Branislav Batin: „Pribojac Višnjić“

Borislav Batin

PRIBOJAC VIŠNJIĊ

Ljudi vole da pričaju svoje snove. Ja pripadam onima koji nikada ništa ne sanjaju. Odrastao sam u domu za nezbrinutu decu, nisam nikada saznao ko su mi roditelji. Našla su me deca na Staroj Karaburmi ispod stadiona OFK Beograda, u kutiji od cipela u šipražju pored stare apoteke, gde se kao kroz prašumu jedva može proći iz Višnjičke uluce, preko tog malog zaraslog brdašca do Pribojske ulice. Deca su me odnela u obližnju dečju bolnicu kod Bogoslovije. Tako sam i dobio ime, po tim ulicama zovem se: Pribojac Višnjić. Radim kao čuvar u zatvoru. Beše to davno, dok sam još bio mlad i tek se zaposlio kao zatvorski čuvar, jednoga jutra neki stariji zatvorenik ispričao mi je svoj san. Kako je on pričao taj svoj san, slušao sam i mogao da ga vizuelizujem u potpunosti, kao da ga ja u tom trenutku sanjam. Onda je on prekinuo sa pričom, rekavši da se više ne seća tačno šta je dalje bilo, a ja sam nastavio da pričam taj njegov zaboravljeni deo. On je oduševljeno sve potvrđivao, uveravajući me da se baš upravo tako sve dešavalo. I eto, tako je sve to počelo. Od tada svakoga jutra uhvatim po neki san od zatvorenika... koji bi želeo da mi ga ispriča. Postao sam, vremenom, zavisan od njihovih snova. Ne retko puta sam ih zapitkivao o tome kako su spavali i šta su sanjali. Nekada su rado pričali, nekada nisam mogao da dobijem njihov san, sve dok im ga nisam počeo tumačiti, da govorim šta će im se dogoditi: stići će im pismo, telefonski razgovor, neko će im doći u posetu; zatim, šta se dešava s njihovim porodicama... i sve tako, opisujući im šta rade svi ti ljudi do kojih im je stalo van zidina ovog zatvora. Čak i kada nisu mogli da se sete svoga sna, meni je dovoljno bilo samo da zatvore oči i da pokušaju, a ja sam im, onda, pričao šta su

te noći sanjali. Meni sve to nije bilo ništa neobično... dok se nije pročulo. Isprva među zatvorenicima, kružila je priča o mojoj čudnoj sposobnosti čitanja njihovih snova, a onda su glasine došle do mojih kolega, pa i do upravnika zatvora koji me je jednoga dana pozvao da mu, uz prisustvo zatvorskog psihologa, kažem šta se to dešava između mene i zatvorenika. Ispričao sam upravniku zatvora sve o mojem interesovanju za tuđe snove i o mojoj moći da vizuelizujem i uživim se u njih, baš kao da ih i sam sanjam. Sa nevericom su me posmatrali. Tu upravnik - sa osmehom, kroz šalu - zatraži od mene da ga podsetim šta je on te noći sanjao. Reče mi, samo, da je te noći sanjao kako se nalazi u nekom velnes centru... ulazi u saunu; naravno nije bio sam u toj sauni, ali se ne seća šta je dalje bilo. Na to ja nastavljam njegov san i opisujem mu njegov odnos sa nekom Marijom - maserkom iz velnes centra koju je tu upoznao - i pričam o njihovom odlasku, posle saune, u masažnu sobu. On me pocrvenevši - prekida, potvrđujući da je sve istina te da je zaista sanjao takav san. Naravno, nisam ispričao da Marija nije maserka već maser po imenu Mario i prećutah sve o homoseksualnom iskustvu u tom njegovom snu. Zatvorski psiholog me upita, da li sam možda čitao roman Milorada Pavića Hazarski rečnik, u kome Pavić govori o Hazarima - lovcima na snove, odnosno o ljudima koji su mogli da ulaze u tuđe sne. Sve je to povezano sa šamanizmom. Govorio je i o korišćenju runa, pomoću kojih su šamani ulazili u tuđe snove, tako da sam posle ovog sastanka počeo da tražim i čitam sve što sam o Hazarima mogao pronaći. Naš razgovor se završio tako što je upravnik predložio da sva svoja iskustva sa snovima zatvorenika upisujem u dnevnik i da mu redovno dostavljam izveštaje o tome. S time se složio i zatvorski psiholog, naglasivši izuzetnu važnost tog dnevnika. Tako sam počeo da redovno dostavljam upravniku zatvora dnevne izveštaje o snovima zatvorenika. Nisam ulazio u to, kakvu su korist mogli imati od toga.

Verovatno je zatvorski psiholog na svoj način tumačio moje zapise, ali neću vas dalje zamarati time, već ću vam ispričati jedan događaj koji mi je promenio sudbinu.

Naime... u zatvoru je boravio izvesni zatvorenik kome sam redovno uplaćivao loto-tikete; bio je zaluđenik - rođeni kockar opsednut loto-sistemima i statistikom brojeva. Nije baš bio miljenik sreće i retko kada je imao više od pet pogodaka, uprkos čitavoj svojoj nauci matematičke kombinatorike i čitavom nizu neverovatnih uslova - poznatih samo njemu - koji imaju uticaj na faktor trenutaka u kojima će se pojaviti dobitni sistem njegove kombinatorike. Svakoga jutra smo redovno razgovarali o snovima, sve očekujući da će se u nekom od njih pojaviti toliko željena dobitna kombinacija. Tako se i dogodilo: te noći je sanjao da je dobio na lotu, igrajući brojeve: 4, 13, 23, 26, 27, 33 i... i... i sedmog broja nije mogao da se seti. Ja sam video da se u snu pojavio i broj 17, međutim nisam to hteo da mu kažem, već sam nastavio njegov prekinuti niz brojem 38. Dao mi je da mu uplatim sistemski tiket sa kombinacijama pomenutih brojeva. Uplatio sam novac i predao mu uplatnicu. Međutim, sebi sam uplatio poseban tiket, samo sa jednom kombinacijom brojeva: 4, 13, 17, 23, 26, 27 i 33. Kao što već možete da pretpostavite, on je za svoju kombinaciju dobio - sve u svemu - iznos u vrednosti oko pet hiljada evra, dok sam ja tada bio jedini anonimni dobitnik premije na lotu, u iznosu od oko tri miliona evra. Kada sam ga, jutro posle izvlačenja lota, posetio u njegovoj zatvorskoj ćeliji, zatvorenik - naš pasionirani igrač lota, koga ćemo ovde nazvati Nenad - razdragano me je dočekao, rekavši mi da je njegov sistemski listić prošao i da sveukupno ima dobitak nešto više od pet hiljada evra te da samo žali što nije dobio sedmicu, jer je dobitak iznosio oko tri miliona evra. Za trenutak se uozbiljio i podozrivo me pogledao, pitajući me, kako je moguće da ga je san prevario za samo jedan broj - koji je on zaboravio - a da sam mu ja rekao da je to bio broj 38. Rekoh mu da sam zaista video taj broj u njegovom snu te da je moguće da njegovo nesvesno biće možda i nije želelo da dobije glavnu premiju,

jer čudni su putevi naše sudbine. Ko zna zašto je to dobro. Možda je njegovo nesvesno biće predosećalo da, ako dobije glavnu premiju, desiće mu se velika nesreća i uputiti ga van njegovog sudbinskog toka vremena. Ma, nalupao sam se za sve pare, pokušavajući da ga nekako ubedim da je taj broj zaista sanjao. On mi je pružio svoj dobitni listić i zamolio me da ga odnesem njegovoj verenici Neveni, dajući mi adresu na kojoj je stanovala. Nevenu sam poznavao, dolazila mu je redovno u posetu. Zabavljali su se još od đačkih dana i trebali su da se venčaju čim on izađe iz zatvora. Otišao sam do nje. Nevena je bila prelepa devojka. Imala je - koliko i on - trideset i tri godine; bila je visoka, plave, talasaste duge kose, građena kao manekenka, zelenih očiju, širokog razdraganog osmeha na senzualnim punim rumenim usnama. Radila je u nekom frizerskom salonu. Lepo me je primila, obradovala se dobitku na lotu, razdragano me je zagrlila i poljubila u obraze. Ne mogu a da ne kažem da sam se veoma loše osećao. Htedoh da joj tada sve priznam i kažem da je glavna premija kod mene, ali ipak, ne rekoh joj ništa. A moram priznati da sam veoma zavideo Nenadu - Nevena mi se još i onda kada sam je prvi put video, kada mu je došla u posetu, veoma dopala i često sam maštao o njoj. Ona mi je, u mojim maštanjima, često nadomeštala nedostatak snova. Sanjao sam je, da tako kažem, budan.

O sebi nemam mnogo interesantnog da kažem. Kao što ste, možda, i sami zaključili, živim sam. Nikada se nisam ženio, žene su me napuštale brzo; imam četrdeset i pet godina, izgledam prilično odbojno; srednje sam visine, debeljuškast, proćelav, sitnih crnih očiju, nerazgovetnog piskavog govora, sa nepravilnim, izbočenim, ogromnim zubima na debelim, suvim, ispucalim usnama. Imam utisak da me ljudi izbegavaju, kao da imam neprijatan zadah iz usta. Zaključio sam po tome što ljudi, kada im se unesem u lice, namršteno okreću glavu od mene. I prođe neko vreme, podignem ja novac koji sam dobio na lotu - odnosno, prebace mi ga na moj račun u banci - i čekam povoljan trenutak kada ću

napustiti posao zatvorskog čuvara. U međuvremenu primetim da Nevena ne dolazi u posetu Nenadu. On mi se požali kako sumnja da je našla nekoga i ostavila ga; ili je otputovala kod svoje tetke u Francusku i iskoristila onaj njegov dobitak na lotu; možda je otvorila svoj salon u nekom drugom gradu. Uglavnom, njegovi prijatelji i rodbina ne znaju ništa o njoj, nikome se nije javljala, a eto, njemu je ostalo još šest meseci zatvora. Kada izađe raščistiće sve s njom. Ubrzo potom sam i ja napusto službu, polako troškario i planirao šta ću da uradim s novcem. Nameravao sam da kupim kuću na Crnogorskom primorju i da se bavim turizmom.

Probudim se jednog jutra kao u nekom transu, bunilu. Utripujem da idem na posao i dođem do kapije zatvora . Naravno, bio sam potpuno svestan da ne radim više kao čuvar, ali neki me đavo vuče do tamo. Vratim se kući. Ne prođe ni sat vremena, zvoni mi na vratima. Otvorim... kad ono Nevena, sva uplakana, baca mi se u zagrljaj. Kaže, bila je kod Nenada u zatvoru; pretio joj je, nazivao je kurvom. Traži natrag svojih pet hiljada evra i preti da će je ubiti kad izađe iz zatvora. Kada je izlazila, videla me je i pratila do kuće, te eto... dvoumila se, obilazila oko moga stana i ipak rešila da svrati da se posavetuje sa mnom, šta da radi. Nema nikoga da je zaštiti, ako Nenad stvarno pokuša da joj naudi, jer je novac pozajmila nekom svom rođaku koji ne može da joj ga vrati. I tako, utešim ja tu nju; posle toga, malo pomalo, zbližismo se. Viđali smo se svakodnevno, razvi se i ljubav među nama, preseli se ona kod mene, ja joj ispričam šta nameravam i, tako... mi se i venčasmo. Ostvarih svoj san, kupih i preuredih staru kuću u Herceg Novom; sve to obavismo u nekih tri meseca i, evo, dođe i leto. Na kraju joj i priznadoh da sam dobio premiju na lotu; naravno nisam joj rekao za Nenadov san i na koji način sam dobio tri miliona evra. Uglavnom, konačno sam i ja našao svoju sreću i svoj nikada nedosanjani san. Samo me je još tištila želja da ga i osetim - svoj sopstveni san. Jutro je, avgust mesec, danas ćemo imati prve goste u našem pansionu. Presrećni smo. Preko interneta nam se najavio naš prvi gost, neki mladić čudnog imena:

Semjuel Koen. Zvono na ulaznim vratima. Nevena hita da otvori vrata i dočeka prvog gosta. Vraća se u predsoblje - u mali foaje našeg pansiona - za njom Semjuel Koen. U njemu prepoznajem svog bivšeg zatvorenika Nenada. Nenad izvlači pištolj i, bez reči, puca u mene... Konačno, moj san... U foajeu carigradskog hotela ja sam doktor Mauje. Prilazi mi sobarica - odnosno hazarska princeza Ateh, sa pištoljem - i puca u mene. Na trenutak budim se iz sna i vidim: Nevena i Nenad se ljube. Sklapam zauvek oči i tragam za snovima. Konačno oslobođen, znam ko sam... ja sam hazarski lovac na snove. Čekajte me, pojaviću se jednom i u vašem snu... zbogom... do viđenja...