne grebene i zapravo daju prostor za njihovu regeneraciju i dalji rast. Danas, korali Palaua se smatraju jednim od sedam svetskih podvodnih čuda jer je kombinacija odgovarajućh mehanizama zaštite dovela do primetnog napretka u zdravlju korala, kao i do povećanja populacije riba. Osim toga, ovo nije bilo korisno samo morskom okruženju, već i lokalnoj ribarskoj industriji i turističkom sektoru koji se oslanja na zdravlje koralnih grebena.

Sa druge strane planete, Kolumbija je krajem 2021. pokrenula „Milion korala za Kolumbiju“, najveći projekat obnove koralnih grebena u Americi, ne bi li popravila stanje korala u njihovim vodama. Naime, Specijalna administrativna jedinica mreže nacionalnih parkova Kolumbije je objavila da je do 60% koralnih grebena donekle ugroženo, 19% u pot- punosti uništeno i da će 35% verovatno nestati u sledećoj deceniji ako se ništa ne uradi po pitanju zaštite. Na osnovu toga, Kolumbija je pokrenula akciju da se zasadi 13 500 koralnih fragmenata u 8 dana sa ciljem rehabilitacije i obnove 200 hektara kritičnog koralnog grebena. Kako je projekat planiran tako da ostvari svoj cilj do 2023. godine, rezultati istog još nisu objavljeni, ali je zasigurno da se veliki deo koralnog grebena oporavio.

Na globalnom nivou, što se tiče međunarodne koalicije, 2022. bila je značajna godina za okeane. U Lisabonu je održana konferencija Ujedinjenih nacija o okeanima i završena je usvajanjem Političke deklaracije – „Naš okean, naša budućnost, naša odgovornost“fokusirane na spašavanje okeana od postojećih i budućih pretnji, poput zagađenja mora, štetnog ribolova, acidifikacije i gubitka biodiverziteta. Još jedna značajna akcija je bila kreiranje prvog pravno obavezujućeg međunarodnog sporazuma za suzbijanje zagađenja plastikom. Ovaj sporazum za mnoge označava istorijski trenutak jer pokazuje spremnost velikog broja država da rade na rešavanju problema. Takođe, drugi ključni momenat je bio dogovor Svetske trgovinske organizacije o zabrani štetnih subvencija za ribolov koji je ključni faktor u iscrpljivanju svetskih zaliha ribe. Iako su ovi sporazumi sklopljeni tek prošle godine, daju nadu da na svim nivoima (individualnom, državnom i međunarodnom) postoji razumevanje problema sa kojima se suočavamo. Rezultati ovih sporazuma i akcija neće biti toliko vidljivi nakon kratkog vremena, ali ukoliko se oni budu poštovali i primenjivali, na duže staze, rezultati će biti i te kako primetni i značajni.

Osim navedenih uspeha po pitanju okeana, bilo je i značajnih postignuća u borbi protiv daljeg krčenja šuma. Jedan od velikih koraka za obnovu i očuvanjetropske šume je bio ishod predsedničkih izbora u Brazilu, u kojima je pobedio Luiz Inasio Lula da Silva koji je značajno promenio dotadašnju politiku predsednika Bolsonara. Naime, tokom 4 godine Bolsonarovog mandata, više od 45 500km2 šume je posečeno. To je imalo izuzetno loš uticaj na biodiverzitet, kao i na živote domorodačkih naroda. Nakon pobede Silve, jedan od glavnih zadataka nove vlade je postalo poprav- ljanje nanete štete i pošumljavanje. Silva je uz to predložio stvaranje Ministarstva za domorodačko stanovništvo kao i koaliciju između Brazila, Indonezije i Demokratske Republike Kongo. Ovi poduhvati predstavljaju veliki korak ka vraćanju Brazila u prve redove država koje se aktivno bore protiv klimatskih promena.

Sa druge strane sveta, u Evropskoj uniji je donet novi zakon u borbi za pošumljavanje. Unutar Evropskog zelenog dogovora navodi se i nova uredba o snabdevanju dobrima. Da bi prodale svoje proizvode, kompanije će morati da pokažu da njihovi proizvodi nisu ni na kakav način doprineli krčenju šuma u bilo kom momentu lanca snabdevanja i proizvodnje. Donošenje ovog zakona je viđeno kao ključan potez za obnovu šuma, imajući u vidu da Evropska unija doprinosi krčenju 16% tropskih šuma širom sveta.

Borba protiv krčenja tropskih šuma je od presudnog značaja iz mnogo razloga. Prvenstveno jer šume igraju vitalnu ulogu u globalnom ekosistemu, obezbeđujući stanište za životinje, regulišući globalni ciklus vode kao i u tome što skladište velike količine ugljen-dioksida. Nasuprot tome, njihovo krčenje doprinosi globalnom zagrevanju kao i uništavanju životnog prostora domorodačkih naroda u nekim delovima sveta (npr. poput Brazila). Samim tim, pomaci u kreiranju zakona koji štite šume predstavljaju velike pobede u oblasti zaštite životne sredine.

Kada pričamo o divljini i različitim životinjskim vrstama, često ostanemo šokirani statistikama koje pokazuju stopu rasta ugroženih vrsta. Trenutno se na crvenoj listi Međunarodne zajednice za očuvanje prirode nalazi preko 41000 životinjskih vrsta koje se smatraju ugroženima i kojima preti izumiranje. Najčešći razlozi za izumiranje ovih životinja su lov, prekomerna žetva biljaka, zagađenje i gubitak staništa, kao i puštanje invanzivnih vrsta u prirodu. Ipak postoji tračak nade u tome što se broj nekih ugroženih vrsta povećao. Tako je prošle godine Endangered sajt objavio da je porast u populaciji videlo čak pet pripadnika ugroženih životinjskih vrsta, uključujući crnog nosoroga, grbavog kita, gorilu, tigra i severnog morskog lava.

Ovo je samo mali broj pozitivnih vesti iz 2022. godine, ali svakako veoma značajan. Iako su na međunarodnom nivou doneti brojni sporazumi koji podržavaju zaštitu okeana, šuma i ugroženih vrsta, još mnogo toga treba učiniti kako na nivou korporacija, država, na nivou zajednice tako i na individualnom nivou. Dokle god ne postoji globalni holistički pristup u rešavanju problema prouzrokovanih klimatskim promenama i ljudskom aktivnošću, nastavićemo da budemo suočeni sa pretežno lošim vestima. Ipak, nadam se da sam uspela da ovim tekstom prikažem da u moru vesti i dešavanja koja nas navode na brigu, još uvek ima nade za rešavanje brojnih problema sada kada vidimo da postoji želja za promenom.

Buvljake o kojima pišem zovem okolobeogradskim, ne zato što je Beograd centar svih. Beograd je samo moja polazna tačka, pa i Najlon pijacu u Novom Sadu, voljeni zagrebački

Hrelić ili buvljak u Podgorici, na koji nikako da stignem, sebično i neprimereno ponekad nazovem okolobeogradskim buvljacima.

Pišem vam o buvljacima. Međutim, ako pogledamo definicije, često zapravo govorim o zelenim pijacama, koje iznad svega snabdevaju i hrane veliki broj ljudi. No, među pijačnim tezgama i rashladnim vitrinama, na kaldrmisanim podnim aranžmanima nude čitava sazvežđa malih predmeta, kako ih je Leonid Šejka nazivao. A mogli bismo da kažemo i da na ovim pijacama odoleva blistava sekcija, koju od milošte zovem „đubre“, sa kojom se sudarite kao sa prošlošću, nečijim izgubljenim detinjstvom ili zemljom koja ne postoji. ili pančevačkog, nepotrebno je probuditi se u svitanje. Sedam izjutra je za

Kalenić pijaca se nalazi u središnjem delu gradske opštine Vračar u Beogradu, na trouglastom platou između Njegoševe, Maksima Gorkog i Viške ulice. Buvljačka sekcija zauzima prostor okrenut ka zgradi opštine: otprilike poslednjih pet redova tezgi, prostor oko česme i pijačnih kontejnera, a povremeno prostirke sa robom savladaju granice pijace i osvoje obod Viške ulice. Na zemljište koje je beogradski bogataš i dobrotvor Vlajko Kalenić zaveštao gradu 1907. godine, prve prodavce su žandarmi sproveli 5. oktobra 1922. sa trotoara Cvetnog trga. Čini se da i danas taj trotoar često, u nedostatku novca za zakup tezge i nedostatku mesta, postaje ravnopravni poligon za prodaju.

Kalenić prerano, idealno je pojaviti se oko 10 - 11 sati, no tajming dolaska nije preterano važan. Prodavci se smenjuju do oko 4 popodne, a onda postaje sve tiše i svedenije. Na pločniku zaostane još poneki trag putovanja kroz vreme poput praistorijske etikete dalmatinske trikotaže ili ostatak supe iz kesice u plastičnoj čaši 0,5 pijačnog prodavca.

Kalenić pijaca radi svim danima u nedelji od 6 izjutra do 5 popodne. Ako ste planirali obilazak buvljačke sekcije, u suprotnosti sa zlatnim pravilom klasičnog buvljaka poput z emunskog

Ukoliko pričamo o idealnim vremenskim prilikama za obilazak i sezonalitetu, ovde vreme ne postoji. Kalenić je bio obeshrabrujuće pust jedino tokom korona karantina 2020. i nekoliko dana štrajka pijačnih prodavaca zbog fiskalizacije 2022. godine. Inače, „đubre“ sekcija odoleva vetru, snegu, pljuskovima, zagađenjima, državnim praznicima, svecima, nevremenima na plus 40 i minus 5. Odoleva važnosti vremenskog trenutka. Kad tezge preplave bunde i jugoslovenski Yassa skafanderi, a na metalnu ogradu prodavci prislone retke očuvane Elan skije, znam da će zaista zima jer je Kalenić najavljuje. Iako, često nisam baš sigurna u kojoj smo kalendarskoj godini.

Ili zašto ja mislim da je ponedeljak poseban dan za Kalenić?

Ponedeljkom Kalenić ima drugačiju dinamiku i raskoš, koju nikako ne očekujete prvog dana nakon vikenda (znamo da su dani vikenda najvažniji za pijacu). Čini se da jedan deo prodavaca na Kalenić dolazi samo vikendom. Oni ponedeljkom onda prodaju „cele tezge“ drugim prodavcima jer im se ne isplati da vukljaju robu nazad i imaju sve isto narednog vikenda (računaju na lov nove robe u toku nedelje).

Drugi mogući razlog su čistke i generalke po domovima koje se uglavnom dešavaju vikendom (neretko nedeljom). Zbog toga kontiš ulovi dominiraju ponedeljkom te, ako ste te sreće, zateći ćete prosute čitave kućne biblioteke i neželjena nasleđena porodična blaga. Ne zaboravite samo da kopači kontejnera često nisu pijačni prodavci pa svoje iskopine često prodaju deo po deo, dok se sve ne razgrabi. Otud fenomen rasute kolekcije: obavezno obiđite sve tezge u nadi da ćete kompletirati ono što tražite.

Poslednji razlog je činjenica da „zeleni deo“ pijace ponedeljkom radi u manjem obimu i da redovni prodavci „đubreta“ često uzimaju ponedeljak za odmor i eventualni dolazak u ulozi kupaca, ne bi li malo obnovili svoju ponudu. To ostavlja prostora iznenađenjima i novim rekreativnim prodavcima sazvežđa malih predmeta. Kako god, propuštanje ponedeljka često ne znači da ćete propustiti neki ulov, ali je velika šansa da ga propustite za male novce. I najvažnije: nemojte se razočarati ako ništa ne nađete. Na kraju dana, to vam je pijaca. Nepredvidljiva igra i neuhvatljivo kruženje „đubreta“. Dođite da osetite energiju i izvežbate obuzdavanje sveprisutnog konzumerističkog duha.

Robu nikako ne bih delila sezonski, iako je činjenica da nekakav sezonalitet po- stoji, čak i momenat poput „rasprodaje“ zimskih šubara u proleće. I naravno da su gumene čizme u kišni dan petostruko traženije i skuplje.

Radije vam nudim drugačiju klasifikaciju:

• Kontejner roba – „đubre“ koje prodavci ili njihovi dobavljači iskopaju iz kontejnera, nalazi se na tezgama najčešće nesortirana, u lepoti sveopšteg haosa i neretko prljavštine. Kako se do nje dolazi stazama slučajnosti (mada se zna u kojim je delovima grada „kvalitetnije đubre“) i bez mnogo ulaganja (osim ako nije otkupljena od profesionalnog motorizovanog snabdevača), prodaje se za neverovatno male, gotovo obesmišljene novce. Kada ste poslednji put čuli da nešto košta 50 dinara?

Kontejner roba je forma najnaivnijeg nužnog postojanja na pijaci. Toliko lako osvojiva da je nebitna. Prodavci uglavnom ne znaju šta tačno sadrži. Često putuje od tezge do tezge, opstaje gotovo nevidljivo, u gomili. Katkad je obiđu oni sa uređenijim tezgama koji „znaju šta prodaju“, prebirajući ima li kakve vrednosti, ne bi li je otkupili, očistili i udahnuli joj novi život.

Ovaj tip robe zahteva strpljenje i sistematičnost, vežba vam sveobuhvatni pogled i uočavanje detalja. No, ne treba vas zavesti da je tako jeftino i prljavo, kontiš „đubre“ nužno i bezvred- no. Ima taj jedan čaršav na Kaleniću sa uvek sveže iskopanim dečjim knjigama. Doživljavam ga kao istureno odeljenje gradske biblioteke, na koje često svratim sinu po knjigu.

• Fensi „đubre“ tzv. Nemačko – roba inostranog porekla, smisleno upakovana u velike karirane torbe i dobačena preko granice. Ima raznih kategorija, od odeće i šminke, preko igračaka i malih kućnih aparata do pribora za slikanje.

Dominiraju brendovi tzv. brze mode, ali se često naleti i na komade high end fashion brendova poput Balenciaga patika ili Burberry mantila. Reći ću vam samo da Kalenić ima svoju Petu aveniju, ali i „zvaničnog zastupnika“ danskog Flying Tiger-a. Za ovaj tip „đubreta“ potrebno je izdvojiti veće novce, ali su i dalje cene osetno manje od onih u prodavnicama. Fensi „đubre“ opstaje pod okriljem mraka konzumerizma, koji halapljivo jede sve prošlosezonske trendove, oblike i boje. Činjenica je da roba uglavnom stiže iz Zapadne Evrope, pa na Kalenić nova moda ponekad stigne pre nego u beogradsku Zarinu prodavnicu.

• Kućno „đubre“ – selekcija koja se, pažljivo spakovana u omalenu kofer-tor- bu, iznosi posle 14h. Tada se tezge više ne plaćaju i deo jutarnjih prodavaca napušta đubre sekciju. Dolazi druga smena. Pijaca postaje otmenija, u manje tonova, svečanija. Na tezgama je pravo porodično blago. Ljudi tačno znaju sa čim su došli da se oproste. Šta ih nagna da za ništavno malo prodaju nešto svoje veliko, istorijsko, a da nije puka egzistencija? Ne znam. No, sklanjanjem ovih dragocenosti sa pijace, sprečavate da postanu tip 1 đubreta.

Ako uživate u obilaženju buvljaka, onda već dobro znate sve stare fore o ne preteranoj zainteresovanosti, obuzdavanju oduševljenosti kad uočite dugo željeni predmet, neophodnosti cenkanja i premišljanja. Zbog toga vam dajem drugačije predloge. Izletujte na pijacu, ne samo da biste nešto kupili. Hodajte, razgovarajte sa ljudima, osetite kako se društvo raslojava. Upamtite, nekome je tezga mali porodični biznis. Vratite se na trenutak u prošlost, setite se u kakvom je mlinu deda ručno okretao zrna kafe. Onda se zaustavite u sadašnjem trenutku. Otvorite nasumičnu knjigu, pročitajte posvetu. Kupite neki dečji crtež i okačite ga iznad radnog stola. Budite nekome prvi kupac, onaj koji donosi sreću i ulovite predmet „na sefte“.

Pogledajte ga ponovo i dodajte mu još neku vrednost, izvan one praktične, upotrebne. Barem jedna stvar na pijaci počinje danas sa vama sve iz početka.

Intervju:

Ljiljana Kostić @liliana_k_story

Fotografije: Marina Trkulja

@marina.trkulja

Žurimo kroz ove naše živote, pratimo trendove kapitalizma, konzumerizma i „hustle” kulture. Jurimo kao da nas je neko ubedio da je život trka, zbog čega smo u strahu da ako zastanemo, nešto će nam promaći, nešto ćemo možda izgubiti. A prečesto ne vidimo da baš kad usporimo, zastanemo, možemo shvatiti ono što stvarno propuštamo i gubimo dok jurimo kroz život.

Aleksandra Cvijović (@sandra.cvijovic) je vizuelna umetnica, po osnovnoj vokaciji industrijska dizajnerka, ali su je put i ljubav prema stvaranju naveli da istražuje slobodnije forme izražavanja, pa su danas crtež, ilustracija i pisanje njen fokus. Povod za naš razgovor je i njena izložba pod nazivom „Pružam sebi ruku”, koja će biti otvorena za javnost od 10. do 25. februara u KC Dorćol. Sa Aleksandrom sam razgovarala o izložbi, ali i o važnosti usporavanja, okretanja sebi i otkrivanja svojih najdubljih želja.

Već nekoliko godina te pratim na Instagramu i kao posmatrač tvog razvojnog puta, moram prvo da te upitam kako se desio prelaz od fitnes-nutricionističkog koučinga do umetnika? Da li se umetnica uvek krila u tebi ili si je vremenom otkrila?

Uuuh, odakle krenuti?(smeh) Za početak, hvala ti puno na ovom pozivu, raduje me da pričam sa tobom. Zapravo, umetnost je deo mene od malena, završila sam i umetnički fakultet (na smeru industrijski dizajn), a nakon diplomiranja odlučila da fitnes koji je do tada bio samo hobi, pretvorim u posao. Kako sam na poslednjoj godini studija prolazila kroz fazu razočarenja u svoju struku i apsolutno više nisam mogla da se zamislim u tome, fitnes je tu idealno uskočio, jer mi je u tom trenutku bio pasija, terapija, beg. I činilo se kao sasvim logičan put i rešenje. Međutim, nakon godina u fitnesu, sačekalo me je zdravstveno stanje koje je izvrnulo naopačke moj život, i definitivno bilo redirekcija svega, pa i onoga čime se bavim. Zbog toga sam krenula da se izvlačim iz fitnesa, iako u tom trenutku nisam znala šta ću dalje raditi. Znala sam samo, bolje reći bila sam ubeđe- na, da nikad više neću crtati, ali, kako kažu - pravi planove da ti se Bog smeje, jer sam se potpuno neočekivano vratila stvaranju i uzela olovku ponovo u ruke nakon više od 6 godina potpune pauze. Bila je to potreba, moj način da procesuiram razne stvari, ali i da pronađem svoj glas i sebe. I tako je sve počelo.

Tvoji radovi govore o usporavanju, osluškivanju duše, nežnosti i okretanju sebi. Možeš li nam reći više o tome šta te je podstaklo da se baviš ovim temama?

Veoma rado, jer to je moja omiljena tema. Zapravo, upravo me je to zdravstveno stanje navelo na istraživanje svega onoga što nas čini iscrpljenima, bolesnima i što izvlači sočnost i život iz nas. A taj put je otišao u smeru odnosa koji imamo sa sobom, jer to je odnos koji je baza za sve.

Često nismo ni svesni kako se ponašamo prema sebi, šta sebi pričamo, koliko gušimo želje i odakle sve to dolazi. Zato je povratak na to mesto i isceljenje tog odnosa zapravo isceljenje nas samih. Ako pružimo sebi ruku prijateljstva i postanemo svoj negovatelj, tad nećemo gurati sebe svaki dan u pregorevanje, već ćemo dati sebi dozvolu da odmorimo, da pauziramo, da dišemo. Nećemo kinjiti sebe zbog greški, već ćemo razumeti da nismo znali bolje. Nećemo kažnjavati svoje telo brzim dijetama i iscrpljujućim treningom jer nemamo određen izgled, nego ćemo biti saosećajni i strpljivi, kao majka prema detetu. Nećemo na silu i protiv sebe pričati DA svemu, ako osećamo i želimo NE. Nećemo provoditi vreme sa ljudima koji nas ne cene, ne vide, ne čuju. Mi tada, kad se okrenemo sebi, ne pristajemo više na izdaju sebe, te želimo da budemo svoj oslonac.

Odakle dolaze ideje za poruke koje su na tvojim radovima? Šta je polazna osnova kada krećeš u realizaciju nekog rada?

Ideje za poruke dobijam iz svog rada na raznim pitanjima i temama, iz pisanja za sebe, iz pokušaja da neke stvari razumem bolje, vidim bolje i preradim. Davno sam negde pročitala kako mi podučavamo i pričamo o stvarima koje su i nama samima potrebne da čujemo, i to je tako tačno. Posebno kad je u pitanju pisanje.

Kako izgleda put od ideje do realizacije jednog tvog rada?

Kad prepoznam da je neka ideja koja mi dođe „to je to”, a to najčešće prepoznam po ushićenju, odmah je stavim na papir. Onda se ona malo marinira (u mojoj glavi) i zatim krećem u konkretnu akciju. Crtam ručno bojicama ili digitalno, tako da je to prva odluka, zatim razradim ideju, prenesem je na radnu površinu, izaberem paletu boja i krenem. Nakon toga sledi faza koja je manje više čist fizički posao. A onda kad osetim da sam završila, radim pripremu za štampu i štampanje. Dok ukoliko je ručni rad bojicama, onda nakon završetka on ide na profesionalno skeniranje ili fotkanje.

U kakvoj su vezi boje koje koristiš sa temama tvojih radova?

Boje uvek odabiram i kombinujem po osećaju. I da mi legnu, jedino što mi je važno jeste da mi je lepo oku dok radim sa njima.

Sa kakvom namerom biraš bojice koje koristiš u radu?

Super pitanje, obzirom na to da u knjižari ispred police sa bojicama budem toliko dugo da se pored mene smeni nekoliko kupaca. Prve i najvažnije stavke su mi kvalitet i pun kolorit, jer želim da ono što crtam nosi jačinu i živopisnost kakvu i zamišljam.

Šta bi poručila onima koji razmišljaju da promene karijeru i šta je to tebi donelo? Odakle je došla ta potreba i kako si je prepoznala?

Mislim da svi mi prepoznajemo tu potrebu kad dođe i useli se u naš um i naša srca ali ne dozvoljavamo sebi da to izgovorimo naglas i upustimo se u nešto novo. Međutim, ne mora to da bude filmska promena preko noći, da sve napustimo i krenemo ispočetka. To mogu da budu mali koraci u novom smeru. Sitno pomeranje za našu dušu, opipavanje terena. Čini mi se da je najteži korak priznati sebi i dopustiti sebi promenu mišljenja. Nikad nije kasno ni za koga, nažalost ovo je postala izlizana fraza, ali je ogromna istina. Meni lično, to je bilo plodonosno na više polja, ali pre svega ulilo mi je ponos što nisam ostala na istom mestu samo zato što je to bilo nešto u šta sam uložila godine i trud. I shvatila sam da puštanje u nepoznato ne mora uvek da bude toliki bauk. Za kraj, tvoja samostalna izložba će biti održana u KC Dorćol. Možeš li nam reći malo više o temi izložbe i šta očekuje posetioce?

Da, to će biti moja 2. samostalna izložba, pod nazivom „Pruži sebi ruku”. To za mene znači dobiti najveći poklon na svetu, a to su oslonac, vođstvo i negovanje od nas samih. Što osećam kao naš drugi rođendan. Onaj koji svesno sami biramo i kreiramo, za vreme kog istinski prodišemo. Za vreme izložbe očekuje vas dosta bajkovitih crteža i osnažujućih tekstova. Izložba se otvara u galeriji KC Dorćol u 19h, i biće postavljena sve do 25. februara.

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije:

Miša Obradović

@schomiobradovic;

Jelena Milovanović

@glammeling

Februar 2023

Danijela Biškup , dizajnerka i osnivačica domaćeg modnog brenda LILU, prepoznatljivog po malim serijama kvalitetnih, autentičnih komada ženske obuće i torbi, ovog meseca je žena u fokusu rubrike Modni Plezir.

Moja gošća je neko čiji ću sajt ili Instagram profil uvek prvo poslati onima koji me pitaju za preporuku gde da pronađu kvalitetnu i lepu žensku obuću, jer znam da uz klasične modele koji su uvek aktuelni ona u svojoj ponudi uvek ima poneki zanimljiv komad koji je njena interpretacija nekog trenda izveden na način da se prepoznaje autorski potpis. Uz to, svi modeli se rade u malim serijama i pravljeni su tako da traju i ostaju aktuelni godinama.

Kako započinješ dan?

Volim rano da ustanem. Tada mi je pažnja na visokom nivou i sve važne stvari najkvalitetnije obavim rano prepodne. Uvek prvo pijem čaj, zatim spremim doručak, a tek posle tih aktivnosti krećem sa poslom.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Najranije sećanje mi je na dane kada su sestru i mene roditelji vodili za Beograd u Beograđanku da kupimo haljine, i sećam se odlično s kojom pažnjom smo ih birale i kasnije obožavale. Tada nisam još uvek živela u Beogradu i taj proces je bio naš mali modni ritual koji i danas pamtim.

Tvoj put do dizajnera cipela krenuo je pomalo neobično i može mnogima poslužiti kao lekcija o neodustajanju. Od televizijskog posla, potom učenja zanata direktno u fabrici obuće, do pokretanja i istrajavanja u kreiranju vlastitog brenda cipela koji je postao simbol dobrog dizajna u protekle dve decenije. Kako je taj pomalo neobični karijerni put danas uticao na tvoje viđenje posla?

U momentu kada reorganizujem proizvodnju koja će konačno biti onakva kako je zamišljam oduvek, taj moj put izgleda mi kao daleka prošlost. Ta upornost i energija su deo moje ličnosti i ja tu skoro da ništa posebno nisam radila. Sve je išlo nekako prirodno. Taj put je bio moj i samo sam ga pratila. Pored toga, važno je znati šta želite ali i šta ne i istrajati, pogotovo kada je teško. Mene je život odveo čak do Informativnog programa nacionalne televizije i mnogi bi bili presrećni da rade takav posao, ali ja sam želela nešto sasvim drugačije. Mene televizija nije ispunjavala.

Dočaraj nam kako izgleda tvoj kreativni proces, od potrage za inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo?

Danima razmišljam, gledam, čitam, pratim… Sve oko mene je inspiracija. Pratim i trendove. Nekada se to oduži, teško je nešto kreirati ako se još nije sve sleglo u glavi. Tada postavim ispred sebe tehničke stvari, kalupe, štikle, kože i detalje koje imam ili mogu da naručim. Onda počinjem da radim grube skice i postavljam ceo koncept. Nakon toga sledi proces kreiranja svih detalja i precizno svaki model pojedinačno. Potom se biraju boje i kombinacije koža i materijala, i izrađuju probni uzorci sa modelarom. Zatim organizujem proizvodnju serija i brojeva. Sad već ogromno iskustvo u proizvodnji pomaže da kreiranje modela bude bolje i lakše.

Ime tvog brenda LILU Shoes inspirisano je junakinjom Lilu koju je Mila

Jovović oživela u „Petom elementu“. Šta je taj peti element u tvom dizajnu i ko je žena koju imaš na umu kada osmišljavaš modele?

Lilu je slobodna, jednostavna, smela i srećna žena. Ja je tako zamišljam. Ona se ne stidi da pokaže svoje mane, ali u isto vreme zna šta hoće i to i sledi. Ona uživa u modi i rado izlazi iz nametnutih okvira.

Od nastanka tvog brenda primećuje se doslednost na mnogo nivoa, a jedan od pokazatelja iste je i saradnja sa sestrama Proković pod okriljem zajedničkog brenda Studio IDENTITY. Kako danas izgleda vaša saradnja i u čemu je po tvom mišljenju najveća prednost ovakvog udruženog delovanja?

Naše modno „druženje“ nastalo je iz čiste potrebe da smanjimo tehničke troškove oko plaćanja računa, zakupa i zaposlenih. Posle više od 20 godina zajedničkog rada, mi smo danas i prijateljice i partnerke u poslu i koleginice. Po- mažemo se međusobno i inspirišemo, iako smo izrazito samostalne u radu. I pored svega toga, svaka od nas gradi svoj brend i verujem da smo i uspešne u tome. Tolike godine postojanja govore u prilog tome.

Iz vaše saradnje i zajedničke kreativnosti rodio se i koncept Choose your identity. Kaži nam nešto više o njemu, kao i daljim planovima na tu temu?

U periodu pre korone započele smo

Choose your identity. To su osmišljene večeri druženja sa kolegama i našim mušterijama. Na žalost taj koncept je prekinut zbog cele situacije i planiramo u budućnosti da ga pokrenemo iznova.

Tvoje modele je moguće pronaći i u butiku Plus i Minus koji je takođe plod jedne dizajnerske saradnje. Po čemu je ovaj koncept drugačiji od koncepta studija? Plus & Minus je nastao iz potrebe da napravim outlet store. Međutim, pored outlet modela u toj radnji se uvek mogu naći i kolekcije iz prethodnih sezona i neki stariji modeli koji se i dalje traže. Ta radnja je nastala po oprobanom receptu za saradnju, sa drugaricom i koleginicom Snežanom Rajković koja potpisuje brend Plus&fabulous i izrađuje plus size modele, što je retkost na našem tržištu.

Šta bi rekla da tvoje cipele čini prepoznatljivim, kakva je okosnica tvog stila?

Lilu je obuća ženstvena i tako je dizajniram da se vrlo lako prilagođava raznim stilovima. Rado koristim boje i neobične kože.

Odakle potiču materijali koje koristiš za izradu svojih modela, koliko ti je u čitavom procesu važna održivost i da li postoji prostor za unapređenje brenda u tom pogledu?

Preko 90% mojih kolekcija se izrađuju od kože koja je iz uvoza, ali mesto gde vidim mogućnost za održivost je to što izrađujem male serije i što mušterije moje modele nose godinama i čuvaju ih sa posebnom pažnjom. Kod ovakvih kolekcija nema potrebe za nekontrolisanim konzumerizmom koji najviše šteti planeti. Iskreno se nadam da će vremenom ljudi shvatiti da je kupovina unikatnih i kvalitetnih modela koji mogu da se nose godinama i budu uvek aktuelni, mnogo mudrija odluka.

Koliko često objavljuješ nove kolekcije, i da li osećaš pritisak da stalno imaš nove serije modela ili praviš otklon od takvog pristupa modi?

Radim polugodišnje kolekcije, ali ni one nisu tako striktne, već stalno ubacujem nove modele ili nove verzije postojećih modela. Mušterije na taj način stalno imaju nešto novo u ponudi i tako su i navikle na moj ritam. Pritisak postoji ali ga ja svesno izbegavam i čak poslednjih godina ne radim previše pojedinačnih modela. Treba u svemu tome biti umeren i ne preterivati.

Da li je pandemija napravila trajne promene u načinu kupovine, uzima li online prodaja prevagu nad prodajom u radnjama?

Situacija se od tada promenila. Iako i dalje kupovina u prodavnici ima primat u odnosu na online prodaju, ipak se solidan deo mušterija odlučuje za kupovinu na daljinu iz čisto praktičnih razloga i uštede vremena. Prošle godine sam konačno završila online shop i plan za 2023. je da se malo više pozabavim marketingom i povećanjem prodaje na daljinu.

Imajući u vidu da je LILU po svom konceptu mali brend i komadi se rade u ograničenim serijama, pretpostavljam da to pruža priliku da budeš u bliskom kontaktu sa svojim klijentima. Koje su prednosti takvog načina rada i na koji način održavaš tu konekciju sa mušterijama?

Da, to mi i jeste bila ideja od samog početka. Da se mušterije osećaju posebno, da imaju takav tretman kod nas a koji se razlikuje od ostalih radnji. One poznaju dobro žene koje rade u našim radnjama, osećaju se kao kod kuće. U svrhu toga, od prošlog meseca započeli smo sa akcijom IDENTITY Saturday. Mesečno bar jedna subota nam je rezervisana za druženje - mušterije i kreatorke, mi smo tada u radnjama i savetujemo ih kod odabira modela, ako imaju neki problem ili nedoumicu, mi smo tu da pomognemo. Žene vole tu vrstu pažnje i mi im je rado dajemo.

Koliko ti u svemu tome pomažu društvene mreže?

Društvene mreže su mi mnogo pomogle, pogotovo na samom početku kada je mogućnost da brend raste bila velika i bez plaćanja reklame. Tako imam finu „armiju“ žena koje me prate na Instagram i Facebook mreži. U toku 2023. godine planiram da se više pozabavim promocijom na društvenim mrežama.

Osim cipela, LILU u svojoj ponudi ima i ručno rađene torbe. Da li se tvoj pristup dizajniranju tašni razlikuje od pristupa koji imaš kada kreiraš cipele?

Samim tim što mi tašne izrađuju eksterne radionice i način rada je drugačiji. U suštini te mini kolekcije dopunjavaju kolekcije obuće i na žalost za njih imam i manje vremena.

Na čemu trenutno radiš, da li bi želela da najaviš našim čitaocima kakve modele cipela i tašni od tebe mogu očekivati u predstojećem periodu?

U narednom periodu od dve godine a posle reorganizacije kompletne proizvodnje koja je u toku, planiram da obogatim novu kolekciju

LILU bags , kao i da pokrenem LILU bridal. Pored tekuće kolekcije, već naredno leto pojaviće se nova podlinija LILU summer. Biće to pravo iznenađenje i nešto novo od LILU brenda.