Vlastimir Stanisavljević: „Aret-planeta“

Vlastimir Stanisavljević

ARET - PLANETA

Aret je jedna od najstarijih planeta u Sunčevom i nekoliko susednih sistema, a nastala je u početku kad su postojale samo zakotrljane crne rupe koje su, kao i biološke kasnije, bljuvale, tj. iz svojih, svetlošću oplođenih, crnih niša rađale nebeska tela. U samom tom Počelu vladao je veći Red u Neredu nego što ga ima danas u tobožnjem Vaseljenskom Redu, pa se Aret-planeta rodila na strogo simetričnoj udaljenosti od S - linije koja je predstavljala Simetralu sveukupnosti univerzuma, a koja se i danas dâ ugledati u Svevremenu i Sveprostoru kad se za to steknu svi uslovi. Da, to je Kumova slama ili Put određenja, tj. Mlečni put koji je bio i prvo merno sredstvo za dužinu vremena kojem ne beše nikada postojao živi svedok stvaranja jer je toliko davno bilo. Epitet mlečni prijanja dobro uz imenicu put, kao da je u samom tom rađanju bilo nužno da se ima mleko koje će u čitavom sledbeničkom vremenu preostati kao neizostavna supstanca uz pomoć koje će novorođeni stasavati i svet tako opstajati. Dabome da je Aret-planeta rođena na potpuno istom rastojanju od Kumove slame koliko i planeta-Tera, naša planeta Zemlja, samo s obrnute strane, u odnosu na datu Simetralu Vaseljene, odnosno, tu Kumovu slamu. Zbog toga će nositi takvo obrnuto i simetrično ime: „ARET- PLANETA“ – S – „PLANETA-TERA“.

Ova dva nebeska dragulja, osim geometrijskih i stelarnih osobina, imala su još nešto zapanjujuće slično, odnosno, identično. Na njima su se rodila živa bića podjednake biološke principijelnosti, osim u obliku i izgledu. Tu su se morala razlikovati već prema mestu nastajanja, a ona su barem dovoljno udaljena, mereno u svetlosnim mernim jedinicama vremena. Osnovni Trojni princip

ispunjenja žive prirode, koja se i na Aret-planeti deli na živu i neživu, ostao je potpuno jednak: sve je svedeno na biljke, životinje i ljude, a svaka jedinka ima svoju autohtonost i nema formalno-morfološki nikakvu sličnost s drugim jedinkama iste ili druge planete. Evolucija tamo nije imala isti razvoj kao na zemlji Teri, gde se veći akcenat dao na evoluciju sistema. Na Areti je u početku razvoj nastojao da se zadrži na ćeliji kao jedinki, s neprikosnovenom prednošću u odnosu na sistem i celinu zadatu od njih, tih ćelija: tako su ćelije uspele da razviju sposobnost da se potpuno oslobode celine kojoj su u principu pripadale i da se ponašaju nezavisno od sistema. To je dovelo do usavršavanja kretanja i ćelije i celine (pojedinca) tako da svaka ćelija odgovara za sebe i menja svoje mesto stajnosti od mesta „A“ do mesta „B“, krećući se pomoću energije koju sama proizvodi, kao kondenzator dovoljno snažan da ćeliju pokreće željenom brzinom do željene udaljenosti. Tako su se sistemi pomerali da svaka ćelija postigne sama svoj efekt utroška energije, međusobno usklađen u svim ćelijama celine efektom naredbe koja dolazi iz jedinog centra - mozga bića, koji naređuje ćelijama, a ne telu i sistemu ćelija. Dakle, da bi promenila položaj, bića se u datom momentu sofisticirano razgrade na pojedine ćelije koje neverovatnom brzinom odlaze do željenog cilja, svaka za sebe, kao prašina, a onda se, na cilju, vraćaju u celinu pojedinca. Na delu je neka vrsta kvantne teleportacije. Ovakvim ustrojstvom “vanzemaljci“ s Aret-planete su mogli da savladavaju sve kosmičke distance za kratko vreme. Ta stečena prednost donela je, ko kaznu za veliki progres, i jednu kobnu posledicu: energija mase cele planete preraspoređena u telima živih bića-biljaka, životinja i ljudi, jednom kad je trebalo, nije mogla da spreći slabljenje magnetnog omotača oko sebe, što se uvek dogodi kad Sunce slabije stiže svojim zracima, pa elektroni koncentrisani nutrinom planetarne mase ne mogu sprečiti da kroz razređen omotač prodire galaktička kometna prašina koja donosi nepredviđene i neočekivane faktore egzistencije te tada nebeskome telu nije zagarantovana izvesnost.

Tako je Areti stigao u goste i „korona-virus“. Posle mnogo vekova satiranja kao i pogromskog efekta, koji je virus postigao na Areti, kolektivni mozgovi vanzemaljaca su se upitali šta im valja činiti, budući da se nijednoj novootkrivenoj metodi suzbijanja, nijednom postupku, nije povinovao virus pošasti. Gotovo da je bila nestala cela planetina populacija. Pitanje je dospelo u domenu najpoznatijeg sveznalca koji je nosio i ime (slično kao i na Zemlji, ali simetrično obrnuto): `Ašim Alokin, da on kaže šta im valja činiti jer će se planeta, ako se ovako nastavi, skoro isprazniti od najnaprednijih živih bića, tj. onih koji misle. Miša Nikola je, nazovimo ga tako, zbog simetrije, zaključio i javno saopštio:

„Pošto u svemiru koji poznajemo ima jedna planeta na kojoj su njena živa bića najpametnija, a to su Ljudi na Teri, ne bi nam bilo s gorega da im virus prenesemo na planetu, a koliko sam proučio dužim ispitivanjem, najbolje je da to učinimo u Kini, jer oni su, čini se, najnapredniji u nauci i da oni „snagom svoga naučnog napretka“ otkriju lek, ili makar vakcinu, što ćemo im posle ukrasti, kao što smo im jednom davno ukrali pismenost jedinstvenu u kosmosu, a za malo je falilo da im tada kaptiramo i Boga u kojem bi ta prva „Reč Pismenosti“. Njihovim medicinskim dostignućem spasti ćemo se i mi, a do tog pronalaska – izdržat ćemo ovo proređivanje. Sastavljeni od ugljenika, kiseonika, azota, fosfora i drugog, stisnutih u zvezdanim nuklearnim reaktorima, pa izbačeni uz Prasak u Svemir, mi smo na neki način naši i verujem da će se pronađen lek na Teri uspešno primeniti i na Areti. A ako iko može da pronađe lek protiv korone, onda su to ta stvorenja na Zemlji – ljudi, pa moramo pokušati da vratimo lek sa Zemlje na našu Aret i da se, eventualno, tako i spasemo.

Aret-planeta je unapred slavila svoj opstanak, i ne pitajući se da li je to sigurno jer se toliko verovalo u Ljude s Tere i sve se stavilo na tu kartu. Za hitno pristizanje na Zemlju nije bilo problema jer je pojedinačnost bogatstva svake telesne ćelije svakog putnika bila na raspolaganju. Izabrali su mladu ženu Aral

(Lara) koja se već bavila astro-biologijom, da bude na čelu ekipe koja mora aterirati u Vuhan, jedan od najvećih kineskih gradova.

Najveći je problem ova laserska ekspedicija imala baš na samoj simetrali (S) –Kumovoj slami, jer ova je skup svetlosnih maglina s visokom prožetošću zvezdanih čestica-elektrona koji su tu da stvore neprobojno magnetno polje zid, za čije je probijanje uvek potrebna energija koja bi, primenjena, razvila takvu temperturu, da bi sve izgorelo i nestalo. Ali telesna temperatura od nekoliko stotina stepeni ovih stvorenja s Arete, razvila je i prednost izdržavanja, u prisili, temperature i do nekoliko desetina hiljada stepeni. Veći se problem javio kod prolaska ekipe kroz Zemljinu stratosferu: tu je, zbog naglog otopljavanja, temperatura menjala vrednost svakih osam sati, pa je pretila opasnost da se armirano-betonske ampule za čuvanje ovog virusa ne razgrade, jer gvožđe i beton, gotovo istih koeficijenta toplotnoga širenja, pokazuju sve veću razliku u ovim koeficijentima, kod naglog smenjivanja tih ekstremnih vrednosti vreline i smrzavanja. Osim toga, još je duvao i jak horizontalni stratosferni vetar koji svaku klimatsku pojavu vodi do njenog neočekivanog oblika.

Kad su probili barijeru Kumove slame, ovi „jednoćelijski organizmi pod upravom jedne celovite moždane mase personalnog objedinjavanja, odnosno, kao pod diktatom jedne osobe, pretvoreni u galaktičku prašinu, lako se spuštaju na ranije izabranu teritoriju Kine, na Teri, koja nosi ime Hubej. Tu se ponudio vrlo adekvatan grad Vuhan, megapolis sa svim svojim pijacama prehrambenih ponuda za zbijeno stanovništvo, pogodno da se brzo inficira podmetnutim virusom i da se još brže preduzmu očekivani koraci sprečavanja zaraze, jer takva budnost jest postojeća u Kini.

Devojka Aral mogla je u novom objedinjavanju svih parcijalnih ćelija, mikrodelića iste celine, uzeti novi željeni oblik, već prema nalogu koji stiže iz njenog „personalnog jedinstvenog mozga, a ona je birala lik po sličnosti sa svim

likovima u pijačnom okruženju i u vidu opšteg lika jednog „milijarditog Kineza“, da virus baci u bilo koji proizvod na pijaci, ponuđen kao hrana. To su mogli i svi drugi iz njihove ekspedicije, pa je tako i učinjeno.

Čovek pred čijom se tezgom Aral upadljivo najduže zadržala, prodavao je slepe miševe, pripremljene za ishranu. Zvao se Sela-Rom, kako je to Aral „iščitala“ na način koji je u vezi s kulturom Zemljana poznavala i pomislila da je Italijan, ali čovek je, zaista ličivši na Italijana, zapravo bio iz Bolivije i zvao se Morales. Bio je bolivijski student u Vuhanu i da popravi studentski budžet, radio je na pijaci.

Stanovnici Arete su inače lišeni emocionalnog života; ta je dimenzija njine ličnosti zakržljala, ali želja za druženjem, poput one kod dece za međusobnom igrom, naprotiv, bila je veoma razvijena. Uz pomoć geografske karte, koja devojci Aral nije bila stràna, kao naučnici, utvrdili su da je Morales, stvarno poreklom iz Bolivije, ali da živi u Italiji i... kad nije u Vuhanu, kao student, on se vraća svojoj kući i roditeljima u Bergamo, u Severnu Italiju. Crna jakna od sjajne i glatke kože, s dva veća satenska amblema zmajeva, na leđima i na grudima, nije morala biti jedini trag po kojem je Aral otkrila poreklo mladića koji joj se već od prve dopao.

Ono što Aral zna jeste da mora učiniti sve da ostane duže u bliskosti s Moralesom jer po nalogu Natplanetarnog saveta spasa planete, mora ostati dugo na zemlji Teri, sve dok Ljudi ne pronađu lek ili vakcinu. Tek onda može da se vrati, s lekom u istim armirano-betonskim ampulama koje se također razgrađuju, kao i živa materija na sastavne delove-ćelije i čuvaju u dobro sakrivenim, iskopanim „bunkerima“, na padinama nad većim pirinčanim poljem koje je poslužilo za ateriranje. Krenut će nazad kad sve bude gotovo, pak, dužinom jednakom večnosti koju ova bića, s osobenostima bića s Aral-planete, lako savlađuju.

Otvara se „jedna veza“, da ne kažemo „rađa se ljubav“ između dvoje –„Talijana“ i „Kineskinje“. Često su „u igri“ koja prvo od njih dvoje dovodi do ludila, a drugo do nedoživljenoga straha, jer Morales ne može da se načudi zašto se oseti toliko „zapaljenim“ čim se malo prigrle rukama, a kad provedu zajedničku noć i kad se sutradan probude, on se oseća potpuno ispražnjeno, kao da je imao nečuven seksualni podvig koji ga je u ekstazi proveo kroz vaseljensko iskustvo i posle kojeg on nema potrebu ni da je pogleda, u tom smislu vođenja ljubavi, ali je izvesno da mu ona ne izlazi iz glave. Ima, naprotiv, potrebu da se od nje nikada ne odvoji, već da zauvek ostane u tom čudnom zajedništvu. Ona, pak, oseća nešto što na svojoj planeti nije nikada iskusila, neku vrstu podrhtavanja celoga tela. Predosećala je da bi igra mogla da se prekine, a koliko to sigurno i tačno meri u sebi, i u nekoj svojoj pameti – to ne bi smelo da joj se dogodi, jer to joj znači koliko i život. Ne zna ona zapravo to da imenuje rečju „strah“ jer ta emocija na njenoj planeti još nije dospela u duh njenoga naroda. A reč je zapravo perjanica jedne druge reči koja im je također nepoznata - LJUBAV. Rekosmo, oni imaju potrebu da s nekim ostanu u bliskim odnosima i da se manje ili više druže, ali to ne uslovljava suze, ako se ne ostvari.

Jednom je Aral čula Moralesa kako plače u snu. Videla je potreseno telo i izlazeću toplu tečnost iz očiju, ali koliko je o tome znala, to je trebalo da bude „fiziologija viška unete tečnosti“, do čega bi došlo i kad ga ona dovede do pražnjenja svih drugih tečnosti - pljuvačke, znoja, sperme… Suze ? To je zaista nešto što prvi put vidi. Moraće da proširi znanje, a i to joj je misija na Teri.

I zaista, biće tu još i većih saznanja o svetu, koji je uvek veći nego što ga u momentu znamo. Zamolio ju je da posete njegove roditelje u Italiji, jer su stari, a želeo je i da vidi dedu i babu koji leže na kraju bolničkog hodnika, u niši, jer im se piše ista sudbina koja je zadesila hiljade staraca - putovanje vojnim kamionima na neimenovana groblja, gde ima viška rakâ, u koje će ih baciti bez oznake i epitafa. Aral pristaje i oni ulaze u jedan poseban avion za Milano s

kineskim specijalcima medicine. Ona žali što i Morales nije, kao ona, razgradiv, pa da se sad za nekoliko sekundi nađu u Bergamu. Prilagođava se Zemlji i stiže Moralesovoj kući. Kad su Bergamo i još nekoliko gradova Lombardije, izašli iz „tviling-zone“, oni se vraćaju u Vuhan, nešto zbog studentovih obaveza, a nešto zbog manjkavih instrukcija strpljivoj posadi, koja čeka naloge o daljem postupanju. Pojedinac, zadužen za ostatak Aretine ekspedicije, podneo je devojci Arel izveštaj, čim se pojavila u bazi na pirinčanom polju. U izveštaju je sadržan i podatak da je njihovo prisustvo već sumnjivo i da su ih verovatno Zemljani-Kinezi otkrili po tome što su izabrali oblik drveća da bi se u njih „pretvorili“. Njihovi su domaćini bolje poznavali drveće na obodu polja, nego unutar, šume. Mnogo važnije je to što se hrane kiseonikom koji im je dovoljan da prežive svaki dan i nastave svoje funkcije i sposobnosti, stečene rađanjem na Aret-planeti, do duboke starosti i do hiljadu godina. Arel još ču kako su to „novo drveće“ prozvali domaći stanovnici. Oni imaju sklonost da govore „u sedam slogova“ – baš/ u/ se/dam/ slo/go/va, pa su to drveće, koje nisu do tada znali, ni po položaju, ni po vrsti, prozvali: ju/če ni/su bi/li tu!/

Aretani su, inače, govorili samo jednim jezikom, univerzalnim i rasprostrtim na celoj planeti, ali su poznavali jezike celoga sveta. Bilo je dovoljno da samo jednom čuju jezičnu strukkturu i da odmah upiju i ubeleže taj lingvo-sistem u svoju memoriju i u svoju ličnu baštinu. U stvari, mentalni sistem im je dopuštao neograničen broj činjenica i kombinacija u glavi, bez ikakvih prepreka – tako su bili kognitivno, kao misleća stvorenja, građeni. Jedan od Kineza je znao francuski, pa je svoje čuđenje, kad je reč o novom drveću, izrazio na francuskom: euh,/ hier/ ils/ n’é/taient/ pas/ là, što baš gotovo identično znači ti/ ju/če, ne/ be/hu/ tu, i nije predstavljalo veći problem da ga i na francuskom dobro razumeju. Tim pre, što je ova planeta Aret uglavnom forsirala francuski jezik kao prvi od zemljanih, pre engleskog i latinskog. Svaki Aretanin ga je znao, čim ga čuje, a ovi, kao drvo, slušahu to najbližim vrhom lista do zvukizvora.

Što se kapsula i ampula za viruse tiče, one su ostale neprimećene jer je svaki član posade svoju kapsulu, pre samoprelaza u drvo, smeštao ispod svojih korena i tu, mirne, nisu imale drugu funkciju nego da čekaju gotov lek pa da „punim vedrima“ krenu nazad. Svaki je član ekspedicije, osim šefice Aral, imao svoje zaduženje, svoju težinu i količinu virusa i imao je obavezu da istu količinu leka ili vakcine vrati. Tek se sa jednom kasetom moglo dogoditi da bude otkrivena i da svojim oblikom i namenom unese zabunu nekog promućurnog kineskog zemljoradnika. Odlučio je da se konsultuje sa seoskim agronomom i otkopa, a ne poseče to drvo, zastupajući stav da bi taj botanički organizam trebalo da prouče i pogledaju od korena do najvišeg listića, a ne da ga seku do panja. I srećom, vađenje se odnosilo na sutrašnje jutro, pa je taj član posade u toku noći promenio oblik u slično, a vlasniku toga proplanka, blisko drvo, pa se ovaj sutradan iščuđivao i pominjao budističke molitve da mu Buda vrati pamet, jer je mislio da to nije ona vrsta bagremovog drveta koju je do juče poznavao, a, evo, danas „jeste“. Sve se dobro završilo: ampula je ostala netaknuta i pohranjena na tom istom mestu pa je, kao i ostale, čekala svoju misiju ponovnog punjenja hemijsko-sanitarnom supstancom... Ali s lekom se kasnilo. Čak i s vakcinom, koja se pojavila kasnije od planiranog vremena. Vanzemaljce je iznenadilo olako i brzo početno vakcinisanje na planeti Teri, odnosno, ispitivanje probnih količina. Očekivali su da će se ta vakcina brže otkriti i isprobati.

Međutim, ozbiljnost Zemljana ih je iznenadila. Nisu računali na to. Kad je na Aret stigao virus putem galaktičke prašine, čim su je kao donosioca otkrili, odmah su preduzeli munjevite mere. Međutim, virus je po svojoj prirodi jednostavno otporan na svaki lek i iako trenutno ne mutira mnogo, on i takav, u svojoj osnovnoj strukturi, odoleva Areti i njenim najvećim stručnim pronalazačima da su morali pomoć da potraže negde drugde, kao ovim podmetanjem na Zemlji. Posebno se Aral pitala kako je to moguće da pored ovolikih javnih i transparentnih spiskova umrlih od korone-virusa, gde ima i planetarno poznatih ljudi, postoji talas neverice kod dela stanovništva koji stvara

mit o zaveri i lažnom postojanju virusa i sve tovari u koš svetskih moćnika koji truju svoje narode, da bi bilo više dobara na Zemlji za njih same. Čak su toliko ubeđeni u izmišljenu teoriju zavere da ne nose ni maske. Ta vrsta ljudi, koja u nekim zemljama dobiva ime Slavica, čini zlo svojim najbližima. Doduše, oni su jedan deo priče pogodili – misli Aral – virus su im zaista „smestili“ izvana, ali nije tačno da virus ne postoji; pa on je toliko moćan da je gotovo uništio njenu planetu, i on je sušta realnost; takve Slavice treba pustiti u šok-sobe bez maske da se uvere.

Aral o svemu misli, a najviše na Moralesa, jer joj je postao najvažniji na svetu. Nikada ranije nije doživela to čudno iskustvo, pa čak nije znala da ono postoji. To što joj se događa, valjda se nikada nigde nije dogodilo. Njen mehaničkofizički korpus sada naglo pohranjuje jedan čudan mehanizam, zbog kojeg ona misli da je Moralesov život važniji od njene misije. Doduše, još ne misli da bi mogla sve da žrtvuje za život jednog Zemljanina, ali ako se ovo nastavi, po svim matematičkim prognostičkim sledstvenostima, do toga će jednom doći: biće joj važniji od svega i može joj promeniti kodekse.

A Morales završava svoje studije kineske medicine na odseku virusologije. On je, kroz sve vreme studiranja, bio najbolji student. Zato je ušao u avion za Milano kao tumač, ali i da u grotlu svog studija medicine napreduje većom brzinom. Upravo je zadužen da, kao svršeni doktor, radi na slučajevima pojave virusa kod zaraženih koji dolaze iz inostranstva, jer je zaraza domaćih značajno suzbijena.

Mladi vir(us)olog ne zna da Aral Teng, kako se i njemu predstavila, nije domaći stanovnik iz pokrajine Hubej, već „stranac“ i to s velikim „S“. Ni on nije s Tere, već je s druge planete, dakle, stranac koji po zemaljsko-etičkim merilima nosi i kriminalnu opasnost sa sobom. Ona je žitelj iz stranog sveta koji se ubraja u slučajeve obolele od kovida 19, samo što ona sanitetski spada u one pojavne oblike, gde oboleli ne pokazuju patološku reakciju, nego nosi izazivača u sebi s

potpuno uspešnim negiranjem njegovih osnovnih namena da izazove bolest. Takvi nosioci uspevaju u tome jer su u svakom drugom smislu imuni na zarazu, ali ne mogu da je odstrane iz svog organizma. To je slučaj s velikim delom ukupnog stanovništva Arete. Stoga se kao trajna posledica pojavila zaraza, koja se vekovima nije suzbijala, ali koja nije ostavila sve okužene pojedince žive, jer takvi mogu da imaju neke druge komorbiditetne bolesti, a to se plaća životom. Zbog takvog broja smrtnosti i Aretinoj planeti preti opustošenje života. Takva pojava je razvila posebnu naklonost školovanih pojedinaca da se posvećuju baš panspermiji koja kao teorija živih bića proučava prenošenje života s jedne planete na drugu, uz pomoć galaktičke prašine koja uspeva da se kreće uz sve vrste planetoida – meteorita, astroida i kometa, a brigu za jedan viši stepen, ovde je uzrokovala dobro poznata činjenica da se astralna prašina s prisustvom organizama različite pripadnosti i porekla, mogla „provlačiti“ i kroz magline Kumove slame, tj. S-simetralu, a da „život“ u tim „večitim putnicima“ nije nestajao.

Arel je ovu oblast astrobiologije izabrala kao mlada studentica, iz ličnih razloga. Endemski kovid (tamo ne nosi broj „19“) koji se pokazivao prisutnim u telu svih stanovnika njenoga dela planete veliko je i tragično iskustvo cele planete. Kad je mlada naučnica prihvatila „zločin prema drugoj planeti da bi spasla svoju“, to nije bilo za osudu jer je na toj planeti vladala druga etika.

Morales će, kad su se već ozbiljno združili, otkriti da je ona u početku studirala astronomiju i da će joj to ostati osnovna naučna preokupacija, a da će zatim priteći naučnoj specijalnosti panspermiji, te da će svoje specijalističke studije da privede kraju tek ovde, na Teri, i to u Engleskoj i Sri Lanki, navodeći reference kao što su Fred Hojl ili profesor Čandra Vikramasing koji je još i haiku pesnik, osvedočen međunarodnim nagradama, te mu je morala citirati i jedan njegov haiku koji joj se najviše sviđao: „neprebrojive/ zvezde su nad – a ispod/ tol`ko života“. Haiku zapravo ovde govori i o neprebrojivim životima.

Morala mu je dati i tumačenje jedne, najvažnije sintagme njene nauke i domena – karbonskog zrna. To je supstanca koja je neotuđiva od ovog beskrajnog sveta nedostižnih dimenzija, jer postoji i rođena je u svakoj zvezdi, a njih ima toliko da su i one neprebrojive. E, ta karbonska zrna su svedoci stvaranja sveta koji će, to se kaže u njenoj nauci, preživeti ovaj svet, dakle, trajaće i posle njega. Naprosto, neuništiva je njihova struktura: ugljenik je bio pre sveta i ostaće i nakon njega – od njega su zvezde, pa njihova deca planete i zatim planetina deca planetarci, bilo kako da ih zovu po imenu planete, samo ako su nastali kao živa bića, kao Zemljani ili Aretani.

Tek sad Morales shvata zašto ona ućuti, kada on, kao mlad virusolog, govori o životu virusa. Znala je više od njega o tome, pa je htela da kod njega ne izazove neku vrstu kompleksa ili prijateljske zavidnosti, a u stvari, Aral se ljuto čuvala zamke da u nju slučajno ne upadne i bude otkrivena – ne samo po većem obrazovanju, već naročito po njenim namerama. Čuvala se, zaista, vešto čuvala...

Ali i taj čas je jednom morao da dođe. Raj koji se među dvoma nosiocima bitnih planetarnih prevashodstava toliko otvorio da je u njega moglo da stane i nemoguće, otvorio je i svoje trezore čuvanja tajni, gde je Zemlja pohranila zakletve da se sve što se tiče njenog opstanka, a posebno pretnje koje joj dolaze iz Pakla, mora otkriti, kako bi se od svake pošasti sačuvala, pa i one koja se uvija u svilu i nežnost dok napada. U to otkrivanje opasnosti Zemlja se kune Raju:

Bio je kraj 2020. simetrične godine. Od S-simetrale do Arete bio je niz od 2000 planeta, a od iste simetrale do Tere oko 20 planetarnih sistema, kao što je od Tere do S-simetrale bilo 2000 crnih rupa u kojima stanuje samo smrt, kao i od nje-simetrale pa do Aret samo 20, ali gotovo neprebrodivih Rupa koje u sebe melju sve što je blizu. Nešto se moralo dogoditi:

Mladi naučnik, radi stranih slučajeve kovida 19, trebao je da otputuje na Kongres o putovanju korone kroz Galaksiju, koji se održavao u Kardifu, u Velsu. Nije želeo da to objavi, kako bi mogao u miru da prati ovaj koristan izvor svega o širenju i selidbi strašnog virusa, a da ga Aral ne ometa u tome. Naime, ometao bi sam sebe, jer, evo godinu dana, on se od nje ne može odlepiti i biti išta drugo samostalno, osim njen „pratilac do večnosti“. On jednostavno svaki slobodan čas, i noću, i danju između obaveza, trči k njoj... Sad hoće da bude sâm s važnim činjenicama. Ona mu je govorila da je glupost da se veruje da je „život započeo u prevashodnoj supi, na Zemlji, već negde na nebu“. Sad je ovaj seminar odgovarao baš na to pitanje: jesmo li suviše zagledani u Zemlju, dok nam se Sudbina sriče na nebu?“ Morao je ovu dilemu da sagleda bez nje, pa će joj reći novosti.

Kongres je održan u Ujedinjenom kraljevstvu. Najjači odgovor na suštinsko pitanje kongresa dao je profesor sa Bakingamskog univerziteta u penziji, Čandra Vikramasing. Bio je zadovoljan, konačno veruje i njoj – Aral, ali zar to nije prilika da se u tridesetominutnom panelu posle predavanja javi profesoru i upita za Aral, te joj prenese pozdrav i obraduje? Profesor se zbunio: nije bilo nikada nijednog doktoranta kojeg je izveo za naučnika, a da mu se nije sećao imena. Takva ili ne govori istinu ili ne postoji. Skrušen, tužan i posramljen Morales se vratio kao pokisao. Tikva je pukla. Morao je da potraži objašnjenje. Tada leka nije još bilo, ali jeste vakcine.

Njena „stelarna zagledanost“ u njega, i dalje bez suza, ali sa zasvetljenom očnom rožnjačom, priznala je sve. Čovek ne bi to bio, ako se ne bi razlikovao od Aretanina, pa joj oprosti. Ne njoj pojedincu, već jednoj planeti. Kad je u jednom trenutku zapretio da će otići vlastima i prijaviti je, rekla je: „Korona bi vam jednog dana došla s prašinom i bez nas!“ A onda je pred njim izvela svoj fizičko-biološki preobražaj i dodala da po zemaljskim zakonima, ona bi se na sudu pojavila kao sasvim druga ličnost koju nemaju prava da optuže, nego da je

bolje da on, Morales bude spasilac nedostižne planete Aret, i obezbedi joj pristojan broj kineskih vakcina koje će ona, s velikom i ličnom mukom, da „prenese“ preko Kumove slame gde sve gori i spase jednu joj veliku i dragu planetu, tako što će tu hemomedicinsku supstancu kopirati u bezbroj slučajeva.

Kad su posle sto hiljada godina otkrili još jednu planetu, za 20 smrtonosnih crnih rupa daleko od Kumove slame, Zemljani su se čudili da ona nosi tako zemaljsko ime: zvala se MORALESOVA PLANETA – a što je još čudnije, uz to svoje ime uvek se izgovarao i dodatak imenu (prezime, dakle): – Večita dužnica ZEMLJI.