Ana Stjelja: „Gorijan“

Ana Stjelja

GORIJAN

U udaljenom selu, na proplanku što se ogleda u bistrini reke Večnosti, smeštena je trošna koliba. Stari drveni krevet, izjeden zubom vremena, jedva da se drži na svojim trulim, klimavim nogarima. Omanje korito ispunjeno je čistom vodom što izvire iz najdubljih ponora zemlje, a gruba ponjava bez lica i naličja prekriva hrapavi pod. To je sve što omanja koliba može da primi. U njoj živi pobožni seljanin, čuvar Stabla Života. Drvo, s najgrubljom korom, najbujnijom krošnjom i najdublje urezanim žilama, posađeno je u doba koje su odavno odneli pustinjski vetrovi i sprale zlatne kiše. Stablo Života je totem praiskonskih naroda, molitvenik za oživljavanje i spas ljudskih duša. Seljanin po imenu Gorijan, čuvao je Stablo Života već godinama, zaleđenim u trenutku ljudske prolaznosti, a koje je odavno prestao da broji. Živeo je sam. Budio se s prvim jutarnjim zracima sunca koji su se poput nevidljive paučine spuštali na njegovu trošnu kolibu. Ustao bi, umio se vodom iz korita, a potom uputio ka reci Večnosti. Na njenom glatkom i prozirnom licu posmatrao je svoje, ostarelo i teskobom obojeno lice. Potom bi glinenom posudom koju je sam napravio, zahvatao vodu i prenosio je do Stabla Života. Veštim prstima bi orošavao njegove zelene, suncem okupane listove, dlanovima bi dodirivao njegovu koru, tvrdu kao kamen, a preostale kapi iz glinene posude prolivao bi u krug oko drveta. On beše izabranik nebeske sile kojoj se zavetovao da će, dokle god u njegovim venama teče krv, crvena poput rubina, čuvati Stablo Života.

Njegova koliba bila je krajnje odredište do kog se moglo doći krivudavim puteljkom za Beskraj. Nešto veće selo bilo je udaljeno na sat hoda od Gorijanovog proplanka. On bi se, s vremena na vreme, na svom magarcu uputio

do sela u potrazi za hranom koju su mu zahvalni seljani darivali u znak poniznosti pred Bogom i poštovanja prema čuvaru njihovog besmrtnog oltara. Jednog podneva, kada je sunce peklo kao u vulkanskom krateru, i kada su ptice u potrazi za hladnim vetrovima Severa bežale u visine, Gorijan je hranio svog magarca. Video je kako mu se približava neka prilika na konju. Ubrzo je prepoznao jednog seljanina, koji mu reče: „Hej, Gorijane, presvetli čuvaru Stabla Života. Spasavaj se što pre! Priča se da će doći do velikog potresa, i nebo i zemlju će da prodrma, od tvog proplanka neće ostati ništa. Hajde, popni se na mog konja, ja ću ti dati konak, a kad potres prođe, sagradiću ti novu kolibu. Gorijan je samo odmahnuo rukom i nehajno rekao: „Hvala ti predobri čoveče, ali ja se ne plašim; pobožan sam čovek, čuvar Stabla Života, mene će Bog da spasi.“ Kad je to čuo, seljanin je odjahao na svom konju. Tri dana za redom Gorijanovu su kolibu pohodili seljani, nudeći mu pomoć, u nadi da će ga tako spasti sigurne smrti, ali Gorijan je - kako prvom, tako i poslednjem seljaninu - odgovorio isto, da će njega Bog da spasi. Petog dana počele su jake kiše, sevale su strašne munje i tresla se zemlja od udara gromova. Sve jače i jače, sva glasnije i glasnije čuo se potres koji je malu trošnu kolibu srušio do temelja. Gorijan je spavao na svom rasklimatanom krevetu, šćućuren i nepomičan u jednom uglu. Sve se zbilo u u blesku munje. Gorijana su na svojim blistavim krilima besmrtnosti odnela Četiri Anđela. Na dan Istine i pročišćenja od zemaljskih grehova, Gorijan kroz plač reče: „O presvetla Nebesa! Bejah čuvar Stabla Života, na ramena beše mi stavljen najteži tovar koji jedan nejaki čovek može da ponese, a ja sam ga nosio s ponosom i muke podnosio ćutke. Moje selo pogodio je veliki grom, tresli se i nebo i zemlja i ja sam nastradao. Zašto nisam spašen? Nebesa se pokrenuše, a beskrajno praznim i zastrašujuće mračnim prostorom prolomi se gromki glas:

„Velika je glupost čovekova. Neprestano traga za onim što ne može da ima, a olako odbacuje ono što mu se nudi. Pitaš se, Gorijane, zašto nisi spašen, zašto si morao da umreš kada si bio toliko pobožan i uporan u svojoj molitvi. Odgovor je jednostavan, Gorijane, poslata su ti četiri glasnika, četiri seljanina da ti pomognu, a ti si ih odbio. Sam si izabrao svoj usud; sad ga moraš prihvatiti do K(raja). Čuvši to, Gorijan se gorko pokajao što je uopšte posumnjao u namere svemoćnih Nebesa. Ali, taj mali greh bi mu oprošten. Nastavio je da živi pod skutima Milosrdnih Anđela, na obali božanskog Mora u koji se ulivaju sve dobre duše.

Na onom proplanku trošne kolibe više nije bilo. Nestala je u vrtlogu vetrova, vodenih struja i božanske volje. A Stablo Života i dalje je puštalo svoje prastaro korenje, tugujući za Gorijanom, lijući suze koje su se ulivale u reku Večnosti.