Putopis

Nekadašnja hiljadugodišnja carska prestonica Japana, Kjoto, danas je samo glavni grad istoimene prefekture koja se nalazi 450km zapadno od Tokija. Kjoto je bio prestonica Japana od 794. do 1868. godine i nazivan je raznim imenima kroz vekove: Hejankjo (prestonica mira i spokoja), Mijakjo (prestonica) i Saikjo (zapadna prestonica).

Kjoto je bio i ostao centar tradicionalne japanske kulture i budizma, fine svile i prirodnog tekstila kao i raznovrsnih tradicionalnih japanskih proizvoda. Japanci imaju poseban odnos prema Kjotu koji smatraju za srž svoje kulture, tradicije i istorije. Nema Japanca koji nije posetio Kjoto makar jednom u životu.

Mnogi smatraju da je Tokijo ružan grad, a Kjoto lep. Zapravo, to uopšte nije tačno, ako nismo isključivi. Kjoto je pun predivnih hramova, svetilišta i bašti, a okolne planine su raskošne i smirujuće. U Kjotu su smeštena mnoga umetnička dela, fantastična kulturna zaostavština i lepote kojih nema nigde drugde u Japanu, ali sam grad sa svojih milion i po stanovnika, gustim saobraćajem, bukom, letnjim vrućinama i vlagom, kao i ogromnim brojem turista i đačkih ekskurzija učinio je Kjoto vrlo neprivlačnim za život. Ipak, fantastični hramovi i svetilišta, ako isključimo sve ove neprijatnosti modernog doba, vode u savršenost drevne estetike.

Kjoto je podeljen na dva sveta: drevni i moderni. Onaj drevni deo je interesantniji posetiocima, pogotovo ako dolaze iz super-modernog Tokija. U Kjotu ima preko dve hiljade hramova, od kojih je oko hiljadu i šesto budističkih, a preko četiri stotine su šintoistički. Iako stanovništvo Kjota čini manje od jednog procenta celog Japana, više od dvadeset procenata japanske nacionalne zaostavštine se nalazi ovde, a sedamnaest građevina se nalazi na listi svetske baštine UNESCO-a.

Da bismo opisali Kjoto, njegovu istoriju i nasleđe bile bi nam potrebne godine istraživanja, jer je više od hiljadu godina dinamične i bogate istorije zgusnuto u tom delu Japana, i to ne samo u Kjotu, već i u Nari (prva prestonica Japana) koja je udaljena svega 45km, a u okolini se nalazi i HORJUĐI, najstariji drveni hram ne samo u Japanu, već i na celom svetu, koji datira iz 607. godine.

Japanci imaju puno šuma i od davnina su imali veliko interesovanje za obradu drveta. Kada je korejski budizam doneo u Japan svoje hramove, veliki hramovi se više nisu pokrivali slamom, već crepovima. S obzirom na to da je Japan izuzetno trusno područje, tadašnje arhitekte su smislile komplikovan sistem konsola, greda i ispusta koji su se oslanjali na duboke, u zemlju zarivene stubove koji bi se harmonično pomerali zajedno sa pomeranjem tla. Iako su konstrukcije bile imitacija već postojećih u Koreji i Kini, drevne arhitekte Japana su ceo sistem morale prilagoditi čestim zemljotresima i tajfunima. Očito su dobro znali svoj posao jer su mnoge građevine preživele i zemljotrese i tajfune, ali su ipak mnoge nastradale delimično ili potpuno u požarima. Posetiocima je teško da izaberu najlep- šu ili omiljenu građevinu u moru prelepih koje se nalaze u Kjotu i okolini. Ipak, svako se veže za nekoliko hramova ili bašti koje ih okružuju. BJODO-IN , koji se nalazi u mestu Uđi, u blizini Kjota je moj omiljeni hram u tom delu Japana. Hram je prvobitno izgrađen kao seoska vila poznatog ministra Minamotoa, 998. godine. Posle njegove smrti, jedan od najmoćnijih članova klana Fuđivara je kupio to imanje 1052. godine i napravio budistički hram, sagradio čuvenu dvoranu Feniks gde se i danas nalazi statua Amida Bude koju je napravio Džočo, najpoznatiji budistički vajar perioda Hejan. Dvorana Feniks se nalazi na poleđini novčića od deset jena, ceo kompleks je proglašen nacionalnim blagom Japana, a od 1994. godine je na UNESCO listi svetske kulturne baštine. Bjodo-in se prilagođava svom okruženju i izgleda potpuno drugačije tokom godine, te je utisak drugačiji kad cvetaju trešnje, na jesen kada lišće ima zagasite boje ili zimi kada pada sneg.

Zamak NIĐO-ĐO koji se nalazi u samom centru Kjota sagrađen je 1603. godine gde je živeo prvi šogun perioda Edo, Tokugava Ijeasu. Zamak se može podeliti na tri dela: Honmaru (glavni krug od- brane), Ninomaru (drugi krug odbrane) i nekoliko koncentričnih bašti oko njih, a sve je okruženo kamenim bedemima i dubokim kanalima ispunjenim vodom. Sam zamak je za mene bio interesantan zbog istorijskih priča, a manje me očarao estetikom. Šogunove privatne prostorije su bile veoma jednostavne i imao samo jednu spavaću sobu, a za svoje konkubine još nekoliko. Istoričari kažu da je šogun svoju suprugu uvek ostavljao u Kjotu kad god je dolazio u zamak, da je bio asketa, da je umeo da se samouzdrži i da nikada nije imao više od dvesta konkubina u jednom trenutku. Pitam se koliko su onda konkubina imali oni koji nisu bili askete i koji nisu mogli da se uzdrže. Mnoge sobe u zamku nose poetična imena: soba vrbe gde su državnici bili pretresani, soba zumbula gde su neposlušni državnici mučeni i soba nebeskog zadovoljstva gde su bivali pogubljeni. U dvorcu se nalazi i hodnik - pod slavuja, i kada hodate po tom podu čuje se tužan zvuk poput šapata slavujeve pesme. Razlog za ovako romantično ime nije ljubav prema slavujima, već želja da se otkriju oni koji bi hodali krišom kako bi prisluškivali šoguna ili pokušali da ukradu nešto iz zamka.

KIJOMIZU-DERA koji potiče iz 8. veka ogromna je drvena građevina bez ijednog eksera. Sadašnja zgrada datira iz 1663. godine, a njeno ime u doslovnom prevodu znači čista voda. Kijomizu-dera se nalazi u podnožju planine Otava u istočnom delu Kjota. Glavna odaja hrama ima veliku verandu koja je poduprta visokim stubovima iznad padina i odatle se pruža impresivan pogled na grad, a ispod se nalazi vodopad gde tri slapa vode padaju u jezerce. Posetioci mogu ovde piti vodu za koju se veruje da ima moć ispunjavanja želja.

KINKAKU-JI ili Zlatni paviljon je pored Kijamizu-dera najposećeniji i najpoznatiji hram u Kjotu. Gornja dva sprata hrama su potpuno prekrivena zlatnim listićima. Inicijalno je ovo bila vila šoguna Jošimicua, ali je po njegovoj želji, posle njegove smrti postala zen hram, početkom 15. veka. Ovaj hram je bio inspiracija za gradnju Srebrnog paviljona, GINKAKU-JI koji je sagradio Jošimicuov unuk. Kinkaku-ji je impresivna građevina sa pogledom na veliko jezero. Tokom svoje istorije goreo je više puta, a poslednji put 1950. godine kada ga je zapalio fanatik, mladi monah Hajaši Joken, koji je potom pokušao da izvrši samoubistvo na poznatom obližnjem brdu Dajmonđi. Ovaj događaj je poslužio kao osnova romana Zlatni paviljon koji je napisao ekscentrični Jukio Mišima. Kinkaku-ji je potpuno restauriran 1955. godine i poznat je po svom savršenom odsjaju u jezeru.

GINKAKU-JI je daleko manje glamurozan od svog starijeg rođaka, ali je savršen u svojoj jednostavnosti i izvanredno uklopljenoj bašti. Srebrni paviljon nikada nije bio prekriven srebrom, a veruje se da je ime došlo kao nadimak više od jednog veka nakon izgradnje hrama da bi se suprotstavio Zlatnom paviljonu. Ipak, verovatnije je da je mesečeva svetlost koja se reflektovala na tamnoj boji zgrade, nekada prekrivenoj crnim lakom, davala srebrnast izgled, pa da je po tome dobila ime.

Ukoliko se nađete u Kjotu nikako ne treba zaobići ni ostale zen hramove, pogotovo one iz Rinzan škole sa „kamenim baštama“ koje čine veće formacije stena raspoređene usred niza savršeno uglačanih kamenčića nabijenih u linearne, polukružne oblike koji simbolišu vodu i talase i koji pomažu meditaciji.

Posle dugog dana razgledanja znamenitosti, turisti uglavnom idu u GION, stari deo Kjota gde je danas dom preostalom, malom broju gejši koje su poznatije kao geiko. Deo Giona je pod zaštitom države kako bi se što bolje sačuvale stare kuće.

Kjoto je grad koji je čuvar japanske kulture i japanskog duha. Očuvanje kulturnog nasleđa je za Japance izuzetno bitno, tako da se u ovom gradu svakodnevno može prisustvovati čajnoj ceremoniji, ikebani, pozorištu no ili kabuki ili predstavama nacionalnog plesa. Remek dela kaligrafije, slikarstva, skulpture i arhitekture se mogu naći svuda u gradu.

I tri velika, tradicionalna festivala se održavaju u Kjotu: AOI u maju, GION u julu i ĐIDAI u oktobru kad se organizuje velika parada kostima koji su nošeni tokom duge i bogate japanske istorije.

Kjoto je jedini veliki grad Japana koji je izbegao bombardovanje tokom Drugog svetskog rata, međutim, pretrpeo je na stotine požara i mnoge vredne građevine su morale biti popravljane, renovirane ili ponovo napravljene. Japan danas juri ka sve većoj modernizaciji, a Kjoto i okolina će izgleda u budućnosti ostati jedina oaza i svedok grandiozne istorije ovog naroda.