Snežana Šolkotović: „Misteriozni posetilac“

Snežana Šolkotović

MISTERIOZNI POSETILAC

Zvala se Marica. Na prvi pogled bila je to skromna i povučena devojka. Tek je navršila šesnaestu. Družila se sa svojim vršnjacima i delila s njima sve radosti koje mladosti život pruža. Njena porodica je bila veoma imućna. Roditelji su joj radili negde u inostranstvu pa devojci ništa nije nedostajalo. Mogla je da ima sve što poželi. Ipak, nešto ju je tištalo.

Zamišljene, krupne oči podsećale su bojom na zrele kupine. Tamna kosa uokvirivala je bledo lice i činila ga još zagonetnijim i lepšim. Bledilo je samo pojačavalo kontrast rumenih usana i lepo izvijenih obrva. Podsećala je na umetničku sliku.

„Nestvarna, lepa i nedohvatljiva“, govorili su njeni vršnjaci. Iako je uvek bila okružena njihovom pažnjom, činilo im se da je daleka od stvarnosti koja ih je okruživala.

„Marice, opet si nam odlutala“, umeli su da se našale, dotičući joj nežnu ruku. Priroda je, izgleda, u ovoj prilici, bila najbolji umetnik. Marica bi samo slegnula ramenima, uz blažen osmeh na licu. Bez reči bi odmahnula glavom u znak odobravanja, a oni bi ponavljali, pa opet... i opet.

Nije razmišljala o mladićima, kojima su se mnoge njene drugarice hvalile... kako o njima, tako ni o ludim provodima i sastancima. Naslušala se priča. Bila je svesna toga da se mnogima sviđa; međutim, nešto bi je svaki put pritisnulo u grudima, čim bi samo pomislila na nekoga. Taj osećaj joj nije davao mira.

U selu joj je zapao za oko jedan siromašan, ali veoma lep mladić. On joj se nije udvarao niti joj je dosađivao. Gledao je ponekad dugo, sve dok im se pogledi ne bi negde sreli. Nju bi onda nešto stezalo u grlu, prestajala bi da diše, a on bi okretao glavu na drugu stranu.

Nije smela da razmišlja o njemu, a još manje da ga spominje. Uveče bi legla uznemirena. Oči bi joj se napunile suzama, iz nekog njoj nepoznatog razloga. Tuga bi joj ispunila srce i neprestano joj se plakalo. Čim bi dotaknula glavom jastuk, na njemu bi se pojavila lokva suza. Tekle bi nekontrolisano i nije mogla da ih zaustavi. Jutrom bi se budila bunovna, natečenih očiju. Sanjala je čudne snove, u kojima joj je dolazio jedan mladić, sličan onom iz sela. Uvek bi joj nešto govorio, nagovarao je... Nije bila svesna, zašto... ali imala je osećaj da se bori svom snagom da ga izbegne. Znao je on da govori o ljubavi, o divnim osećanjima. To ju je zbunjivalo; bila je još premlada da ozbiljno razmišlja o životu.

Jedne noći ju je probudio neobičan šum. Otvorila je oči i u polutami ugledala senku mladića koji je stajao nedaleko od njenog kreveta. Gledao je, ćuteći. Bila je previše uplašena, a da bi mogla bilo šta da prozbori. Razrogačenih očiju gledala je priliku u prostoriji, nesposobna da se pokrene. On je stajao tu i fiksirao je, sa zanimanjem; kao da se hrani njezinim strahom. Gledao ju je dugo, dugo... Čim su zakukurikali prvi petlovi, prikaza je iščezla, a Marica se trgnula iz košmara. Nije mogla sa sigurnošću odrediti, da li je to bila stvarnost ili samo

san.

„Da li čovek može da sanja budan?“ pitala se. Roditeljima nije ništa rekla. To kratko vreme njihovog odmora u otadžbini nije htela da pomuti nečim što ni njoj nije bilo shvatljivo.

„Marice, opet si zamišljena“, konstantovala je majka, zabrinuto gledajući `ćerku. Devojka bi samo ćutala.

„Da nisi bolesna?“ upitao ju je otac, kritički je procenjujući od glave do pete. Sledilo je ponovno ćutanje. Našli su oni opravdanje za kćerkinu ćutnju. Mislili su da se njihova Marica zaljubila i da tu tajnu želi da sačuva samo za sebe.

„Mladež se ponaša čudno u tim godinama“, umovali su roditelji.

Marica je i sledećeg dana bila odsutna, u svojim mislima. Nije želela ni da svrati do drugarice. Sedela je u sobi, čitajući knjigu. Prisiljavala se da razmišlja o svemu, samo ne o noćašnjem događaju. Sa strepnjom je čekala sledeću noć. Neka tuga joj se uvukla u srce... tuga koju nije mogla da izbaci iz sebe.

„Baš sam luda“, pomislila je i naslonila glavu na mek jastuk. Suza se kotrljala i ukvasila mirisnu jastučnicu. Zatvorila je oči i prepustila se mislima. Tek što je zažmirila, začula je šum, poznat iz prethodne noći. Otvorila je oči i ugledala istu onu priliku. Sad je stajao bliže njenom krevetu. Sobu je obasjavala mesečina pa je mogla bolje da ga vidi. Bila je to osoba iz njenih košmarnih snova. Osetila je dodir na ruci, bespomoćno ispruženoj preko pokrivača.

„Ja sam došao...“ začula je šapat. Bio je to glas koji je poznavala, tihi glas iz njezinog sna. Nije se sećala šta joj je sve govorio, ali bila je sigurna... to je bio on. Jeza joj je prožela telo; počela je nekontrolisano drhtati.

„Nemoj da se bojiš“, izustio je on nežno. „Hteo sam da budem tu, da te gledam. Neću ništa od tebe, samo hoću da te gledam.“

Te noći je sedeo na njenom krevetu, držeći je za ruku. Gledao je u nju svojim krupnim očima, kao da za njega - sem nje - ne postoji ništa na ovome svetu. Кako se pojavio, tako je u jutarnjim časovima i nestao. Marica je opet bila neispavana i iscrpljena. Nije znala šta da misli. Nije znala, kako to da saopšti svojim roditeljima. Stidela se svega što joj se dešavalo. Noćne posete jednoj šesnaestogodišnjakinji nisu bile baš za primer.

Osećala je njegovo prisustvo i danju. Bilo šta da je radila, bilo šta da je govorila, neko je bio tik uz nju.

„Ne, nisam luda“, pokušavala je samu sebe da uveri. Nije znala, kako da prekine ovu priču.

Sve manje je viđala drugarice i drugove. Retko bi odlazila na svadbena veselja i nedeljne igranke. Lepu odeću i vredne poklone držala je dalje od sebe.

Noćne more su počele dobijati svoje obrte. Mladić, koji bi dolazio noću, bio je posebno nežan prema njoj. Upuštala se s njim u razgovor. Dugo su pričali, ali sve joj se ujutru pričinjalo kao san. Mladićeva strpljivost i blagost u prvi mah su joj imponovali, ali od početnog držanja za ruku, njihova prisnost se razvijala u pravcu razmenjivanja nežnosti... ljubljenja. Postajao je sve zahtevniji. Jedne noći devojčino odbijanje mladića je probudilo celu kuću. U sobu je upao Maričin otac. Tražio je objašnjenje. Devojka, ne imajući kud, ispričala mu je celu priču. Besan i razjaren, gadno je psovao. Tražio je ime mladića i njegov opis, kako bi razjasnio situaciju.

„Ubiću ga!“ divlje je vikao. „Neću dozvoliti da ti se ta siromašna bitanga smeje.“ Devojka je samo plakala. Ono što je naumio, njen otac je i uradio. Urlao je na sva usta, optužujući jednog nevinog mladića koji je cele te noći bio sa svojim društvom. Jedva su ga smirili, da ne učini najstrašnije.

„Nisam bio ja“, branio se mladić. U pomoć su mu pritekli i drugovi koji su zajedno s njim - te noći bili u drugom selu, na nekom ispraćaju.

„Ne može da bude na dva mesta“, govorio je momčićev drug u odbranu.

Maričin otac je sumnjičavo gledao mladiće; preteći se naginjući k njima.

„Кo je, recite mi... ko dolazi kod moje kćerke?“ Mladići su bili zbunjeni. Ovako nešto se u selu još nikada nije dogodilo. Takve javne optužbe dosad se nisu

iznosile; naročito ne bez čvrstih dokaza i, ovako, upućene na račun sasvim određene osobe.

Nekoliko dana selom se prepričavao događaj. Siromašni mladić je bio budno praćen, a on se trudio da uvek bude u društvu svojih vršnjaka.

Marici je opet dolazio nepoznati posetilac. Videla ga je samo ona. Dolazio bi o sunčevom zalasku, a odlazio s prvim jutarnjim petlovima. Roditelji su postajali sve zabrinutiji. Išli su kod sveštenika da im posveti kuću; išli su kod hodže kod vračara... ali zla kob ih nije napuštala. Mladić je dolazio po njihovu Maricu i bivao je sve zahtevniji.

Nemajući kud ni kamo, odlučili su da kćer povedu sa sobom, u inostranstvo. Кrenuli su ranije no što su nameravali jer su mislili da će tako zla kob napustiti njihovu kćer. Za njeno dobro nije postojala cena koju oni ne bi platili.

Oprostili su se od rodbine i krenuli na dug put. Bilo je potrebno voziti i danju i noću da bi stigli do cilja. Кada su kolima zašli na jednu čistinu, Marica je postajala sve uznemirenija. Ugledala je ljutitu priliku koja je stajala nasred puta.

„On je tu!“ uznemireno je vikala, pokazujući prstom ispred kola. Otac je povećao brzinu. Automibil je divlje jurnuo, da bi udario u nešto što je dolazilo iz suprotnog pravca. Strašan tresak i škripa kočnica ugušili su krik koji je zamro na devojčinim usnama.

Bio je to saobraćajni udes. Roditelji su u bolnici shvatili, šta se dogodilo. Vest o kćerkinoj smrti pogodila ih je k`o grom iz vedra neba. Svatili su, ko je taj tajanstveni posetilac. On je odveo njihovu kćer, protiv njene volje, u svet u koji nije želela da ode. Mistična pojava je nestala, zajedno s ugašenim mladim životom.

Maričine oči, sa slike okačene na zidu kuće, i dalje gledaju na put...

„To je bio njen životni put“, govorio je sveštenik koji je žalio što niko nije mogao da spreči tragičan događaj; što ni vera nije mogla da pomogne u razotkrivanju misterije o kojoj se u selu i danas priča.