Marijan Miloš: „Eho koji ne odjekuje“

Marijan Miloš

EHO KOJI NE ODJEKUJE

Inspirisano romanom 'Pad' Albera Kamija

Dobro veče, prijatelju! Izvoli, uđi. Skloni se sa kiše. Vidim da si baš pokisao... Dozvoli da ti uzmem kaput i okačim ga. Osušiće se dok kreneš kući.

Baš pljušti napolju... Šta kažeš? Jedva si pronašao kuću? Znam, dosta ljudi se izgubi tražeći je. Malo je udaljena i izolovana, ali volim je baš zbog toga; u istu ruku upravo je zbog toga i mrzim. Čudna kontradikcija, zar se ne bi složio?

Hahaha, ne boj se! To je samo tepih! Ne misliš valjda da bih u kući držao živog polarnog medveda? Inače, to je prvi polarni medved koga sam ubio na ekspediciji na Arktiku sa svojih dvadeset i šest godina. Zamisli, ubio sam ga jednim hicem iz karabina. Pokretnu metu s razdaljine od preko tri stotine metara! To je jedno od postignuća u životu na koje sam najviše ponosan. Ipak je teško pogoditi s tolike razdaljine, po onoj snežnoj mećavi i izmaglici, a kamoli ubiti polarnog medveda; i to jednim metkom kalibra 308. Pogodio sam ga direktno u lobanju; pao je kao vreća cigala. Verovatno nije čuo, a ni osetio metak. Bio sam presrećan tada, a sada sam veoma ponosan. Koliko je koštalo prepariranje? Bolje me ne pitaj, prijatelju. Pomislio bi da nije bilo vredno cene nekadašnji medved pretvoren u nepokretnu igračku, neupotrebljivu za bilo šta sem da bude eksponat, mrtav spomenik, ležeći na ovom skupom podu, služeći da skuplja prašinu i greje ljudima noge i jednostavno... postoji. Stoga bolje da ti ne kažem, biće ti ga isuviše žao.

Hajde da pređemo u dnevnu sobu na aperitiv. Deluješ kao da ti treba piće da se zgreješ i okrepiš. Da, da, tu levo. Odmah tu kod velikog časovnika... Ponovi, molim te... ovaj ovde? Aaa, jedan od mojih omiljenih jelena. Prelepo stvorenje. Gotovo da me je potpuno preplavio osećaj žalosti pre nego što sam ga usmrtio. Držao sam ga na nišanu nekoliko minuta pre nego što sam povukao obarač.

U tom trenutku smo sinhronizovali misli, sinhronizovali smo disanje, suptilne pokrete... postali smo jedno. Do tog kobnog momenta, kobnog za njega, naravno, kada sam opalio pušku. Repetirao sam refleksivno, izbacivši potrošenu čauru iz komore. Nisam ni razmišljao o tome da njena vrelina može zapaliti hrpu obližnjeg suvog lišća na koju je pala... mogao sam započeti šumski požar iz čistog nemara. Ali dajem sebi oduška što se to nije dogodilo i imam izgovor bio sam previše uzbuđen da bih razmišljao o bilo čemu drugom sem o jelenu. Pratio sam ga danima šumom; nisam jeo, nisam spavao. Morao sam paziti da me ne primeti, da me ne čuje, da me ne oseti, kako ga ne bih uplašio i oterao. Mada imam osećaj da je znao da sam tu, ali da se konačno pomirio sa sudbinom. Možda je čak mislio da sam neka radoznala životinja koja je želela da mu se približi i pridruži, pa je čekao da priđem. Nije ni bio svestan šta ga zapravo čeka. U nekoliko navrata sam hteo da odustanem usled gladi, hladnoće i iznemoglosti; bilo mi ga je i žao u nekoliko navrata. Pomislio sam; zašto bih ga ubio? Zašto ne bih pustio ovu predivnu i plemenitu životinju da živi i umre na miru? Zašto bih je čak i uznemiravao i ulivao joj nelagodu svojim prikrivenim prisustvom? Da bih mogao da joj odsečem glavu i okačim je u dnevnu sobu visoko na zid, ostavljajući je među hiljadu ostalih glava raznih životinja da se izgubi i zaboravi, i čuvam kao trofej? Pomislio sam da ga poštedim, najlepšeg jelena koga sam ikada video... a video sam mnoge, prijatelju.

Ali upravo to je bio razlog što sam morao da ga imam. Dvoumljenje u ovom poslu je veoma rizično; zbog toga se samilost mora potiskivati duboko unutra kako ne bi uticala na odluku. Oklevanje u odlučujućem trenutku je također

pogubno... može napraviti razliku između donošenja plena kući i vraćanja praznih ruku. A ja se nikada ne vraćam praznih ruku. Zbog toga sam toliko dobar u tome što radim. Udahnuo sam duboko i pogodio ga u prsa. Naučio sam da retko kada ciljam u glavu; tu grešku sam napravio prvi i poslednji put s polarnim medvedom. Pogledaj... nigde nećeš naći rupu. Samo tu prelepu glavu s bezizražajnim licem. Vidiš je? Ne? Pogledaj peti red od dole. Treća s desne strane, pored divljeg vepra... Vidiš? Je`l da da je lep? Šta kažeš? Nisi toliko zainteresovan za lov? Razumem, prijatelju, ali da li smatraš da je lep? Slažeš se? Naravno da se slažeš, jer je prelep. Objektivno i subjektivno gledano.

Oprosti na mojoj nekulturnosti. Ponudio sam te pićem, a nisam ti ga ni sipao. Šta bi želeo da popiješ? Viski? Odličan izbor, mada ga ne preferiram. Sedi slobodno, raskomoti se. Je l’ bi hteo možda jednu kubansku cigaru? Ne volim ih, držim ih po kući u slučaju da se gostima puši. Može? Evo samo da odsečem vrh. Izvoli i šibice, ne kvare aromu cigare dok se pali za razliku od plinskog upaljača. Šta kažeš?

Ma nema na čemu, prijatelju. Ne moraš mi se zahvaljivati, moj si gost. Mi casa es su casa. Kakav bih bio domaćin da sve ovo radim samo da bi mi se

neprestano zahvaljivao ?

Ima viski, osamnaest godina star... želiš led? Može, prijatelju, naravno. Dve kocke? U redu. Čekaj da i sebi sipam piće. Molim te, za to vreme ubaci dve cepanice u vatru, postaje hladno ovde... Da, iz te gomile drva pored kamina. Hvala.

Izvoli, prijatelju. Živeli! .. .uh kako je jaka! Prestao sam da pijem viski pre deset godina kada sam se u Rusiji prvi put susreo sa votkom. Od tada ne pijem ništa drugo od alkoholnih pića. Kakav ti je viski? Odličan? Znam, ranije sam pio samo tu vrstu.. i cigara je odlična? Već sam ti rekao da se ne moraš zahvaljivati. Molim te. Doduše, i sam imam tendenciju da se previše zahvaljujem. Sada gledam da se zahvalim samo kada je to neophodno i ako doliči prilici, kao i da

ne bih bio nepristojan. Cenim ljude koji su zahvalni i to iskazuju; znači da im je stalo, a to je postala prava retkost. Radije bi pokazali da im nije stalo, čak se i ponose time! Trude se da vide najgore u ljudima i da na to ukazu svakom mogućom prilikom. Međutim, ljudi koji se previše zahvaljuju umeju da budu prilično dosadni.

Popio si? Ne želiš više? Ne mogu ni ja. Uostalom, večera je gotova. Ostavi čašu tu na stolu, hajdemo u trpezariju. Pođi sa mnom, tu je u susednoj prostoriji. Da, možeš ugasiti u tu pepeljaru. Nisam ni primetio da ti je sako mokar... želiš li da ga presvučeš? Ne? U redu. Prođi ovuda. Posle tebe, molim te.

Sedi za onaj kraj stola, ja ću na ovaj. Šta kažeš? Zašto moramo da sedimo ovako, na krajevima ovog dugačkog stola? Znaš kako, mi ne moramo da sedimo na ovaj način, ali aristokratski, kao i džentlmenski kodeks, tako nalaže. I bilo bi u redu da ga poštujemo, makar dok smo u mojoj kući. Misliš da bi bilo zgodnije da sedimo bliže jedan drugom, da se ne moramo dovikivati? U pravu si, bilo bi zgodnije, ali baš i ne bi doličilo prilici, zar ne? Molim te, sedi. Sve je postavljeno, pred tobom je, navali. Samo podigni taj srebrni poklopac. Rekoh, samo podigni taj srebrni poklopac! Sluga će nam natočiti vina...

Dosta je Ervine, hvala. Natoči i mom prijatelju i objasni mu za šta služi koja viljuška, mislim da se ne snalazi baš u potpunosti. Ah, ponovo jastog! Smučiće mi se. Prijatelju, kakav je tebi? Odličan, iako ga prvi put u životu jedeš? Rekoh, prvi put u životu jedeš jastoga?! Čudno... Ja ne mogu više da ga podnesem koliko ga često jedem.

Prijatelju, čime se ti uopšte baviš, nisi mi nikada rekao? Ne čujem te, glasnije! A, ti si pisac. Šta pišeš? Radiš za lokalne novine, a najviše pišeš romane? Pa lepo. Ja lično ne volim da čitam knjige, smatram ih veoma dosadnim... Ponovi, molim te! Zašto onda imam biblioteku u susednoj sobi ako ne čitam? Ukrasa radi, prijatelju. Estetike radi. Uklapa se u enterijer kuće, a i kad sam je kupio već

je imala biblioteku, pa sam odlučio da je napunim knjigama. Šta bih inače radio s bibliotekom? Molim? Rekoh, imam biblioteku čisto estetski, ne čitam knjige.

Znači baviš se pisanjem? Imam jednu interesantnu priču za tebe, možda bi mogao da je ubaciš u neku od svojih knjiga i, naravno, da me spomeneš. Mogao bi da izvadiš notes i olovku da je zapišeš, čuo sam da vi pisci nosite sa sobom i to radite. Rekoh imam jednu interesantnu priču za tebe! Uh, kako zamara ovo dovikivanje... Slušaj.

Bio sam pre nekoliko godina negde na Dalekom Istoku, poslovno. Doleteo sam i nisam imao vremena za lutanje po gradiću i razgledanje, bio sam veoma zauzet prvih nekoliko dana. Uh, kakva je to vrućina bila! U životu nisam takvu vrućinu iskusio. Bila je nepodnošljiva. Nisam mogao normalno da ciljam niz nišan od znoja koji mi je neprestano curio sa čela u oči. U svakom slučaju, vratio sam se u hotelsku sobu da se istuširam, a potom odlučio da prošetam gradom. Dok sam šetao uskim ulicama tog gradića, slučajno sam skrenuo u jednu zamračenu uličicu i zalutao u pomalo sumnjiv bazaar. Prodavali su razne stvari, od ilegalnih do davno zaboravljenih. Nije bilo mnogo ljudi, a tezgi svega nekoliko desetina. Zagledao sam površno i nezainteresovano izloženu robu, dok mi pogled konačno nije pao na neki stari kompas naizgled bezvredan, star, prašnjav i pokvaren, dok ga nisam uzeo u ruke.

Zaprepastio sam se shvativši da je, zapravo, potpuno funkcionalan. Morao sam da ga imam, da ga posedujem, jer me je skroz očarao. Međutim, postojao je jedan problem - vlasnik nije hteo da mi ga proda. Bio sam apsolutno zbunjen... zašto bi ga stavio na tezgu na ponudu, zajedno s ostalim artiklima, ako nije na prodaju? Razočaraće potencijalnog kupca poput mene, što i jeste. To me je jako kopkalo.

Rekao mi je da ga je greškom stavio na tezgu i da je zaboravio na njega koliko već dugo tu stoji. Takođe me je ubeđivao da je bezvredan, mada sam shvatio da laže kako bi me odvratio od njega... Koliko se samo prevario! Ja sam uporan

čovek. Seti se samo mog lova na onog jelena. Ne odustajem kada se na nešto nameračim, pogotovo kada mi se nešto svidi. Uostalom, mogao sam da nanjušim da ima vrednost. Znam jednog čoveka koji se bavi trgovinom antikviteta, mogao sam mu ga prodati za veliku sumu. Ne želim da priznam koliko sam prodavcu ponudio novca, ali mogu te uveriti da uopšte nije bilo malo. Nije hteo ni da čuje.

Došao sam sutradan ponovo i ponudio mu još više novca nego prethodni dan, ali me je ponovo odbio. 'Principijelan čovek', pomislih 'Ovaj neće tako lako pristati. To ga sprečava da zaradi brdo love.' Nasmejao sam mu se u lice i otvoreno mu pokazivao nepoštovanje zbog njegovog odgovora. Sve vreme me je gledao u oči, ne menjajući izraz na licu.

Naredne dve nedelje sam dolazio svaki dan, ponekad čak i nekoliko puta na dan, nudeći mu ogromne pare za taj bezvredan predmet... bez efekta, naravno. Jednom prilikom sam ga pitao zašto ne želi da ga proda - rekao mi je da taj kompas za njega ima sentimentalnu vrednost. Hahaha koliko sam se samo trudio da ne prsnem u smeh ponovo kada mi je to rekao! Video sam da ću ga uskoro 'slomiti' i da polako popušta - bolje bi bilo da sada makar deluje kao da poštujem njegove principe i vezanost za taj predmet. Odgovorio sam mu da sam mu ponudio mnogo novca, možda i previše, čak i za standarde van Dalekog Istoka, na šta mi je rekao da nije sve u novcu.

Sutradan sam došao poslednji put da mu dam ponudu jer te večeri sam trebao da se vratim kući. Objasnio sam mu situaciju i on mi je dao kompas, ne tražeći ni novčića za njega. Dao mi ga je na poklon, što mi je bilo veoma čudno. Mislio je da je meni sigurno potrebniji nego njemu kada sam već toliko uporan.

Nije hteo apsolutno nikakav novac, iako je bio puka sirotinja, izgledao odrpano, prljavo, zaraslo i neuhranjeno; hteo je samo da mu obećam da ga neću zloupotrebiti, kao ni uništiti, jer to je, navodno, magičan kompas i nije kao nijedan drugi na ovom svetu. Ne pokazuje sever, već te usmerava negde drugde.

Zamolio sam ga da mi objasni malo detaljnije, mada nije hteo. Dao sam mu obećanje i dobio kompas.

Kako sam samo bio srećan! Znao sam da mogu zaraditi mnogo para na njemu. Naravno, čoveka sam odveo u lokalnu kafanu, gde smo se pošteno zapili... Ali to je već neka druga priča.

Ovo još nije kraj priče... Kako ti se čini za sada? Zašto klimaš glavom i smeškaš se? Postavio sam ti pitanje.

Pa ti mene ni ne čuješ. Nisi me čuo sve vreme dok sam ti pričao svoju priču. Kakav si ti, u stvari, folirant. Neverovatno. I dalje me ne čuješ. Eto, smeškaš se i pretvaraš se da me slušaš dok klimaš glavom, a zapravo ni ne možeš da me čuješ jer ne vičem preko stola. Možda smo ipak trebali sesti bliže kako bi me čuo, mada nisam ja kriv zbog toga. Zašto me ne slušaš pažljivije? Sediš za mojim stolom, jedeš moju hranu i piješ moje vino... možeš se makar potruditi da me čuješ. Možeš se makar udostojiti da me slušaš. Neverovatno... Da te zaista interesuje, verovatno bi me pitao da ponovim...

Molim?! Moraćeš glasnije, ne čujem te! Jastog ti je bio odličan? Baš mi je drago! Molim? Ne možeš desert? Ne mogu ni ja! Ostavi sve na stolu, hajde da pređemo u biblioteku! Da popijemo još nešto i porazgovaramo. Čekaj samo da se obrišem... U redu, hajdemo. Ne, ne, ostavi to, Ervin će skloniti kasnije. Hodi, biblioteka je u susednoj prostoriji.

Jesi li našao neku knjigu koja ti se sviđa? Nemoj sada čitati, pozajmiću ti pa je čitaj kasnije. Ponesi je kući sa sobom. Sipaću ti viski, u redu? Izvoli čašu, živeli! Da li si raspoložen za partiju bilijara? Da, za ovim stolom. Može? Odlično! Voliš li inače da igraš bilijar? Takođe. Konačno da ti i ja nađemo neku dodirnu tačku. Ja ću poređati kugle, ti ih razbij.

Inače, siguran sam da te interesuje šta se dalje dogodilo. Sa čim? Pa s mojim poslovnim putem i magičnim kompasom. Kakvim kompasom, kažeš? Sa

kompasom koji sam dobio od siromašnog trgovca u bazaaru. Te večeri sam seo u avion i zaputio se kući.

Sedeo sam s još nekih dvadesetak putnika u avionu i posmatrao egzotičnu i misterioznu zemlju u kojoj sam upravo bio kroz mali okrugli prozor. Kako je samo bio bučan! Kakvu su buku pravili propeleri, nisam mogao sebe da čujem kako razmišljam! Sećam se da su me, i pored sve te buke, umor i mamurluk brzo i lako savladali i ubrzo sam utonuo u dubok san.

Posle neznatnog vremena, naprasno me je probudila vriska drugih putnika i opšti zvuk panike koji je odzvanjao celim avionom, mnogo glasniji od slabašnog kašljucanja propelera koji su ubrzo potom i potpuno ugasili. Jedan se zapalio i za sobom ostavljao dugačku zastavu plamena koja se sumanuto vijorila pri velikoj brzini. Sećam se da sam refleksno ustao sa sedišta i pohitao ka kokpitu da vidim šta se dogodilo, ali me je jedna od stjuardesa ubedila da se vratim na sedište i čvrsto vežem pojas. Nakon što sam to uradio, težak kofer koji mi je visio tokom leta nad glavom se otkačio i sleteo mi direktno na potiljak, nakon čega sam se onesvestio.

Sledeće čega se sećam je da sam se probudio zavezan za sedište, nekoliko stotina metara udaljen od nečega što je ličilo na ostatak trupa aviona. Mogao sam da ga vidim u daljini kako gori. Gusti crni dim se dizao visoko nad olupinom, a zatim bio nošen vihorom preko pustinje. Vreo pesak je već počeo da mi prži noge. Jedva sam uspeo da otkačim sigurnosni pojas i ustanem sa sedišta. Pogledao sam oko sebe - sem olupine aviona jedino što sam mogao videti je bila nepregledna pustinja i pakleno Sunce visoko u zenitu. Boraveći mi nad glavom, imao sam osećaj kao da mi se ruga. Imao sam i osećaj da će mi glava eksplodirati od udarca kofera i mamurluka.

Mora da sam stajao u šoku i posmatrao gorući trup aviona jedno sat vremena. Kada sam došao sebi, nisam znao šta da radim. Nisam znao kuda da idem. Bio sam potpuno zbunjen. Verujem da niko od ostalih putnika nije preživeo pad,

iako nisam ni proverio. Vrelinu inferna gorućeg metala sam mogao da osetim s udaljenosti od par stotina metara.

Stojeći na raskrsnici sveta, nisam uočio nikakve putokaze, neodlučan u koju od osam strana sveta da krenem. Novčić će odlučiti o mojoj sudbini, pomislih. Posegao sam za džepom pantalona, da bih shvatio da je jedino što mi je ostalo stari kompas. Izvadio sam ga i pratio smer u kojem je igla pokazivala. Nisam imao šta da izgubim. Ionako bih verovatno umro u toj pustinji. Ionako sam već bio izgubio sve stvari koje sam nosio sa sobom prilikom pada aviona - bio sam očajan zbog toga, ali nisam povodom toga mogao išta preduzeti.

Mora da sam hodao desetak sati u smeru strelice kompasa. Odavno je avion postao samo malena tačkica na horizontu daleko iza mene, ali kao da sam i dalje osećao kako isijava toplotu, pored sunca nada mnom, naravno. Prvobitni šok je polako i spontano prelazio u preplavljujući osećaj panike. Osećao sam se veoma malim, nebitnim... Ko sam ja? Želim da preživim - instinkt me je potpuno preuzeo - ali zašto? Zašto bih se vratio kući? Da lišavam života još životinja ? Čime sam zaslužio da se vratim ?

Ne, ne. To umor govori iz mene, tešio sam se. Šok neverovatne situacije kombinovan sa neopisivim umorom i neutoljivom žeđi. Ne slušaj samog sebe, govorio bih. Um se poigrava s tobom. Razmišljaj racionalno. Ali tada doživeh trenutak apsolutne trezvenosti - ovo mesto me tera na takvu vrstu razmišljanja. Našao sam se u Pustinji Zaborava.

Jezivog li mesta. Pitao sam se kako se ranije nisam setio toga. Čuo sam jednom priče o ovom mestu od jednog čoveka s golfa. Načitan i pametan, ali pomalo dosadan. Pustinja Zaborava je naizgled obična pustinja, ali nemaj iluzije oko nje - nećeš se vratiti kuci, nećeš naći izlaz iz nje, ukoliko nemaš razloga da se vratiš. Kao začarana šuma u kojoj posle desetog puta shvatiš da si prošao pored istog drveta i da se, zapravo, vrtiš u krug, Pustinja je mit. Stara legenda. Izmišljotina nekog nazovi-kreativnog pisca fikcije.

Tera te na razmišljanje ako shvatiš da imaš svrhu, da imaš razlog zašto si ovde i zašto bi trebalo da se vratiš svome domu, pružiće ti put, pronaći ćeš legendarni Beli grad i spasićeš se. Ukoliko, međutim, shvatiš da nemaš nijedan razlog, ili ne pronađeš svoju svrhu, pravićeš beskrajne krugove po šumi i umrećeš. Hodaćeš ka beskonačnom horizontu dok ne kolabiraš od umora, žeđi i vrućine. Ostaješ u pesku, zaboravljen, bez šanse da ikada pronađu tvoje telo koje će pesak i vetar zatrpati i stvoriti tvoje poslednje konačište. Zato se i zove Pustinja Zaborava.

Nekada je bila dno mora. Niko ne zna zašto nema nikakve vegetacije na tom prostoru već samo pesak, prašina i zemlja dokle ti pogled doseže. Jedini spas ti je nekadašnja luka Beli grad. Ako stigneš do nje, spašen si. Malo njih je ikada doseglo grad. Trudio sam se da ne razmišljam toliko o svrsi života i tim glupostima. Samo sam pratio iglu na kompasu, misleći kako mi je to jedini izlaz. I nije baš bilo intuitivno s moje strane, zar se ne bi složio? Pogotovo ako si već čuo za to mesto i ako već znaš šta treba da uradiš kako bi preživeo i bezbedno se vratio kući.

Posle tri dana hoda s veoma malo vode, stigao sam do Belog grada. Ušetao sam kao pobednik u njega. Naravno, kolabirao sam na zemlju čim sam bio siguran da su me videli ljudi s prozora u nekoj uskoj uličici koja izlazi direktno na pustinju. Smatrali su me za heroja što sam uspeo da išetam iz pustinje, jer, navodno, niko nije uspeo u poslednjih pedeset godina. Probudio sam se nekoliko dana kasnije u nekoj bolnici. Otpustili su me nakon nekoliko dana, kada su se uverili da sam u redu. Vratio sam se bezbedno kući, s kompasom u džepu. Uspeo sam da ga prodam antikvaru za veliku sumu novca. Nadoknadio sam gubitak stvari u avionskoj nesreći.

Devetka ide u ćošak... Ah! One najteže češće uspem da ubacim od onih najlakših. Probaj plavu u sredinu. Da, tu. Gde sam stao?

Ah, da. Prodao sam jedinu stvar koja mi je mogla spasiti i koja mi je spasila život. Zbog čega? Zbog novca? Kakva osoba bi to uradila? Sigurno ne moralna osoba, to ti mogu reći. Smejao sam se čoveku u lice jer je principijelan i jer mu je kompas mnogo više značio od novca... i ja sam mu ga oteo. Nikada se nisam vratio u onaj gradić da mu zahvalim. Jedno vreme sam nameravao... Zašto bih se ja vratio, pitaš? Verovatno sam, negde duboko unutra, strahovao da ću, ako odem, na povratku kući ponovo završiti u Pustinji Zaborava; samo što ovaj put neću imati kompas da me izbavi. Morat ću da preispitujem svrhu svog života dok budem bezumno i besciljno koračao vrelim peskom danima u nedogled, što će rezultirati krajem moje egzistencije. Previše kajanja i preispitivanja za moj ukus... A meni se ne umire još, prijatelju. Iako nemam za šta da živim.

To ti je sve jedna igra. Jedna velika igra koju nazivamo život. Igra prevelika da bi se iko iz nje izvukao živ. Jedan mudar čovek mi je jednom rekao da je novac merilo uspeha. Što više novca imaš, to si više postigao u životu, jer novac je ultimativno merilo uspeha. Što veći uspeh, veći je i rezultat.

Rekao mi je to kada sam imao dvadeset i četiri godine, kada sam bio na raskrsnici života. Godinama sam mislio da je to jedna od najvećih mudrosti koje sam ikada čuo, jer je definitivno uticala na odluku mog života. Stojeći na raskrsnici života, skrenuo sam levo, kada je trebalo skrenuti desno. Odlučio sam da celokupan život i karijeru izgradim oko jedne rečenice. Glupavo, zar ne bi rekao?

Skrenuo sam levo i odlučno nastavio tim putem, naravno bez ikakvog kompasa; jer u ovoj igri koju zovemo život nema putokaza, indikatora, kompasa da nas pravilno usmeri, da nas potapše po ramenu i kaže da smo doneli pravu odluku... od nas sve zavisi. Jedno pogrešno skretanje, jedan pogrešan izbor, i provešćeš ostatak svojih dana duboko se preispitujući, sedeći noćima u fotelji zagledan u vatru u kaminu s pićem u ruci, unezveren od nivoa pijanstva u koji si sam sebe

doveo, sumnjajući u sve što si do tada postigao i učinio, svestan činjenice da si odigrao svoju Igru i da je polako privodiš kraju.

Pitaćeš se - da li to skup alkohol govori iz tebe? Da li konačno uzima svoj danak? Ili ti je jedini prijatelj koji ti je ostao i uspeva da ti konačno razbistri misli i dovede ih u red ? Unutrašnji glas izbacuje nasumične misli neverovatnom brzinom i ne želi da umukne... Kako ga naterati da umukne? Nikako. Treba biti srećan što uopšte želi da ti govori, jer na taj način znaš da ipak nisi ubio to malo ljudskosti i razuma što je ostalo negde duboko u tebi.

Ne prođe dan, a da se ne kajem što nisam skrenuo desno dok sam još mogao. Šta mi je ostalo u ovoj starosti? Velika prazna kuća čijim hodnicima ne odjekuje žamor dečije igre, kao ni zvuk nečijih prvih koraka? Stotine i stotine glava životinja čije sam postojanje uskratio iz sopstvenog hira i zadovoljstva? Prazna postelja koju nema ko da greje? Ogromna količina novca koju nemam kome da ostavim? Celog života sam uzimao, a nikada davao kao sto je trebalo.

Čoveku na Dalekom Istoku sam uzeo verovatno jedinu stvar koju je cenio više od vrtoglave sume novca koju sam mu ponudio. Zašto? Da bih se spasao i vratio svojoj praznoj kući i praznom životu? Nikada mu se nisam ni zahvalio na kompasu. Već sam ga prodao kako bih povratio izgubljeno i samim tim prekršio svoje obećanje. U lice sam mu se smejao kada mi je rekao da nije sve u novcu; trebao sam se smejati sebi u lice... Jedino što ne bih znao u koje.

Mislim da je ubistvo jelena bio događaj posle kog povratak nije bio moguć. Jedini put kada sam oklevao i kada mi je trezan glas govorio da ne povučem obarač i poštedim život nedužnoj životinji, duše čiste kao parče hartije... I naravno da ga nisam poslušao. A trebalo je. Tada bih makar sačuvao to malo duše što mi je bilo ostalo.

S druge strane, svi moji sitni i bedni pokušaji sebičnog iskupljenja i činovi dobre namere su pogrešno protumačeni i, naravno, neuspeli.

I šta ostaje na kraju, kada se sve sabere i oduzme? Pijan i ogorčen starac koji nikako da prihvati sve to što mu se dogodilo, sve što je prouzrokovao. Nek se neko usudi da mi ponovo kaže da je novac merilo uspeha, da je količina novca proporcionalna veličini uspeha.

Proveo sam ceo život u mreži iluzija koju sam sam sebi ispleo i u koju sam se sam upetljao. Ako ovo nazivaju uspehom, mora da ima mnogo nesrećnih ljudi na ovom svetu.

Drago mi je što imam makar tebe za prijatelja. Oh izvini, malo sam se zaneo. Umem da se zapričam kada popijem. Pričaj mi o sebi, prijatelju. Voliš li to čime se baviš - pisanjem? Voliš? Koliko se dugo baviš time? Oko petnaest godina? Dosta je to dugo... a kada si počeo da pišeš? Šta kažeš? Moraš da ideš? Nećeš valjda po ovoj kiši? A i suviše je mračno da bi se vraćao sada. Molim te, ostani. Prespavaj ako želiš. Imam neotvorenu flašu dvadesetpetogodišnjeg viskija ovde negde... Molim? Ipak ideš? U redu, sačekaj da ti donesem tvoj kap... ah, već si ga uzeo. Molim?! Ne, neću te ispratiti do ulaznih vrata!

Kako to da nikada nisam čuo za tebe ako si tako dobar pisac kao sto tvrdiš, ha?! Pa ti mora da si neki literarni genije! Kako to da nisi poznat? Kakav je to uspeh, ej?! Pogledaj šta ja sve imam... Pa ti nisi niko i ništa! Odlazi! Ostavi me i više se ne vraćaj! Ne trebaš mi ... ni ti, ni bilo ko drugi! Tako je, zalupi vrata za sobom i odlazi! Ovde viši nisi dobrodošao!

Tako je, okreni mi leđa i nemoj me više slušati, kao što nisi ni do sada. Vratićeš se ti kada ti nešto bude trebalo, nešto što ja imam, a ti nemaš! Čak si poneo i knjigu koju sam ti ponudio iz kurtoazije! Pokvasiće se po kiši a nikada mi je nećeš ni vratiti!

Zašto ja vičem?! Zašto uopšte pričam sve ovo?! Možda je ovo očajnički pokušaj da ga dozovem, iako ne može da me čuje. Već je daleko odmakao trudeći se da

pobegne što dalje odavde i skloni se s kiše... jedino što je ostalo od njega je trag kapljica s kaputa koji vodi do ulaznih vrata... eh, poznatog li prizora!

Šta me gledaš?! Da, da, ti. Ti na zidu. Ti što me gledaš s visine tim bledim pogledom i tiho osuđuješ. Ko si TI da me osuđuješ?! Nisam ja najlepša životinja koju sam ikada ugledao. Nisam ja taj koji je mrtav iznutra i koji provodi vreme između ova četiri zida kao podsetnik jednog protraćenog života. Ili možda jesam?

Možda i jesam. Ne znam. Mislim da nikada neću saznati. Mislim da sam suviše pijan, čak i za moj ukus. Mislim da previše haluciniram. Mislim da je konačno vreme za počinak. Počinak koji sam dugo odlagao... možda i predugo.