Suze teku, suze liju, toksične, kitovske

Piše: Zoran Janković ovlašnih pogleda udarni favorit tu jeste zbilja maestralna Kejt Blančet, na čijim plećima stoji poveći deo prilično skliskog i nezgodnog tereta ovog filma koji počiva na očigledno jednostavnoj premisi. U „Taru“ pratimo kraći period u životu voljenocenjene dirigentkinje svetskog renomea i najvišeg umetničkog kalibra; u pitanju je samosvesna, odvažna, prpošna, glagoljiva i prodorna žena ranijih srednjih godina, a punoću tako postavljenog lika daruje ipak ponajpre sama Kejt Blančet, očito potpuno upućena u sitne i prefinjene valere za kojima je tu ipak neophodno posegnuti kako bi se kreirao i ovaplotio lik koji lako može da se uruši pod bremenom vlastite savršenosti. Takođe jedan od vrhunskih kvaliteta i aduta ovog ostvarenje je Fildova veština sa kojom uvodi nove/dodatne motive i slojeve u tu suštinski jednostavnu i svedenu priču, te negde tokom druge rolne filma saznajemo da glavna junakinja ima sijaset mana, da je sklona oportunizmu i manipulacijama, pa i slepom samoljublju, a kasnije i da je njeno grubo ophođenje prema ranijoj mladoj ljubavnici dovelo i do fatalnog krajnjeg ishoda, što pomenuta „heroina“ dobrim delom filma nastoji da ignoriše, a potom i da relativizuje i minimalizuje svoj udeo u toj tragediji. Lik koji tu tumači Blančet je slika i prilika ovovremenske uprizorene i umivene toksičnosti, što su, pak, neki uzeli za zlo Todu Fildu, koji je optuživan da je u film sa evidentnom glavnim i udarnim ženskim likom diskretno prošvercovao jednako uglađenu mizoginiju, pri čemu je njegova meta očigledno snađene i samoemancipovana lezbijka. Ove optužbe nisu ništa drugo do mlaćenje one poslovične prazne slame, jer ništa osim Woke rigidnosti ne može da bude izgovor za nametanje dileme ’može li / sme li (u filmu) lezbijka da bude prikazana kao neprijatan i negativan lik’. Naravno da može, a posebno ako to stiže u vidu ovako izbrušenog filma, krcatog kinestetskim kvalitetima, koji nas, pritom, podseća i na važnost kontinuiranog prisustva ovakvih dela u kino-ponudi – ambicioznih umetničkih filmova ipak i srednjeg toka, odnosno, dovoljno komunikativnih da prodru i do publike koju isprva nisu ciljali.

Na drugom polu nalazi se film „Kit“ u režiji Darena Aronofskog; i ovaj za nekoliko Oskara nominovan film, predočava nam značajnog američkog autora koji bi da svojim novim delom spoji te dve nominalne oprečnosti – arthaus izraz i svest o potrebi da se gledateljstvu ponajpre u bioskopima ponudi film koji će biti lako pojmljiv i za one koji sinematske vrednosti ne jure na drugu, treću, petu... decimalu. U tom pogledu „Kit“ je sasvim uspeo film; u žiži priče imamo lik profesora kreativnog pisanja koji ne izbiva iz stana, a jedan od glavnih razloga za to je njegova (malo je reći) prekomerna telesna težina (endemski problem u SAD), od par stotina kilograma. Svestan da mu uskoro sleduje neumitna smrt, a uz džangrizavu podršku bolničarke i prijateljice, on nastoji da koliko je to uopšte i moguće izgladi odnos sa ćerkom-tinejdžerkom (gle čuda, pobunjenom, isključivom, ciničnom, drskom...). Što se tematskog okvira interesovanja „Optimista“ tiče, pomenimo da je naslovni lik samozatočeni gej koji nikako ne uspeva da preboli samoubistvo svog dragog, zbog koga je, uostalom, svojevremeno i napustio suprugu i kćerkicu, a koji je, da melodrama bude potpuna, brat te iste privržene bolničarke veoma preke naravi. Dosta rano evidentno postaje pozorišni koren te priče i tog scenarija, te je „Kit“ većim svojim delom (doduše, znalački) raskadrirana pričaonica jasne teatarske predistorije, u kojoj se junaci hvataju za guše u naglašenom, hiperverbalizovanom maniru na koji smo navikli prevashodno u pozorištu. Kvir dimenzija priče jeste dovoljno prominentna, ali u isti mah biva zaturena negde u tom očiglednom motivskom i dramaturškom višku (tu je i mladi propovednik sa tajnom, a onda i dalje ozlojeđena odbačena supruga),te iole usredsređenijem gledaocu postaje jasno da je ovde na prvom mestu reč o filmu oskarovskih pretenzija, da reditelju u ovoj stvaralačkoj mu epizodu nimalo nije stran ni manipulativni, saharinski sentimentalizam. Baš kao što se brzo stiče postojan utisak da će Brendon Frejzer na konto pokazano u glavnoj roli svakako pošteno zaslužiti eventualnog Oskara za glavnu (mušku) ulogu. osta je pokušaja na tom planu i u tom smeru, i, najposle, neosporno je dobro što je tako, ali zapravo, ako ćemo pošteno i u isti mah iskreno, i dalje (a uprkos ovom zastrašujućem obilju ponude u opštijem smislu) je premalo kvalitetnih i konsekventnih serija na kvir-teme koje pokazuju jasan potencijal da transcendiraju i ka brojnijoj i strejt publici, kao što je to bio slučaj sa, recimo, serijama „Queer As Folk“, „Heartstoppe“, „Sugar Rush“ i „Looking“. Dok se to ne iznova ne desi, ostaje nam uglavnom da lovimo kvir elemente, motive, likove na drugu ili treću decimalu, u nadi da se iz tih partikularnosti nekako može stići do često snivane i vazda varljive opštosti.

Srećom, dok se bavimo finesama, ima i valjanih pokušaja tog tipa – na primer, gotovo pa odlična, a svakako silno šarmantna španska serija naziva „Smiley“ (iz ponude Netfliksa) kojoj na putu i ka osvajanju zasluženo što šire publike stoji samo ta jezička odrednica. „Smiley“ uspeva tamo gde su mnogi potklizali – na putu ka cilju koji je osmišljen tako da se stvori serija koja bi u isti mah bila i neprikriveno i nedvosmisleno kvir obojena i određena i nešto što bi mogli da „kon- zumiraju“ i oni potpuno oprečnih identitetskih svetonazora. Možda je najsmislenije krenuti od nešto konkretnijeg sinopsisa – Aleks više nije zaljubljen. Silne je nade polagao u tipa koji će ga tokom samo nekoliko sedmica potpuno sludeti. A Aleks se sa tako nečim ne nosi baš najbolje. Uzima telefon i pokuša da putem govorne poruke izbori pravo na objašnjenje, i ta će poruka dovesti do sasvim neočekivanijih posledica, i to stoga što ju je Aleks greškom poslao Bruni, koga uopšte ne poznaje. Ta sasvim nevina prva greška tek je prva karika u nizu događaja koji će živote te dvojice zauvek promeniti.

Naravno, kristalno je jasno da je ovde reč o jednog od kanonskih, školskih primera zamajaca radnje kakve znamo iz romantičnih komedija (od milja nazivanih i rom-komovi) na uzorku od ovih vek i kusur trajanja istorije filma (a i onda i televizije). I to je sasvim u redu, jer „Smiley“ svoje uporište i svoju snagu iznalazi upravo u brižljivo odabranim i vešto oblikovanim i u širu sliku udenutim opštim mestima, koja su to što jesu – opšta upravo stoga što su lako prepoznatljiva i razumljivo, a što ne čudi jer potiču iz onoga što je univerzalno, čak i na planetarnom nivou. Tu negde stižemo do još jedne značajne odrednice u slučaju ove vrle nove serije (barem na uzorku deset epizoda prve i zasad jedine sezone) – mimo kvir-konteksta, ovo je delo sredine puta, ciljano osmišljeno za što širu publiku, i u tom smislu „Smiley“ je doteran do visokog sjaja, a da, pritom, što je u ovom delu vaganja njenih dometa iznimno značajno, autori ne izneveravaju i ne razvodnjavaju svoj naum, niti suštinu te serije.

Naprosto, „Smiley“ je serija koja je i duhovita i smešna, i koja se junački nosi sa tom nepobitnom jednostavnošću kao višim konceptom, do te mere da ima rezona posegnuti i za onom davnih dana još izraubovanom krilaticom „topla ljudska priča“. Toplotu na stranu, ovo jeste zabavna ljudska priča o ljudima koji se nađu na prekretnici, dakle, u zanimljivoj životnoj situaciji, a

Smiley

na to se nadovezuje britak humor, podosta rafalno brzih dijaloških razmena tog tipa, kao i podosta samoironije – krajnje dobronamerne samoironije prema vlastitim junacima, ali i prema samoizabranom žanru. Gore navedenom sinopsisu (odnosno, njegovom nagoveštaju), treba dodati da Aleks i Bruno nikako (i sasvim prirodno) nisu jedini junaci ove priče, već da je tu još jedan par koji se opire sve jačem utisku da ta veza i zaista prerasta u nešto što se bez mnogo premišljanja može podvesti pod uobičajeno poimanje „para“, a tu je, gle čuda, i brbljiva i odrešita dreg-kraljica uvek u naponu verbalnih i drugih snaga. Seriju krasi i jasan lokalni kolorit i kontekst Barselone, što u asocijativnom smislu budi podsećanja na ono što su na tom planu predočavali, recimo, Almodovar i Pereira, barem u najzabavnijim i najkomunikativnijim im delima.

Zažmurimo li dragovoljno na neporecivu derivatnost, a ona je naprosto nužda kada je serija ovakvog profila i takvih pretenzija u pitanju, „Smiley“ zavređuje brojne pohvale i gotovo pa bezrezervne preporuke. Humor je ubojit, ritam pripovedanja je nepogrešivo sitkomski, izlaganje priče dinamično, a uvođenje novih motiva i tema blagovremeno trasirano, hemija između glavnih akter je neodoljiva, pomalo i viralna, fina je razmera između pooštrijeg humora i opšte dobronamernosti, pominjani španski kolorit je odmereno postavljen i plasiran adut, a vera u sasvim srećan ishod ovde je i na nivou zapleta i priče, i na planu prijema ove zbilja simpatične premijerne serije kod znatno šire zahvaćene publike je sasvim, sasvim osnovana.