I LINGUAM LATINAM MECUM DISCETIS

Tranio sum, servus, vafer et astūtus. Plautus me invēnit. Per totum hunc librum vos comitābor.

LINGUAM LATĪNAM MECUM DISCĒTIS

Постарији атински трговац (овде senex), који је оставивши својевремено сина код куће отишао у Египат, где је тргујући провео три године, враћа се у Атину. Кућни роб Транион види како се старац искрцава с брода. Трговчев син је у међувремену потрошио највећи део очевог новца, приређујући забаве за друштво и нову девојку. Транион одлучује да онемогући оцу улазак у кућу, где управо траје једна од пијанки, и најпре закључава улазна врата. Отац се чуди што су врата закључана и узалуд куца... (Отац – прорачунати „бизнисмен” и обично тврдица, расипни и неодговорни син и лукави и сналажљиви роб, који решава проблеме у корист сина, чести су ликови у Плаутовим комедијама.)

Senex (secum loquitur): Habeo gratiam magnam, Neptūne, tibi quod triennio post salvus advenio domum! (conāturaperīre ianuam). Sed quid, occlūsa ianua est! Pultābo. (ianuam pultat)

Tranio (senem aggreditur): Ere, salve! Gaudeo quod salvus advenisti domum.

Senex: Cur ianua occlūsa est? Cur nemo respondet? Quando ego domum ingrediar? Quando meum complectar filium?

Tranio: Eho, an tu tetigisti has aedes?

Senex: Tetigi... pultāvi!?

Tranio: Indignum facinus fecisti!!! Fuge, obsecro, ab aedibus!

Senex: Quid loqueris, perfide?

Tranio: Septem menses nemo natus hanc domum ingressus est. Omnes emigravimus.

Senex: Mentīris, scio.

Tranio: Hic capitāle scelus factum est. Hospes necāvit hospitem; iste, ut opīnor, qui tibi has aedes vendidit, aurōque hospitis est potītus.

Senex: Cur talia suspicamini?

Tranio: Dicam, nam oculis meis omnia vidi. Post cenam illo die omnes condormivimus; lucernam forte oblītus eram exstinguere... Tum subito exclāmat ille...

Senex: Quem dicis?

Tranio: Illum qui sexaginta ante annis mortuus est, occīsus, inepte sepultus in aedibus. Quae hic monstra fiunt... Non audeo loqui! Nimium terribile est!!!

His Tranio fallaciis usus est, itaque senem decēpit. Senex domum ingredi non est ausus. Sic et convivium non est intermissum.

РЕЧНИК

aggredior, 3. aggressus sum – напасти некога aperio, 4. -rui, -rtum –отворити, открити astūtus, 3 – лукав, домишљат audeo, 2. ausus sum – смети, усудити се aurum, -i, n. – злато capitālis, -e – главни, смртни comitor, 1. comitātus sum – пратити, следити complector, 3. complexus sum – загрлити, обухватити condormio, 4. -īvi, -ītum – уснути, заспати conor, 1. conātus sum –покушати convivium, -i, n. – гозба, част decipio, 3. -cēpi, -ceptum – узети; залуђивати, преварити eho – е! еј! erus, -i, m.–домаћин; господар, газда emigro, 1. -āvi, -ātum – иселити се, селити се exclāmo, 1. -āvi, -ātum – викати, викнути exstinguo, 3. -stinxi, -stinctum – угасити facinus, -oris, n. – дело, чин, злочин fallacia, -ae, f. – превара, лукавштина forte – случајно gaudeo, 2. gavīsus sum – радовати се, веселити се gratiam habēre – бити захвалан hospes, -itis, m. – гост indignus, 3 – недостојан, неприкладан, ружан inepte – незгодно, неприлично ingredior, 3. ingressus sum – ући, улазити intermitto, 3. -mīsi, -missum – прекинути loquor, 3. locūtus sum – говорити mentior, 4. mentītus sum – измислити, лагати monstrum, -i, n. – чудовиште, наказа morior, 3. mortuus sum – умрети nimium – сувише obliviscor, 3. oblītus sum – заборавити obsecro, 1. -āvi, -ātum – молити, преклињати occīdo, 3. occīdi, occīsum – убити, посећи occlūdo, 3. -si, -sum – затворити opinor, 1. opinātus sum – мислити, слутити perfidus, 3 – неверан, непоштен; perfide – лукавче, лијо Plautus, -i, m. – Плаут, славни римски писац комедија potior, 4. potītus sum (+ абл. или ген.) – присвојити нешто, докопати се pulto, 1. -āvi, -ātum – лупати, ударати quod –што, јер scelus, -eris, n. – злочин senex, -nis, m. – старац sic – тако, овако suspicor, 1. suspicātus sum – сумњати, нагађати talis, -e – такав, овакав, онакав tango, 3. tetigi, tactum – такнути, дирнути terribilis, -e – страшан, ужасан Tranio, -ōnis, m. – Транион, лик из Плаутове комедије triennium, -ii, n. – три године ut –како, као, као што utor, 3. usus sum – употребити, служити се, окористити се (+ абл.) vafer, -fra, -frum – лукав, превејан

ГРАМАТИКА

Инфинитив презента пасивног Депонентни глаголи Семидепонентни глаголи Глагол fio, fieri, factus sum

ИНФИНИТИВ ПРЕЗЕНТА ПАСИВНОГ

И у латинском и у српском језику инфинитив је нелични облик и стога он не може самостално да чини предикат. Најпознатији нам је инфинитив презента активног, други облик који се на

води у речнику. У том облику опажамо презентску основу глагола и одређујемо којој конјугацији припада. Јавља се и инфинитив презента пасивног, који се на српски преводи као пасив. Добија се додавањем наставка -ri на презентску основу глагола I, II и IV конјугације, односно наставка -i за глаголе III конјугације (осим код глагола III конјугације на -io, којима је инфинитив презента пасивног једнак презентској основи).

Глагол

specto, 1. spectāvi, spectātum moneo, 2. monui, monitum

cano, 3. cecini, cantum cupio, 3. cupīvi, cupītum audio, 4. audīvi, audītum

Инфинитив презента активног

spectāre – посматрати monēre – опомињати

canere – певати cupere – желети audīre – слушати

Инфинитив презента пасивног

spectāri – бити посматран monēri – бити опомињан

cani – бити певан cupi – бити жељен audīri – бити слушан

ДЕПОНЕНТНИ ГЛАГОЛИ(VERBA DEPONENTIA)

Депонентни глаголи углавном имају само пасивне облике, али њихово значење је увек активно. Таквих глагола има у свим конјугацијама и, као сви глаголи с активним значењем, они могу бити прелазни и непрелазни. Наводе се у три облика: 1. лицу једнине презента (нпр., conor – покушавам); инфинитиву презента (нпр., conāri – покуша(ва)ти); 1.лицу једнине перфекта (нпр., conātus sum – покушао сам). I конјугација: hortor, hortāri, hortātus sum – храбрити, бодрити

II конјугација: polliceor, pollicēri, pollicitus sum – обећавати

III конјугација: labor, labi, lapsus sum – падати; тећи patior, pati, passus sum – трпети, подносити; допустити loquor, loqui, locūtus sum – говорити

IV конјугација: partior, partīri, partītus sum – делити

Императив се гради тако што се на презентску основу додају наставци за 2. лице једнине (-re) односно множине (-mini).

Инфинитив през. активног

hortā-ri

pollicē-ri lab-i pat-i loqu-i partī-ri

Императив, 2. лице сг.

hortāre

pollicēre labere patere loquere partīre

Императив, 2. лице пл.

hortamini

pollicemini labimini patimini loquimini partimini

Tigris et Euphrātes amnes per Mesopotamiam labuntur. Реке Тигар и Еуфрат теку кроз Месопотамију.

Pirātae ingentem praedam inter se partientur. Пирати ћеподелити међу собом огроман плен.

Stultum est sortem suam lamentāri. Глупо је оплакиватисвоју судбину.

Magnum praemium tibi pollicitus sum. Обећаосамти велику награду.

Bonam viam, eque, sequere! Коњу, прати добру стазу!

Партицип перфекта депонентних глагола често се преводи глаголским прилогом прошлим (-вши).

Hannibal Alpes transgressus in Italiam contendit. Прешавши преко Алпа, Ханибал се упутио у Италију.

СЕМИДЕПОНЕНТНИ ГЛАГОЛИ (VERBA SEMIDEPONENTIA)

Код семидепонентних глагола времена презентске основе имају активне облике, док су код времена перфекатске основе (перфекат, плусквамперфекат и футур II) облици пасивни, али им је значење активно. Семидепонентни глаголи наводе се, као и депонентни, у три облика: 1. лицу једнине презента (нпр., audeo – усуђујем се); инфинитиву презента (нпр., audēre – усудити/усуђивати се); 1. лицу једнине перфекта (ausus sum – усудио сам се).

Остали семидепонентни глаголи: gaudeo, 2. gavīsus sum – радовати се; soleo, 2. solitus sum – имати обичај; (con)fīdo, 3. (con)fīsus sum – уздати се; diffīdo, 3. diffīsus sum – не уздати се.

Quamquam classem habēbant, non ausi sunt proelium committere. Премда су имали флоту, нису се усудили да започну битку.

ГЛАГОЛ FIO, FIERI, FACTUS SUM

Глагол fio, fieri, factus sum (постајати, настајати, бивати) припада групи глагола који имају посебну промену (као и глагол esse). По грађењу облика, с изузетком инфинитива презента, припада семидепонентним глаголима.

Презент

Имперфект Футур I Перфект Плусквамперфект Футур II

fio, fis, fit –, –, fiunt fiēbam, fiēbas... fiam, fies... factus, -a, -um sum... factus, -a, -um eram... factus, -a, -um ero...

Овај глагол нема неке облике (нпр. 1. и 2. лице. мн. презента, императив), а неке позајмљује од глагола esse и facere.

Nemo fit casu bonus. Нико не бива добар случајно.

Brutus primus consul factus est. Брутјепостаопрвиконзул.

Глаголfieri такођезамењује пасивне обликеглаголаfacere.Нпр., certiōrem facere – обавестити; certior fieri – битиобавештен.

Senatores certiōres facti sunt de militum seditiōne. Сенаторисуобавештениопобунивојника.

ЗАДАЦИ

I.Преведитедате реченице насрпскијезик. 1. Vincere scis, Hannibal, victoria uti nescis. 2. Invidi aliōrum calamitatibus gaudēre solent. 3. Nemo mortalium deus fieri potest. 4. In agro terrae motus horribilis factus est. II.Преведитереченице налатинскијезик: 1. Старац ће покушати да отвори врата. 2. Заборавили смо да напишемо писмо. 3. Шта говорите, зашто лажете?

Римска комедија – палијата

Први век старе ере најчешће називамо златним добом римске књижевности, јер управо тада своје највише домете остварују жанрови поезије и прозе. Са драмом је ситуација нешто другачија: трагедија и комедија у Риму процват доживљавају читав век раније, дакле, у II веку пре нове ере.

Свој специфичан назив – fabula palliāta, римска комедија дугује чињеници да њени главни представници, Плаут, Цецилије и Теренције, у ствари обрађују и свом времену прилагођавају већ постојеће грчке комедије из тзв. новоатичког периода. Тако ликови носе грчка имена, радња се најчешће збива у Атини, а глумци су одевени по грчкој моди, уз неизбежне огртаче који у римској верзији носе назив pallium, па отуд и име fabula palliāta.

Попут данашњег биоскопа, телевизије или интернета, позоришне представе су некада биле веома популаран вид забаве, али и начин стицања образовања. Организатор једне позоришне представе у Риму био је dominus gregis, нешто попут данашњег менаџера, који је уједно био и главни глумац и предводник позоришне трупе. Он је сарађивао с посебним представницима власти задуженим за организацију свих могућих светковина (данас улогу најближу тој има министарство културе) и уз њихову помоћ прикупљао добровољне новчане прилоге неопходне за постављане једног комада на сцену. Улаз је за публику био бесплатан. Dominus gregis је откупљивао текст од аутора, па овај након тога не би зарадио ништа од саме представе (сем славе и популарности), али не би сносио ни трошкове у случају потпуног неуспеха. Глумачка трупа је обично бројала 6–8 чланова, махом робова или ослобођеника, искључиво мушкараца који су играли и женске улоге.

Позоришна сезона се у Риму поклапала с периодима посебних верских светковина и игара које су тим приликама одржаване: – у септембру, у време римских игара (Ludi Romāni), посвећених Јупитеру, – у новембру, у склопу плебејских игара (Ludi plebēii), поново посвећених Јупитеру, – сваког јула, за време светковина посвећених Аполону (Ludi Apollināres) и – у априлу, поводом празника у част Велике Мајке (Magna Mater), када су организоване тзв. Ludi Megalenses.

Прву праву зграду позоришта (theatrum) подигао је Помпеј, тек 55. год. пре нове ере. До тада су представе извођене на импровизованим и привременим позорницама од дрвета. Публика је стајала Позориште у Басри (данашњи Јордан) изграђено почетком II века н. е. или доносила сопствене столице. Нешто касније су придодата и дрвена седишта за гледаоце (cavea). Позорница (scaena) својом сценографијом је у највећем броју случајева дочаравала призор градске улице с фасадама неколико кућа. Улази кућа су уједно били и пролази до малених одаја за пресвлачење и припрему глумаца. Уобичајен детаљ на сцени био је и олтар, вероватно посвећен Аполону као заштитнику уметности. Поуздано се зна да је у нешто каснијем периоду постојала и позоришна завеса (aulaeum), која се подизала и спуштала на почетку и крају представе.

Будући да настаје по моделу новоатичке комедије, палијата из ње преузима већ постојећу галерију ликова, с њиховим шаблонизованим костимима и маскама. Неизбежни јунаци римске комедије тако постају Senex, Adulescens и Servus. Senex је строги и џангризави старац, обично незадовољни отац неког младог расипника или женскароша. Није га тешко замислити: на позорници носи белу перику, маску вечито забринутог или љутитог израза, дугачку тунику и огртач од јефтиног материјала у жућкасто-браон тоновима.

Adulescens је наивни, лакомислени и обавезно заљубљени младић. У сталном је генерацијском сукобу са оцем, који га кори због нерада, трошења новца или безглаве заљубљености у девојку, која је по правилу куртизана, или му је из других разлога недоступна. Радња римске палијате увек подразумева силне љубавне перипетије, али има неизоставан happy end. Adulescens носи далеко раскошнији и отменији костим и црну перику.

Servus је виспрени и враголасти роб, подсмешљиви мајстор преваре и саветник неискусног младића. Он својим мрежама лажи и урнебесних сплетки води и усмерава радњу римске палијате – све до срећног завршетка, при чему и сам успева да с пуно шарма умакне заслуженој

казни. Носи кратку тунику, црвену перику, лакрдијашку маску и pallium пребачен на раме, да би му хитре руке биле увек слободне.

Женски ликови имају мањег удела на сцени и далеко су блеђи. То су углавном meretrix (куртизана), matrōna (римска госпођа) и ancilla (робиња). За разлику од скромног костима робиње, прва два лика носе богате одоре боје злата (да се подвуче њихова похлепа) и ништа мање раскошан накит.

Ваља поменути и споредне ликове: паразита, кувара, војника и друге, које су обично тумачили исти глумци, играјући две улоге истовремено.

Тит Макције Плаут, из умбријског града Сарсине, живео је од 254. до 184. год. старе ере и био најзначајнији писац римске палијате. Мало је веродостојних података о његовом животу. Вероватно је измишљена прича да је каријеру започео као глумац и своју на тај начин зарађену уштеђевину уложио у неки пропали трговачки подухват. Тако је био принуђен да мукотрпно ради у млину, у слободно време пишући комедије, што му на концу доноси велику славу и материјалну сигурност.

Сачувано је двадесетак Плаутових палијата, од којих су најзначајније: Амфитрион (Amphitrio), Магарци (Asinaria), Ћуп (Aulularia), Заробљеници (Captīvi), Епидик (Epidicus), Авети (Mostellaria), Лажа (Pseudolus) и Хвалисави војник (Miles gloriōsus). Плаут остаје упамћен као велики мајстор језика који се није устручавао да комедије зачини масним уличним жаргоном. Био је изузетно талентован и духовит, а истовремено и популаран писац (данас би се чак рекло и комерцијалан). Извршио је снажан утицај на комедиографе и драмске ауторе каснијих периода. Посебно треба поменути имена попут Шекспира и Молијера, који своје чувено дело Тврдица пише по узору на Плаутов Ћуп. На исти начин настаје и комедија Кир Јања Јована Стерије Поповића.

Пред нама је призор из Плаутовог дела Авети (Mostellaria). Сам почетак комедије има класичан љубавни заплет: вешти и домишљати роб Транион помаже свом младом господару Филолаху да освоји наклоност девојке за којом чезне. Намћорасти младићев отац Теопропид је на путу, а син за то време организује даноноћне забаве и нештедимице расипа његов новац. Изненадни очев повратак сасвим баца у запећак љубавну ноту заплета и место уступа Транионовој невероватној вештини лагања. Лукави роб успева да комично наивног старца убеди како су му кућу запосели духови, и на тај начин одлаже његово непријатно сазнање да га је син довео до ивице банкрота. Читава превара је на крају, наравно, обелодањена, али, по лепом обичају римске палијате, прича има већ очекивани повољан исход.

Призор из комедије, рељеф у печеној глини