Šamel Pits

Uz razne sintagme kojima se opisuje i ocenjuje rad vaše kompanije jedna nam je – neverovatno humanizujuće – posebno zazvučala i zainteresovala nas. Kako

TRIBE postiže takvo zadivljujuće bavljenje čovekom?

Svi umetnici u TRIBE-u su osetljivi, složeni i duboki praktičari svog izraza. Deo onoga što mora biti posebno kada ste umetnik, jeste sposobnost i odgovornost da gradimo svet kroz naše radove. Ovo se uklapa u dubinu našu ljudske povezanosti i duha saradnje.

Krugovi vaše umetničke i pedagoške karijere u jednom su impresivnom radijusu. Svuda vas je bilo i svuda vas ima, sarađivali ste sa istaknutim kolegama. Kako je sve to obogatilo vaše izlaske na scenu?

Radeći u različitim trupama, ali i ostajući sam sa sobom, naučio sam da predvodim bez potrebe da imam sledbenike. Svi umetnici sa kojima radim su moji heroji i neizmerno me inspirišu. Predavati se, za mene, podrazumeva da je neko inteligentan učenik. Da je zadržao radoznalost, otvorenost, spremnost na eksperiment. Mnogo sam naučio od Ohada Naharina, jer sam sa njim dugo i blisko sarađivao. Uvek bi pažljivo posmatrao kako Ohad radi sa drugima. To je bila moja svakodnevna praksa dok sam bio u Batševi. Dobio sam mnogo na tom mestu, jer sam pratio sposobnost jednog čoveka da vodi, da podučava, da otkriva i analizira ljude, kao i njegov veliki kapacitet za umetničko izražavanje.

Kao dugogodišnji igrač čuvene Batševe, iz

Tel Aviva, baš u vreme kada je ovu trupu vodio Naharin, ovladali ste i njegovim poz- natim Gaga pokretom. Danas, praktikujete taj pokret u baletskim salama. Kako je u Americi prihvaćen Naharinov jezik? ristina je transrodna seks radnica koja živi sa mačkama, skuplja antikvitete i prolazi kroz sesije regresije bez hipnoze. Posle jedne seanse, slučajno upoznaje

Nisam majstor Gaga pokreta, koliko sam zapravo još uvek strastveni praktikant. Učim I vežbam svakodnevno. Amerika voli Gagu! Neverovatno je videti koliko velika zajednica raste tamo i koliko je Gaga suštinski deo svakodnevnog života ljudi. Pozvan sam često da podučavam ljude, i to radim sa ogromnim zadovoljstvom.

Upravo sa Batševom, već ste se, kao igrač, predstavljali na 16. Beogradskom festivalu igre, godine 2019. Mi pamtimo lepo scensko delo „Sedeh 21“ u Centru Sava. A kakvo je vaše sećanje na Beograd?

Sećam se da je Beograd veliki grad, meni nepoznat. Sećam se da je bio aktivan I živ, sa nekom čudnom vitalnošću. Možda je tome doprineo protest koji smo mi igrači posmatrali iz baletske sale. Bio je to neki skup na glavnom gradskom trgu. Dopalo mi se to! Pamtim i da je publika bila veoma angažovana na našem nastupu, a scena i teatar su bili ogromni. Radujem se novom dijalogu sa beogradskom publikom.

I nešto iz ranih godina vaše biografije. Šamela, dečaka iz Bruklina, magnetizam igre davno je privukao, Pa dobro, kako je sve to počelo...? Moja majka je uvek pravila zabave. Uvek je bilo ljudi, njenih prijatelja koji su se okupljali i igrali u našoj kući. Noćni život je nekako bio suštinski deo mog života, ali ne kao bekstvo, već kao način da se ljudi povežu. Ostajao bih do kasno i igrao sa maminim prijateljima. Sećam se da bih nakon te igre, u sitne noćne sate, pokušavao da te odrasle ljude rasporedim u različite ćoškove i sekvence. Onako, u mojoj mašti. Ovo je verovatno bio moj prvi pokušaj koreografisanja. Tada sam imao 6, 7 i 8 godina. Danas radite kao samostalni igrač i koreograf i imate svoju kompaniju igre u Njujorku. Koliko je teško ili neverovatno biti kreator igre u Njujorku?

Zaista je dobar osećaj vratiti se kući. Njujork ima posebnu energiju. Ovde oduvek postoji veoma ambiciozna scena, ali uvek ima prostora za sve nas. Što više nastavljam da ulažem u zajednicu koja me je podigla, sve više shvatam da je ovo grad najrazličitijih kultura i načina života: jedan živopisni lonac. Pošto je TRIBE kolektiv domaćih i inostranih umetnika, osećam se veoma posebno u pažljivom kultivisanju prostora za sve nas, dok sam istovremeno zadivljen i inspirisan kulturama koje ovde već postoje.

Marka i u tom trenutku se rađa platonska ljubav između ovo dvoje ljudi čiji slučajni susreti tek predstoje. U potrazi za antikvitetima, Kristina sve više otkriva hrišćanstvo i prihvata ga kao jedinu istinu. Marko prihvata Kristinu kao ženu, ali mu smeta što ona ne može da mu rodi decu. Ovo je opis filma „Kristina“ Nikole Spasića. Kako se uopšte rodila ideja za film o Kristini?

Scenaristkinja filma, Milanka Gvoić, je videla Kristinu u televizijskoj emisiji, i poslala mi snimak. Meni se Kristina odmah učinila interesantnom i odlučili smo da je potražimo. Pronašli smo njen sajt i poslali joj mejl sa predlogom za saradnju. Tako je praktično započelo naše upoznavanje i razvoj projekta. Već pri prvom susretu shvatio sam da ona kao ličnost razbija stereotipe o transrodnim osobama na koje smo navikli i da, što mi je takođe bilo veoma važno, ima talenta za glumu što je značilo da ću moći da radim sa njom na razvoju njenih glumačkih veština. Da li ste od početka želeli da to bude doku-fikcija ili je on to vremenom postao?

Moje interesovanje za polje dokufikcije traje oko 10 godina. Negde pri kraju osnovnih studija režije počeo sam da istražujem i eksperimentišem na tom polju. Završio sam multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i kroz taj program sam imao priliku da iskusim rad u različitim vrstama medija i vrlo brzo sam počeo da ih kombinujem jer mi je to delovalo logično i prirodno. Moj profesor Aleksandar Davić me je podržavao da se slobodno razvijam, pa samim tim me je podržao u tom kombinovanju različitih medija. Kasnije na masteru filmske i televizijske montaže na Fakultetu dramskih umetnosti, upoznao sam se malo bolje sa avangardnim filmom zahvaljujući profesoru Andriji Dimitrijeviću, i mogu da kažem da sam tek nakon mastera montaže postao siguran u sebe kao redi- telja i u svoju kontrolu i odluke na setu. Nakon toga je usledila godina pauze u smislu školovanja, putovao sam po zemlji i svetu sa prethodnim filmom, srednjemetražnim dokumentarcem „Zašto je Dragan napravio orkestar“ i gledao filmove, sakupljao nova iskustva, razmišljao i planirao čemu ću i na koji način posvetiti narednih više godina svog života, jer mi je već tada bilo jasno da će finansiranje novog filma potrajati. Došao sam na ideju da upišem doktorat a da mi tema doktorata bude dokufikcija i tako je sve počelo. Vrlo brzo smo shvatili da je Kristina prava osoba za tu vrstu filma i odlučili da ona bude inspiracija za film i glavna glumica u istom. Sa pronalaskom direktora fotografije kakvog sam želeo, oko projekta se okupila udarna četvorka, Kristina Milosavljević, inspiracija i glavna uloga; Igor Lazić, direktor fotografije; Milanka Gvoić, scenaristkinja i producentkinja i Nikola Spasić, odnosno ja, koji sam režirao i montirao i takođe bio producent filma.

Produkcija filma „Kristina“ trajala je godinama, kako je izgledao taj proces?

Dugi niz godina različite komisije Filmskog centra Srbije su odbijali naš projekat. Meni u prvi mah nije bilo jasno da li je problem tema ili forma a onda sam shvatio da su problem i jedno i drugo. Proces produkcije je zbog toga bio prilično komplikovan jer smo jako dugo morali da finansiramo projekat od nekih malih grantova i svog ličnog novca. Neki ljudi su pristajali da nas čekaju za novac i to nije ni malo prijatna situacija. Na taj

Duboko verujem da filmska umetnost može da promeni društvo