Milan Drašković: „Abenede i bogomoljka“

Milan Drašković

ABENEDE I BOGOMOLJKA

Veče je zimsko, snežno i hladno, a Abenede drhturi u nezagrejanom stanu, dok sedi u svom radnom kutku i zuri u ekran kompjutera. Supruga Dijana i dečaci su malopre izašli na sankanje, a on je vredno radio na prevodu jedne naučnofantastične priče.

U poslu ga prekinu reski zvuk zvona na vratima. Abenede se namršti, uzdahnu i ustade od stola. Kao dobar domaćin, otvorio je vrata ne pogledavši kroz špijunku da vidi ko je posetilac. I ukočio se od šoka. Žena. I to kakva! Kose boje prigušene vatre, sa čudnim sjajem u očima, stoji ležerno naslonjena na dovratak i smeši mu se. Na sebi ima pripijeni grimizni triko, koji više otkriva nego što skriva. Ruke i butine su joj potpuno otkriveni, kao i vrat. Oko struka zaštitni pojas hladi joj stomak sabijenom energijom. Kratke čizme završavaju opis. I ta kosa, slapovi duge, valovite, vatrene kose...

“Izvolite?” zbunjeno će Abenede.

Umesto reči, ta amazonka ga lako odgurnu, kroči unutra i zatvori vrata, dok Abenede skliznu niz predsoblje.

“Šta je ovo? Pljačka?!“ povikao je. „Ja para nemam. Ja sam u hroničnoj besparici. To zna ceo grad!”

„Greška, lepi”, oglasi se žena. “I budi tiši.”

Abenede se pridizao, zureći u čudnu posetiteljku. “Ko ste vi? Šta želite?”

“Zovi me Lara. Zahvalna sam za gostoprimstvo koje mi pružaš. Cenim to celim telom.”

On je pažljivo osmotri.

“Zaboga, napolju je minus 10! Ja se ovde smrzavam u najdebljem džemperu, a vi tako oskudno odeveni...”

Dok stoje blizu jedno drugom, njih dvoje čine zanimljiv kontrast. Abenede: sredovečni muškarac, onižeg rasta, pomalo dežmekast, proređene kose i podužih zulufa. I ona, Lara: za dve glave viša od njega, prelepa i žestoka u svom telesnom sklopu.

“Rekla sam ti ko sam”, reče ona. “Ne i šta sam. Priđi i opipaj me. Hajde, slobodno se uveri.”

Zbunjen, ali i radoznao, Abenede se sagnu i zakopa prste u njena bedra. Ispod tankog sloja osećala se granitna čvrstina, kao zgusnuta magma.

“Svaka čast!” reče on zadivljeno. “Šta bodi-bilding čini od nežnog ženskog tela…”

“Ja sam kiborg”, saopšti Lara. “Šta?!”

“Ja sam plod laboratorije – kiborg, pun snage i smrti.”

U njegovoj glavi konačno eksplodira saznanje. Odskočio je užasnut, dok su mu trnci strave gmizali niz kičmu, a lice poprimilo boju nečistog voska.

“Beži od mene, ženo!” zavriskao je. “Tebe zovu BOGOMOLJKA! Zna se šta si u stanju da učiniš muškarcima!”

“Ne uvek”, odvrati ona mirno. “Ne obavezno.”

“Ma nemoj mi reći! Čitao sam ja o tebi! Onaj svemirski hroničar Tirkli te je dobro opisao. Iza i ispod tebe ostaju samo muški leševi… kao smrvljeni leptiri. Tvoj nadimak sve kazuje!”

“Ja to ne želim, shvati”, strpljivo će Lara. “To je, jednostavno, jače od mene. Zahvata me celu i tada ne znam šta radim. Čak ni moj kibernetički um ne može da se suprostavi divljanju mog nagona.”

Abenede grozničavo razmišlja. Na divljim, mužjačkim planetama, ova žena je bila boginja, sjaj zvezda, vatra u noći, topla i meka. Sve. Smrt – na kraju. Bogomoljka ne bira partnere. Luta među svetovima, prihvata nasumične poslove koji joj donose dobit ili druga zadovoljstva. Ima sve osobine

programirane ubistvene mašine, i sposobnija je od bilo kog ljudskog bića, ili mutanta. A sada je, eto, stigla i na Zemlju...

“Da li i meni … preti opasnost?” Abenede proguta knedlu.

Bogomoljka je mogla da čuje uzbuđeni eho njegovog srca pod navalom krvi. Ona zatrese glavom i pri tom se njena griva uskomeša i zaiskri.

„Ne boj se, lepi“, rekla je sa osmehom. “Cunami strasti još me ne obuzima. Uzgred, nešto mi govori da bi iskustvo sa tobom bilo veoma zanimljivo...“

„Ne, hvala lepo“, zabrza on. „A šta te je onda dovelo kod mene?“ Žena kiborg prođe kroz predsoblje i stupi u njegov radni kutak, pregrađen regalom koji je bio krcat knjigama iz žanra naučne fantastike. Pogled njenih multipleksnih sočivastih zenica zaustavi se na radnom stolu i kompjuteru.

“Ovo je ono što tražim!”

“Moj polovni ATARI?”

“Poslužiće svrsi.”

Lara sede za sto i ukopa prste u tastaturu kompjutera. Njeni osetljivi senzori u vrhovima jagodica počeli su munjevito da primaju elektronske impulse.

“Znaš, moram da obavim jedan važan posao pre Agencije”, objasni žena kiborg.

“Agencija ti je za petama?”

“Love me besomučno. I to njihovi najbolji operativci: Zajler, Tarf, Kern...“

Abenede oseti plimu gneva. Njegova neukrotiva priroda uvek bi proključala kad je u pitanju nepravda, i obavezno je bio na strani progonjenih.

„Uzgred, Agencija ima svoj punkt i ovde“, obavesti ga Lara. „Baš preko puta ove zgrade.“

On se lecnu i skrenu pogled na zaleđeni prozor. Potom ponovo pogleda ženu kiborga. Završila je posao i uklonila prste s tastature kompjutera.

„Tako“, rekla je i odahnula. „Vesti brzo putuju i neko od zainteresovanih će poželeti moje usluge.“

Ustala je od stola. I onda se ukočila, uputivši munjeviti pogled ka prozoru.

„Opasnost!“ uzviknula je.

Bogomoljka skoči i zgrabi svog domaćina u žestoki zagrljaj. Abenede zakrklja i poče da se guši. Ona malo popusti stisak.

„Agencija! Lansirali su aspadem!“ objasnila je brzo. „Nadam se da će moj zaštitni pojas da nas sačuva.“

Uglavljen između njenih mišica, Abenede opazi kako se zaleđeni prozor topi! Hladan vazduh šibnu unutra, a sa njim i aspadem – polje sile koje satire sve pred sobom. Bogomoljkin zaštitni pojas izazva vatromet varnica u kontaktu s aspademom. Prostor oko njih pretvorio se u bezobličnu masu. Verni ATARI se transformisao u gomilicu vruće zgure. Veliki regal poče je da se savija kao da je od kartona...

„Moje knjige!“ zavapi Abenede. „Moja SF biblioteka!“

„Tužno je, znam“, Bogomoljka ga je tešila ljuljajući ga u svom moćnom naručju. „Ipak, najvažnije je da smo mi živi. Evo, napad jenjava.“

Abenede se gušio kao da ima napad astme. Bogomoljka ga nežno oslobodi zaštitničkog zagrljaja. On spuznu na pod, očajan, okružen gomilom pepela, u šta su se pretvorile sve one divne knjige naučne fantastike. I tada, s rukama u pepelu, on napipa jednu knjigu koja je nekim čudom ostala čitava! Abenede u tome vide nadu, prst sudbine. Obnoviće svoju SF biblioteku! Ova knjiga daće mu snage da istraje. Suznih očiju, on je kao relikviju izvadi iz pepela. Omanji format, dakle džepna knjiga. Pa izbočena slova... Pogled mu se izbistri. Potom mu srce preskoči otkucaj. Zurio je u knjigu i u ta zlatna slova na koricama. Bila je to zbirka priča “Splin megapolisa“, njemu dobro znanog Majlana Kovdrasa.

„Zar baš ta knjiga?!” pomislio je Abenede, dotučen ovim završnim udarcem. “Eh, živote, zaista si čemer!”

Nadnaravni horor/Magle dalekih obala