Dejan Andrejić: „Kako sam ubio Milutinovu babu“

Dejan Andrejić

KAKO SAM UBIO MILUTINOVU BABU

Milutin me je još jednom udario. Mučki, sleđa, pravo u rebra. Pokušao sam da mu vratim, ali mi je celu glavu nabio u sveže seno i pritisnuo je obema rukama.

„Hajde sad, Zagore, da te vidim! Hajde, udri ako možeš!“ šaputao mi je u uvo dok sam ja bespomoćno grebao po njegovim plavim pantalonama. Igrali smo žmurke i on me je sledio do tavana na kome sam hteo da se sakrijem. Bili smo istih godina, neki dalji rođaci, ali je on bio za glavu viši i bar desetak kilograma teži od mene, bledunjavog gradskog dečkića koga su roditelji svakog leta slali kod strica na selo da malo očvrsne i ugoji se. Mrzeo sam selo, mrzeo sam sve rođake, mrzeo sam njihove podrugljive poglede kojima su dočekivali moju sestru i mene, mrzeo sam njihove komentare o mojoj odeći i neuhranjenosti:

„Jedete li vi tamo u gradu nešto? E, nije lako živeti na tuđoj grbači! Nema 'leba bez motike! Kako su te to obukli ko na svadbu da si poš'o? Opanke da obuješ kad dođeš u selo!“

Redovno su nam brojili zalogaje, kao da smo trošili ono što nismo zaradili, podsmevali su se našim nespretnim pokušajima da držimo korak u plevljenju vinograda, opominjali nas da isključujemo struju jer je ona skuplja nego kod nas u gradu... Jednostavno, stavljali su nam do znanja da smo mi "Mi", a da su oni "Oni". A najviše me je mrzeo Milutin. Uzalud su mi bili moji novi automobilčići kad je on umeo da napravi vodenicu na potoku; moji revolveri su posramljeno ležali ispod kreveta jer je Milutin svojom praćkom skidao gugutke sa duda; a

moji stripovi ... Milutin ih je zaplenio i sada su bili zaključani u sanduku njegove babe.

„Hajde, hajde, bori se, bori se, govno jedno gradsko!“ Milutinova pljuvačka rosila mi je vrat. Uhvatio me je rukom za kosu i izvukao me iz sena. Zahroptao sam uvlačeći vazduh. Počeo sam da plačem od muke.

„Plačipičko jedna, svi ste vi iz grada plačljivci! Idi kod babe i plači!“ Šutnuo me je u leđa i ja sam se opružio po podu. „I nemoj slučajno da si nekome nešto rekao, zapaliću ti one tvoje knjige.“

Silazio sam lagano niz stube, brišući suze rukavom. Skočio sam sa predzadnjeg stepenika pravo pred svoju mlađu sestru koja nas je tražila.

„Ha, tu ste! Idem da vas zapljujem!“ radosno kliknu ona i potrča ka trešnji. Milutin skoči sa tavana i odgurnu me pokušavajući da je stigne.

„Čekaj, bre! Sad ću ja da te uhvatim!“

Zamakoše oboje za ugao, uz ciku i viku. A onda se začu sestrin vrisak. Potrčao sam kao bez duše. Kad sam skrenuo za ugao, naleteo sam na Milutina koji je ukočeno stajao i gledao u moju sestru. Na njenom malom dlanu ležala je grudvica paperja i trzala jednom nožicom, izdišući.

„Zgazila pile!“ prošapta Milutin.

„Nisam ga videla, nisam ga videla, nisam ga videla!“ ponavljala je moja mala sestra kroz plač. Pile je beživotno klatilo glavom koja mu je visila preko njenog malog dlana.

„Ubiće nas moja baba“, dodade Milutin i pođe da uzme pile od sestre. No, ona ga čvršće privi uz sebe i zaplaka još glasnije.

„Pusti da ga bacimo svinjama da ga pojedu, možda neće da primeti“, nagao se Milutin nad Danicu i pokušavao da joj otme pile.

„Pusti je, vidiš da plače!“ gurnuo sam ga sa leđa i stao između njega i sestre.

Pogledao me je krvnički, a onda zgrabio kamen sa staze. Zamahnuo je, ciljajući u mene. Zažmurio sam.

„Šta je to bilo, nesreće jedne dečje!?!“ začu se unjkav glas Milutinove babe, koja se gegala iz gornjeg dvorišta.

„Danica zgazila pile, baba!“ Milutinove oči zasjaše. „Lepo sam im rek'o da ih ne jure okolo, ali nisu hteli da me slušaju!“

„Uh, u usta vas detinja! Pa, jesam li vam sto put govorila da se ne igrate sa životinjama? Nisu one za igru, bre! Uh, bre, šteta, lepo pile! Jao, pile moje malo! Jao, nesreće jedne! Ko vas je zvao ovde? Imate onoliko dvorište kod vašeg strica, pa njemu gazite pile! Daj mi, mala, to pile, dabogda vam se vratilo! Sad ću da ti zovem majku!“

Moja sestra se zaceni od plača. Pile je i dalje ležalo među njenim malim dlanovima.

„Pusti ga, ne uhvatila se više! Pusti ga, sad će tvoja majka da mi ga plati! Sad ću da te udarim!“ baba podiže ruku.

„Dabogda umrla!“ iz mojih usta izlete urlik i svi se mi sledismo. Milutin me pogleda u neverici, a babina bezuba usta su pokušala nešto da kažu. Ja zgrabih svoju sestru, oteh joj pile iz ruku i nežno ga spustih u travu. Potom otrčasmo do stričevog dvorišta, ne osvrćući se. Iza nas ostali su Milutin i njegova baba i dalje bez reči gledajući za nama.

Sestra i ja se tiho uvukosmo u babinu kuhinju gde smo presedeli ostatak dana, ne želeći da izađemo napolje; čak i kada su se ostali vratili sa njive, a moj brat od strica doneo veliku lubenicu. Te večeri sestra se uvukla kod mene u krevet

drhteći. Zagrlio sam je i tako smo zaspali.

Probudila nas je neka larma u dvorištu. Kroz prozor sam video dedu i strica kako iz odžaklije izvlače bure za pečenje prasića. Baba i strina su podlagale vatru u kazanu. Pogledao sam u sestru. Još uvek je spavala, bez osmeha i sa tragovima suza na obrazu. U sobu oprezno uđe moj brat.

„Umrla Draginja, Milutinova baba. Idemo napolje, sad će da kolju svinju.“ Ja sedoh na krevet bez glasa. „Šta ti je? upita me brat, ali ne sačeka odgovor jer su napolju počeli da hvataju svinju.

Pogledao sam se u ogledalo koje je bilo zakačeno na vratima. Nemoguće! Ja sam ubio Milutinovu babu! Skrenuo sam brzo pogled. A šta ako je to istina? Hoće li me baciti u zatvor? Niko ne sme da sazna za ovo.

„Niko ne sme da sazna! Niko! Čuješ li me?“ drmusao sam sestru koja me je bunovno gledala.

„Niko ne sme da sazna za ono juče!“ stezao sam joj ramena.

„Šta ti je? Boli me!“ sestra me je uplašeno gledala.

„Ubio sam Milutinovu babu. Umrla je juče. Ja sam joj rekao da umre, i ona je umrla.“

Sestra poče da plače i pokri se preko glave. U tom trenutku u sobu uđoše naši roditelji. Majka sede na krevet pored sestre, a ja iskoristih trenutak i pored oca šmugnuh napolje.

Iz pravca Milutinove kuće čuo se žamor okupljenih seljana koji su pripremali sahranu. Neka žena je tiho lelekala u hodniku. Ja se prišunjah uz prozor sobe. Provirio sam kroz zamrljano staklo. Tamo je, u polumraku sveća, na stolu u sanduku ležala Milutinova baba.

„Dakle, istina je!“ Nisam znao, da li da se uplašim ili da se radujem što imam toliku moć.

Naslonio sam se leđima na zid i čučnuo. Ako je to istina, onda sam mogao svakog ko mi se nađe na putu da ... Nisam smeo da izgovorim tu strašnu reč. Možda prvo onu tetkicu u školi koja mi je ukrala patike i nije htela da mi ih vrati? Ili onog što stalno zviždi za mamom? Ili onu ženu što priča sama sa sobom? ... Ili možda Milutina?

Ustao sam naglo kada sam ga ugledao. Nekako se smanjio u tamnom odelu za broj većem u koga su ga obukli. Videlo se da je plakao. Odvojio sam se od zida i sačekao da dođe do bunara i odvoji se od ljudi.

„Milutine!“ stao sam ispred njega.

„Šta hoćeš?“ pogledao me je nekako, učinilo mi se, sa strahom.

„Vrati mi stripove! A ako mi ne vratiš ...“

„Evo, doneću ti“, odvoji se od mene i skoro otrča u kuću.

Ubrzo se vratio noseći pod miškom stripove.

„Na ti tvoje knjižice! A, evo ti i moja praćka!“

Ja se iznenadih. Bila je to najbolja Milutinova praćka.

„Ali da te više ne vidim ovde. Važi?“ Milutin mi stisnu podlakticu.

„Važi, neću dolaziti. Ali, o onome juče ni reči, jel' jasno!?!“ pogledao sam ga na najstrašniji način. Okrenuo sam se i pošao ka stričevoj kući. Na licu mi se javio pobednički osmeh.

„Nemoj više da dolaziš!“ uzviknu uplašeno Milutin.

Uzdignute glave ušao sam u stričevo dvorište. Mahnuo sam sestri i pokazao sam joj stripove. Nasmešila se.

„Čuješ li, snajka, umre Draginja?“ baba tiho upita moju mamu dok sam ja prolazio ispitujući praćku.

„Čula sam, mama, izdalo je srce. Kažu da je bila šećeraš.“

„Valjda je tako, Bog bi ga znao.“

Nisam znao šta je to šećeraš, ali sam se zakleo u Zagora Te Neja da više nikada neću upotrebiti svoju moć, osim ako ne bude u službi zaštite slabijih. A onda sam sa sestrom otrčao da praćkom skidamo još zelene orahe koji su sa mukom pokušavali da se izvuku iz svojih uskih košuljica. Dan je bio divan i ja sam se osećao gospodarom ovog parčeta plavog neba.