Željko Ivanji: „Ponovni susret“

Željko Ivanji

PONOVNI SUSRET

„Zdravo!“ reče Ivan, okupan zrākom svetlosti koji je odnekud dolazio. Ni sam nije znao šta mu se, zapravo, dogodilo. Poslednje čega se sećao bio je šok izazvan nekom čudnom spravom koja mu je virila iz grkljana. I to je bilo to. Da je potom imao svest o sopstvenom telu, znao bi da mu je na licu ostao smešak od spoznaje da postoji život nakon života. Taj život možemo nazvati uslovnim jer život je život - ovde i sad - bar tako kažu. Ovaj smešak je sačuvao za svog sina koji je, prema ustaljenoj proceduri, došao u sabirni centar da ga prepozna. Takva su pravila administracije. Sin je bio začuđen osmehom, jer razloga za smeh nije bilo. O da, bilo je!

„Ooo Ivane, pa je l`i tebi došlo vreme?“

„Duško, jesi li to ti?“ pitao je Ivan, prepoznajući konture nekoga koga je znao, a davno izgubio.

„Ivane, Ivica“, reče Duško razdragano, grleći Ivana kojeg je od milošte zvao Ivica.

„Izgleda da je dobro umreti mlad“, pomislio je Ivan, zagledan u svog pašenoga koji je izgledao isto onako kao kada ga je poslednji put video.

„Je l`radi ovde riba?“ pitao je Ivan, setivši se Duškove pasije za pecanjem.

„Ma ne zajebavaj, Ivica, ovde ribe nema. Nego... što se dogodilo?“ nastavio je Duško upitno, ali bez sažaljenja. Tamo gde su Ivan i Duško nema više žaljenja, a i zašto bi ga bilo kad te ništa ne boli, ni telo ni duša.

„Ništa“, odgovori Ivan, „ništa za mene neobično, samo je materija promenila oblik“, nastavio je nekako ponosan, poput naučnika koji je dokazao hipotezu što ju je ranije postavio.

„Uvek si filozofirao, Ivica. Ovde imaš filozofa i tih tvojih naučnika koliko god hoćeš; svi su tu, svi su ti dostupni. Samo da dodam, i sam vidiš da je ovde mnogo bolje nego dole, ako se uopšte sećaš onog dole?“

„Pa, ne sećam se potpuno jasno da mogu da prepoznam preminule, ali se sećam živih. Evo, tebe sam prepoznao. A opet, Duško, znam da živi žive život, ali ne mogu da ih se setim. Vidim ja da je bolje ovde, a kako to znam...? Verovatno kao i ti... jednostavno, znam.“

„Ovde nam živi ne trebaju, ja imam sećanje od trenutka kada sam umro. Tu nemam ništa, odelo u kojem me je neko sahranio je na meni, ne prlja se, tako da nemam problema. Mi ovde ne spavamo, jednostavno, mrtvi živimo ono što dole zovu smrt.“

„A je l`verujete u život?“ pitao je Ivan.

„Ne verujemo ni u šta, zaboravili smo koga smo ostavili dole. Ako tebi nije žao zbog toga, pa ne bi trebalo ni njima da bude žao nas. A nije ti žao, je l`da?“

„Nije, ne osećam ništa, jebi ga“, reče Ivan.

Pa je l`jeste ili nije, rekao si to `jebi ga` kao da žališ nešto.“

Da je Ivanov sin mogao da vidi ovu scenu, to svakako ne bi ništa promenilo, osim što bi bio iznenađen jer njegov otac za života nije psovao. Sada je stajao pored sveže humke sa krstom koji je štrčao iz nje, osećajući iz nekog neobičnog razloga da je taj krst suvišan. O sebi je mislio da se dovoljno žrtvovao za života, a gubitak oca ga je boleo. „Jebi ga, tata“, promrmljao je u bradu, čučnuvši do sveže iskopane zemlje, da bi potom prstima prošao kroz nju. Osetio je bes, poput deteta koje na insistiranje roditelja prisustvuje sahrani. Sveštenik je završio sa

opelom. Februar je `vrištao`ravnicom, a naši junaci - nikada življi - su živeli svoju smrt.

U rodnoj kući roditelja, nakon što je oprao ruke - jer se to valja posle groblja videvši svoj odraz u ogledalu prepoznao je očev smešak koji je godinama opisivao „smeškom zaleđenog Eskima“.

Sa tim sećanjem je živeo do kraja života, da bi se ponovo sreo s ocem. Poslednjim dahom razumeo je da je živeo za taj, njihov, ponovni susret.