Nemam čega da se stidim

piše: Miloš Perišić koji ste nam poslali, odlučio da Vašem romanu, u čijem je sklopu i priča “Rutava Mara”, tematski nije mesto u našem izdavačkom planu za 2023. godinu. To ne znači da nismo prepoznali njegovu umetničku vrednost, već smo sigurni da ćete pronaći izdavača koji će biti rad da objavi takav sadržaj.

Puno sreće u daljoj potrazi, XX

Nije trebalo, ali nisam mogao da ne pitam da li je i moj otac slušao čitanje priče na radiju. Mogao sam da pretpostavim odgovor. Baka kaže da je ceo naredni dan prećutao, i da je tek uveče progovorio. Ona je iskoristila trenutak da ga pita šta misli o priči.

– Šta može normalan čovek da misli. Bolje da ne mislim.

I bolje da ne misli.

– On nas sad sahranjuje žive. Mi se batrgamo da izađemo iz groba, a on baca lopate zemlje po nama.

– Ne verujem da je baš toliko ljudi čulo. – tešila ga je baka.

– Dovoljno njih je čulo, i pročitalo. A i oni što nisu, oni sad pitaju, žele da znaju, da li će biti opet, kada će izaći knjiga. Ne smem da se pojavim među narodom. Sačekaću neko vreme, da zaborave.

Baka nije izmišljala, zaista je to rekao, i ceo novembar i skoro ceo decembar nije hteo nigde iz kuće. „Rutavoj Mari“ baka nije uspela da pronađe mesto u biblioteci u dnevnoj sobi, već je odnela u svoju spavaću sobu. Nju je u suštini bilo stid mog straha od pičke, kaže eurotofobije u nas pre mene nije bilo, i daće Bog da je nikada više i ne bude.

– Ima li gej motiva u drugim tvojim pričama i knjigama? – pita me majka mog najboljeg druga.

– Naravno da ima.

– Htela sam reći, zapravo, da li ima onakvog jezika?

– Nema.

– Onda će možda biti podnošljivije.

– Šta sereš majka! – moj drug se pobunio.

– Ja ne serem, ja vam samo kažem. Razmisli da li je to najbolji način da se boriš za unapređenje tih prava koja su vam uskraćena, da li ćete tako ljudima biti dopadljiviji. Ovo je uglavnom prost svet, ne kapiraju oni to. Bojim se da ovako postižeš suprotni efekat.

Kada sam rukopis u povoju poslao profesoru na čitanje, on se začudio što pred sobom ima gej priču smeštenu u ruralni milje, a ne na beogradski ili novosadski asfalt. Da se podsetimo: „moj“ milje, moj lepi horizont na kome su „kuće male krečene u belo“, u književnosti je zapljuvan za druge teme, i to su stare rezervacije i stalni gosti. Oni se vraćaju da oru prve brazde, da prvi put sa ocem idu na jutrenje, da spavaju sa slugama kako bi obezbedili potomke, da jurišaju na Turke, da čekaju sreću da od sebe samo nagoveštaj da. Ja danas, eto, ne samo što ne poznajem nikoga ko ore zemlju volovima, već nisam sreo čoveka koji sreću čeka. Mahom su svi otišli iz provincije junaštva pune, da je negde potraže, i ostavili iza sebe zamandaljena vrata i kapije. U tim isanjanim dvorištima Srbije južno od Save i Dunava, i na tim opevanim prozorima odavno nema Fati, Zona, Vaski, Simki, Jula i drugih. Sve je zapušteno, zaraslo je u šiblje, staklo je polomljeno. Šumadijska ulična svetla obasjavaju tišinu i odumiranje, neumorno ih obleću noćni leptiri. Kroz jednog takvog dlakavog leptira Milovan Glišić pustio je u srpsku književnost čuvenog vampira, Savu Savanovića, i to u vreme kada je vladao realizam, kao što sam i ja kroz zrno graška pustio jednog seoskog pedera, i to u vreme licemerja – opšteg prikrivanja istine, pretvaranja, nedoslednosti i neuspeha u praće- nju sopstvenih principa. A što da ne pustim? Što bismo ćutali o tome? Seoski peder stariji je od „Miroslavljevog jevanđelja“. Ako niste znali, srpska književnost izmislila je kulturu „kenselovanja“ hiljadugodišnjim odbijanjem da među koricama udahne život makar jednom otvoreno kvir liku. I to malo što su radili Pekić, Selenić, Albahari i ostali, trideset, četrdeset godina kasnije izgleda i nije baš urodilo plodom. Zato, neka smanje doživljaj sa srpskom realističkom pripovetkom, neka se okane Janka Veselinovića, i školske ikone Laze Lazarevića i ostalo što im decu opterećuje prošlošću i etno–moralom kome je davno prošao rok trajanja. Treba da ih opreme za budućnost da ne budu kao roditelji, ne za realnost 19. veka već za ovu savremenu. Da nikada ne idu u pravcu u kom idu mase, da se ne plaše da otvoreno pričaju o svojim traumama i strahovima, da se ne stide da budu drugačiji već da vole sebe takvima kakvi su stvoreni, da ne dozvole da im se ugrozi svest o potpunosti ljudskog bića, da ne prihvataju pakete nacionalnog imidža za muškarce, da im ne kroje kapu tragični junački mitovi o mudima što su kao gajde i o kurcu koji je kao buzdovan. Uvedite „Rutavu Maru“ u čitanke. To je prosta matematika. ifilis je, po svemu sudeći, „uvezla“ posada Kristofera

Kolumba iz Amerike, zajedno sa kakaom, krompirom i duvanom. Od prvih zabeleženih slučajeva u Evropi, krajem 15. veka, ova bolest je izazivala strah i zgražavanje, pre svega zbog pojave dramatičnih promena u izgledu, ali i manifestacije „ludila“ kod pojedinih obolelih. Znalo se da je u pitanju seksualno prenosiva bolest, pa su zbog toga oboleli bili dodatno stigmatizovani kao „nečisti“ i nemoralni. Tako je bilo vekovima, sve do izuma penicilina početkom 20. veka.

Među poznatim istorijskim ličnostima za koje se, prema opisanim simptomima, može pretpostaviti da su preminule od posledica sifilisa su: Franc tom primarne infekcije, se može pojaviti i na mestima gde neće biti uočljiv, u ustima, u vagini ili rektumu. Ranica je bezbolna i prolazi sama od sebe, a isto se dešava i sa osipom u sekundarnom stadijumu infekcije. Simptomi se povuku, ali infekcija ostaje u organizmu. U tercijalnom stadijumu, sifilis može biti prisutan decenijama bez jasnih simptoma, a mogu se razviti i brojne kardiovaskularne i psihijatrijske komplikacije, gubitak vida i sl.

Šuber, Eduar Mane, Fridrih Niče, Oskar Vajld.

Od masovne upotrebe penicilina 40-ih godina 20. veka, ova infekcija, koju izaziva bakterija „treponema pallidum“, je gotovo nestala, ili se bar tako činilo. U stvari, epidemija je „tinjala“, uz sporadične slučajeve detekcije bolesti kod osoba, koje su se obraćale lekaru zbog simptoma: ranice na genitalijama ili ospa.

Šankr je bezbolna ranica, obično u genitalnoj regiji ili ustima, koja se javlja nakon par dana do par nedelja od izlaganja, kada se još uvek ne može potvrditi testom. Osip po šakama, stopalima i telu, simptom je sekundarnog stadijuma sifilisa i pojavljuje se između četvrte i desete nedelje od inficiranja.

Ako ne koristite kondom pri oralnom seksu, a Vaš partner i Vi niste testirani na sifilis, onda je jako važno da obavite testiranje zajedno. Ako imate više partnera, preporučuje se i češće testiranje, na 3 do 6 meseci.

Međutim, većina lekara nije videla pacijenta sa sifilisom decenijama, pa većina ne uzima u obzir ovu bolest, ne prepoznaje simptome i ne zna protokol lečenja. Da je to zaista tako, potvrđuje iskustvo brojnih naših korisnika u Potentu i dr Milana Bjekića, specijaliste u Gradskom zavodu za kožne i venerične bolesti u Beogradu. Svedočimo pogrešnim dijagnozama, propisivanju pogrešnih lekova, čak i pogrešnih doza. Dešava se i da osoba doživi stigmu od strane zdravstvenih radnika koji su slabo upoznati sa ovom tematikom, pogotovo u malim sredinama. Zato nije retkost da osobe sa ovim problemom, pomoć traže u zdravstvenim ustanovama i udruženjima u većim gradovima.

Sifilis

Sifilis se lako se prenosi, a jednom izlečena infekcija ne stvara imunitet, pa je moguće zaraziti se ponovo. Da bi došlo do infekcije, dovoljno je da tokom intimnog odnosa dođe do prenosa jedne jedine bakterije. Kondom štiti od sifilisa, ali to podrazumeva korišćenje i tokom oralnog seksa. Kažemo da sifilis „obožava“ oralni seks jer je to čest način prenosa. Šankr, kao prvi simp-

Inficirane osobe mogu imati glavobolju, groznicu, alopeciju i druge simptome. Zbog čestih atipičnih prezentacija, sifilis u medicini nazivaju „veliki imitator“.

U Srbiji je, tokom prethodne decenije, primećen porast oboljevanja od sifilisa, najpre kod osoba koje žive sa HIV-om, tokom redovnih šestomesečnih kontrola, a onda i kod drugih muškaraca koji imaju seks sa muškarcima. Vremenom je rasla svest o riziku od oboljevanja u ovim populacijama, pa je rastao broj testiranih i dijagnostikovanih. Sifilis se tokom istorije bio povezivao sa seksualnim radnicama i „ženoljupcima“, a danas sa gej muškarcima. Ovakvo targetiranje stvara utisak da opšta populacija nije ugrožena. Međutim, odsustvo dokaza o prisustvu sifilisa u heteroseksualnoj populaciji, nije dokaz o odsustvu epidemije. Naši ginekolozi retko upućuju žene na testiranje na polno prenosive infekcije, uključujući i HIV, dok sifilis potpuno zanemaruju, čak i kod trudnica. Veliki problem u lečenju sifilisa je hroničan višegodišnji nedostatak depo penicilina koji je lek izbora. Radi se o ampuliranom leku koji se, po domaćem zakonu, ne prodaje u apotekama, ali ga mogu nabavljati zdravstvene ustanove, koje iz još uvek nepoznatih razloga, to ne čine, pa se ljudi obraćaju Potentu za pomoć.

U 2020. u Potentu je 60 gej muškaraca imalo pozitivan rezultat testa na sifilis. U Gradskom zavodu za kožne i venerične bolesti dijagnostikovano je 166 slučajeva sifilisa kod 159 muškaraca i 7 žena. Sifilis u trudnoći može izazvati pobačaj, defekte ploda, ili smrt deteta.

Stigma je gorivo svake epidemije. Predrasude, neznanje i strahovi održavaju tabue, otežavaju pristup zdravstvenim uslugama, što dovodi do odlaganja lečenja i daljeg širenja infekcije. Strah od osude, kod nekih ljudi ide toliko daleko, da se pojedinci ustručuju da obaveste sve svoje partnere i partnerke o polnoj infekciji koja im je dijagnostikovana. Ne treba direktno povezivati promiskuitet sa sifilisom, niti stigmatizovati čitavu populaciju. Mali procenat gej populacije sa rizičnom seksualnom praksom, ima sklonost ka češćem sticanju polnih infekcija. Naša praksa pokazuje da sifilis stiču i osobe koje ne menjaju često seksualne partnere i koriste kondom pri analnom seksu. Sa druge strane, govorimo o jednoj lako izlečivoj bolesti, koja ne mora ostaviti nikakve zdravstvene posledice ako se otkrije na vreme. Zato je naš cilj da što veći broj gej ljudi shvati da pored upotrebe kondoma, treba da praktikuju i redovno testiranje na sifilis kao i na HIV, kako ne bi ugrozili svoje zdravlje i zdravlje svojih partnera/partnerki.

U Potentu je testiranje na sifilis brzim testovima je anonimno i besplatno, a zakazuje se putem sajta www.potent.org.rs/gej. Osobe koje su imale sifilis u prošlosti, ne mogu biti testirane brzim testovima, već je potrebno da VDRL test iz venske krvi rade u zavodu ili privatnoj laboratoriji. Sifilis povećava šansu za sticanje HIV infekcije 5 puta, pa se zato savetuje testiranje U slučaju negativnog rezultata testa na HIV, svim osobama koje su imale sifilis, savetuje se upotreba PrEP-a, uz redovno testiranje na 3 meseca.

Autor je izvršni direktor Potenta

Vodič kroz gej Srbiju akazo jedna

- Vidi na šta ličiš

- Odluči se, jesi muško ili žensko

- Šta ti kažu majka i otac kad te vide

- Džabe se šminkaš, kad imaš konjsku facu da oni na to ne gledaju samo kao na nešto što je privlačno, već kao na nešto što nosi određenu vrednost.

Ovo su samo neke od uvredljivih poruka koje sam dobijao u proteklih par godina. Neko bi pomislio da ovakav tip poruka stiže na Fejsbuku i/ili Instagramu, gde strejt populacija dolazi u dodir sa ljudima poput mene. Međutim, iako je tamo uvredljivih poruka bilo, njihov broj je zanemarljiv.

Sve gore navedene poruke dobio sam ni manje ni više, nego na aplikacijama za upoznavanje, koje su namenjene - gej populaciji! Dakle, određeni gej ljudi (da ne kažem pederi) iz nekog, meni nepoznatog razloga, imaju potrebu da napadaju i vređaju druge gej ljude, zbog nečega što se njima lično ne dopada.

Sasvim je u redu da neko ima svoj tip muškarca i određene vizuelne karakteristike koje određeni treba da ispuni. Ja prvi imam i vrlo sam probirljiv po tom pitanju. Pa ipak, kada mi poruku pošalje neko ko mi se ne dopada, nemam želju da ga vređam (pogotovo na osnovu fizičkog izgleda), već se trudim da odbijem na fin način. Isto tako, na tim aplikacijama sam se nagledao bukvalno svega i svačega, pa ipak nikad nisam dobio potrebu da osobi koju ne poznajem, a čije mi se fotografije ne dopadaju, uputim neki ružan komentar. Ako mogu nešto da pohvalim, pohvaliću, ako ne - teram dalje.

Da to malo pojednostavim. "Strejt looking gej tip" ima veću vrednost od feminiziranog pedera. Pa još našminkanog i u štiklama. To nije pravo muško i kao takav treba da ne postoji/ubije se/ne eksponira to javno.

Činjenica koju sam shvatio tokom prethodnih godina komunikacija sa raznoraznim muškarcima je to da mnogi od njih smatraju da svet i ljudi oko njih treba da se prilagode njihovim vizijama. Dakle, ako on želi nešto od mene, a ja to ne želim, onda ja to ipak treba da uradim, da zadovoljim njegove potrebe. Ako se njemu neko/nešto ne dopada, to ne treba da postoji.

S obzirom na to da sam odavno autovan, navikao sam na homofobiju gde god se okrenem. Ipak, homofobija na gej aplikacijama za upoznavanje me je ipak iznenadila. To su ljudi koji se nose sa istim problemom kao i ja (mada, možda mnogi od njih ipak ne, jer su „strejt looking“, pa ih niko ne napada po ulicama iz čista mira). Nekako bih očekivao, ako već ne možemo da razumemo jedni druge (što je opet donekle valjda u redu), da se bar međusobno ne napadamo.

Homofobično vređanje na gej aplikacijama

Homoseksualna

Homofobija

Piše: Filip Obradović

Razmišljao sam zašto je to tako. Zbog čega neko vidi moj profil i moje fotografije i dobije potrebu da mi pošalje ružne poruke? Da li se nakon toga oseća bolje? Da li misli da će promeniti nešto u mom životu? Da li očekuje da ću ja prestati to da radim samo zato što se njemu to ne dopada? Da li razmišlja o tome da sam ja možda neko ko se potencijalno teško nosi sa takvim porukama i ko zbog toga može sebi da naudi?

Primetio sam da postoji jedna određena grupa muškaraca koju privlači taj tzv. „strejt look i ponašanje“. To je samo po sebi okej, dokle god je u pitanju privlačnost ka određenom tipu. Ono što sam primetio kod velikog broja njih jeste to

Shvatio sam da mogu da ih podelim u nekoliko kategorija.

Prva kategorija su oni koji bi želeli da rade to što radim ja, ali nemaju hrabrosti. Dakle, privlačno im je da se šminkaju, nose štikle, žensku garderobu, ali prosto ne smeju to da rade, jer se previše boje reakcija okoline. Nisu dovoljno jaki da se s tim nose, pa im onda smeta kada neko drugi jeste.

Druga kategorija su oni koji bi želeli nešto sa mnom, ali su na osnovu opisa mojih profila (koji su vrlo jasni i precizni, jer znam šta me zanima i šta tražim), shvatili da nemaju šanse. Dakle, kiselo grožđe. Valjda je to neki lični mehanizam, da kada nešto/nekog ne možeš da imaš, onda bar možeš da ga izvređaš. Ne znam kako to funkcioniše, jer ja nisam takav, ali valjda im bude malo lakše.

Treća kategorija su ovi „strejt looking“ tipovi koji na takav izgled gledaju kao na vrednost. Okej je da si gej, dokle god ne izgledaš i ne ponašaš se tako. Čim se vidi, to je bruka i sramota (mada, mogao bih zaseban tekst da napišem o tim istim „strejt looking“ tipovima koji vrckaju dupetom u Musku svake subote, ali to se valjda ne računa kao javna površina). Mislim da je ovo kategorija koja ima sličnosti sa prvom. Dakle, oni možda ne žele da izgledaju kao ja, ali žele tu vrstu slobode koju ja imam zato što sam u potpunosti to što jesam. Mislim da se ljudi koji nisu autovani često teško nose sa onima koji jesu, pa im onda to valjda smeta, i zbog toga dobiju potrebu da vređaju. Možda ti je lakše u životu kada izvređaš nekog ko je uspeo nešto što ti nisi, otkud znam.

Poslednja kategorija su jednostavno hejteri. Njih ima, bez obzira na orijentaciju. Prosto su nezadovoljni svojim životima i generalno idu redom i pljuju po svemu i svakome po kome može da se pljune. Nije bitno šta, ko i zašto, važno da se pljune. To im valjda daje neki osećaj moći.

Kada sam ponudio temu za ovaj broj, dobio sam odgovor „ja često govorim da nama homofobi nisu ni potrebni koliko se međusobno mrzimo i ponižavamo“. Kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da u ovoj rečenici zapravo ima mnogo istine. U poslednjih nekoliko godina, iako živim u Srbiji (doduše, krećem se uglavnom po Novom Sadu i Beogradu, pa možda to nije baš najrealniji presek stanja), mnogo manje homofobije doživljavam na ulici od strejt ljudi, u odnosu na gej ljude po aplikacijama.

To su takođe gej ljudi koje često društvo vređa, ponižava, osuđuje, odbacuje. Trebalo bi da znaju kakav je to osećaj. Pa ipak, iako znaju, to ih ne sprečava da taj isti osećaj prenesu na nekoga dalje, i to u okviru zajednice gde bi taj neko trebalo da se oseća prihvaćeno, jer je to uostalom i njegova zajednica.

Ne moramo svi da se volimo, naravno. Ja prvi imam raznorazna negativna mišljenja o različitim tipovima i ponašanjima gej ljudi, i na njih imam pravo. Ali nemam pravo da nekoga napadam zbog izbora koje pravi u svom životu, samo zato što se meni ne dopadaju. Tako da, naučite se da imate pravo na vaše majući u vidu stereotip da se gej muškarci druže samo sa drugim gej muškarcima ili sa ženama, često previđamo da mnogi od njih za najbolje prijatelje mogu imati i imaju strejt muškarce. Samim tim, često nismo ni svesni koliko snažni, ali i kompleksni mogu biti takvi odnosi i kakve sve izazove nose sa sobom, od komplikacija do benefita. identiteta u Americi, strejt muškarci sa mnogo manje stida stupali u seksualne odnose sa drugim muškarcima, u situacijama u kojima su im ženske partnerke bile nedostupne. Promena se desila sredinom 20.veka kada je takvo seksualno ponašanje postalo povezano sa gej identitetom, odnosno smatrano kriminalnim i bolesnim. Kao rezultat tog povezivanja ponašanja i identiteta, intimnost između strejt i gej muškaraca otišla je u ilegalu, dok je platonsko druženje postalo go-

Sumnja u mogućnost ostvarivanja iskrenih i jakih prijateljskih veza između gej i strejt muškarca, ekvivalentna je onoj koja postoji kada su u pitanju muško-ženska prijateljstva, zato što uvek kada postoji mogućnost seksualne privlačnosti mi dovodimo u pitanje postojanje istinskog platonskog odnosa. S tim u vezi, ono što bi se moglo izdvojiti kao jedna od najčešćih prepreka platonskoj intimnosti između gej i strejt muškarca, kao i među muškarcima generalno, jeste upravo strah od homoseksualnosti. Postoje brojna istraživanja na zadatu temu koja pokazuju kako mnogi muškarci heteroseksualne orijentacije imaju problem sa ispoljavanjem platonske, odnosno prijateljske, intimnosti sa drugim strejt muškarcima, zato što im pogrešno usvojena uverenja šalju signal kako ih taj oblik intimiziranja udaljava od muževnosti koju bi, po difoltu, trebalo da demonstriraju. Takvima je posebno nezamislivo da pored sebe imaju gej prijatelje, pogotovu ako je u njihovoj svesti uključena i zabrinutost da će ljudi sa strane i njih percipirati kao gejeve, samo zato što se druže sa nekim ko je takav. Ovaj strah se javlja i kod liberalnijih strejt muškaraca koji nemaju problem sa činjenicom da je neko u njihovom okruženju gej, ali imaju problem sa tim da razviju bliskost sa takvom osobom. Mnoge od njih ne brine samo percepcija drugih, već i strah da bi se njihov blizak prijateljski odnos mogao preobraziti u seksualnu privlačnost, bilo sa jedne, bilo sa druge strane.

Da li je moguće?