II QUIS URBEM ROMAM CONDIDIT?

QUIS URBEM ROMAM CONDIDIT?

Quaerētis fortasse, discipuli: Quis urbem Romam condidit? Respondēbo, si vultis audīre. Tu, qui audīre non vis, tace tamen, quia plurimi volunt. Sed quis vestrum est qui non vult audīre? Omnes volumus omnia scire et audīre. (Aut fortasse nolunt quidam stultiōres?!) Sed nemo fatebitur se stultum esse. Ego certe malo multa scire et narrāre quam nescīre et tacēre. Ergo, quia omnes vultis me narrāre, narrābo. Vos autem, qui mavultis nescīre quam scire, nolīte ceteros impedīre; sin aliter dicēmus vos molestos esse. Sed nemo putat se molestum esse... Ergo...

c, c, c, tantae molis erat Romānam condere gentem.

Scio me nihil scire. Revertar, cum haec omnia didiceritis…

Према античкој традицији, Рим су основали потомци тројанског принца Енеје, тачније његовог сина Асканија – Јула. Пошто су Троју, моћан и богат град на западној обали Мале Азије, заузели и уништили Грци, једна група тројанских избеглица допловила је под вођством Енеје у Италију после много лутања и невоља које су их на путу сналазиле.

Римски песник Вергилије написао је Енеиду, еп у коме се описују доживљаји тројанског јунака Енеје, његова лутања Средоземљем, његов долазак у Италију, као и савези и борбе с тамошњим владарима.

Narrat Vergilius Aenēam, deae Veneris filium, ob Iunōnis iram in multa pericula adductum esse. Vi ventōrum de Sicilia aliquando ad litora Africae iactum esse ibīque amōre Didōnis, regīnae Carthaginiensium, captum; sed eum amōrem non fuisse gratum deis immortalibus, ideōque Troiānos iussos esse ex Africa in Italiam proficisci. Facit porro poēta Aenēam voluntāti deōrum parēre et relinquere Didōnem. Inde narrat regīnam mori maluisse quam diutius vivere et vita se privasse.

Troiānos tandem in Italiam venisse constat ibīque cum rege Latīno societātem iunxisse, filiamque Latīni, Laviniam nomine, Aenēae in matrimonium datam esse.

Narrat postrēmo Vergilius Turnum, Rutulōrum regem (huic Lavinia ante pacta erat) bellum movisse adversus Latīnum Troianosque; eundem post multa proelia victum et ab Aenēa occīsum esse.

Triginta annis post urbs Alba Longa ab Ascanio, Aenēae filio, condita est.

Граматичка објашњења налазе се у следећој лекцији.

РЕЧНИК

adversus, предлог са ак. – против Aenēas, -ae, m. – Енеја, тројански јунак Africa, -ae, f. – (северозападна) Африка Alba Longa, -ae, f. – Алба Лонга, град у Лацију aliquando – једанпут, једном Ascanius, -ii, m. – Асканије, син Енејин certe – сигурно, заиста ceteri, -ae, -a – други, остали circulus, -i, m. – круг consto, 1. -stiti – бити постојан; слагати се; коштати; constat – познато је Dido, -ōnis, f. – Дидона, краљица Картагине diutius – дуже doleo, 2. -ui, -itum – болети, жалити fateor, 2. fassus sum – признати, изјавити gratus, 3 – угодан, мио, драг impedio, 4. -īvi, -ītum – сметати, спречавати in matrimonium dare – удати (некога) inde – оданде ira, -ae, f. – срџба, гнев, љутња Italia, -ae, f. – Италија iubeo, 2. iussi, iussum – заповедати, наложити iungo, 3. iunxi, iunctum – спојити, сјединити, склопити Latīnus, -i, m. – Латин, име личности из Енеиде Lavinia, -ae, f. – Лавинија, Латинова кћи litus, -oris, n. – обала malo, malle, malui – више волети matrimonium, -ii, n. – брак moles, -is, f. – бреме, тежина, напор, мука moveo, 2. movi, motum – кренути, покренути nolo, nolle, nolui – не хтети paciscor, 3. pactus sum – обећати, уговорити pareo, 2. parui – покоравати се; приказати се porro – даље, затим postrēmo – напокон privo, 1. -āvi, -ātum – лишити се proficiscor, 3. profectus sum – отпутовати, кренути regīna, -ae, f. – краљица Rutuli, -ōrum, m. – Рутули, стари народ у

Лацију scriptor, -ōris, m. – писац Sicilia, -ae, f. – Сицилија sin – ако пак, ако ли; sin aliter – иначе societas, -ātis, f. – друштво, савез stultus, 3 – луд, будаласт taceo, 2. -ui, tacitum – ћутати turbo, 1. -āvi, -ātum – узнемиравати, пореметити; побркати Turnus, -i, m. – Турно, рутулски краљ Venus, Veneris, f. – Венера, римска богиња љубави Vergilius, -ii, m. – Вергилије, познати римски песник vir, viri, m. – мушкарац, муж, јунак volo, velle, volui – хтети, желети

Вергилије и две музе, мозаик из III века н. е.

Публије Вергилије Марон

Публије Вергилије Марон, рођен у Мантови, један је од највећих песника римског и европског културног наслеђа. Живео је у II веку пре нове ере. Иако пореклом из сиромашне породице, стекао је сјајно образовање, посебно из области филозофије и реторике. Био је дворски песник Октавијана Августа, слављен и признат већ за живота, но свеједно једноставан, повучен и изузетно скроман.

Написао је збирку идиличне пастирске поезије Еклоге, поучни спев о сеоском животу Георгике и Енеиду, чувени јуначки национални еп. Енеиду, једно од најзначајнијих дела римске књижевности, Вергилије саставља читавих једанаест година. Хексаметре дотерује све до смрти и, незадовољан учинком, чак инсистира да се спев спали. Фабула дела подсећа на авантуристички роман: читалац прати судбину јунака Енеје и његов пут од рушевина Троје до обећаног тла Италије, где, по древном пророчанству, он и његови потомци треба да оснују Рим, државу која ће потом поразити моћну Картагину.

Енеида је подељена на дванаест књига или певања, при чему је првих шест, с описом Енејиних лутања, писано по угледу на Хомерову Одисеју, а наредних шест, у којима се приказује ратовање на територији Италије, директна су паралела Илијади.

У првој књизи Енеја с преосталим Тројанцима испловљава са Сицилије, али не стиже одмах до оближње Италије: богиња Јунона, стара непријатељица Троје и заштитница Картагине, подиже страшну буру, у којој тону лађе и страда део посаде. Енеја и остатак дружине завршавају на обалама Африке. Ту наш јунак упознаје картагинску краљицу Дидону. Међу њима се рађа љубав, али Енејина судбина је већ предодређена: Јупитер шаље Меркура, гласника богова, да Енеју упозна с неминовношћу његовог пута у Италију. Очајна и насамарена краљица Дидона извршава самоубиство, уз пророчке речи о крвопролићу које у будућности чека Рим и Картагину.

Уметнички најуспелија и најсликовитија, шеста књига Енеиде опева силазак Енеје у Подземни свет, где он коначно у потпуности сагледава судбинску улогу Рима у светској историји, као и величину рода Јулијеваца, чији оснивач треба да постане. У седмој књизи Тројанци стижу до ушћа Тибра у Лацију. Овом облашћу у то време влада краљ Латин, чија је кћер Лавинија већ обећана рутулском краљу Турну. Фаун из светих гајева објављује вољу богова по којој Лавинија треба да постане жена странца из далеких крајева. Отац Латин нема ништа против да руку своје кћери уступи придошлици. Новонастала ситуација покреће рат Енеје, Тројанаца и дела италских племена, с једне, и Турна с Рутулима, с друге стране. Након низа неизвесних борби, уз сталне промене ратне среће, сукоб се завршава двобојем Енеје и краља Турна. Победа Вергилијевог јунака затвара узбудљиву приповест о самим зачецима римске моћи.

Остаци Троје, Турска