Sve se menja osim stenja?

Piše: Zoran Janković kada se zaljubljuje u mlađeg muškarca sa potpuno oprečnim svetonazorskim uverenjima, pri čemu ni on nije imun na njen osobeni i delikatni šarm. I zbilja – teško je iole preciznije razlučiti šta je u „Kristini“ fikcija, a šta bi sa sigurnošću moglo da bude označeno kao fakcija, odnosno, kao građa i osnova da ovo ostvarenje ili barem neki od njegovih delova označimo i kao dokumentaristički rad. U svrhu tog podrobnijeg određivanja roda ovog filma možda bi najcelishodnije bilo ukazati da se većim delom on oslanja na „reenactment“ (rekreaciju događaja koje bi manje-više pouzdano mogli da prepoznamo kao stvarne ili makar približne onima koji su se svakako mogli dogoditi u životu glavne junakinje), tim pre jer Kristina u isti mah funkcioniše i kao melodrama oslonjena na podosta opštih ili lako razaznatljivih i razumljivih opštih mesta i motiva – zaljubljivanje, pokušaj borbe za srećan kraj, suprotnosti koje se nepogrešivo privlače, prećutane tajne koje kad-tad moraju biti iskazane... A, i iz tog ugla posmatrano, „Kristina“ je, ukupno uzev, vrlo, vrlo dobar i krajnje zanimljiv i specifičan film ne samo u okvirima srpske ili obližnjih kinematografija.

Zapleti se čak i tokom samog trajanja filmova brzo i nepovratno troše, ponekad i sami sebe prebrzo ogoljavajući na vlastite biti, gde je podosta zgodnih ali i ukrasa i mamipara oročenog roka trajanja, te se, kako nas je učila i kako nas uči istorija filma u svetskim okvirima, žiža mora naći u samim flikovima. „Kristina“ taj cilj elegantno postiže – glavna junakinja je seksualna radnica, samozatajna, delikatna, senzualna, ali i predata dnevnim rutinama i sopstvenoj potrazi za nekako uvek varljivom suštinom vlastitog postojanja, predana veri i prijateljstvima, kao i intuitivnom ubeđenju da srećan završetak nije nužno tek samoobmana, već, naprotiv, negde i možda i posve realna mogućnost. U tom svom aspektu, „Kristina“ je sasvim pipav rad – uz finu ravnotežu iskrenosti, empatičnosti, intelektualnog poštenja i uvek dobrodošle diskrecije, ovaj film pruža uvid u svakodnevicu nekoga ko dobro oseća i, dalo bi se ustvrditi, dosta precizno razume sputanost koja proizilazi iz drugosti, što onda ovo ostvarenje čini i jednim od ponajboljih kvir-filmova sa ovih prostora. Uz to, „Kristina“ nežno spaja, nazovimo to tako, i žilnikovski verizam i naglašenu estetizaciju kakva se retko sreće u dokumentarnim filmovima, i na tom spoju se rađa upečatljiv filmski rad, koji, povrh svega drugog, donosi i angažovanost iz dubine kadra, angažovanost kadru da i gledaoca ne toliko upućenog u kvir-film i kvir-pitanja pridobije na svoju i, što je daleko važnije, stranu svoje junakinje, jednog posve osobenog i intrigantnog bića vrednog pažnje i narečene empatije.

Neka onda ovaj tekst bude svojevrstan krov pod koji ćemo smestiti i podsećanje na jedan nedvosmislen dokumentaristički rad i klasičan film, čija je, pak, društvena angažovanost (ne samo angažovanost unutar LGBTQ+ „podžanra“) krajnje otvorena i neupitna. U pitanju je gotovo pa odličan dokumentarac kratko i ubedljivo nazvan „Gay, USA“ iz poodavne 1977. godine, sa jednostavnim a definitivno učinkovitim okvirnim konceptom – tokom samo jednog dana tadašnjih i tamošnjih prajdova čak 26 snimatelja, pod vođstvom reditelja Artura Dž. Bresena Mlađeg zabeležilo je taj prelomni trenutak u istoriji američke gej populacije, kao i njihovih jataka, pa i suparnika i mrzitelja, a sve to ogromnim delom u vidu izjava u kameru i ponešto audio-beleški. Na planu prikaza istorije privatnih života koje je muka iz dimenzije stvarnosnog naterala da se prelije i u retko benevolentnu sferu javnog biti- sanja, „Gay USA“ je briljantan film, koji zapravo ima samo jednu evidentnu i opsežniju boljku –sam koncept brzo postaje sasvim očigledan, te je krajnja minutaža onda tek manje ili više arbitraran izbor autora, odnosno, plaćanje danka konvencija u tom domenu. Međutim, daleko je važnije ono čemu smo svedoci prilikom gledanja ovog vrsnog dokumentarističkog rada krajnje svedenog i jednostavnog stilskog profila –pravi ljudi iskreno govore šta ih tišti i šta ih nagone, pri čemu se tu nađe mesta za učesnike ovog ili onog podtipa, i za rigidne nazovi-hrišćane, i za puke posmatrače koje mami spektakl kao takav, te i za decu koja, reklo bi se, dobro osećaju šta je osujećenost i skrajnutost, a tu je i ono što uvek i nepogrešivo oduševljava – takozvani obični građani, tihi „civili“, poput dve vremešne građanke, koje neuvijeno i svojim rečima iskažu ono što mnogi iz znatno viših sfera društvenog angažovanja i odlučivanja zdušno i manipulativno u samo jednom trenu zaboravljaju imo svih skorašnjih proboja i dokaza nekakvog napretka na tom polju, kvir film u smislu intruzije u glavnotokovski film / repertoarskog ili komunikativnijeg primetnog arthaus izraza i dalje zastaje na koti one uvek iritantne kvote; preciznije, i dalje je tu prilično jako ukorenjena impresija da su gej junaci i u ovom trenutku da odrade zadatu ulogu simbolične prisutnosti, odnosno, da se zadovolji forma zahvaljujući kojoj Holivud ili više sfere svetskog filma mogu da mirne duše smatraju i veruju da su sa punim pravom zaslužili štambilj suštinski nikad dostižne pune liberalnosti. Ipak, svedemo li potragu na priču o dometima i osobenosti pojedinačnih konkretnih filmova, stvari i ne stoje tako porazno i crno. Neka nam za potrebu ovog teksta i ovog broja dva zapažena filma posluže kao ogledni primeri.

– ako su nečija prava ugrožena, ugrožena su prava svih nas. Jer sve mimo toga zapravo jeste relativizacijska i soliptistička priča o ona zlokobna vlastita četiri zida, u ovom ili onom vidu.

Titulu zaslužnog favorita u trci sa Oskara (u kojoj učestvuje u šest referentnih kategorija) možda ponajpre zaslužuje vrhunska drama „Tar“ u režiji u neku ruku povratnika u tu sferu, a nekada i glumca Toda Filda (na prelazu dva veka režirao je takođe odlične filmove „U spavaćoj sobi“ i „Mala deca“). Naravno, na prvih nekoliko