Sofija Damčević: „Vešpir“

Sofija Damčević

VEŠPIR

U ovom prostoru obitavam već duže vreme, to bi sigurno bilo više od decenije po ljudskom računanju vremena. Nije to mnogo ako se ja pitam; iskreno, nije ništa, ali smrtnicima je to zaista mnogo godina pa, s obzirom na svoje poreklo i društvene okolnosti, moram uvek voditi računa o tome kako običnim ljudima izgleda moj život, toliko da ne skrenem na sebe previše pažnje, to sigurno ne bi bila dobra ideja. Dok svi oni imaju normalan, prirodan tok života i starenja, u odnosu na njih moja pojava deluje zaleđeno u vremenu i prostoru. Sve je u redu dok ne počnu da primećuju kako sam i posle dve decenije potpuno ista - bez ikakvih naznaka starenja, razvoja, progresije; kako u mom životu ne postoje nikakvi životno važni događaji, prekretnice, školovanja, poslovi, venčanja, rađanja, penzije, umiranja... ništa - jer onda bih mogla da imam veliki problem; mogli bi da shvate kako zaista nisam jedna od njih. U tim situacijama obično moram da se selim u potpuno drugi deo grada, gde me još niko ne poznaje, i krenem život ispočetka, praveći se da imam onoliko godina koliko se njima čini. Nekada moram promeniti i grad, i državu… zaista nije lako jer, što se mene tiče, vreme ne postoji. Stoga je par decenija manje nego ništa. Toliko treba da se naviknem na novi prostor; kad ono, opet moram da se selim jer su neke komšije počele da dižu obrve, pričaju po kraju i šalju mi očiglednu poruku osude i nepoverenja.

Imala sam ipak sreće ovog puta, jer su se prethodne komšije samoincijativno preselile, tako da nove komšije nemaju nikakvog pojma o tome koliko sam već dugo ovde i u kom obliku. Interesantno je bilo to, kako su prethodne komšije za manje od deceniju prevalili toliko životnih prekretnica. Od studiranja sa

neprestanim orgijama, preko zaposlenja, braka, pa sve do štancovanja dece; te su, zbog proširenja plemena, a i finansijskih dobitaka, odlučili da potraže neko prostranije mesto za život. Takve pojave su za mene prosto neverovatne pa često sa čuđenjem posmatram tako brz razvoj i napredak ljudske rase. Kao da znaju da imaju toliko malo vremena na ovoj planetarnoj ravni, i stoga brzo moraju uraditi sve; samo zato da se kaže da su uradili; s tim što mi nikada nije jasno, kako njihov mozak može tako brzo da procesuira sve te nagomilane događaje, mada, s druge strane, možda imaju drugačiji mozak od mene, pa zato ne bih nikad ni mogla to da shvatim. Meni je, na primer, bilo potrebno dobrih dva veka samo za prvi korak, i još mi se činilo kako sam ga brzo završila. Ne mogu ni da zamislim, kakav bi bio izraz lica običnih smrtnika kad bi saznali tako nešto. Njima se, generacijski, sedam kolena izređa za to vreme. Dobro je, ipak, da sam se oslobodila tih komšija, bili su zaista nesnosni. A uz to, mogu i da ostanem na ovom ukletom mestu još neko vreme. Zbog sigurnosnih razloga trebalo je da se još ranije odselim, ali kako da napustim mesto koje toliko vrvi od demona? Prosto znam da ne postoji nijedno drugo mesto koje ima tako jaku i aktivnu demonsku delatnost. To je jedinstven prostor koji teško da postoji na drugom mestu. Svaki drugi bi u odnosu na ovaj izgledao kao pravo otelotvorenje raja, a to je definitvno nešto što mi ne treba u životu.

Ipak, svesna sam da će doći i taj dan kad ću morati da se odselim. Već sam predugo ovde, komšiluk je već počeo da primećuje kako previše otegnuto radim jedno te isto, odnosno ne radim ništa. Neki su počeli da se pitaju, šta se to dešava sa mnom. Znam da sam, što se najbližih komšija tiče, mirna još za neko kraće vreme, a ovih nekoliko staraca koji mi se redovno javljaju ne moram da se plašim, jer su i sami svesni koliko su stari. Stoga sve nedoumice u vezi sa mnom pripisuju sopstvenoj izlapelosti. Nekada ovakve nedoumice rešavam odlaskom na nekoliko meseci, u nadi da će se zaboraviti na mene i da će se do povratka već nešto drugo izdešavati što bi mi išlo u korist. Obično odem čak i do neke druge zemlje, tamo boravim u miru. Nikome se ne javljam, prosto nestanem i

očekujem kako će se stvari same razrešiti. To nije bila loša taktika poslednjih godina, ali kako sam ovde već skoro postala starosedelac, postoji opasnost da me upamte i primete i da se zapitaju, kakav to stvor ne menja nit lice, nit ruho, nit nedelanje više od deceniju i po? Zato su moji dani ovde odbrojani, koliko god žarko želela da ostanem sa svim ovim demonima koji mi opsedaju dom.

Na terasu koja okružuje ovu sablasnu konstrukciju uglavnom su dolazili golubovi da umiru. To je, prosto, bio jedan trend koji se dugo odigravao. Posle svih ovih vekova provedenih u poluživotu kakvim živim, nije se dogodilo da dospem do mesta koje služi kao `obala golubovače`. Zaista prijatno iznenađenje, nema šta. Međutim, stvari su se znatno promenile od kako sam primila babu u svoj retko ukleti prostor. Naime, kuća u kojoj je do tada odsedala se urušila sama u sebe. Posle toliko vekova nije više mogla da opstane; mada, od kad znam za tu kuću izgledala je kao da će se svakog časa srušiti - plafon je redovno padao, pod je imao džombe i rupe, osećalo se na buđ i ustajalost - jednostavno, kuća koju bi svaka veštica rado poželela. Nažalost, sve na ovom svetu teži ka raspadanju, sem nadnaravnih bića, stoga se njihova energija iscrpi; zato se moramo uvek seliti dalje. S obzirom da je babi toliko vekova da ne ume ni da ih izbroji, bilo je neophodno primiti je, jer gde bi ona otišla sama. S druge strane, nije bilo nikakve mogućnosti za pregovore; ipak je ona prastara avetinja koja zna one najprimitivnije tehnike manipulacije kojima niko, pa čak ni obučeni veštci, ne mogu da odole. Iz nekoga razloga je korisno imati to u kući i naučiti sve te drevne veštine veštičarenja; nema svako takvu privilegiju u životu. I kako se njeno doseljenje odigralo, došlo je do promene: golubovi su nestali, oterale su ih vrane. Izgleda da je stara avet sa sobom donela jata vrana koje sad svakodnevno obleću oko krova, lete na sve strane, i po ceo dan grakću; tuku se, jure se, donose orahe na ogradu, špijuniraju me, i tako...

Baba je stara već mnogo vekova, ne zna se više iz kog je tačno veka. Posle svih tih ratova, smenjivanja vlasti i država, pogube se spisi, a njoj pamet. Sumnja se

da je možda jedna od najstarijih preživelih veštica. Iskreno, skoro sam sigurna u istinitost tih tvrdnji. Više puta je naglasila kako je najbolja i neuništiva baš zato što je sve preživela i nadživela. S druge strane, njena taktika preživljavanja i nije naročito superiorno inteligentna. Sve što je potrebno za viševekovno opstajanje je odustajanje od bilo kakvog života. Zato ona sedi u kući i nikada ne izlazi napolje, i to još od srednjeg veka, tako je i preživela lov na veštice i masovna spaljivanja. Niko, jednostavno, nije ni znao da postoji. A ne zna se ni dan danas. Toliko je skrivena, da čak i sama pomislim da se stopila u nameštaj. Nekada mislim da tajna njene dugovečnosti nisu samo prastare izvorne magijske tehnike, nego da je ona neka vrsta hibrida veštice i vampira. Obično, deca vampira i veštaca se rađaju ili kao jedno ili kao drugo. Zna se da uspeli hibridi mogu da razviju nadljudske sposobnosti i karakteristike koje ih očuvavaju vekovima. Primećivala sam kako uvek reaguje kada je sunce, slučajno, obasja na kauču; odmah počne da baca kletve na njega. Takođe je poznato da nikada nije izlazila iz kuće, sem kad je išla na groblje u ranim jutarnjim satima, pred svitanje. Ipak, ti izleti su se završili još u prošlom veku. Jedna od naznaka na primer može biti to što je pojela svu svoju decu. Pošto je rodila mog oca, njega je ostavila živog jer ipak je bio prvi, mada je pokušala nekoliko puta i njega da uguši, svako sledeće dete bi pojela. Nekad bi ih vadila još neoformljene iz svoje utrobe i proždirala nezasito. Jedno 700 dece je tako bila pojela za svoje vreme, dok na kraju nije pojela i sopstvenog muža. Posle je morala da se zadovolji dugotrajnim isisavanjem svojih rođaka, dok ih lepo nije sve redom posahranjivala.

Čak je uspela i mog oca da sahrani, možda ne toliko svojom voljom, ali ne može se reći da nije uživala u svoj toj patnji, narikanju i posmrtnim energijama koje su kružile dugo nakon njegove smrti. Bilo je to nedavno, pre više od dva veka, godine 1807. kada su pripadnici hrišćanskih redova skovali zaveru protiv njega, javno ga optužili za veštičarenje, napali iz zasede i na mestu ga ubili. Kada sam konačno stigla na mesto nesreće, bilo je već kasno, cele noći sam izvodila

rezurektivne rituale nad njim, ali ništa od toga nije uspelo. Izgleda da su se njegove ubice potrudile da dobro obave svoj posao. Smešno mi je bilo, kako su pokušali da ga ubiju glogovim kolcem kojeg su mu zabili u srce. To je nešto što veštcima ne može nikako naškoditi, nego jedino vampirima; ali sam potom u njegovoj krvi našla ostatke crnomagijskih otrova. Izgleda da su se svojski potrudili. Nisu znali da li je veštac ili vampir pa su, za svaki slučaj, primenili više metoda: bacanje kletvi, ritualno napravljene otrove, glogov kolac... skoro da se čovek zapita, kako pripadnici svešteničkih redova mogu imati toliki uvid u delotvorne načine i sisteme uklanjanja poluljudskih nemani.

Ispostavilo se kasnije da to takođe nisu bila ljudska bića. To su bili vampiri koji su se infiltrirali među sveštenike. Mogli su lako da se raspoznaju po tome što nezasito zgrću zlato, ljude i moć. Prisustvo ambicije u hrišćanskim redovima uvek podrazumeva prisustvo vampirske krvi, jer obična ljudska bića koja kreću religijskim putevima to rade isključivo iz potrebe za mirnim i ustaljenim, sigurnim životom. Dugo sam se pitala, koji je pravi razlog njihovog napada na mog oca. Istna je da, kad su u pitanju nadzemaljska bića poput nas, ne mora postojati nikakav naročit razlog, jer mi ne delamo u skladu sa razumom, nego više u skladu sa nasumičnim pobudama koje mogu doći sa bilo koje strane, spoljašnje, unutrašnje, onostrane... Ipak, bilo je tu određenih nesuglasica. Možda se slučajno našao na njihovom putu do vrha svešteničkih hijerarhijskih lestvica. Ili je bio iskorišćen kao neka vrsta žrtve, za njihove rituale uspinjanja. Bilo mi je jasno kada se jedan od njih pojavio na sahrani i pobednosno digao desnu nogu na brdašce zemlje kojom je potom bio zakopan kovčeg, držeći neku vrstu hrišćansko-moralne propovedi, ali bez trunke osećanja ili saosećanja. Odmah sam znala da je sumnjiv. Taj čin dizanja desne noge na leš ili kovčeg, obično sprovode vampirski službenici koji konačno usmrte svoju žrtvu. To je, kao, neka vrsta obeležavanja teritorije; vrlo je nesvestan čin i vodi poreklo od davnina, kada su njihovi primitivniji preci redovno zapišavali isisanu žrtvu kako bi obeležili teritoriju i poslali signal opomene drugima vampirima da im ne prilaze.

Moguće je da je bio korišćen kao žrtva čijim prinošenjem oni ostvaruju dalji materijalni napredak u svom životu, jer je taj isti vampir nedugo potom uspeo da se uzdinge na višu hijerarhijsku lestvicu koju je dugo isčekivao. Čak je smestio svom kolegi sa kojim je napravio zasedu mom ocu, kako bi došao baš na njegovo mesto. U vampirskom svetu niko nikome nikad ne sme da veruje. To je prvo i osnovno pravilo. Nije mi bilo naročito jasno kakve bi moj otac, ugledni poštovani veštac, imao veze sa njihovim uspinjanjima, kada on sam nije imao ni trunke takvih ambicija. Bila je to, možda, neka vrsta osvete, jer nije hteo da ih poveže sa tajnim društvima sa kojima je navodno sarađivao. Verovao je da nisu pogodna baš za vampire te ih je sputao u namerama da se pridruže; nije želeo krvave borbe za moć u svom okruženju, dok pokušava u miru da unapredi formulu za eliksir besmrtnosti. Ne da je njima nešto konkretno bilo zabranjeno, mogli su da delaju kako god su želeli. Nije on bio jedini veštac u blizini koji zna par uticajnih ljudi, što na kraju više govori o njihovom vampirskom varvarizmu, nego o dobrom povodu za veštocid.

Ono što bi takođe moglo da upućuje na to da je baba stvarno `vešpir`, kako se zvanično nazivaju izuzetno retki hibridi veštica i vampira, je to što za svojih više od hiljadu proživljenih vekova zaista ne izgleda dobro. Poznajem veštice stare po nekoliko milenijuma i, zlogami, u top formi su. Nije karakteristično za veštice da izgube svoj sjaj posle više vekova - postoje razne formule i čini koje vrlo jednostavno održavaju svež, mladalački netaknut izgled - pre je to karakteristično za vampire da posle pet i više vekova, počnu da izgledaju nekako oronulo. To je zato što se loše hrane. Glad je mori svakoga dana; koliko god hrane da joj obezbedim, nikad joj nije dosta, te redovno proklinje sve preživele rođake koji su nepovratno pobegli od nje u nadi da će možda da se spasu. S druge strane, očuvan izgled ne potvrđuje uvek da je upitanju veštica, a ne `vešpir`, jer jedna njena koleginica, vršnjakinja, svetski poznat `vešpir` , se držala veoma dobro za svoje vekove. Zlo i propalost nije mogla da sakrije, ali se zbog svog uzdignutog statusa mnogo bolje hranila - pretežno krvlju dece i

novorođenčadi, prethodno ritualno ubijanih - zbog čega smo svi mislili da će živeti večno. Bilo je, zaista, iznenađujuće saznati da je uprkos svemu, iznenadno umrla, što nekada govori o tome da čak ni `vešpiri` nisu uvek stoprocentno osigurani na večni poluživot.

Da se nisam rodila kao veštica, u porodici koja je već vekovima prokleta, sa sigurnošću moram priznati da bih ponovo sama izabrala da budem veštica. Nije previše vremena prošlo od mog dolaska na ovaj svet pre nego što sam shvatila kako nisam zaista potrebna ovom svetu. Ništa od mene im nije naročito potrebno: nit moje sposobnosti, nit moje prisustvo; kad bih nestala, ne bi se ništa naročito izmenilo. Bilo je to još pre mnogo vekova u mojoj veštičijoj mladosti, dok sam se pronalazila, ne uviđajući svoje pravo poreklo i prirodu, kada sam zaneseno verovala da, poput običnih smrtinka, i ja pripadam ovom svetu i treba nekako da mu doprinesem, da sam sigurno, kako sve religije nalažu, bila potkovana baš onim talentima i sposobnostima koje čovečanstvu trebaju za opstanak. Pa sam tako naivno pokušavala da sudelujem u društvu, u nadi da ću i sama pronaći svoje mesto. Ispostavilo se da se to uglavnom važi za obične smrtnike, možda. Sve ono što sam istinski bila nije bilo pogodno, skoro ni u jednom veku, za potrebe društva. Zato sam počela da se provlačim kroz vekove nespaženo, te sam i dalje živa, a ne spaljena na nekoj lomači - što se dešavalo onima koji nisu na vreme odustali od čovečanstva. Ono što se zapravo traži, sa druge strane, meni je i dalje strano, skoro da uopšte nisam sigurna, šta je to. Kad bih to znala, verovatno bih umela da ritualno izmanipulišem stvarnost u svoju korist. Ipak, ako to zahvteva promenu same moje suštine, teško da bih mogla u tome da uspem, jer niko ne može biti previše drugačiji od onoga što jeste. Čini mi se, posle više vekova posmatranja ljudske rase, da postoji priličan broj pojedinaca koji kao da ni nemaju neke lične karakteristike ili osobenu suštinu, tako da se mogu prilagođavati bilo čemu što se od njih traži, čak i kad nema naročitog smisla ili koristi. Ali, ko sam ja uopšte da sudim o tome šta je čovečanstvu potrebno kad mu čak ni ne pripadam. Pravila po kojima se oni vode

su previše besmislena za ovo stvorenje iz minulih vekova. Stoga obitavam ovako besciljno i besmisleno, kako priliči nadnaravnim bićima, sa jednom svrhom, koja nema naročitu korist za čovečanstvo... a to je da preživim što duže. Kad već živimo poluživote, moramo ih produžiti što je više moguće, zar ne? Za jedno normalno iskustvo po standardima običnih smrtnika, meni je potrebno čak nekoliko vekova, a ne tek nekoliko meseci, godina, kako im se to obično događa. Razumljivo je stoga da je prevazilaženje smrtnosti skoro pa imperativ za moju rasu.

Iako nam je, uz malo sreće i pameti, zagarantovan večan života, nema nikakvih dokaza da bi ta tvrdnja mogla opstati, jer večnost ne može nikako da se izmeri. Da ima kraj, znali bismo, je li moguće opstati kroz sve vekove, dokle god je čovečanstvu suđeno da postoji. Imajući to u vidu, mogu lako zaključiti da, uprkos svemu, ipak postoji kraj i za našu rasu; a on može doći kolektivnom propašću čovečanstva, što se može lako desiti nekom prirodnom kosmičkom katastrofom koju su mnogi pripadnici ljudske rase već davno predvideli. Niko od njih se naročito ne uzbuđuje oko toga, znaju da to neće doživeti i da je to ostavljeno za neke ljude tamo daleko u budućnosti. Ali za nas, koji potencijalno možemo doživeti tu budućnost, takva znanja nisu toliko benigna. Ipak, najvažnije je, pre svega, nadživeti ljudsku rasu; što se nas tiče, to je u suštini životni uspeh i svrha postojanja.

Događa se s vremena na vreme, da iščašena bića poput nas ipak, tu i tamo, ne prežive čitavu večnost. Znalo se u prošlosti da je to moguće, i neki su uspevali mada retki - dok su ostali, zbog teškoće neljudskog života, bivali progonjeni, i ubijani na raznorazne načine. Ta svest, da nismo zaista u potpnosti besmrtni, i da uvek postoji pretnja da nas progone ili ljudi ili pripadnici naših vrsta, čini nas ipak opreznijima. Koliko god da smo nadmoćni, negde u vidokrugu postoji svest i o toj mogućnosti. Zato se moram svim silama truditi da održavam babu u životu, koja i dalje obitava u svom poluzombiranom telu, svakim danom gubeći

na snazi, uprkos svim svojim ritualima i besomučnom isisavanju svojih žrtvi. To je posve neophodno. Ona je prastari predstavnik svih primitivnih domorodačkih predačkih rasa, od kojih teško da je iko ostao živ sem nje. Taj nivo primitivizma i mračnih sila koje oko nje i unutar nje obitavaju se ne rađa jednom u stoleću, nego jednom od početka do kraja vremena. Nemati tako nešto u svom okruženju zaista me može odvojiti od vlastitih korena i smisla postojanja naše rase. Poznajući sebe i svoju neprirodnu otvorenost prema svemu novom i drugačijem, bila bih u opasnosti da na mene utiču normalna ljudska bića i da me potpuno skrenu sa mog mračnog veštičijeg puta, a to bi zaista bila velika šteta. Toliko truda uloženog od strane mojih predaka da budem biće tame, a bez uticaja babe, najmračnijeg bića koje je ikada postojalo, zaista bih mogla da skrenem sa tog puta. Nekad se pitam, da l’ mi je to od oca; on je imao te izlete u nepoznato, hteo je s vremena na vreme da pobegne i da se oslobodi. To ga je i koštalo života, ali čini mi se da sam ja, izgleda, mnogo gora po tom pitanju. Možda je i to razlog zbog kog je baba morala, posle svih ovih vekova, da dođe da živi kod mene. S druge strane, majka mi je vampir, oni žive posve drugačije živote, nije ni čudo što sam zbunjena. Oni mnogo više sudeluju u životima ljudskih bića jer moraju negde naći svoje žrtve. Takođe im je donekle lakše, jer imaju predatorski karakter, i uvek koriste napad kao najbolju odbranu, dok smo mi veštci skloniji povlačenju, nauci, izučavanju bilja, planeta, učenju čini, pravljenju napitaka, talismana i slično. Za to je potrebna samoća, odvojenost od civilizacije, a to nas često čini slabijima u odbrani, jer jednostavno nismo tome svakodnevno posvećeni.

Život u povremenoj interakciji sa ljudima može biti prilično iscrpljujuć, da ne kažem opasan, s obzirom na to da iz nekog čudnovatog razloga ljudi vole mnogo da se raspituju o pojedinostima mog života, a to je zabranjeno da znaju, radi moje, a nekad i njihove bezbednosti. Zato se skoro svaki put preznajam kada moram porazgovarati sa bilo kim, kada se sasvim neočekivano pojavi neko ko misli da me poznaje i stoga mora da se raspita o radnjama koje sprovodim na

dnevnom nivou. Naporno je svaki put izmišljati, jer postoji velika verovatnoća da ću zaboraviti, te priča neće imati logički povezan tok, što bi me dovelo u nekoliko vrsta opasnosti: od one gde oni mogu shvatiti da nisam deo njihove rase i da me stoga moraju spaliti, do sumnje u to da sam luda ili neverodostojna, a to je definitivno nešto što ne volim. Pored ovog poluživota, kakvim živim već vekovima, zaslužujem barem da me poštuju. Samo to tražim, da me ispoštuju kao ljudsko biće, iako to nisam, iako to ne praktikuju ni jedni sa drugima.

Sećam se vremena kada bi život bivao mnogo lakši i kada ne bih morala na dnevnom nivou da se brinem oko toga da li će me neko otkriti. To su bila vremena... gradovi su bili pusti, ljudi bi se samozatvarali u svoje domove bez ikakve želje da ikad izađu napolje, bežali su jedni od drugih, a rezultati su bili izvanredni, desetkovanje čitavih gradova, opšta histerija, strah je vladao nad ljudskom rasom, i uradili bi šta god im se kaže, a uvek im se govorilo isto – da odustanu od života. Tada sam šetala ulicama oslobođena; ako bi kogod prošao suprotnim pravcem, uglavnom bi se brzim koracima sklanjao, i nestajao u obamrlom gradu. Nije bilo nikakve opasnosti od preterane komunikacije ni sa kim. Obično bi na početku izbijanja kuge spalili koju vešticu u nadi da će se tako osloboditi grehova i sprečiti razvijanje zaraze, ali to su uglavnom bile pripadnice njihove, ljudske rase. U čitavoj histerjiji koja je tada nastajala nisu imali ni vremena da dobro proberu prave veštce te su uzimali koga bilo, a da je izgledao pomalo sumnjiv. Važno je bilo predstaviti narodu kako se nešto radi na oslobođenju od ove pošasti. Ubrzo potom sledilo bi opšte zatvaranje, i to je bio jedini period kada su nemani poput nas bile bezbedne. Uvek sam razmišljala o tome kako u tim trenucima ljudska rasa ima priliku da iskusi kako je to živeti, odnosno ne živeti moj život. Osećaj neke božanske pravde mi se redovno projavljivao, skoro bih pomislila kako postoji neka kosmička ravnoteža na ovom svetu. Međutim, nikada ne traje dovoljno dugo. Šta je za mene par godina, nekoliko decenija? Povratak u normalu mi se činio kao da uvek dolazi prebrzo, ljudi čak nisu želeli da prolaze kroz neki međuperiod privikavanja na stari način

života. Žurili su, kao da nemaju vremena, da što pre nadoknade sve izgubljeno, da uhvate rogove svog života i pokažu mu da njime vladaju, brzo zaboravljajući sve one žrtve koje su svakodnevno padale oko njih. Na ovom svetu se čak nema vremena ni da se oplakuju mrtvi, a za nas govore kako smo `ti koji su bezosećajni` . Kako da ne, pa ja smrt svog oca i dalje oplakujem, a prošlo je tek dva veka, dok moja baba već skoro milenijum oplakuje većinu ljudi koje je ikada poznavala; ne zna se više tačno ni koga, mada znam da je sve počelo sa smrću njenih roditelja. Mislim da njih nikad neće prežaliti, skoro da pomišljam da su bili sveci, a to je malo verovatno.

Tako sam svaki put po završetku kuge osećala veći stres nego tokom normalnih vremena, jer prelazak predivno mučaljivog grada u silovito živopisna dešavanja ne može proći bez neke neprijatne odbojnosti. Ne razumijem, zašto bi iko želeo da se vrati u onu besomučnu užurbanost i jurcanje za ispunjavanje svojih sudbinskih prekretnica? Nekad mi se čini kako su ljudi veći tanatofili od nas. Mi se smrti klonimo po svaku cenu, radije bismo se zombificirali nego da ikada napustimo svoje telo, dok oni kao da jure da ga se što pre oslobode. Šta je jedan vek života, pa tu ne može ni da se kaže da si živeo. Rade besomučno, troše se, razmnožavaju, i prate opšti trend koji u tom periodu vlada u njihovim zajednicama. I prosto im je sve predodređeno: zna se kad se rađa, kako se živi, kad se umire, i svi nepogrešivo ispunjavaju sve te zahteve. Neverovatno, prosto se pitam kako je to uopšte moguće. Pa pre par vekova sam pokušala da živim život poput smrtnika, i nisam uspela ni jednu jedinu prekretnicu da ispunim. Neverovatno je kako oni to uspevaju, jer je meni potrebno više vekova posvećenog rada, pa ni tada nije sigurno da će se išta dogoditi.

Odustajanje od života da bi se ostalo u životu je babina strategija opstanka, ali takođe i vrhunski način preživljavanja kada moraju da se dožive svi ti vekovi u budućnosti u tako krhkom i moralno zaprljanom telu kao što je njeno. Mnogim ljudima se to može činiti potpuno nesuvislo, jer se oni vode pricipima pre

kvaliteta nego kvantiteta, ali ne čini se i nama nadnaravnim bićima: to je često sve što uspevamo da dobijemo. Poluživot, poluiskustvo, polusudbina... nismo mi nikada bili potpuni, od onog trenutka kad smo se odrekli sopstvene ljudskosti, ili pošto smo se takvi rodili, zaslugama i delima naših prethodnika. Hrana koju redovno trpa u sebe je poluhrana, ona oseća samo poluukus, poluzadovoljstvo; uvek negde u blizini, nikada potpuno ostvareno. Zato traži da joj stavljam tri kašike soli u svaki obrok. To je jedna od njenih veštičijih tajni: ne samo što pokušava da intenzivira ukus kako bi ga uopšte osetila, tim ritualom uspešno produžava sebi život. Poznato je da je so jedno od sredstava koje se koristi za čišćenje od negativne energije i mračnih bića; međutim, kada se koristi interno, dobija efekte homeopatskog leka; i za nju, kojoj bi toliko soli u okruženju predstavljalo sigurnu propast, kada ga konzumira na taj način kroz sve svoje ritualne radnje, uspeva da odagna od sebe bilo kakve svetlosne sile koje bi joj smanjile šanse za opstanak, a usput izbacuje iz sebe bilo kakvu energiju koja nije u potpunosti u skladu sa njenom osnovnom strukturom. Najvažnije je, ništa ne menjati, uljuljkati se u jednu sigurnu i predvidivu žabokrečinsku stvarnost toliko, da nikakva dešavanja u spoljnjem svetu ne mogu poremetiti beskonačni ritam ritualnih radnji u službi opstanka u poluživotu. Nikad ne prelazi granice svog tela, zapravo, često ih ni ne dostiže. Što manje aktivnosti, što više sedenja; katatonično buljenje u jednu tačku i prizivanje đavolskih nemani u prostor, sa proklinjanjem svega što je izvan nje same, zvuči kao pravi raj za ukleta bića, ali obični ljudi teško da mogu dugo da izdrže takve radnje. Odustajanje od života je, zapravo, jedini način za nas neljudske nemani da se u njemu i ostane; barem malo, barem prividno, barem u lešu koji se, iz nekog onostranog razologa, i dalje pomera.