Aleksa Jovčić

Razgovarao: Predrag Azdejković

Kakav je bio put od ideje do realizacije?

Nimalo lak, a u isto vreme toliko divan i vredan. Čitao sam knjigu Maje Bekčić Petrović „Major i Helena“ iznova i iznova i kako sam čitao, tako sam pustio maštu da radi svoje. Koncept predstave je krenuo sam da se rađa. Sve što je bilo u glavi se na kraju i desilo na sceni i to mi je možda

Ja sam nju kontaktirao na samom početku, da joj ispričam svoju ideju i ona je dala zeleno svetlo. Imao sam intervju sa njom, da što više saznam o njenom životu. Učestvovala je u menjanju i prilagođavanju teksta da bi sve bilo prikladno i to je bilo to. Na probe je nisam zvao, jer nisam želeo da imam bilo kakav pritisak u mom kreiranju i stvaranju predstave, a ona je to prihvatila i pustila me. To je malo bio mač sa dve oštrice, jer je mogla ili da se oduševi na generalnoj probi ili da kaže da apsolutno ništa ne valja. Zvao sam je na generalnu probu, jako sam bio uplašen i da budem iskren, malo sam se plašio nje. Ali, Helena je bila oduševljena predstavom i posle toga, strah je nestao i vera u ovaj projekat je bio do neba. Koliko si imao podršku od strane LGBT organizacija u realizaciji ovog projekta? Iskreno, nismo, ali nismo je ni tražili. Stupili smo u kontakt sa jednom organizacijom u nadi da nam malo pomognu oko edukacije da vidimo šta je to važno zajednici da ljudi čuju u vezi ove teme, šta je uvredljivo, a šta ne. Nismo dobili odgovor sa žarom koji smo možda mi očekivali, pa smo odustali. Ali, svakako, ono što je nama bilo bitnije od toga je da glavi akter predstave, He- lena, ovo podrži i da nam iz prve ruke kaže šta je to na šta treba da obratimo pažnju. To je nama bilo najvažnije i najdragocenije.

Danas imamo trend da gej glumci moraju da glume gej uloge, trans glumci trans uloge… Kakav je tvoj stav naročito kada je u pitanju tvoja uloga u monodrami?

Moja profesija je da budem nešto što nisam. To je umetnost mog posla. Zašto bi i LGBTQ+ glumci sebe stavljali u kutiju da moraju da glume samo „sebe“? Gubi se cela poenta glume. Ako se bilo ko iz zajednice nađe uvređenim to kako je neka uloga urađena, onda je to greška glumca, reditelja, dramaturga i ostalih koji nisu dovoljno sebe edukovali i istraživali i napravili stereotipnu ulogu koja može imati loš uticaj na zajednicu. Ali, onda treba upirati prst na taj tim, a ne na celu profesiju i glumu. Ja sam se svojski trudio, istražio i sebe učio, imao sam Helenu, sve sam činio da što bolje generalnoj publici prikažem život trans osobe na što bolji način. Da li si pokušavao da dom za svoju monodramu nađeš u nekom mejnstrim pozorištu? iljan Brdar je mladi književnik iz Novog Sada koji je svoj književni prvenac „U potrazi“ objavio u elektronskom izdanju. Nakon ovog iskustva započinje rad na autobiografskom romanu „Dug povratak kući“ koji je u štampanom izdanju objavila izdavačka kuća „Nova Poetika“.

Nisam pokušavao. Odmah je bila želja da svoju predstavu igram u pozorištu Promena. To mesto mi je dalo potpunu slobodu da radim koliko god dugo ja to želim, bez pritiska i da me niko ne kontroliše kako to treba da izgleda. Mogao sam da radim od osam ujutru do jedan ujutru i da napravim premijeru kada ja budem mislio da sam spreman. Zato je pozorište Promena raj za stvaranje predstave. Ali, sada kada je predstava gotova, neću se buniti da me bilo koje mejnstrim pozorište pozove na gostovanje ili ga prihvati u stalni repertoar. Priča je važna i super je da takva tema dođe u neko veliko pozorište.

Zašto si se odlučio da u predstavu uključiš muziku uživo?

Knjiga „Major i Helena“ je prepuna muzike, panka i Goblina. Nekako mi je bilo potpuno prirodno da ta muzika mora biti u predstavi. Imati bend uživo stvara potpuno drugačiju energiju na sceni, nego da je samo puštena. Prostruji kroz tebe kada zasviraju energično. Drže te u adrenalinu i teraju te da pomno pratiš šta se dešava u predstavi. Bend „Glasovi iz unutrašnjosti“ koji sviraju u predstavi su maestralni i davali su se maksimalno na probama. Imao sam veliku sreću što sam baš na njih naleteo. Pank bend Goblini koje je Helena slušala u mladosti su nekako krucijalni deo priče. Oni su bili uvek tu, ona je uvek tu bila za njih. I ima nečeg jako emotivnog i divnog u tome.

Kakve su reakcije publike i stručne javnosti?

I više nego odlične. Premašena su mi sva očekivanja. Toliko sam dirljivih komentara dobio za predstavu i čak smo uspeli da promenimo mišljenja i otvorimo vidike nekim ljudima. Ja sam toliko dirnut i srećan reakcijama i drago mi je što se godinu dana rada na ovome isplatilo.

Predstava se trenutno daje u Novom Sadu. Kad možemo očekivati gostovanje u Beogradu?

U pregovorima smo, imamo više ponuda za gostovanje u Beogradu. Nemamo još datume, ali uskoro dolazimo. Sve možete ispratiti na društvenim mrežama stranice „Major i Helena“ i „Pozorište Promena“.

Vaša prva knjiga „U potrazi“ objavljena je u digitalnom izdanju zahvaljujući konkursu?

Ta knjiga je u stvari bila samo prvi deo trilogije koju sam planirao, a prva dva dela sam i završio dok treći nikada nisam ni započeo. Razmišljao sam: da li je i koliko dobro poslati neku nedovršenu priču bilo kojoj izdavačkoj kući… Međutim, naišao sam na taj oglas za taj konkurs i rešio sam da oprobam sreću – mada mi je najbolja prijateljica rekla da to možda i nije dobra ideja; ne, nije bila. Mnogo razočaranja je došlo usputno, ali jedina jasnoća koja se javila je: ja to mogu; kao i da mi pisanje ide od ruku jer sam shvatio da je ta moja nedovršena priča bila proglašena za jedan od najboljih romana pristiglih na tom konkursu. Sve ostalo je bila mutivoda puna muljavih laži i prljavština… lost više negativnog, ali to je moja sudbina pa sam se i sa njom, a i sa romanom izborio korak po korak, reč po reč.

U ovom romanu ste se uhvatili u koštac sa veoma ozbiljnim temama kao što su nasilje u porodici, alkoholizam, narkomanija, silovanje, suicid..?

Želim da budem glasniji