Vesna Đukanović: „San ili java“

Vesna Đukanović

SAN ILI JAVA

Njegov život je bio niz početaka. Od zemlje i ka zemlji. Oni se nikako nisu mogli razmrsiti. Živeo je po svome, zadovoljan. Karakterisalo ga je to što bi se kraj uvek pretvarao u početak, tako da je samo vešt posmatrač mogao da ih razlikuje. Čak bi se i tada iznad vremena postojanja i prostora u kojima je živeo nadvila neka prozirna magla iz koje neupućen posmatrač nikako nije mogao pronaći izlaz. Uzimao je snagu iz njih, dičio se njima, uživao je u njima. Bili su deo svega njegovog.

Dok se okrenuo, našao se u srednjem dobu. Kada je mladost prošla... nije znao. Nije osetio njeno potrošno vreme. Svakog puta kada bi sreo nekog s kim je delio dane mladosti, video je znakove prolaznosti... ali samo na poznaniku. On je i dalje bio mlad i svež, kao prva jutarnja rosa koja mu je hladila noge kada se iz zagrljaja noći i spavanja u plastu slame ili na promaji kotarke vraćao iz provoda. Duša mu je vrcala životom, um se pretvarao u jedinstvo neba i zemlje, osećao je snagu koja ga je gurala dalje.

Braka se odrekao davno, već posle prvih nedelja zajedničkog života. Nije se tome nadao. S gorčinom se sećao dana. Nije odneo čast. Društvo ga je zadirkivalo, smejalo se na njegov račun. On je samo odmahivao glavom i izbegavao odgovor. Gde, na sav trošak, još i čast da donese!?

Tada se niotkuda pojavio mucavi Pera:

„Koolkoo mii daannaass jeeelii i piliii, toolkoo vii zaajeeeednoo biilii!“

Kao da je duh proroka izrekao reči, one su se obistinile. Žena ga je napustila posle nedelju dana. Samo je otišla i nije se više pojavila.

Nije mario za rad, a nisu postojale ni prepreke kojima je robovao. Bio je odgovoran samo sebi i nekim nevidljivim silama koje mu nikada nisu davale mira. Menjao je žene kao frizure. Trenutno mu je kosa dopirala do pola leđa, baš kao u neke devojke. Jedino je spreda glava odavala godine svojim sjajem. Voleo je sebe da naziva MM. Kršteno ime, dobijeno od kuma, nije voleo. Radio je nekoliko godina u firmi. Više se šlepao na račun onih koji su radili nego što je sam nešto privređivao. Jednog jutra mu se smrklo pa je, posle popijenih lekova, završio u bolnici. Da li mu se um pomračio ili je dobro odglumio bolest, nije se znalo. Bog i prijatelji su zajedničkim snagama pomogli. Dobio je penziju.

Nove tehnologije i Fejsbuk su mu donele verovanje u održanje vlastite mladosti. Lako je dolazio do utehe. Lako je dodirivao usamljena ženska srca. Olako je shvatao pažnju i privlačnost tela.

Jedino se zimi nekako sklupčavao, poput psa na januarskom mrazu. Tonuo bi u neki sumrak iz koga bi jedva bivao probuđen. Iznad svega je voleo bistru vodu i odsjaj prolećne svile na njenoj mirnoj površini.

Tog jutra je pokupio štapove. Parkirao je polovni auto, u fazi poluraspada, na uzvišenje. Iz dubine, koja je bila stari kop za vađenje gline, mogao ga je videti. Poneo je mobilni telefon, stavio ga u džep i zatvorio cibzarom.

„Gde da mi ispadne...tolike adrese...a možda će me neka i zvati...“

Noćna kiša je donela jutarnju svežinu. Blistale su travke i divlji sirak. Biser se presijavao u glavama plavog čička. Zemlja se raskiselila, radosna zbog dobijene vlage. Izmešala se prašina sa travom, ulepila se čineći pletenice devojačkih kosa, blistave i sjajne. Zvonio je njihov glas.

Klizavom stazom spuštao se do mesta za pecanje. Uska je vijugala. Znao je da se na njoj nalazi velika pukotina kroz koju je zjapila dubina. Usled kiše rupa se povećala, a zjapeći otvor je ostao nezaštićen. Čak se deo strmine lagano odvojio. Bilo je potrebno samo malo, samo jedan gaz nespretnog stopala pa da se obruši.

Dok je okom pratio let plavog vodomara, noge su poletele. Rupa se pretvorila u grotlo ravničarskog vulkana, a on se sjedinjavao s magmom blata i žute gline. U letu je hvatao i slagao delove svoga života. Tresak je doneo mrak i iskričave tragove svetlosti koji su, čudom, postajali sve bistriji.

Do njega je dopro zvonak glas. Mladost ga je nosila na svojim lakim krilima. Belasala se i u paučinastim oblacima ga lagano dodirivala. Video je svoju prvu, tajnu i duboko skrivenu ljubav. Bila je veselog osmeha, s beskrajnim svetlom tajanstvenih mesečevih zraka i sunčevih odsjaja u pšeničnoj kosi. Smejala mu se. Pružio je ruku da je dotakne, ali je ona, u nekoj magiji izvučenoj iz najstrože tajnosti, nestala. Kao onoga dana kada ju je čekao na glinenoj obali banje mesta gde se nekada vadila glina od koje se pekao crep, pa se ogromna rupa čudom prirode napunila vodom. Sve je bilo isto, samo su njegove oči ovoga puta bile suve. U trenu se slika izbrisala. Godine su se uskovitlale. Mešalo se dnevno

svetlo i noćna tama. Mešale su se niske vlati sa žutim cvetovima kantariona i

visoke cvasti zelene trske.

Pojavila se nova, nestvarno blistava slika - panonska vila umilnoga glasa. Došla je, dugokosa, s dlanom otvorenim i stvorenim za ljubav. Govorila je bez glasa. Telo joj se uvijalo i menjalo obličja. Nekako je - i bila i nije - vila njegovih snova. Paperjasto meka i planinski bistra, a ipak neprozirna, na samoj površini panonskih njiva čuvala je duše probuđenih i okasnelih noćnih i prvih dnevnih šetača. Lagano komešanje njenih koraka u približavanju pričinjalo mu je neviđeno zadovoljstvo. Uzbuđenje je raslo. Srce mu je snažno udaralo. Između providnosti njenih haljina i retkog lakog tkanja vičnom i spretnom oku se ukazivala počast, slika nebeske lepote. Naprezao je vid.

Magličasta tvar je, u oblačićima, dosezala nebo u sivkastoj visini, da bi se iskrzanim linijama vraćala do strnjike na samom mestu dodira gline i crnice. Lutala je između neba i zemlje, ne dotičući svojom vitkošću ni jedno ni drugo, već se između njih lako pružala i mešala ih svojim dodirima. Podigao je ruke da je dotakne, dohvati, ali je sve ostajalo bez uspeha. Lakonoga i dugokosa, svoju je radost odavala mirisom kasnog bosiljka s požnjevene njive. U vilinskoj radosti, i u njegovoj želji, sitni cvet se nestvarnim krikom odvajao i blagosiljao je mirisom bačenih latica. Nekoliko busena je u daljini bilo nevidilom pokriveno pa se bunilo, vrištalo i svim svojim silama teralo neželjene poglede. Duboko je uzdahnuo, ponet božanskom magijom. U daljini su se nazirali vrhovi divljih oraha, u svojoj težnji da dosegnu visine. Glasnim bubnjanjem srca ih je naslućivao. Opet je gledao nju. Osmelio se da je dodirne.

Odjednom se u ni iz čega stvorenom kovitlacu, nastalom od njene lepote, stvorila prikaza. Šire je otvorio oči. Da li je to bio Život? Duh? Utvara? Smrt u svojoj moći? Ledile su mu se misli, a čelo mu se orošavalo krupnim hladnim graškama.

Siva prilika je nosila ogrtač otežao od briga i mnogih dana upotrebe. Videle su se na njemu prolećne kiše i zimski snegovi. Nisu izostajali ni hladni severni vetrovi koji caruju s ranog proleća, a i prve zelene travke su ostavile svoje tragove, dok se sklupčan baškario na osunčanoj strani kanala. Prilika se lagano izvlačila iz gustiša u kome je carevala trska, a iza nje rogoz. Oslanjala se na iskrivljen štap. Uhvatio ga je strah. Možda prilazeća prilika razgovara sa probuđenim dušama predaka, druži se s odbeglim robijašima ili skriva počinioce strašnih zločina. Poželeo je da se izvuče, da se izmigolji iz grubih, glinom isprljanih ruku.

„Da li je čovek sam? Govori li jezik vavilonski, srpski, mađarski, nemački? Govori li i neki tajni jezik koji samo mrtvi razumeju? Nemušti? Da li ima hrabrost templara i moć Saladina? Možda je to samo duša zaboravljenog

panonskog ratnika? Kroz tunel isprepletenih grana mnogih biljnih vrsta, posađenih i uzgajanih u nekim srećnijim vremenima, dopiralo je šuštanje. Nije mogao da razazna, da li su to glasovi živih ili tek odjeci beskrajnog niza duša koje su negda tu živele. Zanosila ga je igra glasova i mnogih vetrova koji su svoje delove ostavljali u krošnjama. Darivan je zvukom iznad zvukova, glasom bez glasova i na trenutak je, iz straha, pronašao put do istinske sreće. Prikaza je počela svoj govor. Gledao je, otvorenih usta oko kojih je zujala dosadna barska

muva.

Pokušao je da ustane, da svojim korakom dospe do izvora svih izvora, ali su ga žute viline kose držale čvrsto vezanog za vlažno glinovito tlo. Sve što je uspevao učiniti bilo je proklizavanje i čvršće tonjenje u mulj.

Osetio je potrebu da se umeša među starosedeoce i da bez govora oseti snagu neobjašnjenih šumova. Odvojio je dušu od tela. Poleteo je kroz tunel. Dospeo je do starog panja. Na njemu je sedela prikaza sasvim neugledne i vremešne spoljašnosti. Ogrtač se pretvorio u sivu kabanicu. Ona je pokrivala i skrivala. Ispod nje se naziralo telo pokriveno mnogim slojevima odeće. Pertle, na cipelama iz kojih su virile grube vunene čarape, bile su odvezane. Sve to i ne bi bilo tako neobično i on se radi toga ne bi toliko uznemiravao, da prikaza oko glave nije nosila oreol satkan od zlatno-zelenih listova proleća i jeseni, na kome su kapi vode sijale poput biserne ogrlice na vratu lepe žene.

Da ga je hvatao prvi sumrak ili da se na ovom mestu našao u sam osvit zore, poverovao bi da mu se samo priviđa, da je sve samo varka... ovako je postajao duboko svestan stvarnosti u kojoj se našao.

Prikaza je dobila obličje starca koji je nerazgovetno mrmljao. Videlo se da mu nedostaju zubi i da mu se reči penuše i nekako pevljivo nadolaze. Morao je utišati svoje srce i pritajiti svoje prisustvo da ničim ne uvredi ili rasrdi prikazu, da ne ostane uskraćen. Bio je spreman da se pokloni Nebeskoj volji i da upije

trenutak bestelesnog saznanja. Pretvorio se u bezvuk. Postao je vidljivonevidljivi sagovornik.

„Ehej, sine moj! Koliko puta sam govorio, koliko puta sam rekao!? A da li me je ko čuo? Znam... ti bi kazao, samo da smeš, da želiš da mi otkriješ svoje prisustvo, da ja nisam nekakav prorok kao oni Tarabići ili Nostradamusi, ali ja znam znanje. Možda sam neugledan i star, možda moje reči raznose neki nepoznati vetrovi, ali ja vidim, čujem i osećam. Kroz moje telo protiče sve znanje sveta, od njegovog nastanka, preko dana današnjeg pa sve do daleke budućnosti... kada će telo tvoje postati zemlja. Dovoljno je, samo, da trepnem pa da se traka slika iz davnina pokrene. Polete tada i radosti i tuge. Prepliću se strahovi i nadanja. Pobeđuju istine. Laži bivaju razotkrivene. Uteha i vera dobrotom me preplave pa darujem slučajne prolaznike. Tako kao što ću danas darovati tebe, saznanjem da ljudi vrede manje nego što sami o sebi misle. Pričaću ti o izgubljenom znanju. Nemoj se čuditi. Vi ljudi mislite, moćni ste, silni... upravljate tuđim životima. Pritiskate dugme i odlučujete o životu i smrti. Odlučujete o porodu! Hteli biste posedovati i svetlost i tamu! Hoćete novac i

samo novac.

Reći ću ti, slušaj: izdaleka, tamo gde čovek nikada nije stao nogom i gde nikada neće stati, doći će utvare. Približiće se oku čovekovom, a on neće znati da su to one. Njihova senka će delovati umesto njih. Bi`će ljute na čoveka, na njegovu gordost i misao o moći. Čekaće da noć bude vedra. Probudiće čoveka i naterati ga da gleda u visine. Videće da s neba padaju kutije koje ti, sine moj, zoveš satelitima. Padaće i u svome padu će sagorevati. Plakaće ljudi na severu i jugu, plakaće i oni na zapadu i istoku. Zaboraviće čovek na rakete i avione. Zaboraviće se nevidljivo prenošenje slike i zvuka. Neće vredeti slava, neće se čuti reč. Rasuti po stranama sveta mislit će o svojim roditeljima i postojbini, ali ih neće videti. Sve će stati. Vreme će samo teći. Zemlja će drhtati. Ljudi će patiti od gladi. Rušiće se mostovi. Neće imati znanje oni koji treba da ih poprave.

Zaborav će carevati. Računari, roboti i mobilni telefoni će biti otpad. Sve što je prljalo će biti izbrisano. Samo će senke straha u radosti leteti. Ćutiš, a čujem te! Mnogo je toga bilo pa se rukom nepoznatom izbrisalo. Tako će biti opet. Ako budeš pametan, pomoći ćeš čoveku! Ovako…“

U trenutku kada se napregnuo i približio neobičnoj prikazi, u želji da bude darovan mudrošću, osetio je hladno miljenje preko svoga lica. Zelena vodena žaba mu se, u svojoj hrabrosti, približila i svojim lepljivim nogama je na njegovom licu pravila sluzave tragove.

Podigao je ruku da je otera, ali novi napadači su ga opkolili. Starac je postao oblak, kap pa se vratio kao njegova suza. Kapnula je u baru - onu koja nije predstavljala samo mesto legla dosadnih insekata i carstvo pijavica, već pravi raj. Naravno, bilo je tu žaba koje su u letnjim noćima pevale zanosne ljubavne pesme na svom najomiljenijem kreketu, kao i pijavica kojima su se ljudi lečili. Ali bilo je i okupljanja i druženja. Svako je svoj deo ljubomorno čuvao, ne ometajući u životnoj radosti one druge.

Promenio je obličje.

Postao je dečak. Pronalazio je razonodu u bari na samom obodu grada u kome je živelo siromašno stanovništvo. Bila je savršeno mesto, na kome se pitanje novca nije postavljalo. Svi su bili jednaki, nasmejani... svako je imao svoje interesovanje, neposredno vezano za udubljenje s mutnom vodom. Zvao je baru Jamurine. Gledao ju je. Jedan kraj je bio obrastao trskom. Tamo nije mogao. Vrebala je opasnost od uboda oštre stabljike zelene, tek olistale trske. Jasno je video davno prošle slike. Bio je u njima, ali je nekako leteo, nošen nevidljivim krilima stvorenima rukom koja ga je nosila u sam nespokoj minulih dana, donoseći u isto vreme i radost i tugu. U gustom šipragu su skrivenost nalazili oni koji nisu bili ni deca ni momci.

Na suprotnoj strani su pecaroši raščistili trsku pa je ulaz u mlaku vodu bio veoma prijatan. Istočna strana je bila obrasla rogozom i gustom trskom, a iza njih su se uzdizali plavi jorgovani. Tu se nalazilo groblje. Strah od mrtvih sprečavao je žive da tamo naprave ulaz. Tamo se nije smelo.

Pričalo se da je neki Pera iz muljevitog gliba izvukao ljudsku butnu kost od koje mu se pamet pomutila, pa su iz strahopoštovanja istok svi izbegavali.

Na zapadnoj strani deca su golim stopalima utabala glinenu plažu „Plavi raj“. Tu su nalazili letnje rashlađenje, bez znanja svojih roditelja. Ogromni plićak, pun punoglavaca i mlakote, bio je zaštićen visokim bagremovim krošnjama okrenutim prema prvim kućama. Oni su zaglušivali dečju ciku i stišavali radost.

Zimi se Jamurina pretvarala u ledenu dvoranu. Debeo sloj čvrstog leda okovao bi baru. Tada se njome koristila ona druga mladost. Ručno pravljene klizaljke i sličuge letele su, jedva dodirujući ledeno staklo. Zimske večeri su ječale od usklika lakih padova i glasnog smeha. Smrznuti bagrem je prenosio priče severnom vetru, a ovaj ih je raznosio dalje, svojim putevima. Do njega dopre glas iz dubine:

„Da nisi nešto zaboravio?“

U trenutku ga je preplavio strah. Nije želeo da se seća. Sve je učinio da se iz njegove svesti izbriše taj dan koji ga je izjedao, koji ga je opominjao da mu se sve dešava iz nekog određenog razloga. Dan koji je potisnuo, koji je skrio duboko, u najudaljeniji, najređe korišćen deo mozga. Nije mogao da pobegne.

Setio se.

Na licu je osetio prvu pahulju. Zima je nadolazila. Ne onako silovito kako je to činila ranije, ali je bila tu. To ga nije sprečavalo da se, snagom detinje radosti, uputi u ispitivanje debljine leda na Jamurini.

Ivica bare je bila posuta ohridskim tankim biserom. Svetlost, koja se na trenutke probijala pri podizanju i razređivanju magle, doprinela je da se duga prostre u svom bogatstvu kroz isparenja ledenih kapi. Inje se rasulo po cvastima trske, po šiblju i visokim granama. Čistota i belina. Savršenstvo! Polagano je stao na ivicu. Led je zakrckao. Znao je da još nije vreme. Te godine je poželeo da se prvi otisne i svojim slabašnim telom oseti nedostatak gravitacije u brzom klizanju po besprekorno sjajnom ogledalu. Želeo je da to učini pre svih. Razočaranje je bilo duboko. Okretao se tražeći najbolji plićak, gde je led najdeblji. Poneo je drvene, rukom izrađene bratove sličuge. Kradom. Polako se kretao. Uživao je. Blažen je klizao, ne primećujući društvo koje se skupljalo. Omela ga je njihova graja. Doklizao je do njih. Neki su tražili da im da jedan krug. Nije pristao. Brzo je trgnuo telo i svom snagom poleteo prema sredini i tankom ledu. Težina je učinila svoje. ,,Stani” je stiglo prekasno. Polovina tela mu se našla u ledenoj vodi. Deca su ga izvukla. Kući nije smeo. Snašli su se tako što su upalili vatru da ga osuše. Dok se zimski dan spuštao i pritiskao svojom hladnoćom donetom s dalekih Karpata, cvokotao je u klotanim gaćicama koje su se pretvarale u led. Dim je sušio odeću.

„Zašto si me podsetio? I sada mi je led zalepljen za dušu. A sećam se i preležane upale pluća i dana provedenih u bunilu i vlažnim čaršavima posteljine.“

Okrenuo se.

Zima je u trenu nestala. Led se pretvorio u blagi sjaj sunca, a nebo je odisalo plavom svežinom. Nemirna duša se vratila telu.

Sedeo je, zagledan u mirnu vodu. Ćutala je. Blago pomeranje, kao i belasanje prouzrokovano lakim povetarcem i belim suncem, mamilo ga je. Okupao se, ohladio, osvežio je svoje telo i odbacio nataloženi nedeljni umor.

Samo je voda mogla da ga opusti... davala je, oduzimala i kažnjavala. Voleo je da gleda mirnu površinu i da čeka. Dugo je bez treptaja zurio u plovak, plitko

uronjen u mirnu površinu. Mogao je satima tako da sedi, da iz sebe izbaci svu tamu i mulj svih jamurina ljudskih.

Najlepše je bilo otići na pecanje s proleća. Nebo se izbistri, prolećne zvezde zablistaju, duša mu se poraduje. S večeri je posmatrao let vilinih konjica i sićušnih mušica koje su svoju igru izvodile vrteći se u naizgled nerazmrsivim linijama. Dugo je gledao izmaglicu vodenih isparenja. Vrebao je trenutak kada se ispod površine vode legu i svoj prvi dah uzimaju komarci, polako sušeći svoja providna krila. Zapažao je bogatstvo života oko sebe i duboko ga je poštovao. Gledao je kako žabe uživaju u svome carstvu i noć dočekuju svojim ljubavnim

zovom.

Noćivao bi pod svežom nebeskom kapom. Nije bilo teško spavati na očvrsloj glinenoj zemlji. Nije smetala ni vlaga koja iz nje izbija pri susretu s toplim telom. Pokrio bi se jaknom i više dremao nego spavao, osećajući lepotu mira i tišine u potpunom sjedinjenju s prirodom. Radovao se blistavom jutru i poslednjoj zvezdi koja je najavljivala novi dan.

Razbudio bi se i okupao u hladnoj vodi, da mu krv bolje poteče. Rukama koje su mirisale na glinu pojeo bi svoj doručak i ribu skinutu s udice. Bio je srećan pronađenim mestom bez ljudskih uljeza, vike svađa, prebacivanja i nepotrebnog nametanja osećaja krivice. Praznio bi svest, trudeći se da ne misli na svoj bol.

S jeseni bi u rano jutro krenuo na pecanje štuka. Vižljaste i gipke, lako su izbegavale udice. Dešavalo se da oštrozuba grabljivica neulovljena pojede mamac. Nije se osećao prevarenim. Voleo je tu igru skrivanja ispod sive površine.

Voda se pod naletom kišnih oblaka umiri, tišina se spusti i zagospodari divljom trskom i suvim ogolelim granjem; vetar poklekne, posustane pa tu, pred njim, ućuti. On se stopi s blistavom površinom. Postanu jedno, sjedinjeni u svim svojim usponima i padovima. Samo voda ga poznaje i razume. Samo ona zna

sve njegove tajne. Dugi sati se pretvore u dane, dani u godine pa, tako sjedinjeni, krenu na putavanje kroz vreme.

Zimi bi s prvom zaleđenom barom bio upozoren. Tada je mogao samo jedno: da se skloni u mišju rupu i da otrpi hladnoću koja se spremala.

S istoka je svetlost uzimala danak. Pramenovi priviđenja i nepoznatih oblika su počeli da se bistre.

Na licu je osetio ruku. Čuo je lavež psa.

„Da li je to moj Miki? Davno nestali? Miki!“

Čaroliju je prekinulo lajanje krupnog, crnog mađarskog pulina. Zaletao se u njega i lajao svom snagom. Pokušavao je da ga probudi. Pritisak šapa ga je boleo, na mestima gde su ga dodirivale. Prišao mu je stari čobanin koji je kao svoj dlan poznavao svaku pukotinu u okolini banje.

„Ej, sinko“, hladna ruka ga je dodirnula. „Da li ti treba pomoć? Pao si odozgo. Moj Šara te je pronašao. Dozvao me. Dobar je Šara. Dobar!“

„Šta? Kako?“ odjednom ga je presekla bol u nozi.

„Daj da vidim! To si slomio. Hajd` da te izvučem odavde! Imaš li mobilni? Zovi hitnu. Hajd` da te iznesem na čistinu. Ostavi štapove, pokupiću ti posle. Video sam te s one isturene glinene glave, kako padaš. Trebalo mi je po sata da stignem do tebe. Mislio sam da si mrtav. Govorio sam ti, a moje reči su se odbijale od tebe kao eho planinski u ovoj ravnici. Je li, ko ti je Miki? Samo si njega dozivao. Mrmljao si o nekom proroku i silama nebeskim... Ako i jesi. Raduje me da si živ!“

Da li je ovo kraj ili neki novi početak? Da li je to opomena ili važna životna lekcija, nije mogao da nasluti. Ječeći, zagrlio je čobanina. Oslonio se na njegovo rame, a duga čobanska kabanica mu se osmehivala.