Nikola SPasić

Razgovarao: Predrag Azdejković način smo uspevali da organizujemo po jedan manji blok, od tri do pet snimajućih dana godišnje. Između tih blokova scenaristkinja Milanka Gvoić i ja smo bili u montaži, apdejtovali scenario u odnosu na ono što imamo snimljeno i planirali snimanja za sledeću godinu. Scenaristkinja i ja smo takođe i producenti filma i to nam je omogućilo ovakav proces. Da nije bilo tako, ovaj film nikada ne bi bio snimljen. Naravno, paralelno smo radili još jedan projekat i neke druge stvari jer nije bilo moguće posvetiti se samo ovom projektu. Snimanja su se uvek dešavala na jesen jer smo hteli da to bude godišnje doba u filmu, i tada smo nekako i uspevali da okupimo ekipu. Svi smo verovali u tu ideju, i to je bilo ključno da projekat opstane uprkos svim problemima, toliki niz godina. Period snimanja je trajao 5 godina a od ideje do realizacije je prošlo 6 godina. Nakon što smo uz prijavu predali deo materijala, i komisija Filmskog centra Srbije je videla da je moguće snimiti film o kakvom smo govorili u projektnoj dokumentaciji. Dobili smo sredstva, uspeli da isplatimo sve saradnike i zaokružimo produkcioni proces. Na kraju sam shvatio da je proces bio odličan koliko god je bio težak i da ne bi bilo dobro da je bio drugačiji. Svi problemi koji su nam se dešavali u produkciji, naterali su nas da pronađemo svoj način da ih rešimo i to nas je, između ostalog, dovelo do ovako autentičnog filma. Ponosan sam na sve nas i mislim da smo uradili odličan posao. Sam proces snimanja i stvaranja je bio težak ali i divan. Uvek miran i staložen.

Film je osvojio nagrade na filmskim festivalima u Marselju, Sevilji, na Merlinka festivalu… Kakav je bio i još uvek jeste festivalski život ovog filma?

Film je premijerno prikazan na festivalu FID u Marseju, u svetskoj konkurenciji prvih filmova i tu je dobio nagradu za najbolji prvi film. Dobili smo i dobre kritike u prestižnim svetskim filmskim časopisima i to je odjeknulo u svetu i narednih par dana su non stop pristizali mejlovi sa drugih svetskih festivala, koji su takođe želeli da pogledaju film i razmotre ga za svoje programe. Već na narednom festivalu, Festivalu evropskog filma u Sevilji, dobio sam nagradu za najboljeg reditelja u usponu. To je vrlo značajna evropska nagrada i za tu nagradu su se takmičili reditelji svih prvih i drugih filmova na festivalu, a Sevilja ima stvarno odlične filmove u svom programu. Onda je usledilo specijalno priznanje mladog žirija na festivalu u Lanzarote, što potvrđuje moju tezu da vreme ovog filma tek dolazi. I nakon toga dve nagrade na festivalu Merlinka, za najbolji domaći i najbolji međunarodni film, što je bilo stvarno veliko priznanje za nas i potpuno neočekivano, i to su bile naše prve nagrade kod kuće i stvarno lepše nije moglo. Film je prikazan i u glavnom takmičarskom programu igranih filmova Filmskog Festivala u Torinu, u programu Hrabri Balkan Festivala autorskog filma i na drugim festivalima u zemlji i svetu. To što mogu da otkrijem od stvari koje će se dešavati u 2023. su dva prikazivanja u Izmiru u Turskoj u februaru, da ćemo imati redovnu bioskopsku distribuciju u komercijalnim bioskopima i kulturnim centrima širom Srbije, da se otvorio novi kontinent, a to je Južna Amerika, što je negde i logično zbog samih tema koje film dotiče a posebno posle velikog uspeha u Španiji. Za sada su dva festivala u dve različite zemlje uzela film u svoje programe, od kojih je jedan ogroman, među najvećim u tom delu sveta, a drugi takođe značajan sa vrlo kvalitetnim programom. I ima još jedna novost, vezana za Evropu, koju takođe ne smemo da otkrivamo dok ne bude zvanično a jedino što mogu u ovom trenutku da kažem je da će „Kristina“ biti deo jednog od najvećih svetskih događaja posvećenom filmskoj umetnosti i da će biti kandidovana za prestižnu nagradu. Kako reaguješ na upoređivanje tvoje Kristine sa Žilnikovim Marble Assom?

Mene prati to poređenje sa Žilnikom još sa prethodnim radovima, prethodni film koji se bavio jednom romskom porodicom muzičara takođe su dovodili u vezu sa Žilnikovim radom. Cenim i poštujem njegov rad, ne smeta mi što nas dovode u vezu ali mislim da smo potpuno različiti autori, i da su nam filmovi potpuno različiti i da to nema baš previše smisla. Sličniji smo verovatno u odnosu na druge domaće autore, pa zato. A „Kristina“ i „Marble Ass“ su takođe potpuno različiti filmovi.

Kada prođe festivalski ciklus, da li vidiš mogućnost da neka televizija prikaže film?

Vrlo brzo nakon svetske premijere, svetska prava je otkupila distributerska kuća Reason8 iz Londona i nastavili smo promociju i plasman u svetu da radimo zajedno a prava za Balkan su još uvek kod nas, dok se ne dogovorimo sa nekim regionalnim distributerom, što može da se desi vrlo brzo jer smo već neko vreme u pregovorima. Reason8 je trenutno u pregovorima sa nekoliko velikih svetskih televizija a mi verujemo da su domaći emiteri već shvatili važnost ovog filma. Mi bismo najviše voleli da film premijerno bude na RTS-u, ali ne ni po bilo koju cenu, film mora da dobije tretman kakav zaslužuje, i to mora da bude garantovano. Naš prošli film „Zašto je Dragan napravio orkestar“ je imao zaista veliki uspeh na televizijama u regionu, prikazan je na RTS, HRT, RTRS, RTVFBIH, Al Jazeera Balkans, Klasik TV, i dr. U Bosni se jako puno gledao i mnogo puta puštao, u Hrvatskoj je dobio takođe dobar tretman jer je puštan u dobrom terminu dve godine za redom na Dan Roma. RTS ga je pustio jednom, u nekom popodnevnom terminu, na drugom kanalu posle skupštine, bez najave. Pritom im je taj film dat za višestruko manji iznos u odnosu na druge emitere u regionu, samo zato što je meni bilo važno da film bude na javnom servisu. Pritom sam bio 5 godina pod ekskluzivnim ugovorom sa njima za taj film, što znači da nisam mogao da emitujem film ni na jednoj drugoj televiziji u zemlji. Evo tek nedavno je istekao ugovor. Ali dobro, na greškama se uči, samo sam ja verovatno od onih koji moraju da nauče na svojim greškama. a 14. Merlinka festivalu koji je održan u decembru prošle godine u Beogradu i Novom Sadu reditelj i glumac Stefan M. Mladenović predstavio je dva svoja kratka filma „MariconPOP“ i „Boswellia Sacra“ koji je inspirisan istinitim događajima. U pitanju je film o prirodi koji povlači paralelu između životne sredine i zaštite ljudskih prava, o zakonu prirode koji čovek neprestano krši i postavlja pitanje da li čovek može da pobegne od sopstvene prirode i od one koja ga okružuje.

Koliko vidiš da filmska umetnost može da promeni društvo i učini ga boljim?

Duboko verujem da filmska umetnost može da promeni društvo. Da ne verujem u to, ne bih se bavio ovim poslom. Naše namere pri stvaranju ovog filma su bile iskrene i išle iz dobrog, Bilo nam je važno da film komunicira sa publikom i u tome smo uspeli. Ljudi osećaju empatiju prema našim junacima, prepoznaju sebe i svoje bližnje u njima iako na prvi pogled deluju da su „drugačiji“. Mislim da je film „Kristina” u stanju da donese određenu vrstu promene u percepciji većinske populacije, samo je na nama da se izborimo da ga što više ljudi vidi. Mislim da smo na dobrom putu da se to i desi.

Kada te neko pita gde može da pogleda film Kristina ti odgovoriš?

Uskoro u bioskopima i kulturnim centrima širom Srbije. Distributer za domaće bioskope je Five Stars Distribution, koji kod nas distribuira najnagrađivanije evropske arthouse filmove.

Koji su tvoji filmski planovi za naredni period? Neki novi projekat?

Trenutno imamo da završimo jedan započeti projekat o Milici Tomić, prvoj ženi urednici novina na Balkanu i jednoj od prvih žena sa pravom glasa u Evropi. Film obrađuje period kraja 19. i početka 20. veka u Novom Sadu i Vojvodini o kome se baš ne zna puno u javnosti. Taj projekat je podržan od strane Filmskog centra Srbije na konkursu za nacionalnu temu i u najvećoj meri je namenjen televizijskom prikazivanju. To je takođe projekat koji kombinuje dokumentarno i igrano ali dosta konvencionalnije, drugačije od „Kristine“. To svakako, ni u kom slučaju, ne znači da je manje kvalitetan. Takođe, Milanka radi na novom scenariju, ja već dugo imam želju da dramatizujem jedan roman koji se bavi drugim svetskim ratom ali je o svemu tome još uvek rano govoriti.

Kakvi su tvoji utisci sa Merlinka festivala? Merlinka festival za mene predstavlja prozor u slobodu. Prozor kroz koji se može pogledati kako jednakost i sloboda mogu da budu koherentni. To je zapravo jedini prozor takve vrste u našoj zemlji, zemlja koja je uvek bila koracima unazad kada su u pitanju ljudska prava, stanje i prihvatanje LGBT+ zajednice. Imati dva selektovana filma, kojima su to ujedno bile i svetske premijere, smatram velikim uspehom. Pored specijalne nagrade festivala za najbolji kratki igrani film, najveći utisak je ostavila publika koja sa velikom željom dolazi da gleda kroz pomenuti prozor.

Tebi to nije prvi put da je tvoj film selektovan i nagrađen na Merlinka festivalu? Kada sam se odlučio na one-man-band potez i snimim svoj prvi film na španskom jeziku, Merlinka festival je već tada prepoznao moj rad i nagradio ga za najbolji kratki film. To je bila moja prva nagrada i veliki podstrek da nastavim dalje sa stvaranjem filmova. Eto, nakon pet godina vratio sam se sa dva filma i ponovo dobio nagradu.

Kako je nastao film „Boswellia Sacra“ i šta nam možeš reći o tom filmu?

Film „Boswellia sacra“ je inspirisan istinitim događajem koji se odvijao na teritoriji Republike Srbije 2010. godine. Video sam ogroman potencijal u ekranizaciji ove priče, kako zbog svoje autentičnosti tako i zbog poruke. Možda zvuči pretenciozno, ali želeo sam da napravim film koji do sada nije viđen u sr- pskoj kinematografiji. Ima nečeg posebnog u tome biti pionir. Ovaj film je nastao iz revolta prema nametnutosti. Nametnuto nam je verovanje, po rođenju moramo da pratimo svoj rod i njegovu dužnost u društvu. Po rođenju nam je nametnut i broj, matični broj, gde odmah postajemo dejstvo nekog numerološkog sistema koji kasnije, takođe upravlja našim životima. Nametnuta nam je i religija, želiš ili ne, ti si hrišćanin, katolik, budista, musliman… Kada čovek može da bira ono što želi, ono što oseća? Dozvolimo da ljubav ne bude nametnuta jer jedino tada čovek, kom god rodu pripada, može da oseti svoju svrhu i pripadnost društvu.

Bilo je i pretnji zbog tog filma?

Pretnje su počele nakon objave zvaničnog trejlera filma i spota originalne pesme „Bog od blata“ koju izvodi Duda Buržujka. Interesantno je da su sve pretnje i negativni komentari na YouTube platformi upućeni zbog vređanja i skrnavljenja pravoslavlja kao i nekakvog huljenja na Boga, što je potpuno pogrešno protumačeno ali i očekivano. Iskreno, bilo bi nam svima mnogo lakše kada bismo bili operisani od lažnog morala, dvostrukih aršina i sakrivanja pod velom pravoslavlja. Voleo bih da ljudi ne sude o knjizi po koricama, već donesu sud nakon pročitanog sadržaja.

Koliko je teško producirati i snimati queer filmove u Srbiji?

Izuzetno teško, pogotovu kada si one-manband i radiš sam od ideje, pisanja scenarija, traženja finansija, okupljanja ekipe, produkcije, snimanja pa sve do post-produkcije. Možda je zato bilo potrebno pet godina do ponovnog susreta na Merlinka festivalu.

Španski stvaraoci inspirisali da se bavim umetnošću

Stefan M.

Mladenović

Razgovarao: Predrag Azdejković onodrama „Major i Helena“ je autorski projekat Alekse Jovčića po motivima istoimene knjige Maje Bekčić Petrović u dramatizaciji Divne Stojanov i produkciji Pozorišta „Promena“ i „Oblak“ produkcije. Predstava je rađena po istinitoj priči Helene Vuković - nekadašnjeg majora Vojske Srbije i trans žene. Monodrama je inscenacija njenog života, od prvog osećaja da je devojčica, a ne dečak u patrijarhalnoj porodici, preko pokušaja potiskivanja sopstvenog identiteta u konzervativnom društvu, do sadašnjeg spokoja kada je i fizički postala ono što je oduvek i bila - žena. najdraže od svega, što sam imao toliko predivan tim ljudi oko sebe koji su razumeli moju ideju i radili toliko vredno da sve ispadne onako kako treba. Divna Stojanov (dramaturškinja) je pravila mnogo verzija dramatizacije knjige „Major i Helena“, dodavali smo i Helenin razgovor koji sam vodio sa njom, kao i novinske članke i intervjue koje je imala. Divna je zaista bila vredna i napravila fenomenalan dramski komad. Bilo je mnogo glumačkih izazova, plakanja i sumnji da li će sve biti kako treba i da li sam sposoban da ovo uradim, ali kako se premijera približavala, tako je sve počelo da dolazi na svoje i ja ne mogu biti srećniji.

Kako niška publika reaguje na tvoje filmove? Kako ti uopšte vidiš LGBT situaciju u Nišu?

Za sada su dostupna za gledanje moja prva dva filma. Pročitao sam i čuo dosta komentara, ima tu svega i pozitivnog i negativnog. Meni je izuzetno važno da ti filmovi na ovaj ili onaj način izazivaju nešto kod publike. Ako se bude desilo da nakon gledanja filma publika bude ravnodušna, znaću da sam u velikom problemu. Do tada, nastavljam da radim. Što se tiče LGBT situacije u Nišu, smatram da u tom gradu već godinama ne postoji nikakva aktivnost ni kulturna ni zabavna ni edukativna. Nažalost, izgleda da će tako i ostati.

Trenutno si u Španiji. Šta te je odvelo tamo?

Moja ljubav prema Španiji stvorila se u detinjstvu. Mene su španski stvaraoci inspirisali da se bavim umetnošću, konkretno glumom. Možda je zbog toga i više nego jasno zašto su moja prva dva filma na španskom jeziku. Imao sam ogromnu sreću i divne prijatelje koji su mi pomogli da se preselim za Madrid i počnem studiranje mastera filmske režije koji sam nedavno završio. Trenutno radim na novim projektima i postprodukciji filma „MascotaCupid“ u kome igram pored španske glumice Carmen Mayordomo.

Pored režije ti si i glumio u više serija i filmova?

Gluma je definitivno moja prva ljubav, pa je i logično da kao glumac imam više naslova. Igrao sam u serijama „Jutro će promeniti sve“, „Crveni mesec“, „Narodno pozorište u deset činova“, „Vreme zla“... a uskoro se nadam da ću realizovati i prvi dugometražni film.

Gde možemo da pogledamo tvoje filmove?

Filmovi „Quiero decirte“ i „Lui Lack, tú no tienes la culpa“ se mogu pogledati na YouTube platformi sa srpskim i engleskim titlovima, a nakon prikazivanja na internacionalnim festivalima moći će da se pogledaju još tri naslova „Boswellia sacra“, „Maricón POP“ i „MascotaCupid“.

Šta nam pripremaš za naredni period i kada ćemo opet gledati neki tvoj film na Merlinka festivalu?

Sada imam nekoliko ideja kako za kratki tako i za dugi film. S obzirom da ne volim mnogo da planiram unapred, pustićemo da vreme pokaže koja će ideja prva dobiti ekranizaciju. Voleo bih da do sledećeg ostvarenja koje ćemo videti na Merlinka festivalu nećemo morati da čekamo pet godina.

Kako si došao na ideju da realizuješ monodramu „Major i Helena“?

To se desilo potpuno spontano. Učestvovao sam 2016. kao volonter na jednom projektu u Pančevu, Helena je bila na tom projektu i tu sam je upoznao, čuo njenu priču i bio oduševljen.

Njena priča je za mene otvorila neke nove dimenzije i bila mi je potpuno holivudska. Tad sam još pomislio kako ovo može biti film ili predstava. I, eto, nakon što sam završio glumu na akademiji, odlučio sam da napravim monodramu po nekoj inspirativnoj priči i Helena mi se samo „ukazala“ u mislima i to je za mene bilo to. Pogotvu što, pored toga što je priča zanimljiva, ona je i užasno važna. Bez mnogo razmišljanja sam se bacio u rad na ovoj predstavi.

Da li si monodramu radio u konsultaciji sa Helenom Vuković?