Snežana Marko-Musinov: „Od trajanja, većeg priznanja nema“

Snežana Marko-Musinov

Od trajanja većeg priznanja nema

Iz naprave za odmaranje mozga oslobodio se laganog pokrivača jednim potezom ruke. Pokazalo se nago telo. Pritisnuo je taster za jutarnji kostim i željena odeća ga je već svog obavila, ostavljajući slobodne otvore na potrebnim mestima. U, takoreći oklopu, jer je pokrivao i kosmati deo glave, nije bilo ni hladno ni toplo, u svako doba dana i meseca u godini. Uvek se osećao prijatno, bez i najmanje nelagode. Niti ga je šta žuljalo, niti se oko njega smežuravalo, jednostavno je sve bilo na svom mestu, dovoljno zategnuto. Nije se razlikovao od ostalih. Bilo je pitanje nijanse jednodelnog odevnog predmeta koji bi aparat ponudio automatski, po direktivi, po izvršenoj dezinfekciji. Nikakvih džepova, šavova, zadebljanja, osim male table na grudima sa par tastera.

Obaveze su mogle da počnu. Pritisnuo je dugme za novi dan i sve mu je u trenu bilo jasno, kuda će i kojim rasporedom. Unapred ucrtana staza mogla je da počne da se odvija besprekorno.

Prst se našao na dugmetu za uspostavljanje veze čim je signal za pauzu označio kratak odmor. Čuo je očekivani udaljeni glas. Unapred je znao sadržaj vesti, ali je običajio da ih i zvučno primi i tako potvrđene uskladišti, bez obzira na savršeno izraženu komunikacijsku telepatiju. Nije imao obavezu da tako svakodnevno postupa, ali je ušao u rutinu koja mu je odgovarala i nije želeo da od nje odstupi jer mu nije otimala previše dragocenog slobodnog vremena. Brzo bi se sporazumeo, primio činjenice k znanju i mogao je istog trena da ih

pouzdano primeni u koje god želi svrhe. Taj razgovor bi bio pohranjen za eventualnu dalju pretragu, ukoliko bi to bilo neophodno, ali se još nikada nije našao u situaciji da mora nešto da dokazuje putem lične arhive. Kockice su se lagano slagale u svim sferama. Bilo je malo momenata predviđenih za privatnost, ali ipak dovoljno da pozavršava šta mora, a da se ne opterećuje sadržajima.

Nije se mogao umarati, nije mogao stariti, unapred je znao kada će ga isključiti iz funkcionalnog sistema pa ga budućnost s te strane nije brinula. Naprosto je bila određena strogo uspostavljenim pravilima igre kojih se pridržavao iz dana u dan, dobrovoljno. Voleo je da to tako shvata, jer mozak mu je davao mogućnost da iskače iz predvidivosti. Posebno se to dešavalo noću kad bi se smestio na platformu za odmaranje vijuga. Satnica nije bila strogo zacrtana, mogla je da varira. Ako bi, iz nepredviđenih razloga, nedostajalo vremena za obaveze, uvek je tu bilo turbo-dugme da sve aktivnosti ubrza, tako da, niti je bilo praznog hoda, niti je mogao negde da omane, zabrlja, ili se kome žestoko zameri. S druge strane, nije mogao plan da izvrluda. Bile su to više stvari. Nije mu bilo dato da izađe van okvira onog što se od njega kao obaveza zahtevalo da bude zaokruženo.

Nije imao potrebu za dodatnim prevoznim sredstvom. Teleportovao bi se gde mu je volja, pogledao, osvedočio se i brzinski vratio na početnu, znanu mu najbolje, poziciju. Kapsulu za odmaranje mogao je da koristi bez ucrtane satnice. No, nije osećao da mu je dodatni mir prekopotreban. Do nekog vanserijskog zadovoljstva mu nije specijalno bilo stalo. Sve je imao, svemu je mogao da prisustvuje, odvaži se da proba... Jednokratno hranjenje, putem tableta i pojenje, putem sadržaja kapsula, bilo je programirano prema dnevnim pokazateljima tela. Minimalne količine bile su ujedno i maksimalne, samo se sastav menjao. Nije se moglo omanuti, kada se svi parametri uzmu u obzir. Telo je stalno bilo iste unutarnje temperature jer je to odežda omogućavala. I uopšte,

sve je bilo jedna emocija. Emocija bi se mogla povezati sa ispunjenošću. Neki status quo, bez izmicanja od ustaljene linije. Tek nijansa gore, ili dole, koju bi programirana mašinerija primetila, uglavnom za vreme noćnog odmora, kada bi mozak bio usredsređen na rehabilitaciju, a ne prijem eventualnih uticaja sa strane ili poticaja odeće, kada bi tokom dana bile stimulisane određene tačke. Prekrivač preko golog tela nije sadžavao ćelije koje bi mogle imati zadatak da utiču na reagovanje tela. Naprotiv, bio je dizajniran tako da, naprosto, lebdi tik iznad tela i ne smeta mu u procesu revitalizacije. Bešumna fizioterapija i psihoterapija u jednom, bez faktičkog prianjanja. Niti bi bum-tras, šmrc-trckoprc imalo smisla u paklenoj tišini, niti je okretanje i pomeranje bilo iole potrebno. Jednostavno, smeštanje tela na leđa i upadanje u potpunu slobodu mira bio je cilj do novih aktivnosti. I to se ponavljalo iz noći u noć. Ta tišina imala je svoju nesumnjivu moć. U njoj je bilo muzike čije frekvencije pripravni instrumenti nisu registrovali. Sama tišina je bila muzika. Muzika koja odmara, koja prija, koja čisti od granice sivila.

Sva velika dela na arhiviranje istorije su se svela. Nikom nije neophodno potrebno da precizno zna koji izum kome pripada. Primena je ta koja odmara. Sve što je moglo pomoći našlo je svoje primenjive moći. Uvek će biti tu, ma nepodcrtano, nezasjajeno, dodatno neeksponirano, neprenaglašeno, nezacenjeno, nezloupotrebljeno. Nema većeg priznanja od trajanja. A ako zaborav okuje, ostaje žal koji tumači dǘšē dar-mar. Naknadna osvetljavanja gotovo da nisu vredna pominjanja. To mu dođe kao da se naš junak budi iz zimskog dubokog sna, a koža mu na to nije nabaždarena pa nakon buđenja ostaje trajno oštećena. Zato, dok je vreme, neka prevrnute teme budu sve naše životne sene, svih nerazumevanja boljke, svih čarki vidovite barke koje će svetionici dobrano da osvetle; svih nelagoda trajna odgoda. A kako su sve šale, za boljitak, zdrave, neka se mozgovi na vreme poprave i pravičnost gaje. Živeli dugmići, sa željom da se ne pokvare. Svaki stisak na dugmence nek donese vreće sreće. Kome do

nje nije, u mišju rupu na vreme nek se, bespogovorno, sakrije, da se stanje ne umnoži i nesreću listom višestruko ne pomnoži.

Ko jednom nauči da zbija šale, smešne su mu reči, smešne naprave, smešne knjige, ptice, krave, svetske lave; sprdonosne priče kad zaplave, strava – biće zabave. Pozivaće dugmići na fešte; ako kom ne prija – bež’te.

Evo, već vidim gospodina probuđenog, u smehu i grehu, setio se sna gde drugom, malim prstom, ruku obara, a video ga jasno nije, ili ga od nas, posmatrača, zbog sebe, umešno krije. Lukavo mu stanje poprima ocenu: odobravanje. Osporavan biti neće, šta da radi, naš’o se na putu, neočekivanih razmera, sreće. Boli ga uvo, njemu se, spretnošću ponovljenih poteza, posrećilo. Za smeh je sad verziran, iako nije posebno programiran. Iskustvo mu na put stalo pa mu prolaz sveobuhvatno spektralno obasjalo. Shvatio je: sve što zrači, može malo da se arči. Signali su kvalitet mreže, sad ne da ništa da ga steže i obaveže. Apsorbuje selektivno, okruženje nije kivno, postalo je pomirljivo, paniku je u zapećku zaboravilo.

Harmonija svakom prija i kad je sprdnja misli gafovno nadvija. Kad bude vreme za cikličnu analizu, biću, za odbranu, negde blizu.

Eh, kad se sve zvezde u jednu spoje, mrtve sa živim dušama udvoje, neće više biti dve kolone koje cirkus umeju da rastave. Košmar nesnađenih prestaće za sva vremena, priča životna biće doveka sužena. Gomila besmislica neće, ni ironično, pokucati ni na čija lica. Nespojiv sloj ostaće otuđen od bilo kakvih oblika tela... koja je na svet suva realnost, ili bogata mašta, donela.

Mora da se pronikne u suštinu dok totalna robotika ne emituje celinu, a onda se na tanak život stavlja teški katanac, a na celokupnu umetnost kroz vekove gleda isključivo kroz fiktivni novac i čovek prestaje da biva borac. Inspiracija se više ne pominje, ne da joj se program uspešno napraviti, a pritom osećanja prirodna,

dotad važeća, prokleto ne povrediti. U traganju za boljim mora se ostariti, a to u novom svetu nije dozvoljeno. Nemoguće je.

Pritsnuto dugme, i jasan glas s one strane: „Nema ujdurme.”

„Taman posla” , razleže se odgovor.

Ma ličio na obogaćeni, šifrovani, razgovor bi iskreni. Dve reči, dva pojma –jedna misao mozgovnog funkcionalnog aparata, bez doplata. Razgovor sistemom upravljanja uskladišten. Doterivanju nema mesta. A besmisao, besmisao je garantovano greška. Prolazi putem ironičnog smeška. U neočekivanom ponašanju krije se groteska. Prati je reč reska.

S pogonom na fulu, pritisnuo je nulu i upao u bulu. Svestan greške, da izbegne posledice teške vratio je pređašnje stanje pritisnuvši reaktiviranje. Nastavak je usledio, on se dodatno provrednio. Nije morao da uđe u vanredno stanje i započne svoje kloniranje. Bio bi to crveni alarm da mu se na ime doda broj 1. Upad u frku završio se takoreći u trku, izbegao je na centralnom bilbordu bruku. Problem nije ispao golem. Mašinom se sve potrlo, kao da se nikad ni nije desilo. Uvalio se u kratkotrajnu, potencijalno rastuću, nepriliku, a našao spasioca u sopstvenom liku. Ordenje predviđeno nije te će stanje stvari da sakrije. Situacija se ponoviti neće, ako ga bude pratio viši stepen faktora sreće. Iskustvo plamenom opreza goreće. Do sudnjeg dana – živeće, nadgledati ga posebno niko neće. Motore zato iznova ishitreno pokreće. Jednim okom na bilbordu spaziće blinkajuće stihove:

Iza ruba ima čuda

Mnogo je fin adrenalin pomeri te s mesta, digne ti se kresta, šepuriš se kojekuda

k’o ’no luda, činiš čuda, a pohvala – odasvuda, da se hvališ imaš muda, ne potičeš od goluba, golubica nije ljuba nit` je život truba.

Prošla su, poništena tehnologijom, složena vremena, kad je i svaka domaćica, za nauku neupućena žena, o politici, sportu i zdravlju pravila Drinu pravljom. Hoćeš nećeš, morao si da saslušaš. O sudu, o tom potom. I za siromaštvo duha imalo se sluha. Čim neka pogrešna misao nadođe, jedinka teži da iskoči iz, kako se to ranije kazivalo: svoje kože, a sad joj dugme novi sterilan kostim odene i nema brige vanvremene, ma su sve teme divljine i pitomine za razgovor naširoko svemirlogično otvorene. Prekomerna otuđenost odnosi živost. Kad je nečeg previše, sputava da se drugo na to mesto provuče, i pažnju samo prejaka buka oko toga privuče. Gde je preteranog smeha, za uzdržavanje od njega nema leka. Za to se pridruži i priču istovetno zaokruži. Još koji sočni kez i na noćni počinak lez’. Bizaran pokret i otpočinje noćni let, obleteće se u snu celi svet, a onda može da usledi raport. Bilbord je spreman, rečima veran. Konkretna odeća srama nije planirana za gradnju kule od nule, niti se šešir od para naduje već se poslovno i dalje, rukom, prazan u vazduhu, u znak zahvalnosti na ukazanoj pažnji, vitla, dok sȃm svojom voljom sa bilborda revijalno ne proskita i njegova folkloristika ne postane mistika iseckana na froncle od koje se lako naprasno

zagrcne. Do nove poetike, iz dubine, ležerno sa sebe ostatke prethodnih reči skine.