Tanja Jocić Stamatović: „Zrenjanin u krvi“

Tanja Jocić Stamatović

ZRENJANIN U KRVI

„Tog dana je umrla Elizabeta Druga. Vrućina je bila nesnosna, a vazduh lepljiv kao šećerna vuna na seoskom vašaru. Komarci su ujedali kao da leto tek počinje, odlučno, ali bez najave i zujanja, i ja sam shvatio dve stvari. Prvo, ceo moj život odvijao se pod vladavinom Kraljice Elizabete, i drugo, sada je izvesno, svi ćemo jednom umreti.“

„Opet čitate ,Zrenjanin u krvi’“ , rekao je Janoš ulazeći u kafanu. Čovek koji je sedeo za stolom koji je bio najbliži šanku (i najudaljeniji od vrata) diže pogled s velike knjige tvrdih korica.

„Deci se sviđa“, reče i steže ruku devojčice koja je sedela do njega.

„Stalno se nešto buniš, Janoška“, začu se iz ćoška Katarinin glas, istovremeno mek i rezigniran. „Svi volimo memoare tvog dede. A i ti ko da ne znaš koji je danas datum. “

„Dobro znam koji je datum. “

Janoš je zastao na vratima. Ulična svetiljka ocrtavala je njegovu siluetu, oštro, kao u pozorištu senki, nadvladavajući sveće koje su gorele na stolovima. Samo je na Markovom stolu goreo fenjer, dovoljno jak da osvetli tekst. Kao da je Marku to bilo potrebno. Kao da nije znao svako slovo.

Janoš zatvori vrata, prepuštajući lojanicama da titraju po licima kafanskih gostiju. I večeras je vazduh bio vreo, ali i težak, činilo se, od kišnih kapi koje samo što nisu krenule da dobuju po prozorima. Uzeo je slobodnu stolicu i primakao je zidu pored vrata. Seo je gledajući u Marka, kao da mu daje dozvolu da nastavi.

„Uzeo sam telefon da zovem kuma. Onda sam se predomislio. Kasno je za pozive. Otići ću lično. Trudiću se da ne probudim njegovu sestru. Ako je uopšte zaspala. Ako tamo uopšte iko spava ovih dana. Prišao sam česmi i sipao vodu u flašu. Bezbojna plastika se pretvorila u blatnjavu obalu Carske bare. Carska. Kakva ironija.“

Isključio se. Nema potrebe da sluša kako je njegovom dedi te večeri, baš te večeri kad je umrla engleska kraljica, prevršilo. Kako je shvatio da mu lažu, kradu i truju ga godinama. Kako je video jasno, jasno kao nikada do tada, da voda koja izlazi iz slavine, masna, braon i sluzava, ima direktne veze sa bolešću koja je kumovu sestru za nekoliko meseci pretvorila od jedre lepotice u strašilo iskolačenih očiju sa tek ponekim pramenom kose. Kako komšije ne mogu da imaju decu, iako piju samo flaširanu vodu, navodno... Ali, naravno, naravno da to nije dovoljno. Ne možeš se odbraniti od otrova tako što ćeš, jednostavno, ignorisati vodovod. Otrov je svuda.

Celog života je živeo okružen otrovima. I svi jednom moramo umreti. Ali ne tako. Ne otrovan prokletim arsenom iz proklete vode.

„Bio je to gerilski rat. Rovovski. Otvoreno suprotstavljanje nije urodilo plodom. Sve smo to već probali. Demonstracije? Šta, da upere na nas vodene topove? Apeli, molbe… Javnost... Jedno obećanje, drugo... Smena vlasti. Fabrika vode. Prečišćivači. Svečano otvaranje. Pa neslavno zatvaranje. A u slavinama mulj i kal. Ništa više nismo tražili. Znali smo da sve moramo sami da uzmemo. `Zrenjanin je žedan`, bila je to prevaziđena parola iz prethodnih vremena. Patetična. Te smo sparne septembarske večeri kum Milan i ja, sa još dvojicom komšija, napravili prvu ćeliju tajne organizacije Zrenjanin u krvi.“

Marko je prekinuo sa čitanjem. Pogledao je negde iznad Janoševe glave. Stari mehanički zidni sat otkucavao je svoje sekunde. Senke su lelujale preko kazaljki koje su sporo ali neumitno težile da se sjedine. Iako su svi gledali u njih, promakao im je trenutak kad su se preklopile. Samo sekund pre, Janoš je ustao i oborio stolicu, a kukavica iz sata se istovremeno oglasila.

„Vreme je“, reče Marko gledajući u Janoša.

„A kad nije?“, upita Janoš. „Kad više neće biti vreme za to?“

Ne zadržavši pogled duže od sekunde na Janošu, Marko je ustao i prišao šanku. Pažljivo je skinuo crnu tkaninu sa kabastog predmeta koji je stajao na njemu i pred svima se ukaza sjajan bakarni cilindar sa slavinom pri dnu omotača. Slavina je imala leptirast navoj za puštanje i zaustavljanje tečnosti, kao i cev kroz koju će ta tečnost proticati. Samo što se ta cev završavala špricem, primitivnim, ali koji je savršeno nalegao na samu slavinu i koji je sad, pred širom otvorenim očima meštana, počeo da se puni bledo crvenom tekućinom. Milan zavrnu rukav, zaveza gumeno crevo iznad lakta leve ruke i zabode špric sebi u venu. Držeći desnom rukom iglu u pregibu lakta leve ruke, digao je pogled ka Janošu, dok je skoro roze tečnost iz cilindra prelazila u njegovu krv. „Zrenjanin u krvi“, reče jasno, ali ne previše glasno, kad u odgovor zagrmi iz grla svih prisutnih: „Zrenjanin u krvi“.

„Shvatili smo da je otrov svuda oko nas. Ja, kao molekularni biolog, video sam da je sve zagađeno, ne samo voda, već i zemlja, hrana, vazduh. Otrovi spolja bili su suviše jaki da bi se neutralisali. One večeri kad je umrla Krajica Elizabeta mislio sam na Nikolu, svog kolegu sa studija koji je uvek tvrdio da bi čovek mogao da živi dugo, praktično zauvek, kad bi u krv ubacivao supstancu koja neutrališe otrove koji ga okružuju. Kao Kastro, kao mnogi državnici. Kao Elizabeta, uvek je navodio taj primer, Ubacuju joj redovno serum u krv. Na pragu sam otkrića, javio mi se sa doktorskih studija na Kembridžu, noć pre nego što se okliznuo na stanici metroa i pao direktno na šine. Baš vole te nesreće u tunelu, sećam se da mi je bila prva misao. A druga je bila da odem do njegove majke i da uzmem stare sveske koje joj je slao posle svake završene godine. Pisma, recepte za neke pomalo nedozvoljene suptance, sve je krio u tim sveskama. Gledao sam Elizabetinu sliku, njene modre nadlanice i razmišljao kako je moj drug u svojim beleškama upozoravao na opasnost od predoziranja. Ništa manje od genija, to je bio moj Nikola. Njegov serum ne samo da je neutralisao otrove, nego je i produžavao život. Sprečavao starenje. Skoro da mi je bilo žao engleske kraljevske porodice. Trebalo je da ga iskoriste, ne da ga ubiju.“

Janoš je razmišljao o dedi. Sećao ga se kao vitalnog stogodišnjaka, koji bi možda još gurao da nije toliko voleo da planinari. Sve ovo što je čitao Marko, Janoš je čuo desetinama puta. A i Marko. Uostalom, dedovi su im se okumili. Sestra Markovog dede je počela da se oporavlja. Arsen u vodi, otrovno zemljište, zagađen vazduh....ništa više nije bilo bitno. Imali su serum koji će ih izlečiti i koji će ih podmladiti. Ali taj serum nije bio za sve. To je odluka koju su njih dvojica odmah donela. Ništa za korumpirane političare, naravno. Niti za novinare koji su krili istinu. Za biznismene koji su, kao, pravili fabrike za prečišćavanje vode? A ni za naučnike koji sami nisu mogli ništa da smisle, a koji bi sumnjali u njihov serum? Za učitelje koji bi usadili deci crv sumnje? Takozvane pedagoge, humaniste, filozofe? I uopšte, za bilo koga ko im se ne bi dopao. Serum je bio njihov i oni su njime raspolagali. Oni su stvorili svoju malu zajednicu ljudi koji su sporo starili i retko oboljevali. Odvojili su se, ogradili. Nije im trebala struja, bili su zdravi, bili su vitalni, obrađivali su zemlju i uzgajali hranu, živeli kao u prvobitnoj zajednici. Bili su sve zatvoreniji. Spoljni svet je na početku pokušavao da prodre do njih, a onda je to prestalo. Onda su ih svi ostavili na miru. Imali su Zrenjanin u krvi.

„Sjajno nam je i zdravi smo. Prestali su da nam dosađuju. Šta će nam njihovo grejanje kad ja sa sedamdeset mogu da nacepam kubik drva i da ga sam donesem. Ulazimo sve dublje u šumu koju krčimo i gradimo naš grad. Novi Zrenjanin. Gajimo životinje koje su takođe vitalne i dugovečne. Ne treba nam TV, radio, internet. Ne trebaju nam knjige. Ja ću napisati najbolju knjigu. Knjigu o izvoru života. O tome kako se živi dugo. Jedinu knjigu koja nam treba. Za nas i za one koji nas zovu nakazama.“

Marko je primivši svoju dozu, čitao dalje, dok su se ostali stanovnici komune smenjivali pred čudotvornim izvorom.

Izvor zdravlja! Izvor mladosti! Marko je sve glasnije ponavljao kako ima čarobog napitka za sve. I kako je potpuno besplatan. Besplatan za članove komune.

Pritom je gladio obe glave svoje unučice koja je mirno sedela i čekala na svoj red. Treća generacija onih koji su rođeni sa serumom, bila je predodređena da živi duplo duže, da duplo bolje misli i duplo više vidi. Jednom je glavom čitala knjigu, a druga je ponavljala dedine reči.

Janoš je pogledao svoj ogromni reptilski rep obrastao krljuštima i zapitao se, kako bi to bilo da je Nikola nosio sa sobom tajne formule. Da su one tako unapređene pale u ruke engleskoj kraljevskoj porodici. Da Marko, umesto četiri ruke, ima samo dve i da se zajedno bore za prečišćavanje vode i protiv korumpiranih političara, a da je princ, pardon, Kralj Čarls morao da vodi brigu o troglavom potomstvu.