Uvod u LGBT+ aktivizam

Piše: Marko Mihailović

Jedna od definicija aktivizma koju sam našao na internetu je ova: „Shvatanje da je za napredak čovečanstva od naročite važnosti razuman i stalan uticaj čovečjeg znanja i htenja na kulturu i život uopšte; praktično aktivizam je etički zahtev da čovek ne sme da miruje sve dotle dok priroda čovekova, njegovim stalnim nastojanjem, ne dospe do potpunog samosaznanja i samostalnosti“.

Iako poetična i pomalo arhaična - ova definicija suštinski opisuje ono što je motivisalo mene, a verujem i aktiviste pre mene, da se borimo za društvenu i političku jednakost i da delamo protiv predrasuda, neznanja, mržnje i nasilja zarad opšteg društvenog napretka i doprinosa kulturi i samom životu.

Međutim, od prvog Prajda 2001. do drugog Prajda 2010. godine prošlo je 9 godina i došlo je do jedne naizgled male, ali izuzetno značajne promene: u medijima su počele da se pojavljuju osobe koje su otvoreno i afirmativno da govore o LGBTI+ osobama - to su bili aktivisti.

Kada se pokrenuo B92 blog, jedan od blogova bila je i „Queeria“, zajednički projekat Bobana Stojanovića i Predraga Azdejkovića, u kome su se bavili kvir temama i položajem LGBTI+ zajednice u društvu. Bio je to prvi put da čitam tekstove nekoga ko je iz moje zemlje i ko otvoreno piše o stvarima o kojima sam, na srpskom internetu, mogao da čitam samo još na pokojnom forumu sajta Gay-Serbia. Queeria blog i Gay-Serbia forum pomogli su mi da shvatim da nisam sam, da prikupim informacije o kvir kulturi i istoriji pokreta za prava LGBTI+ osoba i otvorili put ka mogućnosti prihvatanja sebe kao dela LGBTI+ zajednice. Ovo se dešavalo u mom ranom pubertetu, negde pre 15. godine; kasnije sam, uz pomoć prijatelja koji me nisu osuđivali i sa kojima sam mogao otvoreno da razgovaram o svojoj seksualnosti, došao do tačke kada sam mogao da priznam sebi da sam gej. Ubrzo potom - rekao sam i mojim roditeljima koji su me, na moju sreću, prihvatili bez pogovora. Podrška porodice i uspešna borba sa osećajem stida, sramote i krivice - sa kojom verujem da se 95% LGBTI+ ljudi (bar iz moje, i generacije pre moje) suočava, a na sve to i zainteresovanost za društvenu politiku - zainteresovala su me za Prajd - manifestaciju koja simbolički, protestnom šetnjom, obeležava borbu za bolji položaj LGBTI+ zajednice u društvu.

Za vreme Prajda 2010. godine, vraćao sa školske ekskurzije u Grčkoj i čim smo prešli granicukrenule su da mi stižu poruke kako je ceo grad u ratnom stanju zbog Prajda, kako su hiljade huligana demolirale grad i napravile haos. Prvi put posle nekog vremena sam osetio onu istu bol koju sam svakodnevno osećao dok sam rastaoporazilo me je što se vraćam u moju zemlju koja upravo, vrlo glasno, pokazuje koliko ljudi poput mene nisu prihvaćeni i koliko su snažni (a i zaštićeni) oni koji mrze i koji koriste nasilje.

Sledeće godine sam sa prijateljima i roditelja čekao vesti o Prajdu - na žalost, vest je bila da je zabranjen. Bio je zabranjen i naredne dve godine. Osećao sam se poniženo. Ponizila me je vlast moje zemlje koja nije stala na stranu sopstvenih građana i građanki i koja je ustuknule pred huliganima i mržnjom; ponizili su me moji sugrađani i sugrađanke koji su olako propagirali mržnju prema ljudima poput mene; ponižavalo me je okruženje koje me je pri svakom autovanju čekalo sa novim, indiskretnim i vrlo ličnim pitanjima koje nisu čak ni nužno odraz malicioznosti - već očekivana reakcija na nešto što je njima tako egzotično - postojanje gej osobe. Kako sam se godinama borio da prihvatim sebe i kako je to najteži proces koji sam prošaoodlučio sam da ne želim da budem ponižen i da neću dozvoliti da me društvo tretira kao nešto što treba odbaciti, sakriti, obespraviti.

Ponos (eng. Pride - transkribovano Prajd) je suprotnost stidu. Zato se naša protestna šetnja tako zove - parada/povorka/marš ponosa - jer uprkos svemu, ponosno hodamo za bolje sutra za sve nas. Prvi Beograd Prajd na kom sam bio, održao se jednog sivog i tmurnog dana; ceo grad bio je pod opsadom, tenkovi i konjica bili su na ulicama, policija je pretresala momke u trenerkama na celom Novom Beogradu gde sam tada živeo, sećam se straha koji sam osećao prilikom vožnje autobusom do grada, prolaska nekoliko bezbednosnih kordona… Sećam se i razočarenja kada sam video da je u gradu od nekoliko miliona stanovnika na Prajd došlo manje od 500 ljudi koji veruju u borbu za slobodu i jednakost… Sve što sam video i osetio tog dana nije me činilo ponosnim osim jedne, ključne, stvari - nisam bio kod kuće već sam bio na ulici. Možda sam ja malo „tradicionalan“ ali i dalje verujem da LGBTI+ osobe treba da teže ka tome da budu aut i da je dužnost svih nas koji živimo u društvima koji se i dalje suočavaju sa ovolikom nejednakosti, a koji smo uspeli da se suočimo sa sobom, da izađemo na ulicu i da šetamo za naša prava i da to radimo u ime onih koji nisu u toj situaciji. Svestan sam svoje privilegije i imam mnogo razumevanja za ljude koji nemaju uslove koje imam ja - upravo zbog toga, nisam hteo da čekam da se neko izbori za moja prava, već sam želeo da toj borbi doprinesem koliko mogu. ad je 2009. godine kamenovan klub Apartman u Beogradu, bilo je to upozorenje koje prevedeno u reči zvuči recimo ovako: ne izlazite iz kuće, ovo nije vaš grad. Grupa od pedesetak maskiranih mladića nas je tog martovskog popodneva podsetila kakve mogu da budu posledice homofobije, a nisam mogao da se ne zapitam šta bi bilo da je klub bio otvoren.

Ovo je bio samo mali uvod u priču o aktivizmu. U narednim brojevima, pisaću o svojim počecima u aktivizmu, šta su izazovi sa kojima sam se susreo, šta su bili uspesi a šta razočarenja, koji su rezultati koje je naš pokret postigao, kao i kako funkcioniše Beograd Prajd. Moram da napravim malu ogradu i da kažem da se trenutno nalazim u jednom prelaznom periodu - mnogo toga se desilo iza scene EuroPrajda što mi je slomilo veru u način na koji ovu borbu vodimo; mnogo od tih stvari je jako uticalo na moj privatni život i mentalno zdravlje; izdali su me i povredili neki ljudi kojima sam verovao a posle prošlogodišnjeg fijaska i odluke države da posle svega opet stane na stranu opresora - nisam siguran da želim da nastavim da budem deo ove priče. Svakako - osećam dužnost da sa zajednicom podelim moje iskustvo u ovoj borbi koju ne smatram svojom već našom. Iako ne istim intenzitetom kao pre - i dalje verujem da u ovoj borbi možemo da pobedimo i da ta pobeda nije nužno tako daleko koliko se čini… Do sledećeg Optimista!

Homofobija i govor mržnje dehumanizuju LGBTIQ+ građane, te od njih prave legitimne mete. Iako Apartman odavno ne radi, homofobi s radom ne prestaju. Ako na primer odete na Facebook stranicu udruženja „Da se zna“, možete da pročitate svedočanstva o tome da je mržnja i dalje živa i zdrava. „Dečko i ja smo napadnuti nakon Prajd koncerta“, piše jedan mladić, „Jer smo imali kišobran u duginim bojama. Napala su nas četiri mladića i zadobio sam lakše telesne povrede“. Ili: „Prišla su nam tri muškarca i jedan je druga udario ramenom tako da je ovaj umalo pao. Potom ga je gurnuo i počeo da viče ’Pederu, prebiću vas sve!’ Pitala sam u čemu je problem, a on mi je rekao da će me udariti zato što nisam prava žena, već transvestit“.

Pucnjave u gej klubovima

Piše: Milan Živanović

znači da neki od njih nikada više neće napustiti klub. Odmah je počeo da puca, a do kraja večeri je usmrtio petoro ljudi. Žrtava je moglo da bude i više da mu se dvoje gostiju nije suprotstavilo i tako sprečilo veću tragediju.

Kolorado je odavno poznat po masovnim ubistvima, a mnogima na pamet prvo padne pucnjava u srednjoj školi Columbine 1999. godine. U Sjedinjenim Američkim Državama se samo tokom 2022. godine dogodilo više od 600 ovakvih napada, a u svakom je poginulo četiri ili više osoba.

Nije Amerika jedina u kojoj LGBTIQ+ građani ginu u masovnim pucnjavama. U junu 2022. godine je slična sudbina zadesila goste jednog gej bara u Oslu, kada je napadač usmrtio dve i ranio 21 osobu. Policija je kasnije saopštila da se radi o Norvežaninu iranskog porekla koji je organima reda poznat još od 2015. godine. Radikalni islamista s istorijom problematičnog ponašanja je svetu dokazao da se nasilje ne dešava samo tamo negde u Americi, već da je tu – blizu, i da rizik postoji svaki put kad govor mržnje nadjača razum.

Simbol stradanja u gej klubovima je Pulse, klub u Orlandu. Do masovne pucnjave je došlo u junu 2016. godine, a napadač je do kraja večeri ubio 49 i ranio 53 osobe. „Titulu“ najsmrtonosnijeg američkog grada za LGBTIQ+ osobe je do tog trenutka držao Nju Orleans – u podmetnutom požaru je 1973. godine život je izgubilo 73 ljudi, a napadač je za metu izabrao gej klub UpStairs Lounge koji se nalazio u Francuskoj četvrti.

Ovaj slučaj je podsetio na još jedan problem: tri žrtve nikada nisu identifikovane, što znači da ih niko nije tražio, a jasno je i zašto – homofobične porodice svoje kvir članove često zauvek zaborave čim ih oteraju iz rodne kuće.

Istina je da može i gore, na šta nas je podsetio slučaj pucnjave u gej klubu u američkoj državi Kolorado. Naoružani mladić je u lokal Club Q u Kolorado Springsu ušao nešto pre ponoći 19. novembra 2022. godine. Onima koji su se tamo zatekli je vrlo brzo postalo jasno da to roš Timić je pisac koji iza sebe ima četiri štampana, dva elektronska romana i jednu zbirku pesama. Osim što piše, Uroš i peva, a spot za njegovu poslednju pesmu Karma privukao je veliku pažnju publike zbog poruke koju nosi, ali i zbog smele priče koja prikazuje homoseksualnu ljubav. Sa Urošem smo pričali o lajtmotivima njegovih dela, mejnstrim umetnosti u Srbiji i o tome da li za obradu LGBT tema treba malo više hrabrosti. Uroše, nedavno si izdao pesmu Karma, čiji je spot veoma smeo - kako to piše u nekom od komentara ispod pesme na You Tube-u. U spotu vidimo da je reč o homoseksualnoj ljubavi, a takvi spotovi su kod nas i dalje veoma retki.

Nekoliko žrtava iz kluba UpStairs Lounge je dugo čekalo u mrtvačnici, ali rođaci po njih nikad nisu došli. Kažu zbog sramote. Ni to nije bilo dovoljno da dođe do kolektivne pobune, besa, da se građani okupe i kažu nešto u odbranu svojih dojučerašnjih komšija. Svi su ostali nemi, jer je i njih valjda bilo sramota, samo iz pogrešnih razloga. Ćutalo se dugo, mnogi za ovaj požar nikad nisu ni čuli, sve dok 2015. godine nije izašao dokumentarni film „Upstairs Inferno“. I to je nešto.

Ali da se vratimo u Pulse. Te 2016. godine je sasvim sigurno bilo više empatije za poginule, što su mediji dobro iskoristili. Dobro pamtim ABC vesti i majku mladića koji je pre pucnjave bio u klubu. U momentu kad je novinar pita da li je njen sin izašao na vreme, na njenom licu nema ni trunke života, jer u tom trenutku ne zna da li joj je sin uopšte živ. Tako je nastao jedan od najemotivnijih TV priloga u istoriji (nikad nisam uspeo da ga pogledam do kraja), koji svedoči o tome da i gej mladići imaju majke, te o tome koliko novinari mogu da budu nemilosrdni.

Požar u klubu Up Stairs Lounge, te pucnjava u lokalu Club Q su granice između kojih je smeštena sumorna povest stradanja LGBTIQ+ građana. U Atlanti je 1997. godine povređeno petoro ljudi kad je bomba eksplodirala u lezbejskom baru, u Virdžiniji je 2000. godine ubijena jedna osoba kad je bivši marinac zapucao u gej baru Backstreet Café, Musab Mohammed Masmari je 2014. godine zapalio gej klub u Sijetlu, a ko zna koliko se sličnih napada dogodilo u drugim delovima sveta, tamo gde se o tome ne govori.

Homofobija ponižava i dehumanizuje, a za svaki napad su odgovorni i svi oni koji pravdaju i podstiču govor mržnje. Bilo gde da žive, njihova netrpeljivost je oružje u rukama napadača. U trećoj sezoni serije „We're Here“ se to dobro vidi, budući da je temeljno svedočanstvo o tome šta sve mržnja može. Svaka ružna reč ostavlja duboke posledice, a kad se u sve umeša i oružje život postaje nepodnošljiv, naravno ako se preživi. Jedan od učesnika serije priča o anksioznosti i napadima panike, o užasu koji trpi od kada je preživeo kobnu noć u klubu Pulse. Otišao je tamo da s prijateljima proslavi preseljenje u novi stan, pa su bili tu i kad je pucnjava počela. Uspeo je da se sakrije, a kad ga je policija pronašla i povela napolje, saznao je da su mu prijatelji mrtvi.

I pored ovakvih priča, a mnogo ih je, homofobi vrte istu ploču. U njihovim glavama su LGBTIQ+ osobe „sebi okrenute i seksom opsednute karikature, ne-ljudi“, oni koji nemaju pravo na sopstveni prostor, život, na interakciju s drugima. Sve dok pljušte reči koje su proizvod čiste mržnje, biće i onih koji će u njima pronaći motiv, opravdanje i podsticaj za zverska dela s muzikom i pucanjem.

Što se samog spota tiče, ideja jeste bila da se predstavi pretežno homoseksualna ljubav, mada ima i heteroseksualnih scena. Moja glavna ideja je bila da se ta ljubav predstavi kao ljubav, a ne kao erotika ili nešto vulgarno, jer uglavnom kada se predstavlja odnos između dve istopolne osobe u muzičkoj industriji to je isključivo u funkciji toga da se izazove nekakva seksualna pažnja: da li su tu u pitanju dve osobe koje će se

Uroš Timić

Razgovarala: Ivana Nikolić dodirivati da bi se muškarac više uzbudio ili nešto treće nije ni važno. Ja sam svaki kadar pažljivo birao, da bude prvenstveno umetnički, a zatim da prikaže emociju između dve osobe, a ne nešto materijalno i telesno.

Da li se ta ideja malo duže kuvala u tebi?

Apsolutno je išlo spontano. Ja sam prvo čuo melodiju na jednom kanalu koji prodaje melodije, mnogo mi se dopala, i napisao sam prvu verziju teksta, a onda drugu, treću, petu. Kada sam snimio pesmu i dobio gotov proizvod, hteo sam da imam i video, i on u početku nije izgledao ovako kako izgleda sad. Tu prvu verziju sam poslao bliskim ljudima, a oni su imali dosta mahom negativnih komentara. Taj prvi video je bio poprilično amaterski i nije pratio priču pesme za koju mislim da nosi jaku pouku i poruku, pa sam se posvetio tome da taj spot zaista prati priču i da bude i umetnički i vizuelno prijemčiv za oko. Takođe mi je bilo važno da kada gledamo samo spot, bez da čujemo pesmu, imamo neku ideju o tome šta je u pitanju. Nije mi trebalo mnogo hrabrosti. Možda da sam baš poznat u muzičkom svetu, pretpostavljam da bi mi trebalo više hrabrosti. I da sam pretpostavio da će to imati milionske preglede, opet bi mi trebalo više hrabrosti, ali sam znao da će to prvenstveno gledati ljudi koji mene znaju i koji shvataju šta je u pitanju, tako da hrabrost nije imala nikakvu ulogu u tome. Ja sam se jednostavno vrlo lepo zabavio praveći nešto što se meni jako dopada. Ko god da je odgledao spot i čuo pesmu, svi su imali pozitivne komentare, pogotovo na spoj jednog i drugog.

Da li je bilo negativnih komentara na spot?

Negativnih komentara na spot nije bilo, bilo je negativnih komentara na moje pevanje, ali otom-potom, radimo na tome da to bude bolje (smeh). Da je bilo negativnih komentara, ja bih se potrudio da sledeći spot bude još više, neću reći kontroverzan jer po mom mišljenju spot za pesmu Karma nije kontroverzan ni najmanje, ali bih se potrudio da izazove još više takvih reakcija.

Koja je glavna poruka ove pesme, tebe kao autora?

Glavna poruka je da ne treba nikada nikoga osuđivati na prvu loptu jer je to apsolutni besmisao, i da ne treba donositi nikakve zaključke, mešati prste u tuđ život. Nije samo naše dvorište čisto, a ostala prljava, već treba da gledamo da naše dvorište bude čisto, a da nas tuđa ne zanimaju osim ukoliko se tamo ne nađemo.

Imaš izdata četiri štampana i dva elektronska romana, a seksualnost, tj. njene različite vrste, i u njima često obrađuješ. Koliko često imamo priliku da čitamo o junacima koji su gejevi u mejnstrim literaturi?

Mislim da o tome u domaćoj mejnstrim literaturi uopšte nemamo prilike da čitamo. U domaćoj književnosti kao da je neko zapečatirao tu temu, bacio anatemu i svako ko se usudi da piše i spomene to, goreće u paklu večno i kako sam rekao u pesmi Karma, nosiće plamen večnog mraka. Tako da, ima toga u domaćoj književnosti, ali to su uglavnom knjige koje možete da nađete na policama u knjižarama gde završite isključivo ako znate da se to tamo nalazi. Ja sam se prvi put upustio u pisanje o tome da je neko biseksualan ili homoseksualan već u romanu Reptil. Kasnije sam te likove razrađivao u priči Provincijalac i u Kući sa staklenim zvonom, koja još uvek nije previše distribuirana, pa možda malo spojlujemo. Glavni junaci su pripadnici LGBT populacije, ali zvuči malo sirovo kada tako kažem. Zašto misliš da takvih priča nema u mejnstrimu, iako deluje, barem na TV-u, da te teme napokon prodiru, jer se obrađuju u nekim serijama i filmovima?

Mislim da ljudi žele da se zadrže u okvirima sigurnog - da li su u pitanju pisci, režiseri, glumci, potpuno je nebitno. Oni se plaše kako će se bavljenje tim temama odraziti na njihovu karijeru i da li će smanjiti njihovu ciljnu grupu, a samim tim i priliv novca u njihov džep. Mislim da je to glavni razlog zbog čega tih tema u domaćoj umetnosti generalno nema.

Da li bi onda rekao da je tvoje obrađivanje LGBT tema neka vrsta odgovora na manjak koji postoji na domaćoj sceni ili su razlozi drugačiji?

Hajde da kažemo da jedan dobar deo jeste odgovor, ali razlozi su to što prosto mislim da, kako sam pisao i Reptila i Provincijalca i Kuću sa staklenim zvonom, gde se obrađuju te teme, vuklo me je nešto, neka viša sila koju verovatno mi pisci posedujemo, da ti junaci budu upravo takvi kakvi jesu, a da to ne bude nešto što je već milion puta napisano. Pišući ta dela, ja nisam razmišljao ni o hrabrosti ni o osudi niti o tome da li ću sebi da smanjim ciljnu grupu, da li će neko da upire prstom u mene. Neka bude kako bude. Ako je viša sila želela da tako učinim, ja ću tako učiniti.

Kako izdavači i publika reaguju na tvoje romane koji obrađuju LGBT? Da li bi rekao da su oni prepoznati kao LGBT romani ili taj aspekt negde pada u zapećak?

Što se publike tiče, na Reptila su uglavnom šokirano reagovali ali ne zbog toga, već zato što je Reptil ispunjen šokantnim elementima i cela priča se ne završava najprijatnije. Tako da su više komentara imali na celu tu glavnu priču, jer homoseksualnost i biseksualnost nisu glavne u Reptilu, ali jesu u Kući sa staklenim zvonom. I za sada su komentari bili isključivo pozitivni, što me jeste iznenadilo, mada, opet, nije veliki broj ljudi pročitao Kuću sa staklenim zvonom.

Što se tiče Provincijalca, to je delo koje je do sada imalo isključivo pozitivne komentare, i zbog toga što je glavni junak biseksualan i što ima najboljeg prijatelja koji je gej itd. Što se tiče pesme Karma i spota i cele poruke koju ona nosi, ljudi koji su odgledali i poslušali, komentarisali su da to sve umetnički izgleda jako lepo i da je lepo složeno i da šalje lepu poruku, da ne sadrži ni gram vulgarnosti i da shvataju šta sam želeo da poručim spajanjem svega toga.

U priči Provincijalac se dotičeš i teme mentalnog zdravlja kod LGBT osoba. I ova tema je zapostavljena u mejnstrimu.

Zašto?

Opet kažem, svako piše ono što zna i ono u šta se usudi da se uplete. Ja sam se usudio jer sam imao potrebu da iskažem nešto što do tada nisam iskazao, pa je čak i ta tema depresije i mentalnog zdravlja nešto što je mene zanimalo - možda sam u nekom trenutku i bio depresivan ili sam poznavao osobe koje su se lečile dugo od depresije. Mislim da je to nešto o čemu treba mnogo više da se govori. Kada kažemo mejnstrim mi se dotičemo svega, i medija i knjiga i muzike i filma, i tu kao da postoje šablon i ključne reči koje se trebaju koristiti: droga, alkohol, robne marke, skupa kola itd. i to ćemo staviti vizuelno u spot i u reklamu, o tome ćemo pričati u emisiji, ali se nećemo previše doticati koliko se mladih ubilo zato što su bili pripadnici LGBT populacije, nećemo pričati o tome koliko se ljudi ubilo zato što su bili depresivni, a od malena su učili da ne smeju da idu kod psihijatra jer je to sramota i da su ludaci ako piju antidepresive. Ako ljudi većinski razmišljaju tako, onda je logično zašto umetnici ne žele da to bude mejnstrim ni u jednoj grani umetnosti. Prosto se ide na sigurno i na ono što je najprodavanije, i to je moje mišljenje, ograđujem se. Istraživanja pokazuju da se najviše traže ljubavno-erotski romani, ljubavno-erotske priče između muškarca i žene, kriminalistički romani, trileri itd. I onda se ljudi naravno uglavnom time bave. storija nas uči da je u svim poznatim epohama, kulturama, područjima, nacijama, klasama… postojao određen broj ljudi, sklon svom polu. Sve do pojave monoteističkih religija, homoseksualnost je uživala pravo građanstva i tretirala se kao sasvim normalan oblik prirodnosti i ljudske seksualnosti.

Priča Provincijalac je izlazila u nastavcima i privukla je ogromnu pažnju publike. Da li to znači da ima potrebe i interesovanja da se LGBT teme pokriju ili su tvoja dela jako dobra i izazivaju pažnju čitalaca bez obzira na temu?

Ne mogu ja za sebe da kažem da su moja dela celokupno jako dobra, ali činjenica da prvi roman postoji kao pozorišna predstava mislim da govori više od mojih reči. Što se tiče Provincijalnca, zaista je feedback bio mnogo jak. To je izlazilo u epizodama na platformi bookmate, ukupno 22 epizode koje kada se slože, čine celinu i po broju karaktera prosto mogu da čine roman. Oni koji su čitali, tražili su nastavak, ja sam uglavnom probijao rokove i kasnio. Ljudi su me na instagramu i fejsbuku pitali kada će nastavak, da li će ga biti, da li možda planiram da zapravo u štampanoj verziji napišem celo delo, a da je ovo bio neki tizer. I da, postoji interesovanje, i da, postoji želja, očigledno prevelika, mladih ljudi, pogotovo pripadnika LGBT zajednice, da čitaju i da se informišu i da znaju da nisu sami ni u svom seksualnom opredeljenju ni u bilo kojoj vrsti duševne patnje, da li je to depresija, anksiozne epizode ili nešto treće. Niko nije sam i mislim da zato ljudi imaju potrebnu da čitaju dela koja obrađuju ove teme, na taj način znaju da još neko doživljava isto što i oni.

Da li planiraš da u narednim delima nastaviš da obrađuješ ove teme?

Apsolutno da, zato što ja od knjiga i muzike ne zarađujem. Kada bih pisao nešto ili pevao o nečemu što mene ne interesuje i što mi nije životna sfera, a da pritom od toga još i ne zarađujem, onda bih zaista bio ozbiljna budala. Nikada ni za kakav novac ne bih radio ništa od toga, da ne smatram da to tako treba. Uvek će mi motiv biti taj i od kako je krenula ta epizoda sa Reptilom, gde se obrađuje LGBT, provlače se teme i duševnih bolesti i LGBT populacije i svega onoga što smatram da treba da postoji u domaćoj književnosti. Pa sad, što se kaže, ko voli - nek izvoli. Ja loše reagujem na ružne komentare, iskreno, pa ako vam se ne sviđa, nemojte da komentarišete, nemojte ni da vređate, nema potrebe za tim.

Velike politeističke religije, u prvom redu grčka (izdvajam Grčku, kao kolevku evropske i svetske civilizacije), koje su u svojoj suštini vezane za prirodu, obiluju mnoštvom otvoreno homoerotskih motiva. Antički Grci se nisu libili da dovedu svog vrhovnog boga Zevsa u homoseksualni kontekst, te je tako nastao mit o Ganimedu, dečaku izuzetne lepote, kojeg je Zevs ukrao sa Zemlje i odveo ga na Olimp. Grčki bog mora, Posejdon, delio je svoju postelju sa Pelopom, Tantalovim sinom. Najveći antički junak Ahil, bio je zaljubljen u Patrokla, čiju je smrt u Trojanskom ratu, gorko oplakivao. Tu su još Apolon i Kiparis, Herakle i Jolaj, Dionis i Ampel i mnogi drugi. Takođe, poznata je i čuvena grčka pesnikinja, Sapfo, sa ostrva Lezbos, koja je ostala upamćena po stihovima homoseksualne prirode, upućene ženama.

Tebanska „Sveta četa“, bila je sastavljena od 150 muških ljubavnih parova i bila je nepobediva sve do pojave Filipa II Makedonskog. Nakon

Grčka ljubav

Piše: Igor Maksimović bitke kod Heroneje, 338. god. p.n.e. u kojoj je skršena moć Tebe i izginula gotovo sva „Sveta četa“, Filip II je izjavio: „Neka budu istrebljeni koji misle da su ovi ljudi učinili ili osećali nešto sramno.“

Grčki filozofi su otvoreno govorili i pisali o homoseksualnosti (Platon – „Gozba“), što su kasnije preuzeli i Rimljani. Jedan od najvećih rimskih careva, Hadrijan, ostao je upamćen po ljubavi prema mladom Antinoju. Umetnost je, takođe, bila prožeta homoseksualnim elementima.

Dolaskom hrišćanstva na istorijsku scenu, iz temelja se izmenio pogled na homoseksualnost. Antička civilizacija je razrušena, isfalsifikovana i potisnuta, a ostali su nam samo fragmenti te velike epohe, koja će delimično biti obnovljena kroz renesansu. Preko noći, homoseksualnost je postala tabu, da bi se danas svela na političko i društveno pitanje, a ne, kako je to u antičko doba bilo, stvar ljudske prirode i ljudskosti uopšte. Pitanje statusa homoseksualnosti i dalje je veliki kamen spoticanja konzervativno-religijskih i liberalno-demokratskih snaga, mnogih postojećih društava. Prvi, na homoseksualnost, koristeći se isključivo argumentima iz „svetih knjiga“, gledaju kao na bolest i devijaciju, koju svim sredstvima, uključujući i fizičku eliminaciju, treba suzbijati. Drugi, koristeći saznanja i dostignuća psihologije i medicine, kao na varijetet ljudske seksualnosti. U zavisnosti od premoći jednih u odnosu na druge, u određenim sredinama, takav je i odnos prema homoseksualnosti. I dok rasprave i diskusije traju, najveću štetu trpe homoseksualci, koji širom sveta žive u strahu i skrivanju, diskriminaciji i nipodaštavanju, progonu i zabrani.

Polazeći od navedenog, racionalan čovek se najpre zapita, kako je moguće da nešto što je do juče bilo normalno, danas postaje bolesno, pretvorivši se u pitanje. Zapravo, odgovor treba potražiti u autoritarnoj i totalitarnoj prirodi judeo-hrišćanske civilizacije, pod kojom su rođeni svi društveno-politički sistemi nakon antičkog doba. Ta civilizacija je duboko antropološki pesimistička, te polazi od nekakve grešne ljudske prirode, kojoj je potrebna pomoć autoriteta, da bi se ponovo uzdigla. Na tome je sagrađen čitav sistem vlasti, koja je uvek u sprezi sa religijom, negirala čovekovu prirodnost, oduzimala mu čovečnost, manipulisala svešću, lišavala ga znanja, držeći ga uvek robom i životinjom.

Antika je poznavala fizičko ropstvo, moderni svet je usvojio judeo-hrišćanski koncept men- talnog ropstva – pokoriti čovekove misli i osećanja. Nisu slučajno hrišćanski oci izabrali ovcu kao simbol, metaforu, za ljude koji treba da im veruju, a pastira za simbol njihove brige za stado. Ovca je poznata kao životinja kojoj su otupela sva čula, koja će bez ikakvog otpora izvršavati naređenja pastira i na kraju mirno otići na klanje. Njihova otupela čula, lišavaju ih slobode da misle i osećaju. Njima su pastiri zabranili da misle i ispituju, pokorili su ih mentalno, jer su sebe proglasili za jedinu meru istinitosti, u koju se mora verovati, pod pretnjom osude.

Suprotno od ovaca, stoje radoznale i pune života koze, koje u religijskom vrednosnom sistemu predstavljaju đavola, što treba da ukaže, da svako ko ispituje svet oko sebe i preispituje postavljene dogme, ide pogrešnim putem.

Zato su homoseksualci, koji se inače ni u čemu drugom nisu razlikovali od drugih ljudi, sem po seksualnom izboru, zajedno sa svim drugim buntovnicima – filozofima materijalistima, komunistima, anarhistima, pacifistima, feministima…proglašeni za jednu od najvećih pošasti čovečanstva.

I kako su materijalistički filozofi oslobađali čovečiju svest, komunisti ukazivali na klasnu eksploataciju, anarhisti pozivali na slobodu uopšte, feministi tražili bolji položaj žena, pacifisti pozivali na mir, tako su i homoseksualci, kroz seksualnu revoluciju, ukazivali na oslobađanje čovekovih čula i važnost telesnih užitaka, kao bitne stavke čovekovog zdravog života, nezavisno od seksualne orijentacije.

U tome je sav njihov greh, jer zdrav život vodi ka slobodi, a sloboda ruši nametnute autoritete. Da ne pominjemo da su mnogi homoseksualci i sami bili i filozofi, i komunisti, i anarhisti, i feministi, i pacifisti, ostavivši čovečanstvu vredna zaveštanja koja koristimo i danas. O umetnicima, kompozitorima, književnicima, glumcima, sportistima, pevačima… homoseksualne orijentacije, ne treba ni trošiti reči.

Mi danas zapravo i zaključujemo o prirodi nekog društva, baš na odnosu prema seksualnosti. Ovde je zapravo večni sukob erosa i tanatosa – života i smrti. Princip života je oličen u slobodnoj ljubavi dve odrasle i zrele, ravnopravne, biološke jedinke, bez obzira na pol, čiji su smisao i svrha povezivanje na osnovu zajedničkih pogleda na svet, sistema vrednosti, mentalnih karakteristika… Seksualni kontakt je tu samo izraz i vrhunac mentalne bliskosti, kada dvoje postaju jedno, a zadržavaju svoju individualnost. Nasuprot tome je princip smrti, izražen u partrijarhalnoj ljubavi, u kojoj vladaju odnosi nadređenosti i potčinjenosti, gde potčinjeni gubi svoju individualnost, a isključivo zarad prokreacije.

Zato će i zadatak buduće istinski humanističke revolucije, biti izmena postojećih autoritarnih modela ljubavi, koje treba da zameni autonomija pojedinca, kao uslov za zdrav i normalan razvitak ljudske ličnosti i slobode. Umesto armije frustriranih ljudi koji iz obaveze, navike i običaja stupaju u zajednički život, po nametnutim obrascima, potrebno je stvoriti slobodne individue, koje kroz sopstvenu autonomiju kreiraju vlastiti život i prave izbore. Samo u takvom društvu, i homoseksualci mogu naći svoje mesto, jer je preduslov i njihovog oslobođenja, oslobođenje svih materijalno i duhovno eksploatisanih.

OPTIMIST Osmatračnica

e znam da li je i vas apsolutno šokirao prizor Devita sa gej zastavicama prelepljenim preko maske, ali mene, da budem iskren, apsolutno jeste. Možda sam ja pun predrasuda i navikao sam da reperi budu nacoši, da su im izjave (i muzika) prepuni homofobije i mizoginije ili da karijeru grade preko nacionalističkih političkih stavova. Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je sasvim namerna. Ili sam možda navikao da oni malobrojniji primerci liberalnijih repera od svojih liberalnih vrednosti grade imidž i identitet i pretenduju da budu idoli„građanske Srbije“ i gostuju u Utisku nedelje.

Devito, nekako, nije ništa od toga. On je potpuno mejnstrim reper, koga slušaju apsolutno sve strukture (mladih) ljudi u Srbiji i ciljna grupa mu je vrlo široka. Ne tripuje FPN, niti da će svojim rukama da odbrani Kosovo. Pravi muziku i boli ga uvo za sve.

Sa druge strane, možda me je toliko šokirao taj prizor zato što nisam navikao da LGBTIQ+ zajednica ima muške saveznike. Ili bar muške saveznike koji pružaju podršku, a da nemaju ono „ali“ nakon te podrške. Ono čuveno „ali“ koje anulira sve što je rečeno pre toga. Pa čak ni autovani, a kamoli neautovani gej muškarci nisu govorili toliko jasno, direktno i bez ograđivanja kao Devito. A možemo slobodno reći da su, zapravo, upravo muškarci čija se seksualnost u javnosti dovodila u pitanje bili žestoko homofobični u javnosti –možda iz želje da je prikriju?

dovedena u pitanje. Tako da je vrlo uporedivo to kako je odgovorio on, a kako neki drugi.

saveznik koga LGBTIQ+ zajednica nije ni znala da želi

Devito

Piše: Nemanja Marinović

Naravno, ovde je apsolutno irelevantno da li je neko gej ili ne i u ovom tekstu niko neće biti autovan bez dozvole, pa nisam ja valjda kuma Prajda Jelena Karleuša. Ali je vrlo zanimljivo uporediti izjave različitih muškaraca jer, na kraju krajeva, pa i Devito se oglasio onda kada je njegova seksualnost

Na primer, da li smo zaboravili ogromnu količinu homofobije i transfobije koju je sipao u etar Željko Joksimović? Da li smo zaboravili napade na trans osobu kada je bio u žiriju jednog talent šou programa? A da li smo zaboravili da se radi o čoveku koji je pretplaćen na Evroviziju, koja je najslobodnije mesto na planeti za LGBTIQ+ zajednicu i kome je najveće uspehe u karijeri obezbedila upravo gej zajednica? Ili da se na primer podsetimo izjava Dejana Milićevića nakon što je bio pratilac pevačici Selmi Bajrami na jednoj gej svadbi:„Ja tako nešto ne podržavam, ali iz poštovanja prema Selmi išao sam da joj pravim društvo. Ne želim da se pominjem u bilo kom kontekstu tog tipa. Za mene su to gluposti. Te gej varijante meni ne prijaju. Bilo kakav vid javnog eksponiranja meni je užasan. Neka bilo ko radi šta hoće, ali ne transparentno, jer ja to ne volim“. Ili, na primer, Savo Perović koji ne podržava da deca imaju „tatu i tatu“, pa je tako nakon što je u rijalitiju prozivan zbog svoje navodne seksualnosti, govorio negativno o gej brakovima: „Podržavam gej brakove, ali ne i to da dobiju mogućnost da usvoje decu. Nekako mi je čudno kada zamislim dete u gej zajednici. Smatram da dete treba da raste uz mamu i tatu, a ne da ima dve tate ili dve mame. To ne mogu nikako da shvatim niti da podržim“, rekao je tada Perović. Dakle, ovo su primeri muškaraca koji su otvoreno homofobično, ili navodno afirmativno, ali uz veliko ALI, govorili o gej ljudima. Ne treba uopšte širiti dalje priču na razne Braje, Lukase, Mojićeviće, Radanoviće ili Pagonise – jasno vam je na koji način veliki broj muškaraca na javnoj sceni u Srbiji govori o LGBTIQ+ zajednici.

A kako je odgovorio Devito na Milijeve optužbe da je imao seksualne odnose sa muškarcima? Sa samo dve reči – NISAM GEJ. I zamislite, nema ALI. On je tu završio celu priču na temu svoje seksualnosti. Za razliku od mnogih pre njega, on se ne služi homofobijom kako bi sebe prikazao kao antipod gej muškarca (ne govori o religiji, o „normalnosti”, ili „tradicionalnim srBskim i porodičnim vrednostima”), niti pokušava da uvredi sagovornika mizoginijom i „pitaj mamu dal sam gej” komentarima. Devito dalje od toga ne govori o sebi, već govori o LGBTIQ+ zajednici. Već u trećoj reči fokus sa sebe prebacuje na društvo i jasno poručuje javnosti tri stvari: da podržava LGBTIQ+ zajednicu, da „biti gej“ nije uvreda i da je autovati nekoga bez dozvole neprihvatljivo. Opa! Pa jel mi to imamo repera koji je prošao test na kome su pale i neke DIVE, pa čak i kume Prajda?

Sad ću vam reći zašto smatram da je njegova podrška iskrenija od većine pop DIVA – on ovim nema ništa da dobije, a može mnogo da izgubi. Devitova publika su mahom mladi, što bi neko rekao „klinci gaseri“, a nemojmo se zavaravati da među njima ne cveta homofobija i da nam i mladi, kao i celo društvo, ne srlja u desno poslednjih 15 godina. Njegova publika neće blagonaklono gledati na izjave podrške, a zasigurno Devito ne očekuje da sa dreg kraljicama nastupa na Paradama ponosa širom Evrope. Dakle, on ništa ne dobija, a može mnogo da izgubi – a opet je odlučio da pošalje takvu poruku. Mogao je da ide linijom lakšeg otpora, a nije. Mogao je da se dodvorava publici – a nije.

Za razliku od njega, mnoge DIVE jesu. Njihova podrška je vrlo jasna onda kada od nje profitiraju. Mnoge su postale DIVE samo zato što ih je gej zajednica prva (neke i jedina) prihvatila. Neke od njih su bile prve i uradile jako važne i revolucionarne stvari, kao na primer Karleuša čija glasna podrška, kolumne 2010. godine ili spotovi ne mogu da se anuliraju. Njena podrška jeste iskrena, jer je žena okružena gej ljudima i sigurno je senzibilisana – ali je opet dozvolila sebi da javno autuje ljude u cilju ličnih medijskih obračuna, ili da se javno vređa na to kada je upoređuju sa trans osobom. Ona nije rekla„za mene ta reč nije uvreda“ kao Devito. Ona se za sve ove godine nije potrudila da zapravo RAZUME zajednicu i šta je ono što je u redu, a šta nije u redu reći ili uraditi. I nije jedina, mnoge se nisu potrudile čak ni da prouče malo akronim, a kamoli dalje od toga. Dok se iz Devitovog posta vidi da je vrlo dobro promislio, skoro pa ko da ga je pisao NGO aktivista u izveštaju za donatore, a ne reper. On u celom postu nije napravio nijednu grešku, ni najmanju. Ni u zarezu.

Takođe, neke DIVE su bile vrlo glasne kada su od toga imale korist, kada su bile deo medijskih kampanja, ili pevale na Prajdovima. Tada su znale i da spremaju sjajne nastupe sa dreg kraljicama, ali i da vade kamenčiće iz cipela. A onda, nekako čudno, kada se dešavao EuroPride – gde su bile? Baš sam pratio izjave U TO VREME, dakle ne pre toga ili posle toga, već baš u danima kada je bila najveća frka – i skoro sve su ćutale. Možda su baš tada bile jako zauzete, ali vrlo mi je bilo upadljivo da ni reč nismo čuli od recimo Nataše Bekvalac i Sare Jo. Opet kažem, BAŠ U TIM DANIMA, pre i kasnije su itekako imale šta da kažu. Ali, iskren da budem, ako se ćuti kad je gusto – ni ono pre, ni ono posle nema više nikakvu težinu. Lako je posle bitke biti general.

U vreme najveće frke su glasne bile Karleuša i Sajsi MC, kao i recimo Tijana Bogićević i Seka Aleksić koja mora biti sledeća kuma Prajda ili u suprotnom ta titula više nema nikakvog smisla. Baš žene koje nisu nešto posebno profitirale od nekog DIVA statusa. Ako su mogle one – mogu svi. Ako može Devito – mogu svi. Na manje od toga se više ne pristaje.

Jer na kraju se ispostavlja da je vrlo pogrešno to uverenje koje je oduvek važilo - da su LGBTIQ+ zajednici potrebne DIVE kao podrška. Taj DIVA momenat uvezen sa zapada se jako primio, ali izgleda da je u Srbiji zapravo potreban samo jedan reper koji nema reč ALI u svom rečniku.

Vodič kroz gej Srbiju

prostićete mi što ću se još samo jednom zadržati na „Rutavoj

Mari“, jer želim da vam govorim o ovih nekoliko meseci života posle nje, o mešovitim osećanjima, o mojim malim uspesima i velikim porazima.

Dakle, „Leposava Mijušković“ nije bila jedina književna nagrada koju sam dobio prošle godine, ali je sigurno bila najveća i najlukrativnija. Dovela me je na Radio Beograd, Tanjug i u druge medije. Kumovala je nazivu knjige u kojoj su sabrane najbolje priče sa konkursa, i tu knjigu smo čekali. Makar bili to samo moji prijatelji, moja rodbina, ostali autori i ja.

Kada je izašla u prodaju „RUTAVA MARA i druge priče“, bio je to prvi put da vidim moj naslov na koricama jedne publikacije, čak i ako je to „samo“ zbirka, na kojoj su potpisani urednici, a ne autori. Izgleda da će moji romani ipak pričekati još neko vreme.

Nešto pre nego što je zbirka izašla u prodaju, „Rutava Mara“ pročitana je dakle u emisiji „Putevi proze“ na Radio Beogradu. Moj brat odabrao je da radio sluša nasamo, upozorivši me da ne zna kakva će biti njegova reakcija, želi da je najpre kanališe. To mi je donekle i bilo fer prema meni, a i nije. Majka je takođe slušala u svojoj sobi, imala je slušalice. Nisam izdržao da joj tokom emitovanja ne pustim poruku, da je pitam da li joj se dopada, ali nije odgovarala. Nije odgovorila ni posle, znao sam da je čekala da pokucam na njena vrata.

– Smem li?

– Slobodno. Sedi.

– Kako izgleda? Meni se svideo glas koji je čitao onako duboko i masno, Aleksandar Božović, odličan izbor.

– Nije loša priča. Drugačije od onog što sam očekivala. – nije mi delovala ubedljivo.

Znao sam da nije sve rečeno.

– Ali, zar si morao da pomeneš Jasminu? –eto ga. – Pa još u takvoj priči? Mora li sad svako ko je poslušao radio, ili svako ko će pročitati knjigu da zna šta ona ima ugrađeno u svojoj vagini? Ona ima pravo na svoju privatnost.

– I ja imam pravo na informacije. Moje je pravo da znam sve. – pokušao sam da se našalim, ali ona nije slušala.

– Druga stvar: zbog čega koristiš reč peder? Je l’ to neka autohomofobija? Kao da mrziš sebe. Volela bih da pričamo o tome, nema potrebe za tim.

– Ja nemam problem sa rečju peder, niti mislim da je uvredljiva. Zamisli: neko dođe da me vređa i kaže mi da sam peder, kao da ja to ne znam, kao da će ova ili ona reči umanjiti ili uvećati, ulepšati ili poružniti moju ljubav prema istom polu.

– Ne, ali govori o tome šta oni misle o tvojoj ljubavi prema istom polu.

– Šta mene zabole kurac šta oni misle. Ona je ćutala, kao da odustaje od daljeg razgovora.

– Ozbiljno, majko, zamisli tu sliku, zamisli da mi neko otkriva toplu vodu. Onda zamisli da se stvarno uvredim, da me ubije u pojam. Zašto u tom slučaju uopšte živim ako treba da me bude sramota što sam peder? Zašto je ružno biti peder?

– Samo sam rekla da nije najsrećniji izbor reči, to je sve. Mučno mi je kad čitam.

– Mučno ti je kad čitaš? Šta da ti kažem, treba malo da očvrsneš. Svi smo prošli kroz to.

Sutradan mi je pisala učiteljica, upravo ona koja u „Rutavoj Mari“ naseda na klevete i prekoreva me zbog toga što sam rekao da je pička fuj. Kaže, kada joj je moja baka javila da uključi Radio Beograd, ona je klicala od sreće. Kaže, oduvek je verovala u moj talenat. Kaže, bilo joj je žao što nije imala više vremena, da javi svima kojima je želela. A onda je čula priču.

– Miloše, dete moje, da ti kaže tvoja učiteljica nešto. Ne treba to tebi, nemoj to radiš, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog tvoje porodice. Misli na njih, kako je njihovoj duši dok moraju da slušaju to, i još da ti se osmehnu i da ti čestitaju, a propadoše u zemlju od sramote. Oboje znamo koliko lepih knjiga smo pročitali, koliko je tu lepih tema na koje se može pisati. Šta ti je bilo pa si pisao o onim gadostima? Zbog čega si to uradio. ….

– Počela sam da čitam „Rutavu Maru“, i stigla sam do druge priče (Monstrum – Dragan Jovićević), dalje nisam mogla. Sve mi se smučilo. –moja prijateljica je bila dramatična. – Život mi se zgadio.

Što ljubavi?

– Zbog boleština. Ovaj se loži na oca, onome vade grašak iz dupeta. Iskreno, previše, i to sve odmah na početku. Ti znaš da te ja obožavam, ali nekad… Jednostavno, previše informacija. Uostalom, što uopšte piše o gej stvarima? Zašto želiš da se profilišeš kao gej pisac? Tako ćeš u startu odbiti od sebe dobar deo čitalačke publike.

…

– Kaže Anica (koleginica moje majke) da joj se priča dopala, ali morala je da čita više puta.

– Neka, neka, dobro je to mama.

Kaže, mogao si da pišeš i o drugim stvarima, umesto o seksu između dva muškarca. Mislim, ti znaš njen stav, ništa drugo nisi ni mogao da očekuješ. Njoj je gej okej, ali bez eksponiranja.

– U četiri zida.

– Jeste. Dobro, šta se sad odmah ljutiš!

– Ne ljutim se. Stvarno.

…

– Poštovani gospodine Perišiću, –(konačno odgovor izdavača)

Najpre bismo želeli da Vam čestitamo na osvojenim književnim nagradama i drugim uspesima. Divno je što želite da objavite knjige na kojima ste radili toliko godina.

Međutim, naš urednički tim je na osnovu odlomka