Vlastimir Stanisavljević: „U štampariji“

Vlastimir Stanisavljević

U ŠTAMPARIJI

Mom glavnom liku Aru (ako sam ovu priču napisao ja, autor o njemu, a možda je i on, Ar, o meni)

Dohvatio je prvi primerak gotove knjige i pomahnitalo otvorio 150-tu stranu. Imao je običaj da prvi pogled baci baš na 75% debljine knjige, što je u slučaju ove od 200 stranica bilo na 150. strani. Odmah se protresao:

„Ko je mogao u ovolikoj meri da promeni tekst, kada ga je pre štampanja pregledao? Ko je dodao nove dijaloge i promenio opise?“ Hladan znoj probijao ga je sistematski, od kože, preko donjeg veša, pa do sakoa koji je, kod svakog podizanja ruku u mahniti znak protesta zbog ove prevare, širio prostor ispod mišica i naglo otpuštao neki sasušeni smrad zarobljenoga znoja, koji je sa svakim novim pročitanim redom bio sve neprijatniji. Ne može ni da odredi zašto se ne seća je li promenio tekst. Do kraja obe stranice sve više je podizao glas, da bi kod okretanja lista iskoristio zastoj u čitanju i mogao da opsuje – onoga koji mu je to uradio. Prvi put! Jer to mu se u dosadašnjih 30-ak napisanih mu knjiga nije nikada dogodilo. Na stranici 152 već je sve bilo dovoljno dramatično… zna da ovaj dijalog nije on napisao. Da, ono prvo pitanje jeste, rekao je: „Zašto? “ ali nije on smislio odgovor:

„Pre no što su se uradile ploče za štampanje, izmenio sam tekst u prelomu i `pustio nove pasuse` koji su sadržavali izmene, pa ih vratio na mesto uništenih, jer nisam želeo da umrem! Jeste, napisao sam to negde napred u knjizi, da ne želi da umre jedna ličnost, po imenu Ar, koju sam izabrao za knjigu kao vrlo logičnu skraćenicu od Aaron, ali to sigurno nije bilo ovde, na 152-oj strani“,

preslišavao se autor i produžio da čita dalje sa, od znoja mokrim kaputom, a u prostoriji je bilo i hladno, čak ledeno; napolju oko minus 10. „Ako se smrznem“, mislio je, „ujutro će me naći gazda ove male izdavačke kuće, koji mi je i dao ključ na poverenje da tu pregledam svoju novu knjigu, prvi primerak. Nastavio je da čita…

Potpuno ludilo, s preznojavanjem i do bunde, uhvatilo ga je kad je na sledećim stranicama došao na tekst koji se piše u trećem licu. Zna da je tu on pisao o Aru, ali sad je umesto toga stajao neki drugi tekst, opet u trećem licu, ali očito je neko pisao o njemu, autoru. Hteo je da upravlja životima svojih ličnosti iz knjige i da ih pomera kao drvene figurice na šahovskom polju. Neke su se ličnosti pobunile i izašle iz senke večne podčinjenosti. Takve su se oglasile najpre onim što im je bilo na dohvatu ruke, a bile su spremne da idu i dalje – da se late brisanja knjige, no, kako bi to promenilo i njihov život i moglo da znači još bržu i knjišku i ukupnu smrt, izabrale su pogodniji način: da promene tekst. I na ovom mestu autor preneražen i nasilno obamreo, uz bolni krik koji izlazi iz štamparije i razleže se na dvorišnom mrazu, prelazi na čitanje onoga što sledi – podužeg monologa, naravno u prvom licu, ali s obraćanjem u imperativu, njemu – autoru, koji shvata da je knjigu prepravila, dabome, njegova ličnost iz romana – Ar, kojega čak i vidi u dnu prostorije slovoslagačnice, i kojemu svesrdno pozajmljuje i svoj glas, kako bi ga uverljivije saslušao šta ima da mu kaže, a on će:

„Jeste da si Ti moj Bog, i da si me stvorio po sopstvenom obrazu i obličju, ali ja jednostavno ne želim da živim po merilima Tvoje duše i Tvoga iskustva. Ono, Ti si provereni pisac, i znaš šta ti valja činiti sa kreiranima iz Tvoga pera, ali, pobogu, dozvolićeš, neke ličnosti oko nas samih imaju svoj ugao gledanja na svet, a neke od njih neće nikada dozvoliti da im bilo ko menja taj aspekt. Predvideo si da umrem na isteku šezdesete, a Ti si je imao pre 15 godina. Taman sam počeo, i ja da živim od svojih knjiga, a veliš da ću biti mrtav pisac jer me,

po tebi, kritika najednom počela progoniti. Zašto si mi uopšte dao takav život pisca, pisan iz Tvoga podobija i iz Tvoje profesije? Pa mislio si, valjda, da ćeš tako biti uverljiviji čitaocima. Ali, vidiš, fućka mi se za onog vojvođanskog pisca iz Banata, čiji roman je pokudio J. Skerlić, pa je jadnik prestao da piše i skoro se nije ubio. Ja nisam od tih, a nisam ni od takvih kao što si Ti. Ja sam novi soj pisca: mi sami nađemo šta da pišemo, a nek čitalac sam nađe knjige. Zaista ne želim da umrem kad bi Ti to hteo. Zato sam i prepravio roman po sebi. I budi zahvalan da mi je ta noć odluke kratko trajala. Imao sam još i ideju da Tebe učinim mrtvim i vratim Ti istom merom.

„Ne mogu da verujem…“ povikaše obojica u isti mah, i tu se razdvojiše u dovršetku ushićenja. Prvi reče da je lik iz priče nezahvalan Ocu-Stvoritelju, a drugi: da Stvoritelj nema odgovornosti za stanje duha stvorenih i da ih ostavlja nemilosti svojih izmišljotina i da li je to ljubomora autora na svoj lik iz proze, jer ako umrem u 60-oj a neko me čita do te strane gde sam umro, imaću 59, pa čak i posle petsto godina a onaj ko me je izmislio odavno će biti prah na prahu u eter rečene reči.

„A nisi li pomislio kako ti ta mladost od 59 godina nikada ne bi zapala da te ne stvorih po podobiju Božjeg obraza, a ne po svojemu, što je bar posle 500 godina očigledno. Zar mi ne duguješ za večnost?“

„Da, za večnost, ali ne i život pisca-mučenika u toj večnosti. Zato u ukupnom podvlačenju crte, ti si moj dužnik, zapravo. Svi će tebe u budućnosti pamtiti po mom liku, a ne mene po tebi. Ja neću tada biti za pamćenje, ja ću i tad biti živ, a ti si još živ nezahvalnik! Autor samo što ne puče od besa i oblaka pod grudima, pa pokuša da neutrališe očaj tako što se sjuri na priliku u uglu radionice, baciv pre toga knjigu u tom pravcu, ali kad stiže pre same knjige u ugao, zagrli prazan vazduh, a u ruke mu, umesto bezobraznog Ara slete tek bačena knjiga. Pisac zari glavu u slova, pritisnuvši papir na grudi, te znoj poškropi raskriljenu knjigu na 150-oj i 151-oj strani. Bat iznerviranog i zalupalog srca prenese se na levu,

deblju polovinu knjige, i u praznoj prostoriji, ozvučenoj mrtvom tišinom zimske noći, sve odzvoni kao posmrtna zvona jednoj davno odigranoj bici u istoriji, u kojoj su poznati svi akteri na suprotstavljenim stranama i pobednici na jednoj od njih. To svakako behu, kao i uvek pisci i njihove ličnosti iz dela, a pobednici se navikom prvi pominjaše. Te na nekoj od sledećih strana neki utihnuti glas otvori novi dijalog koji autoru bi nešto poznatiji, kao da ga je i sâm jednom tamo bio napisao:

„Ako je moj Kreator bio pisac, pa me je stvorio prema svome podobiju, onda ni za mene nema zime, jer imaću, i ja, toliko sreće da mogu stvarati dalje, pa mada me i ne čitali 500 godina; regenerisaću nove pisce, među mojim junacima, i čitaćemo se u krug, dok je sveta i veka. I u večnom nedostatku čitalaca, posebno dobrih čitalaca, biće to Spas za dobru književnost i Svetu Reč.“ Dalji redovi su se autoru činili sve prepoznatljivijima, i znoj se polako povlačio, najpre s bunde, pa unazad do same kože. Kad je dovršio pregled prvog primerka, potpuno suv, autor je izašao iz štamparije, zaključao vrata i zagazio po suvom i mraznom snegu koji je lepršao oko nogu, kao sveže ideje oko starog pesnika – prolazno, samo do proleća.

Kad uđe u najbližu kafanicu poznatu po celonoćnom radu i još nezatvorenu, prepoznaše ga i gotovo uglas priupitaše: „Zar opet nova knjiga? Hajde da se časti?“ A on odgovori: „Imam vremena, moram da sačekam otvaranje, jer štamparija ima samo jedan ključ, ne smem da se mimoiđem sa šefom. Hoću da častim jer je ovo prva od mojih 30 knjiga čiji prvi primerak nisam želeo da ispravim u odnosu na ono što sam zatekao, a reći ću vam i zašto. Jer ju je cenzurisao i popravio jedan od svih mojih likova iz nje, doktor Aaron, profesor književnosti i pisac. Mislim da je njegova verzija bolja. Kad je uz jutarnju kafu pristigao i po mali konjak, pisac je progovorio i nepitan. I dok su svi čuljili uvo, on dodade:

„Možda ću izmeniti samo ime autora knjige. Uz moje ime, pre prezimena, staviću samo dve kratke reči koje se odnose na ime mojega autora-blizanca: biće to `i Ar`. “

Mladi student književnosti, koji iz provincije svakoga jutra dolazi na faks, na predavanja vozom, a koji se, da bi se zagrejao, uvek zatekne u ovoj noćnoj kafani do otvaranja fakulteta, imade sreću da se nađe i u ovom društvu koje je raspravljalo o knjigama, i koje je obožavao, a što se moglo dogoditi samo tad i gotovo nikad više. Kad je osetio da mu je došla prilika, ubacio se u razgovor: „Znači, stiglo je vreme da pisci uvažavaju svoje ličnosti iz romana, taman kao da ga i one pišu, a kako nam je profesor Natanael pričao to i jeste tako, i nema autora koji je ostao imun na ličnost stvorenu do strane koju nastavlja. Unutrašnji život romana je takav da ga život samo može imitirati, a nikada diktirati. To je neka vrsta obrnutog Aristotelovog mimezisa. Život kao u romanu!“ Dok su prisutni razrogačivali oči i podizali obrve i ramena, autor izlete iz kafanice, ne pogledavši čašu u dno, jer primeti šefa kako gura na zatvorena vrata štamparije. Sitan i hladan sneg pojača svoje zaprašivanje i sve utonu u sivu belinu, da se i autori i njihove ličnosti iz dela, pomešani do Jednote, više nisu međusobno ni razlikovali… Student koji je kroz staklena vrata pratio odlazak pisca prema štampariji, čudio se kako je za njim, jednom osobom, ostajao dvostruki trag sa četiri stope u snegu – zapravo, dva paralelna ljudska traga.