Stamen Milovanović: „Začarani atelje“

Milovanović Stamen

ZAČARANI ATELJE

Mesec dana je kako sam u Todorovoj vodenici koju je Momčilo, pre nekoliko godina, u svoj slikarski atelje preuredio. Od dolaska, svakog jutra stajem kraj štafelaja, zurim u devičanski belo platno, istiskujem boje iz tuba, razmazujem i mešam po paleti, umačem četkicu i stojim neodlučan da prvim potezom kista oskrnavim devičanski belo platno. Kad god rukom pođem k njemu, pogled mi pobegne ka Momčilovoj slici okačenoj o vitlo usred vodenice. Ne mogu da odolim, a da joj ponovo ne priđem. Dan mi izmakne dok, opčinjen, zurim u skice poređane na vodeničkom kamenu, pokušavajući da proniknem u smisao teksta koji je na svakoj zapisao pre nego što ih je, posle, bojama na platno preneo. Tekstovi mi, iz noći u noć, u snovima ožive i po naslikanom Momčilovom scenariju se slike, kao na filmu, premotavaju: U vodu muškarci - popreko na vodotok - pobijaju kočeve pa uz njih, duž obala, slažu redom konopljine snopove, pripremajući da u reku potope zeleni splav. Nedaleko od njih, u dugom nizu, po dve mlade i snažne žene - s podvijenim i u pojas udenutim belim lanenim podsuknjama - zagazile u reku. U namreškaloj vodi naziru im se preplanuli listovi, belasaju kolena i mišićave butine. Jedne sa dna vade već ukiseljene snopove, od rečnog nanosa ih ispiraju i lepezasto šire; druge dižu svoje snopove iznad glava i snažnim zamahom udaraju ih o površinu reke.

Prska voda na sve strane, kvasi im bele bluze u kojima im dojke, u ritmu zamaha ruku i gibanju tela, skaču uvis i rone u uzburkanu reku kao razigrane štuke kad ih nekakva podvodna radost i nemiri obuzmu.

Dečaci prihvataju već isprane i izbeljene snopove, bacaju kradomice kratke poglede u udolice dojki i bele raklje butina pralja pa, crvenih i zažarenih obraza, iznose ih na obalu, lepezasto šire i jedne kraj drugih ih u prozračne kupe ređaju. Uzan pojas obala duž reke, ispod i iznad vodenice, liči na vojnički logor prekriven bezbojnim belim šatorima. Nad njima, preko vatrom nezahvaćenog neba, učetvereni volovi upregnuti u drvene jarmove, nabreklih mišića, povijenih prednjih nogu ispod kojih iz usijanog nebeskog kamenja iskaču zvezdane varnice, pogrbljenih i napetih kičmenih lukova, nabreklih žila na pruženim šijama i izduženim zadnjim sapima, vuku ogromna kola natovarena balvanima. Veliki točkovi, s oblaka na oblak, kao s kamena na kamen, jedva se kotrljaju nebeskim svodom. Nad volujskim zapetim telima praskaju raznobojni munjasti bičevi, šarajući im trakasto osmuđenu kožu duž napetih kičmenih lukova i jarmovima oguljenim ranjavim šijama. Nad njima leti hrastov balvan na kome, kao na propetom paripu, obasjana nevinim duginim lukom jaše naga devojka. Kao zastave na vetru za njom se vijore dugi pramenovi zlataste joj kose. *

Danima sam studirao i analizirao svaki detalj na toj Momčilovoj slici, uočio svaki siguran pokret njegovog kista, otkrio kako je i koje je boje mešao, odgonetnuo i, čini mi se, razumeo sve njene poruke i simbole, divio se majstorstvu kojim je - kombinacijom i nijansama boja - ispričao, naslikao i otelotvorio suštinu svojih uzburkanih misli, snoviđenja i strahova koje su ga odvojile od realnosti i u bezumlje i paranoju odvele. Što sam joj se više divio, to sam teže odolevao želji da je crnom bojom prekrijem. Osećao sam da bi mi se, posle, i moje platno podalo. Sa njegovih papirnih skica scene bi se na moje još nevino platno preselile, boje bi se same kombinovale i u nijansama mešale. Tako bih i ja, kao i Momčilo, svoja snoviđenja verno na platno preneo. Pritajeni strah

da ću tako Momčila još više od realnog sveta odvojiti, i u dublji ponor pomračenja svesti gurnuti, sprečavao me je da to učinim. *

Probudila me je tišina. U sobi sparno. Puna je vonja mog znojavog tela i ustajalog vazduha koji guši. Izlazeći iz ateljea ne čujem škripu patosnica, nema ni onog reskog, cijukavog, zarđalog zvuka šarki na vratima. Napolju gluva srebrnasta noć. Ne treperi javorovo lišće nad vodenicom. Nema ni titrave pesme zrikavaca, ne čuje se klokot vode dok preko kamenja otiče. Iz zvezdanog neba bubnji i roni se tišina, propada kroz procep klisure, zasipa me mlazevima, zatrpava i davi. Reka miruje, ne teče, samo se izmaglica vrtloži i jezeri nad njom. Iz modre koprene izroni hrastov balvan. Na njemu, kao na propetom paripu ogrnuta srebrnim tilom, obasjana duginim lukom - nazire se nago devojačko telo. Kao zastave na vetru za njom se vijore dugi pramenovi zlataste joj kose. Levom rukom drži se za oblicu, a desnom pridržava purpurni veo kojim glavu i lice pokriva. U trenutku kad je balvan kraj mene promicao, ona skloni veo s lica, okrenu glavu ka meni. Ukrstismo poglede. Trajalo je to samo toliko koliko joj je vremena trebalo da glavu i lice opet velom pokrije. Gledao sam kako niz reku balvan odmiče. Činilo mi se da lebdi u izmaglici, da kroz nju, tik nad vodom, lako i kao nauljan nečujno klizi. Stajao sam na obali sve dok se petli u nedalekom selu treći put ne oglasiše. Kukurikanjem zatalasaše ustajali i zamrli vazduh cepajući gluvu tišinu. Zašume vrbovo lišće na obali. Reka uzdahnu i opet zaklokota voda. Ptice se u gnezdima oglasiše, zrikavci ispuniše mešinu noći, zaiskriše žarulje svitaca. Uzbuđen i drhtav vratio sam se u krevet, dok su zvezde padalice progorevale nebo nad klisurom. Poneo sam u san lik žene koja me je sve vreme s Momčilove slike gledala.

Probudili su me prvi zraci sunca što su se kroz landarava otvorena prozorska krila probijali, bojeći narandžastim svetlom štafelaj i još uvek devičanski belo platno na njemu. Po stolu četke i četkice, špakle, nekolike veće i manje bojama umazane palete, poluistisnute raznobojne tube plamtele su vatrenim bojama. Gledao sam s nevericom u širom otvorena vrata, nesiguran da li sam i te noći ustajao, gušio se, stajao kraj reke, ili je to bio samo košmarski san. *

Kad se iz snova otrgnem i danu vratim, opet uzimam Momčilove skice za sliku, ređam ih po podu i čitam zapise na njima, pokušavajući da ih povežem u smislenu priču koju je Momčilo bojama na platnu ispričao: Mog Todora su meštani optuživali da noću vadi kočeve iz reke, skida kamenje s potopljene konoplje, pa im splavove otiskuje niz reku. Todor se kleo u još nerođenu decu da iz mlina retko i danju izlazi, da im kočeve vadi i snopove niz reku otiskuje vodena vila, ljuta što su joj konopljama reku prekrili i vodu zamutili. Žalio im se da mu ona vodenična kola koči, da mu po svu noć čeketalo muči i miruje. Oni mu nisu verovali, zasede su mu postavljali i svake noći ga, skriveni u burjanu i vrbake duž obale, uzalud čekali. Konoplje su im i dalje niz reku bežale.

Ponavljalo se to iz godine u godinu, sve dok jedne mesečaste noći ne uhvatiše Todora kako se, zagledan u vodu, idući obalom, kao lopov šunja iznad vodenice. Todor se kleo da prati tragove vile koja mu noću u vodenicu dolazi, pre trećih petlova iz kreveta beži... da samo njeno nepoznato stanište kraj reke traži. Oni mu poverovaše, pustiše ga tek kad su ga, na svoj komšijski način, ubedili da žene nerotkinje nisu ni vodene, ni gorske vile i da ih više u vodenicu ne mami; da je nezdravo da noću bilo kakvim povodom iz vodenice izlazi i kraj usnule reke obalom kao osenjen lunja. Sa skice za vatreni slap iznad vodenice:

Više se nerotkinje ne banjaju i ne provlače između vitlova i vodeničkih kola pod Todorovom vodenicom. Uverene su da su se njihove lekovite moći, suknuvši u nebo s Todorovom plamenom dušom, u neku drugu vodenicu preselile. Na skici jahačice balvana: Svake noći ona sjaše s balvana i u sobu mi dolazi. Za crnu, vizantijski plavu i vatrene munje: Sa njenih dojki kaplju na moje usne mlečni sokovi prvih kukuruznih zrna iako joj dah na jagorčevinu i ljubičice miriše. Kad od mene ode, savijam se i grčim njenim poljupcima otrovan. Na belini tabaka žutim flomasterom, kao svračjim nogama, nažvrljano: Pred suton sam platno okrenuo zidu, da se više u njemu ne ogleda. Kad je došla, pogledala me, rastužila se i plačno rekla: “I ti si mi, Todore, ukrao dušu.” Iako joj govorim da nisam Todor, da sam Momčilo, ona me uporno tako zove. Moraću na njegovo ime da se odazivam ako želim da mi dolazi. Zapis na skici pepeljaste izmaglice nad Todorovom vodenicom: Znam zašto je moj Todor nedeljama ležao na vrećama s nesamlevenim kukuruzom, pšenicom i ječmom, zabravljen u vodenici. Zašto nije vrata otvarao, nikome se odazivao, dok su vodenični kamenovi paučinu i prašinu mleli, čeketalo neprekidno čeketalo, sve dok jedne noći njegova duša s razbuktalim plamenom nije liznula vrhove jasika i topola oko vodenice. Ona na balvanu kao na paripu: Neće da mi kaže, zašto mi samo noću dolazi.

Kroz širom otvorena vrata, preko praga do kreveta, mesečasti tepih mlečne svetlosti osvetljava po podu razbacane listove Momčilovih skica i studija, s beleškama i meni nerazumljivim komentarima. Ležim i zurim u čađave grede pokušavajaći da naslutim njihov smisao, da ih sa slikom povežem. “Čekaš me?” šapat nečiji.

Okrenuh glavu. U okviru vrata - žena! Duga, bela košulja, širokih rukava. Golišavi vrat i ramena, duboki dekolte do korena kupastih dojki. Bosa. Poluokrenuta meni, kao da se koleba da li da uđe. “Mene čekaš, Momčilo?” pita. Jahačica iz Todorovih i Momčilovih snova!?

Ne sanjam. Budan sam. Kolebam se. Možda je neka iz obližnjih sela koja je Todoru ili Momčilu dolazila.

“Nisam ja ni Todor ni Momčilo”, kazao bih, ali mi reči zapinju u grlu. Ona zagazi u traku svetlosti, podiže košulju svlačeći je kao da u mlečnu reku ulazi. Namerno, ili slučajno, čekajući da joj mesto kraj sebe oslobodim, levom nogom stade na skicu s Momčilovim zapisom: Od kad Todora nema grehovi meštana i okolnih sela su narasli. Ogaravljenu vodenicu je ostavio meni, ali mi o onoj koja mu je dolazila, i šta je od njega tražila, ništa nije kazao. A desnom:

Dok lutam šumom iznad vodenice, zovem je. Odoziva se. Kad okrenem pogled na stranu odakle glas dolazi, ona se javi s druge. Svuda je oko mene, iako je nigde nema.

Dok opruženi ležimo na krevetu, pitam je: “Koja si... žena ili vila?!” pitam je. “U svakom muškarcu sam potajna želja i nadanje da će me jednom ovakvu imati.” “Čekao sam te... Kao Momčilo... Tražio te kao Todor”, kazah, ali mi glas na tuđi zazvuča.

“Ako me tražiš, možda ćeš me i naći, ali me nećeš prepoznati. Ako me naslikaš, zarobićeš me i ubiti.” Glas joj je mirisao na preoranu zemlju, travu i burjan: “Premaži crnom bojom ono platno”, pruži ruku ka vitlu . “Jesi li i Momčilovom snu dolazila?”

“To nije bio san... Učini mi, zacrni je...” uporna je. “Neću da rušim Momčilove snove.” “Često ima više dobrog u rušenju nego u onome što se na porušenom zida”, mudrovala je. Mogla je to jer je, slutim, u vremenu trajala, iskustvom učila, mudrost i ljudsku glupost pamtila. “Crno je smrt i mrak.” “Grešiš, dragi moj! Kao što se u jednom zrnu sadrže klice brojnih zrna koja će iz umrlog semena proklijati, tako se iz crne sve boje rađaju. Samo majstor zna, kako da ih oslobodi i oživi. U crnom je i život i smrt. Na istom točku se neprestano vrte. Sadašnjost je samo jedan paok tog točka koji i tebe nosi. Budućnost je još nezačeta misao, paok koji tek treba da se dokotrlja. Sadašnjost je glas, a prošlost njegov eho, Momčilo”, pojednostavi. Uzalud kažem da nisam Momčilo, ona me uporno tako zove. “Momčila si Todorom zvala”, podsećam je. “Nije bilo nikakvog Todora”, reče odsutnim glasom. Češljala mi je prstima kosu, gledala me nesvesna pokreta, jer su joj misli na raskrsnici stajale: “Prefarbaj crnilom sliku, oslobodi me, a ja ću ti i nevidljive boje oživeti.” “Onakve kakvim je Momčilo slikao?” Pogledala me je iznenađeno: “Znaš Momčila?” Na trenutak vratilo joj se sećanje, iako je brkala događaje i

vreme. “Čuo sam nešto o njemu i Todoru, ali ne znam sve.” “Ne može jedna svraka sa dva kraka na dva koca da čuči”, procenjivala je koliko znam, kolika je moja radoznalost, može li se njome trgovati. Mislila je da može: “Prefarbaj je...” kaže glasom kome niko, pa ni ja nisam mogao da odolim.

Doktor ne zna, i ne sumnja, da čujem kako šapatom govori mojima da je dobro što neumorno uz Momčila slikam: da će nas slikanje, uz psihoterapiju, vratiti u realan život. Ubeđuje ih da je to što sam sva platna u crno obojio samo podsvesno izražavanje nezadovoljstva neostvarenom ljubavnom vezom. Čujem sve... vidim, osećam, i znam sve. U nevidljive boje umačem kist, mešam prošlo i buduće vreme i na crno platno, kao i Momčilo, pokušavam da nju, nedosanjanu nebesku jahačicu, brže i lepše od njega naslikam...