Snežana Šolkotović: „Zorka“

Snežana Šolkotović

ZORКA

Nekada davno, u jednom selu pored Dunava, živela je žena neobične ćudi i moći. Naselila se ovamo iz neke daleke zemlje. Putovala je od mesta do mesta i učinilo joj se da tu može s meštanima mirno živeti, jer ovde je svako gledao svoja posla. Nisu se zanimali za strankinju koja je govorila drugi jezik, koja je poštovala običaje svoje zemlje i nosila se drugačije od ostalih žena. Čula se samo priča, da je neobična, i svako je se klonio. Niko nije želeo da joj se zameri. Кrišom su je posmatrali kako, u gluvo doba noći, odlazi na potok i tamo, raspletene kose i gola do pojasa, nešto mrmlja. Zvali su je, od milošte, Zorka, mada njeno pravo ime niko nije znao.

Sitna ženica, krhkog stasa, duge kovrdžave kose, preko koje bi nemarno prebacila maramu, sedela je na pragu svoje kuće. Njene oči su imale neki poseban sjaj, naročito u onim momentima kada nešto naumi. Umela je da se naljuti za svaku sitnicu i to su ljudi okusili na svojim plećima. Nije volela da se svađa, ali osveta je brzo stizala svakoga ko bi joj se zamerio pa su ljudi, tako, postajali sve zabrinutiji. Imala je ona neku tajnu do koje se nije moglo dopreti. Možda je ključ njene tajne bila baš ta noćna poseta potoku? Možda je ležala u čarobnim izrečenim rečima ili ritualima koje je s vremena na vreme održavala, uvek zarad nekoga. Neki su to nazivali vradžbinama, neki misterijama, ali nešto je, ipak, postojalo... i pretilo od nje. Bilo je ljudi koji su se osmelili i počeli da je mole za pomoć. Primala je ona sve te posetioce u svoj dom, ali za usluge je tražila živinu, sir, brašno i druge namirnice... Tako je jedno vreme i živela. Napunili bi joj torbu i... čudesa bi se događala. Mržnja je ispunjavala srca meštana. Svako je s podozrenjem gledao prvog komšiju i postavljao si ono svakodnevno pitanje:

„Ova nesreća što me je snašla, da nije od komšije?“

Sve te priče o Zorki stigle su i do jednog stasitog, lepog mladića koji je, po svojoj prirodi, bio velik šaljivdžija. Trudio se da sve okrene na šalu i tom okretu su se svi smejali od srca. Nosio je nešto duboko u sebi, što ga je tištalo, ali je o tome ćutao. Znao je da je u to umešana Zorka. Shvatao ju je ozbiljnije od ostalih pa je jednom odlučio da je prati.

U gluvo doba noći Zorka se, po navici, uputila prema potoku. Mladić je neprimetno krenuo za njom. Hteo je da se uveri u istinitost strašnih priča koje su kolale mestom. Odlučio je da se sakrije iza obližnjeg velikog panja i posmatra svaki njen pokret. Pun mesec je bacao svetlost na okolinu i na potok koji je svetlucao pod srebrnastim zracima.

Zorka se svukla do pojasa, kosu je zabacila napred da joj zaklanja lice. U rukama je imala lonac. Nekim predmetom je lupala o njega, stvarajući rezak, jeziv zvuk koji je prožimao mladićevo telo. Priljubio se još više uz tlo, osećao je miris zemlje i dodir trave koja ga je golicala i opijala svežinom.

Ritmično lupajući o lonac, Zorka je nepoznatim jezikom počela sugestivno pevati. Mladić nije znao o čemu je reč, ali izgledalo je kao da nekoga doziva. Učinila je to više puta, sve dotle dok se iz vode nisu pojavili sitni čovečuljci. Oni su svojim opančićima gacali po vodi, stvarajući šumorenje talasa.

„Zvala si nas“, progovorila su čudna bića.

„Ako želiš da ti učinimo uslugu, a ti nam pokloni onoga koji se krije iza velikog panja!“ nestrpljivo su vikali uglas, pokazujući rukama prema panju iza kojeg je ležao mladić. Pretrnuo je od straha. Plašio se čovečuljaka i, još više, Zorkine odluke. Oblio ga je ledeni znoj.

„Ne dam vam njega! Daću vam vola Sivonju iz susednog sela“, izričita je bila Zorka.

„Ne, mi želimo da nam daš baš onog koji se krije iza panja“, nisu se dali obmanuti čovečuljci, još nestrpljiviji no pre.

„Ne! Ako nećete Sivonju, nema pogodbe“, odlučno je ustrajavala Zorka.

Posle dužeg natezanja čovečuljci su prihvatili ponuđeni poklon i nestali, na isti način kako su se i pojavili. Umorna od nadmudrivanja, žena se polako obukla pa, laganim korakom, krenula prema panju iza kojeg je mladić nepomično ležao.

„A da sam im rekla da pristajem, ti više ne bi bio među živima“, rekla mu je ljutito. Mladić ju je dugo gledao bez reči, ni sam ne verujući u to šta se dogodilo i šta je tek moglo da se dogodi.

Jedva je stigao do kuće. Nije mogao trenuti do zore. Strah je u njemu rastao više no ikada. Tresle su mu se i ruke i noge.

Ubrzo se komšilukom razlegla priča o tome kako je u susednom selu crk`o vo Sivonja. Govorili su da mu je iz čista mira puklo srce.

Mladić je s nevericom slušao reči komšije koji je prepričavao, po ko zna koji put, istu priču. Nije smeo da bilo kome kaže šta mu se dogodilo te noći i zašto je ta nedužna životinja crkla. Sasvim se promenio i uozbiljio. Čim bi video Zorku, bežao je kud su ga noge nosile. Shvatio je čime se bavi... Ali ona mu je spasila život i to je bila cena njegovog ćutanja.