Nikola Šimić Tonin: „Antan“

Nikola Šimić Tonin

ANTAN

Čovik se Božijom voljom na ovaj svit pokazuje, noseći neizmirne tajne u sebi. Duša je ljudska tvrđava s tisuću skrivenih kutaka, smrtniku sitnom nedokučivih. Pa, ni on sam ne zna koje se tajne u njemu kriju. Svaki prije pod zemlju ode prije nego li upozna sve tajnovite pute do bića svojega.

Samo nekima, daleka, nevidljiva Ruka razgrne maglu na putu kojim bi mnogi krenuti tili, onim kojim na tom putu ne bi tražili nešto sebi na korist. Samo Svevišnji ima ključe od vrata kroz koja nam u dušu gleda i do srži nas poznaje... Jedan od odabranih sretnika bijaše ubogi Antan.

Čovik je to od dva palca mesa. Pas ga nema za što uj'sti, ne bi čojik ni taklju smio na njega prislonit, ali... jednog dana zasvitli Antan.Glas o njemu puče nadaleko, ču se za njega priko sedam gora i rika. Dvije daske skova Antan za ispod sebe, i ne tide si ništa drugo za postelju prostrt. Nastani se u Međedovoj pećini.Vrata si ne postavi na staništu, koje u okviru ulaza držaše selo. U okviru je živa slika sela... Još Antan nađe komad priuze za opasati se ko sveti Ante. Stegnu čvorove sve do boli.

U prvo vrime po dikoji prolaznik, pa, dikoji čojik mira željan, dok se ne odlomi! Nahrupiše ljudi do Antana. Malo tko stigne do Antanove- prije Međedovepećine, a da ga Antan ne izlazeći i ne prozva poimenice, govoreći mu to i to, da je doš'o zbog toga i zbog toga.

I moj did Nikola dočuje za Antana, onog dana kad nam u obor, s nogom prikovanom za uzengiju dovuče neznanca, s dušom u ustima, onako stružući ga

po zemlji za sobom, vražjim kopitom dotaknuti konj. Neznanac nam u oboru, izdiše. Bog mu dušu neće. Živ je crvavom ranom zagađen, iz živa čovika ugojeni crvi izviru. Ništa trulo ko čovik ne zaudara, a još pri svisti je, dušu zubima grize... Vidi moj did Nikola, Bogom bojazan čovik, vidi u svemu prst Božiji.

Poče govorit 'nako za sebe, nikome, pa ni sebi: “Bog te kuša, Nikola. Idi išći života za čojika, u tvom je oboru, koda ti je u duši modrica, što ne prolazi već boli i boli!”

“Ma, nešto ima, ljudi, nek govori 'ko što hoće!” reče did glasno i okrenu uz brdo. To ''nešto'' usmiri ga Antanu... Ma ni na čuj koraka se pećini ne primače kad tišinu dana raspori glas: “Stoj tu di si!” “Stao sam!” pribra se did i miran osta. “Di si navro, bolan Nikola? zabubnja glas iz pećine. “Tebi, moj Antane, tebi sam došo.”

“Stvor ti Božiji skapava u oboru, a ti meni dođe? Bogu dušu nudi, a ti svoju k meni penješ... Ni na jednu reda nije, još ćete vi poživit obojica!” sad već ljutito dovikuje Antan. “Ti meni dotabano, ošino te dvi noge pod sobom, a Boga ne spomenu... Trebo si ovcu zaklat ne žaleć, kožu joj ogulit, toplu je i krvavu priviti na ranu ubožnika, ajduka, prepadnika... obložit mu nogu čitavu... Nama knjiga u rukama nije, Knjiga svitla i tame, a Bog jednako ljubi, moj Nikola, onog koji biži i onog koji goni...” Vrati se did i učini rič Antanovu...

Ponese didu ta godina rodom svakovrsnim, i u tom vidio did daleku Ruku Božiju... Odnesoše klanci, staze zaplašnice zaciljene noge gorskoga ajduka, novcem od suza, od muke, novcem od privare i laži... Novac je il' Božiji, il' vražiji... 'Ko

čiju uzima, s time i dili... Antanom se poče i Crkva baviti. Više ljudi kod Antana nego u crkvi.

Zloćio se na njeg fratar sa oltara, lug po njemu sipo, obuvo ga ovim i onim, prid svitom ga gola skido... O Antanu sve to bolje priče. Svita sve više kod Antana, a da on nikog zovno nije, u crkvu ih slao, na pokoru i molitvu Svevišnjem ih pozivo...Strašilo je strašnje što se iz veće daljine gleda, pa fratru ne priosta ino, već se zaputiti do Antana...

Ma stopu mu ne poljubi, a fratar kad se primaknu pećini na čuj koraka, Antan ozgo zagrmi bubnjastim glasom:

“Dade Bog i tebe, ujače... tribo si se i ranije 'vamo dokoturat. Dvori Antanovi vrata nemaju, Antan ti se ni od koga ne mora zaključavat, ni od koga po putu očiju tražit... Nije Antan ni blizu tebe, još nisam vidio tako tusto i zakruženog ujaka... Bogu kad služiš, a pri misi o mladoj janjetini ili odojku razmišljaš... Zbiraš 'ko ti još lukno donio nije... Ni briga te nije što dužnik od poreznika kravu u šumi sakriva, da mu dica ne bi brez mlika obolila...”

Pripade se fratar glasa u sebi, kraj sebe ko malo ozgora. Poteže fratar rič iz sebe ko da na užetu vuče punu kantu iz duboka bunara...Ko da čojika izvlači iz sebe. Pristiglo i svita sa svi' strana k pećini, čuvši da se fratar zaputio Antanu. Fratar se zakrenu svitu, obrisa znojno čelo, duboko uzda'nu pa prozbori:

“Ljudi, ima tu nešto, nešto u Antanu ima. Nekoga Bog usmiri, tamo neka ide!” I ni'ko ne reče više ni rič protu Antanu. Gasio se on u pećini ko svića u samačkoj sobi, ni od koga ometan. Živio za svit koji mu je dolazio, uvik za svit, nikad protiv svita... čekajući zov trube daleke, da krene uz nebo gore, kad pozvan bude...

I ugasio se Antan, priča se o njemu nikad ugasit neće... Na slavu Svevišnjega.