Jukio Mišima

Piše: Milan Aranđelović svetu mora igrati uloge koje se očekuju od ljudi koji nisu poput njega.

Kako godine odmiču ova igra maske koju je prigrabio postaje sve zahtevnija. Niko ga nije učio kako je to biti dečak koji je na putu da po- stane muškarac. Kada ovaj bolešljiv dečak počne da živi sa ocem koji je opčinjen vojničkom disciplinom u Konaču počinju da se prepliću muški i ženski principi. Bakina blagost i očeva strogost obeležiće ceo njegov život. Posmatrajući svoje školske drugove, trudi se da ih oponaša, pa, ipak, slučajne greške su neminovne. Ma koliko bio maštovit, ovaj starmali tinejdžer ne može u potpunosti da zamisli kako je to biti muškarac koga nagoni i instinkti usmeravaju ka ženama. I dok njegove drugare interesuju ženska tela, Kočanu počinje da, osim prema starijim muškarcima, oseća žudnju i prema mlađim muškarcima.

Zarobljenik žudnji prema osobama istog pola, on pokušava da se „vrati na pravi put“ i da započne romansu sa ženom. Ma koliko se trudio, sve i dalje ostaje samo romansa.

„Ispovest maske“ prati unutrašnji i spoljašnji razvoj i evoluciju homoseksualne spoznaje do samog kraja adolescencije. Ova knjiga je u najvećoj meri ključna za razumevanje Mišiminog života i dela. Sa jedne strane nam otkriva korene njegovog estetskog senzibiliteta koji je uvek bio snažno vezan za seksualnost. Sa druge strane, „Ispovest maske“ nam sugeriše i provizornu granicu između stvarnosti i performansa, što je, takođe, karakteristika svega onoga što je Mišima tokom života radio. Knjiga nam naizgled pripoveda o junaku koji je, faktički i metaforično, zatvoren u mračnoj sobi i prepušten svojim mislima i borbi sa samim sobom, dok sve to može biti samo majstorska manipulacija sa čitaocima. otovo sve (osim onog stenja iz prigodne rime) se menja, pa tako i dokumentarni film; sve je neubedljivija međa između klasicistički shvaćenog dokumentarnog film, sa jedne, i igranog filma, kao krajnje oprečnosti mu. Istina, čak je i nedavno preminuli ŽanLik Godar umeo da počesto ukaže na suštinsku dubiozu kada je tako oštra i neporeciva podela u pitanju, a nedavna produkcija te fele iznova je ukazala na suštinsku poroznost granice između ta dva ne baš čvrsto utemeljena i odeljena pola. Naprosto, igrani filmovi čiji autori su se čvrsto opredelili za bespogovoran naturalizam neretko su na samo par koraka od dokumentarnih ostvarenja u kojima naglašena estetizacija kod gledalaca dosta brzo budi asocijaciju i na igrane strukture, a da, pritom, oba ta soja i dalje zdušno služe svrsi stvaranja dokumenata vremena koje prikazuju i opisuju.

Ova formula savršeno je funkcionisala tokom čitavog Mišiminog života. Uprkos svojoj dekadenciji Mišima je bio plodan autor, koji je, uporedo sa delima visoke književnosti, objavljivao i popularne knjige. Čvrsto je održavao veze sa japanskim visokim društvom, istovremeno igrajući ulogu dendija. Uspostavio je saradnju sa stranim medijima, te ja kao njihov dopisnik postao poznat i sa druge strane Pacifika.

Tokom pedesetih godina minulog veka njegovi romani prate duboko ispovednu matricu koja je data upravo u romanu „Ispovest maske“. Međutim, u narednoj deceniji započinje druga faza, koja bi se mogla nazvati i početkom kraja. Mišima počinje da posećuje teretanu u kojoj svakodnevno provodi po dva sata naporno vežbajući i nabacujući mišićnu masu na svoje, inače, krhko i sitno telo (bio je tek nešto viši od metar ipo). Svoje telo izlaže sunčevim zracima kako bi potamnelo i dobilo privlačnu bronzanu boju. Oko sebe okuplja grupu desničarski nastrojenih studenata sa kojima izvodi vežbe sa ciljem da pomognu vojsci u slučaju da komunisti pokušaju da izvedu revoluciju.

Mišima u svojim četrdesetim godinama postaje sve zabrinutiji zbog svog stanja. „Lepi bi trebalo da umiru mladi, a ostali da žive što je duže moguće“, prokomentarisao je smrt američkog glumca Džejmsa Dina. Oseća da se vreme na životnoj pozornici približava kraju, te počinje da planira poslednji čin.

Sve elemente u režiji njegovog kraja možemo pronaći na samom početku predstave. U „Ispovesti maske“ nalazimo na motive smrti, krvi i vojske. Sve ono što nam je opisao u svom književnom prvencu možemo pronaći u njegovom kraju. Morao je sebe da pretoči u prelepog viteza kako bi postao vredan uništenja. A ritualni sepuki koji je izvršio provežbao je u kratkom filmu „Patriotizam“ za koji je napisao scenario. Iako je možda kraj njegovog života bio ogrnut ruhom političkog protesta, ipak je bio duboko umetnički čin. Decenijama nakon smrti čini se da njegova „Ispovest maske“ nastavlja tačno tamo gde je i planirao – na pola puta između stvarnosti i predstave.

U tu svrhu, i ne samo u tu svrhu kao rečita i upečatljiva ilustracija može da posluži skorašnji igrano-dokumentarni (ili možda dokumentarno-igrani) film „Kristina“ scenaristkinje Milanke Gvoić i reditelja Nikole Spasića (oni su ujedno i producenti tog dela), koji gledateljstvu predočava priču o istoimenoj samozatajnoj transrodnoj seksualnoj radnici i u to u trenutku