Miljan Brdar

Razgovarao: Milan Aranđelović

Pokušao sam da se uhvatim u koštac sa ozbiljnim temama koje su mene jedile do tada: nasilje u porodici, nasilje u školi od strane vršnjaka, profesora i direktora, alkoholizam koji je napio moju prošlost i detinjstvo i od kog se nikada nisam otreznio, suicid na koga sam pomišljao kada sam bio na dnu i smatrao da nema izlaza, umalo seksualni odnos sa osobom s kojom nisam želeo da izgubim nevinost, a koja je na svu sreću odustala iako je bila veoma uporna da do tog čina dođe… E sad, da se taj seksualni čin desio da li se to može nazvati silovanje, ako je protiv nečije volje? Ne znam, iskreno. Jedino s čime se nisam uhvatio u koštac je droga, ali zbog ispovedanja moje najbolje prijateljice/sestre mi ta tema nije strana. Na svu sreću pa ta ozbiljna tema boravi u fijoci daleke istorije našeg bratstva. Tokom čitanja romana stekao sam utisak da sve teme crpite iz ličnog iskustva, a naročito ste bili lični kada su u pitanju teme depresije i vršnjačkog nasilja?

Vaš drugi roman „Dug povratak kući“, kako po strukturi tako i po obimu, deluje kao veoma ambiciozan projekat. Kako ste uspeli da se izborite sa ovim književnim zahtevima, naročito ako uzmemo u obzir da ste još uvek veoma mlad autor?

Nešto što ste preživeli nikako ne može da bude ambiciozno, pogotovo ako je to način da se oslobodite demona prošlosti – da tako kažem.

Ne želim da zvučim pretenciozno, ali za svoje mlade godine sam doživeo mnogo toga. Naža-

Kao što sam malopre rekao, ne samo te teme. Mnogi se borimo sa depresijom, a izboriti se sa njom znači i prihvatiti da je prisutna. Kada prihvatite depresiju lakše ćete povezati sve tačkice s kojima je ona povezana nevidljivim linijama. Prihvatanje sebe u potpunosti je samo jedan deo. Svi smo mi izgubljeni u nekom pogledu, ne samo seksualnom. Tinejdžeri su puni besa – i čini mi se kako ova novija vremena dolaze da je taj bes još jači - pa me ni ne čudi toliko to: pljuvanje, gurkanje, šamaranje, svakakvi nezgrapni nadimci, ismevanje, skrivanje moje imovine po školi itd. Ono čime sam se najviše iznenadio i žao mi je što o tome nisam više pisao - iako sam želeo, ali sam odustao da se ti ljudi ne pronađu u tim zlodelima - a to je da su i odrasli mnogo gori od dece. Najveće poniženje koje sam u životu osetio beše kada sam se požalio razrednom starešini o problemima koji su se pojavljivali i u toj novoj školi. Mogu slobodno da kažem da sam pobegao iz jedne škole zbog maltretiranja i da sam došao u drugu školu gde mi se razredni starešina ne smeje, nego zlokobno se smeje na moje iznošenje novo-starog problema.

Da li ste imali problem da pronađete izdavača koji bi objavio knjigu u kojoj su neki junaci kvir?

Iskreno, nisam. Na tome sam zahvalan ljudima u izdavačkoj kući jer me zbog toga nisu odbacili. Po završetku romana sam bio spreman da pokušam sve da on ugleda svetlost dana. Jer smatram da ljudi treba da čuju tu moju priču i da se pronađu. Voleo bih da se o romanu više priča… smatram da je vredan toga, ne zato što sam ga ja napisao jer stvarno govori o mnogim problemima s kojima se mnogi ljudi mogu poistovetiti. I da pre svega pomogne tamo nekom klincu koji živi u nekom malom selu na planini sa pet kuća i koji se oseća drugačije i da mu pomogne da shvati da je okej biti drugačiji i da ne treba da beži od toga. A što se izdavača tiče, bukvalno sam, po završetku, roman poslao Novoj Poetici samo iz jednog razloga: oni primaju rukopise tokom čitave godine. A i roman je stigao, u poslednjim sekundama, da se makar nađe na sajmu knjiga. ada je 2018. godine izašla prva sezona serije „Elite“, niko nije očekivao da će ova španska tinejdž drama postati jedna od najuspešnijih LGBTQ+ produkcija savremenog doba. Sa krvavim i seksualnim scenariom i LGBTQ+ likovima, ova Netfliks serija u kontinuitetu je dobijala pohvale kritičara. Sada je odobreno snimanje sedme sezone u kojoj će ponovo glumiti zvezda ranijih sezona, Omar Ayuso.

Kako su čitaoci prihvatili Vaš roman kada se Vaš roman najzad pojavio pred publikom? Da li je bilo nekih homofobičnih reakcija?

Nisam čuo nijedan homofobični komentar za sada. Nekako je svima u prvi plan izašla ta priča o prodaji/zameni dece. Ta tema je svakako najvažnija tema ovog mog romana. Nastao je tako što se ja pitam: Šta bi bilo da je moj brat pored mene i da se mi po prvi put upoznajemo?

Ukratko: Moj roditelji su pre mene imali dvoje dece: devojčicu, a potom dečaka. Devojčica je bila spontani pobačaj, dok se dečak rodio živ i zdrav – barem je takva priča bila u početku. Treći dan po rođenu, zbog problema sa plućima, prebačen je za Beograd gde mu se gubi svaki trag. Jedini trag koji moji roditelji imaju je papirić, to jest otpusna lista na kojoj piše da je moja majka otpuštena iz bolnice bez muškog deteta i to je sve. Nikada nisu dobili nikakav razlog i objašnjenje šta se tu desilo, niti su ga videli da postoji… Prosto, lekari su prvo sve rešili i tek onda javili mom ocu da je dečak preminuo i da je već zbrinut. Zašto i kako… to samo, nažalost, oni znaju. Što se tiče sveukupnih reakcija, najvažnija reakcija mi je bila majčina i to što i ona sada zna istinu o mojoj seksualnosti. Pokušali smo par puta da pričamo na tu temu, ali je nju ta tema jako zbunjivala… Zbunjivala je i mene i zbunjuje me i dan danas. Hvala ti, majko, na svemu i što me i posle takvog saznanja – a mnogima je to na našim prostorima još uvek tabuu – nisi odbacila. Ne mogu da se otmem utisku da je pisanje romana „Dug povratak kući“ za vas bilo kao neka vrsta terapije i pokušaja da kroz opisane događaje doživite neku vrstu unutrašnje katarze?

- Nadam se da će to očišćenje biti dugotrajno. Mojoj duši je svakako lakše. Rane su tu, nisu zacelile… ali ima rana koje ne zaceljuju i postaju ožiljci. Svakako sam kroz roman naučio da živim sa tim ožiljcima. Jesam prihvatio njihovo prisustvo, ali nisam na njih gledao kao da su deo mene. Dešava se, ali svakako se ređe pojavljuju ti demoni iz prošlosti sada kada je roman na slobodi, a sa njim sam slobodan i ja.

Prvi put se pojavio u prvoj sezoni kao Omar Šana, gej tinejdžer koji živi sa roditeljima striktne muslimanske vere, od kojih krije svoje seksualnu orijentaciju. Ayuso je kasnije postao jedan od predstavnika LGBTQ+ zajednice time što je pozivao na autentičnije i raznovrsnije predstavljanje LGBTQ+ zajednice. Takođe, on je druga polovina ljubavnog para poznatog kao ’Omander’ zajedno sa Aronom Piperom koji glumi Andera. Gledaoci širom sveta bili su opčinjeni njihovom turbulentnom vezom.

Ayuso je takođe poznat i u svetu mode zahvaljujući njegovim nezaboravnim kombinacijama na crvenom tepihu kao i brojnim provokativnim kampanjama gde redovno prkosi rodnim normama. Početkom prošle godine je izašao njegov prvi kratki film „Matar a la Madre“ pod njegovom produkcijskom kućom Colegas Film. Uvek je imao želju da bude režiser i na početku snimanja serije „Elite“, bio je student audiovizuelnih komunikacija.

Film je naišao na pohvale od strane kritičara. U ovom ekskluzivnom intervjuu on govori o tome kako je biti režiser, o dugoočekivanom povratku na Netfliks i sledećim koracima kada je u pitanju snimanje filmova.

Vraćaš se u sedmu sezonu serije „Elite“, da li si oduvek planirao da se vratiš nakon pete sezone?

Ne! Nakon pete sezone sam želeo da prestanem sa snimanjem, odmorim se i pokušam nešto drugo. Međutim, predložili su da se vratim i ja sam pristao. Trenutno imam potpuno drugačiji pristup i uživam u snimanju ove serije više nego ikad.

Šta možeš da nam kažeš o svom povratku i liku Omara u sedmoj sezoni?

Ništa! Ako bih vam nešto rekao, Netfliks bi me odmah otpustio.

Kako je uloga Omara uticala na tvoj život?

Potpuno mi je promenila život. Kako privatno tako i profesionalno.

Omar Ayuso

Izvor: Gay Times ekskluzivnom intervjuu zvezda filma „Bros“, Luke Macfarlane kaže da ništa ne bi menjao u prvoj visokobudžetskoj gej romantičnoj komediji. Međutim, ipak se rastuži kada je gleda. Takođe smo pričali o pojavi toksične muževnosti i kakve posledice može imati, kao i o njegovom hobiju koje mnoge iznenadi, a to je stolarstvo.

Imao si svoj režiserski debi početkom prošle godine sa kratkim filmom „Matar a la Madre“ – da li je režija uvek bila tvoja strast?

Pored glume, režija je oduvek bila moja velika strast. Studirao sam filmsku umetnost kada sam bio na kastingu za seriju „Elite“.

Koja je inspiracija iza te priče?

Moja baka Dora, iako se ništa od onoga što se događa u filmu njoj nije desilo. Nekada se ljudi uplaše kada na kraju filma vide da je posvećen njoj. Šta misliš o reakciji publike na „Matar a la Madre“?

Ne znam šta da mislim pošto od ljudi čujem samo pozitivne utiske o filmu. Loše utiske ni ne čujem, samo ih čitam na društvenim mrežama. Iako pokušavam da im ne dajem na značaju, ipak na mene imaju isti utisak.

Ranije si rekao da si nesiguran što se glume tiče, što nije slučaj kada je režija u pitanju. Da li ti je iskustvo iza kamere uticalo na to kako se osećaš kada si ispred nje?

Da, izgradio sam sigurnost i samopouzdanje u sebe kao režisera.

Sada kada imaš iskustvo kako iza tako i ispred kamere, da li sebe vidiš kao glumca ili kao režisera?

Oba poziva volim i želja mi je da se razvijam obe karijere. Oni su sredstvo komunikacije. Karijera glumca mi je pomogla da postanem bolji režiser, i obrnuto.

Pokrenuo si svoju produkcijsku kuću Colegas Films. Da li nam možeš reći kako si započeo sa tim i kako izgledaju tvoje obaveze?

Zajedno sa Karlotom Kasado, bavim se svim poslovima u okviru produkcijske kuće. Smešno mi je kada nam ljudi pošalju mejl misleći da će ga pročitati tim ljudi. Međutim, ja sam zadužen za to.

Kakve filmove Colegas Films planira da snima? Da li imate posebnu viziju?

Trenutno, Colegas Films planira samo da pravi filmove koje ja režiram i napišem – za sada!

U okviru Colegas Films ti si takođe pisac i producent – da li u budućnosti možemo očekivati neke LGBTQ+ priče?

Da! Trenutno pišem drugu verziju mog prvog filma. Tema filma je zavisnost i njen uticaj na okolinu. U tom filmu glavni lik je gej.

Šta za tebe znači nagrada GAY TIMES en ESPANOL za LGBTQ+ vidljivost?

Činjenica da moje postojanje i rad inspirišu i doprinose transformaciji LGBTQ+ zajednice je veoma uzbudljivo. Veoma sam sam zahvalan na ovom priznanju i definitivno nastavljamo sa borbom!

Luke Macfarlane nas pozdravlja dok otpočinjemo naš zoom intervju. Kod nas je kasno popodne svežeg jesenjeg dana, dok se on uključuje iz sunčanog Los Anđelesa. Izgleda opušteno, sa kačketom na glavi i priznaje: „Samo što sam se probudio i priključio se na poziv.“ kada osetim tikovinu, odvede me u one dane sa početka pandemije kada je sve bilo pomalo zastrašujuće.“

To nikako ne biste mogli da pogodite na osnovu njegovog izgleda s obzirom da ovaj 42godišnjak izgleda bolje nego ikad. Ne samo da dobro izgleda već sam tokom našeg razgovora saznao da je šarmantan, osećajan i pažljiv. Prvih dvadeset minuta intervjua nismo ni razgovarali o filmu „Bros“ koji trenutno promoviše. Govorili smo o njegovoj kratkoj ulozi u seriji „Smash“ pre skoro deset godina. „Snimanje je bilo toliko zabavno. Radio sam sa Debrom Mesing pre nego što je radila sa Bilijem. Nije se sećala toga.“ Takođe smo razgovarali o njegovim stolarskim veštinama.

Pogled na njegov instagram profil će vam pokazati koliko je vešt kada je drvo u pitanju. Od lukova, vrata, pa do kolevki, nema toga što Luk ne može da napravi. Želeo je time da se bavi još od malih nogu, a kada je došao u Los Anđeles, to mu je postao hobi. „To je moja strast. Rad nas glumaca je nekada previše kratkotrajan. Zato mi pričinjava zadovoljstvo što pravim nešto što je trajno.“ Na njega ovaj hobi ima terapeutski efekat, time što mu dozvoljava da se skroz isključi iz sveta.

Njegovi prijatelji kažu da je toliko vešt da je čak sagradio svoju kuću. „Nisam je od temelja izgradio. Moja kuća je godinama bila napuštena i ja sam udahnuo život u nju. To je podrazumevalo da sam napravio ormane, okvire, uveo vodovodne instalacije, i tome slično.“

Sanja da jednog dana samostalno sagradi svoju kuću, možda u svojoj rodnoj zemlji, Kanadi. „Kanada me privlači širokim prostorima i vlasti koja ima obzira prema svojim stanovnicima. Voleo bih da živim na mestu koje je malo više udaljeno od civilizacije.“

Luk je svoju ljubav za glumom otkrio preko muzike. „Celog života sam svirao violončelo. Otkrio sam svoj glumački talenat tako što mi je mama rekla da umem da držim pažnju publike. Takođe, moja profesorka engleskog mi je rekla da veoma dobro umem da govorim pred ljudima.“ Pitao sam ga kako je profesorka prepoznala taj njegov talenat pa se on priseća kako je čitao poeziju na jednom od časova. Pretpostavljam da je imao osećaj šta treba da radi kada je stao pred publiku. „Kada sam svirao violončelo sećam se da sam sedeo van orkestra kako bi ljudi mogli da me vide kako sviram. Bilo mi je bitnije da me ljudi vide, od onoga šta sviram.“ Uvek je bio šoumen. „Pretpostavljam da jeste tako, što mi je teško da priznam,“ on skromno priznaje.

Luke Macfarlane

Izvor: Attitude

„Takođe mi dođe kao vrsta vremenske kapsule jer dok to radim razmišljam o svom ocu. Kada rasečeš određeno drvo, ono ima poseban miris. Na početku pandemije, napravio sam nešto od tikovine što je veoma mokro i egzotično drvo. Sada, svaki put

Nakon par godina, Luk je upisao Džulijard. Njegovi vršnjaci bili su Majkl Juri iz Serije „Ugly Betty“ kao i dobitnica oskara Džesika Častejn.

Luk o oboma govori sve najbolje. „Imao sam sa njima glumačke vežbe i još uvek sam fasciniran njihovim talentom.“

Posle Džulijarda, Luk je počeo da gradi karijeru o kojoj mnogi sanjaju. Pored rada u pozorištu glumio je u ratnoj drami „Over There“. Nakon toga je dobio ulogu po kojoj je i dan danas poznat, u seriji na kanalu ABC, pod nazivom „Brothers and Sisters“. Posle samo dve sezone Luk je u toj seriju dobio stalnu ulogu. Druga sezona se završila gej venčanjem što je tada bio istorijski trenutak na televiziji, 2008. godine. Ta godina je bila nezaboravna za njega, s obzirom da se javno deklarisao kao gej.

U jednom intervjuu Luk je govorio o potencijalnim negativnim posledicama koje njegova seksualnost može imati na njegovu karijeru. Priseća se kako mu je jedan od menadžera bez ikakve zadrške rekao: „Supermen ne može biti gej.“

Luk ne može ni da zna kakva je prilike možda propustio, što je bilo posledica njegovog javnog deklarisanja. „Nisam ni imao priliku da izgradim svoju karijeru. Posebno kada sam javno rekao da sam gej, a u to vreme sam glumio u se- riji. Kada sam tek završio fakultet ljudi su tu i tamo počeli da me prepoznaju. Ali kada sam se javno deklarisao kao gej, to je sve nestalo. Ne mogu da kažem da se često dešavalo da sam na kastingu i da nisam dobio ulogu, već da nisam ni imao priliku da dotle stignem.“

Nakon serije „Brothers and Sisters“, Luk je radio na brojnim pozorišnim predstavama i TV serijama. Ubrzo je postao zvezda produkcije Hallmark i postao jedan od glavnih glumaca u njihovim filmovima. Glumio je u 14 njihovih filmova, a „A Magical Christmas Village“ je jedan od najnovijih. Iako njihov mejnstrim, porodični scenario nije za svakoga, Luk im je zahvalan što su mu dali priliku.

„Veoma sam ponosan na te filmove i taj posao mi je mnogo značio.“ Ove uloge, kao i kratka serija „Satisfaction“ su mu dozvolili da promeni pravila koja se odnose na otvoreno gej glumce koji glume strejt uloge.

Takođe govorimo o filmu „Bros“, prvoj gej romantičnoj komediji visokobudžetne produkcije. U ovom filmu svi glavni glumci su gej, čak i oni koji imaju strejt uloge. „Divno je što je veliki i moćni Universal Studio stao iza projekta koji teško može da privuče širu publiku. Nisam mogao ni da zamislim da će se to dogoditi.“

U filmu on glumi Arona, mišićavog advokata koji upoznaje Bobija, koji je sušta suprotnost, štreber i potpuno neurotičan. Bobi ide kroz život kao otvoreno gej osoba dok Aron ne govori javno o tome. Njih dvojica su potpune suprotnosti i kroz veliki deo filma se o tome govori. „Aron misli da mu je život potpuno sređen. Misli da je zgodno telo, dobar posao i veliki stan, sve što mu je u životu potrebno. Jednog dana Bili (koji glumi Bobija) me je pitao šta od muzike slušam i ja sam rekao da volim kantri muziku, posebno Garta Bruksa. To je dospelo u dijalog u filmu jer mu je ta činjenica bila neverovatno zabavna.“

Kao ko-scenarista filma, Bili Ajhner hteo da predstavi fasciniranost gej zajednice prema mišićavim sportistima koji prolaze kao strejt. „Lik Arona je morao na neki način da izazove Bilija s obzirom da on ne može imati partnera koji je inferiorniji od njega. Kada je Luk došao na prvi audiciju, ekipa i ja smo se samo pogledali i znali da je on pravi za ovu ulogu. On nije u potpunosti Aron i ja nisam u potpunosti Bobi. Međutim, obojica razumemo kroz šta ovi likovi prolaze.“

Primera radi, Luk kaže: „Lik Arona i ja smo živeli u trenutku kada seksualna sloboda zapravo to ne podrazumeva. Sada imamo pravo da odemo u prostoriju punu oskudno obučenih muškaraca, ljubimo se, odvedemo ih kući i ne brinemo da ćemo zbog toga završiti u zatvoru. Ta seksualna sloboda je veoma bitna, i naša generacija je to omogućila. Mada druga strana te slobode je šta radiš sa srcem, ljubav koju osećaš, i mislim da je to teži deo.“

Luk poredi gej ulogu Skotija (Brothers and Sisters) koju je imao pre ove. Razlika između ova dva lika je što je Aron stidljiviji, dok Skotiju nije strano da flertuje i da zna konkretno šta želi.

„Zapravo, dok gledam Bros, ja se rastužim,“ on otkriva. On misli na scenu u gej baru kada se Aron prvi put pojavljuje i gde su svi oko njega bez majice. Podseća me na mene jer sam i ja bio takav ranije. Aron se očigledno ne oseća dobro u svojoj koži, iako izgleda veoma samouvereno i popularno u društvu. Ali da, razlika između njih je doza samopouzdanja koju imaju, posebno na to kako pokazuju svoju seksualnost pred svetom.“

Za Aronovu usiljenu strogoću, Luk kaže da je pretvaranje, što se može redovno videti. „Postoji želja da se izgleda strogo. Oni misle da pošto su gej, moraju da glume strogoću i izgledaju muževno. Taj trend je veoma štetan.“ Sa ovom tendencijom se Luk susreo samo jednom dok je radio na projektu „Over There“. „Jedino sam tada imao potrebu da se pretvaram kada se kamere isključe i da se pravim da sam drugačiji. Kada sam počeo da radim ’Brothers and Sisters’ odlučio sam da tako nešto više neću nikada raditi. Na takav način ne možeš biti produktivan u poslu niti da se osećaš dobro u svojoj koži.“

Pitao sam da li je Luk morao da glumi Skotija na drugačiji način kako bi se dopao publici sa početka 2000ih godina, što on negira. Nakon toga smo razgovarali o tome koliko su fanovi voleli njegov lik u seriji „Brothers and Sisters“.

Takođe smo razgovarali o neuspehu filma

Bros kada je počeo da se prikazuje u bioskopima septembra prošle godine. Tokom vikenda kada je film imao premijeru, zaradili su samo 4.8 miliona, što je malo u poređenju sa budžetom od 22 miliona dolara. Bilo je teško dopreti do mejnstrim bioskopske publike.

Bili Ajhner je okrivio homofobiju za ovaj neuspeh. „Strejt ljudi, posebno u određenim delovima zemlje, nisu želeli da gledaju ovaj film,“ rekao je u tvitovima koji su u međuvremenu izbrisani. Mnogi su o ovome podelili svoje mišljenje na društvenim mrežama, te je jedan od argumenata bio da je film imao jaku konkurenciju. Drugi argument bio da je marketing tim produkcije targetirao strejt publiku i potpuno zapostavio gej zajednicu. Dok su neki okrivili Ajhnera i nedostatak raznolikosti kada je kasting u pitanju.

Luk je na ovo imao pragmatičnu reakciju. „Ponoviću ono što je režiser filma rekao. Ovo je jedan o najbolje ocenjenih filma koji je on napravio, u pogledu utiska publike i svih drugih parametara. Što se tiče zarade, definitivno nije zadovoljavajuća i manja je od onoga što smo očekivali.“

Potom je naveo nekoliko argumenata koji bi mogli ovo da objasne. Na prvom mestu, razlog je što je ovo gej romantična komedija što automatski smanjuje broj zainteresovanih gledalaca. Takođe, smatra da se ljudi i dalje nisu potpuno oslobodili posle pandemije i ređe se odlučuju da filmove gledaju u bioskopima. Međutim, u njegovom glasu se može osetiti razočarenje.

„Mislim da je ovo veoma smešan film. Možda smo mogli da promenimo marketing strategiju. Mada iako ljudi oko mene imaju samo reči hvale za ovaj film, moramo biti svesni u kojoj zemlji živimo i koliko stanovnika ona zapravo ima.“

Solidan argument. Kada sam ja išao u bioskop da gledam ovaj film, skoro cela publika se naglas smejala tokom većine filma. Pitao sam ga šta misli o komentarima da u filmu nema dovoljno različitosti. Iako „Bros“ ima skoro u potpunosti queer glumce i postoje različiti glumci koji predstavljaju LGBTQ zajednicu, mada su dva glavna glumca, beli cis gej muškarci.

„To u potpunosti razumem, ali Bili je napisao priču sa kojom se on poistovećuje. Da je ovo priča o tome kako Bili Ajhner izlazi sa crncem ili latino muškarcem, to ne bi bilo nešto što bi on napisao. Mislim da bi bilo veoma izazovno da Bili napiše nešto sa čim ne može da se poistoveti.“ Ovo je pravedan i razuman zaključak. Možemo samo da zamislimo koliko su negativne kritike bile grube.

Pored toga što je skroz solidna gej romantična komedija, film predstavlja LGBTQ politiku i diskusije uključujući način na koji se zajednica predstavlja, starosnu diskriminaciju i homofo- biju. Iako su ovo veoma bitne teme o kojima treba diskutovati, film nije uspeo da na pravi način predstavi ove teme balansirajući ih sa romantično-komičnim scenariom. Međutim, činjenica je da je cilj ovog filma da zaradi novac, bude smešan, predstavi bitne teme i pre svega da ne uvredi ljude. „Film je morao sve da pokrije i neke delove nažalost nismo uradili kako treba. Ali na kraju krajeva, to je film i pričanje priče. Ne možemo svaki problem predstaviti, za to ne postoji dovoljno vremena u filmu.“

Luk dalje objašnjava kako je sve predstavljeno na način da bude smešno ali i da ne uvredi nekoga i bude primereno. „Mi smemo da pravimo šale na svoj račun, što je za mene uvek bio znak da negde pripadaš i da si deo tog razgovora.“

Ako ostavimo po strani sve negativne komentare i kritike, činjenica je da je film „Bros“ dobio mnogo podrške i mnogi su imali samo reči hvale za Luka. Možda je preveliki akcenat stavljen na finansijski uspeh filma umesto na kulturološki značaj? Sama činjenica da je veliki filmski studio rešio da napravi ovakav film, je dovoljan razlog za slavlje. Ali činjenica je da se sve vrti oko zarade. Da li bi finansijski neuspeh filma mogao da obeshrabri ostale da učestvuju u sličnim projektima?

„Da budem iskren, mislim da je to moguće,“ Luk priznaje. Uprkos tome, on veruje da će ovaj film imati uticaj u godinama koje dolaze, i srećan je što je imao priliku da bude deo tog projekta. „Bili je mogao da ovaj film napiše samo za sebe. Napisao je ulogu za mene koja dozvoljava liku da se razvija. Kada pomislim na ostale komedije, lik u koga je glavni lik zaljubljen, zapravo nema posebnu priču. Od Bilija je bilo veoma velikodušno što je dao priliku još jednom queer glumcu da se pokaže u pravom svetlu.“

„Ne želim da brojevi definišu uspeh. Kada sam ja u pitanju, ne bih menjao ništa. To isto važi za ovaj film. Imam samopouzdanje u sebe i ovaj projekat.“

Nakon filma „Bros“, Luk je dobio ulogu u seriji „Platonic“ gde će glumiti muža Rouz Birn, čime će još jednom pokazati da gej čovek može imati strejt ulogu.

Dao je svoje mišljenje o kontroverznoj debati o tome ko može imati queer uloge. „Neugodno mi je kada treba da se postavljaju pravila kada je gluma u pitanju. Neki od najdirljivijih izvođenja su u filmovima gde strejt glumci glumili gej likove. Primeri za to su filmovi kao što su ’Brokeback Mountain’ i ’Philadelphia’ gde je Tom Hanks odradio neverovatan posao.“

„Jedva čekam da vidim kako će Bredli Kuper odglumiti pokojnog američkog dirigenta Leonarda Bernštajna. Mislim da će odraditi fenomenalan posao i da je on pravi čovek za tu ulogu. Koliko ja znam, Bredli nije gej.“

Za Luka se govori da bi se savršeno snašao u ulozi Kapetana Amerike. Marvel Univerzum počinje da se igra sa mogućnosti multiverza i možda postoji šansa da nova zvezda obuče poznato odelo superheroja. Da li bi Luk bio zainteresovan?

„Definitivno. Sto posto!“ Pitao sam ga da li misli da je publika spremna za gej Kapetana Ameriku. „Definitivno bih to voleo da probam. Ko bi rekao da sopstveni identitet igra toliku ulogu u karijeri jednog glumca? Ispostavilo se da je to veoma bitno ljudima. Pravo pitanje je da li je Amerika spremna za gej Kapetana Ameriku? Ili da li je Amerika spremna da gej glumac glumi strejt Kapetana Ameriku? Ja to ne znam. Mi mnogo tražimo od ljudi koji se bave ovim poslom i želimo o njima toliko toga da znamo. Mislim da je to u redu do određene granice, ali takođe moramo i da proširimo svoje vidike.“ oć literature, bilo da se radi o istorijskoj ili fikcionoj, neminovno je velika, jer su sve knjige svedočanstvo jednog vremena. Samim tim, čak ni fikcioni romani neće samo pružiti trenutnu zabavu svojim ljubiteljima, već će i svedočiti o tome kako je jedno doba, razdoblje čovečanstva, izgledalo. Dobro napisano štivo će uticati na otvaranje vidika i na širenja tolerancije i znanja, kao i na jačanje morala i kreativnosti. Šta sve ovo znači za LGBT+ zajednicu? Ukoliko se u literaturi ne spominje i istopolna ljubav, stvara se iluzija o njenom nepostojanju, odnosno jača se heteronormativ, a slabi se LGBT+ vidljivost. Moguće je da bi lepe ljubavne istopolne priče mogle da utiču i na širenje tolerancije, kao i na edukovanje, pa i poboljšanje položaja LGBT+ u društvu, ali i na više samospoznaje unutar same zajednice.

Vodeći se ovom tezom, napravili smo istraživanje o važnosti gej i lezbo romana, odnosno da li ih čitaju samo gej i lezbo individue ili i drugi, šta predstavljaju homoseksualnom čitaocu, i pokušali da odgonetnemo zašto se čine da je zastupljenija muška i muška ljubav, od ženske i ženske. U ovu svrhu smo prikupili 104 odgovora, u čemu su nam pomogli organizacije Da se Zna i Grupa Izađi, kao i beogradski klub Mornar. Od tih 104 ispitanika, 33,7% njih se izjasnilo kao lezbejka, 31,7% kao gej, a 34,6% kao ništa od navedenog. Na samom početku anketiranja, skoro polovina ispitanika, njih

46,2%, reklo je kako voli da čita sve queer romane, ali je donekle zabrinjavajuće to što je i 30,8% njih reklo da još nisu imali priliku da naiđu na istopolnu ljubav u romanima koje su čitali. Takođe, njih 15,4% je reklo da vole samo gej romane, dok su oni koje vole samo lezbo romane u manjini –ova statistika ide i u prilog tome što 8,7% muških ispitanika ne bi ni probalo čitanje lezbo štiva, dok su ženski ispitanici koji ne bi čitali gej štivo opet u manjini. Međutim, ove brojke svakako nisu visoke, te bi većina ispitanika ipak probalo čitanje queer knjige sa junacima suprotnog pola ukoliko im nije dostupno novo štivo o njihovom sopstvenom polu. Kada se radi o istopolnim ljubavnim pričama, većina ispitanica bi čitalo bilo kakvu queer ljubavnu priču, dok kod muških ispitanika postoji primetan broj onih koji bi čitali ljubavnu priču isključivo sa muškim likovima.

Istraživanje je pokazalo da samo 35,6% gej i lezbejskih ispitanika smatra da ih svi queer romani reprezentuju, dok ostatak smatra da ih reprezentuju samo romani o njihovom polu. Zašto se javlja ova podela?

- Gej muškarci su to objasnili ovako:

- Ne pronalazim se toliko u tim pričama, teško mi se poistovetiti.

- Lezbo romani mi nisu zanimljivi.

- Lezbo romani su mi ok za kraće čitanje.

- Lezbo romani su mi jednaki strejt romanima.

- Ne privlači me čitanje o ženskom odnosu.

- Volim muškarce, a ne žene.

- Ne loži me lezbo erotika.

- Imam dovoljno gej romana, pa još nisam do lezbejskih stigao.

- Prosto me ne interesuje, a svakako ih, koliko znam, i nema toliko.

- Teško mi je da se identifikujem sa likovima, mada, iskreno, ako su tema i dijalog zanimljivi, pol i seksualna orijentacija likova je manje bitna.

- Lezbo žene su podele objasnile na sledeći način:

- Prijaju mi samo lezbo romani.

- Interesuju me samo likovi koji su slični meni.

- U Srbiji nema gej romana.

- Volim da čitam ono što mi daje neku reprezentataciju jer je u Srbiji nema dovoljno i ako je ima uglavnom je negativna. Volim sve queer priče, ali sam pročitala više lezbejskih nego gej.

- Postoji razlika u odnosu dva muškaraca i dve žene.

- Gej romani su često izrazito maskulini, patrijarhalni, seksistički i objektifikujući. Male-gaze ima i previše u heteronormativnoj kulturi, gej sadržaj je toliko sličan cishet mejnstrimu, samo sa polom zamenutim na dva reprezentativca dominantnijeg.

- Ponekad su loše napisani, u smislu da su, na primer, previše seksualizovani.