Miša Čanić: „Dosije: Kako ubiti pisca“

Miša Čanić

DOSIJE: KAKO UBITI PISCA

Gospodo i gospođe, najuzvišeniji i najbožanstvenije, po prvi put u vašem dražesnom gradu kotrljaju se točkovi našeg ekstravagantnog cirkus-karnevala, specijalno za vas nazvanog “Veliki pad“. Aplauz i buka odvajaju u nebesa i najavljivača i najavljeno, a prizor počinje da nestaje u blagoj obgrljujućoj magli. U velikome gradu meteorske agencije konačno uspevaju da opravdaju narodna očekivanja i veru u njihove šamanske moći pa je sad grad prepun čizama, kabanica i kišobrana. Čini se da je ljudski mozak uspeo da uđe u čipove i rakete, ali još nije napravio izum koji će zameniti staru dobru kabanicu. Ljudi i dalje preferiraju žutu, jer već dugo vlada mrak, i deluje kao da je kiša sa sobom donela i neke crne oblake koji stoje na nebu još sa samim svanućem. Noć je ostala da večno mrači grad, poznat ranije po svojoj svetlosti. Juče sam za jeftine novce u pešačkoj zoni od uličnog prodavca kupio jedan mali crni kišobraan, do tog dana nisam izlazio nikuda, kao i da nisam postojao. „Gospodine Rider, za vas jedan specijalno izrađen kišobran, pošto ste mi jubilarna mušterija. Ne smem vam reći tačno koja, zakoni biznisa mi ne dozvoljavaju, ali vam je jasno da posao ovih dana cveta.“ Miler se tada iskezi i debelim štosom novčanica koje su mu stajale u ruci pogladi bradu, ali štos je bio toliko velik, a brada gruba, da je zvučalo kao kakvo češanje divljeg vepra.

Poznavao sam tog čoveka. Toliko puta sam ga sretao u hodnicima zgrade da je stvarno neverovatno kako nisam uspeo da mu upamtim ime. Možda stoga što bi me uvek presretao, iskakao ispred mene, hvatao me obema rukama i drmusao kao šejk, pričajući svaki put iznova o nekom novom uspešnom biznisu. Sada, kada malo bolje porazmislim o tim susretima i povežem nekolicinu stvari, negde duboko u glavi stoji mi sećanje... pre slika tog debeljuškastog čoveka sa donjim brkom, onim ispod nausnice, kako neprestano ponavlja istu reč: „Suština, suština, suština, dragi gospodine Rider, pa to je suština. Zar postoji nešto jasnije od toga, sigurnije i konstantnije?“ Čini mi se da je i nastavio svoju priču o toj suštini, ali ja se sad uspevam setiti samo njegovog izbalavljenog donjeg brka, kao i cele sveže obrijane brade koji su bili žrtve njegove duše u grlu, adrenalina i nemogućnosti da u kratkim crtama predstavi svoje oduševljenje, te mu je - u tom opštem telesnom haosu i krkljanju - pljuvačka vijorila od jednog kraja usana do suprotnog uveta, pa nazad još jedan ples na sitno potkresanim donjim brkovima pa, svojom poslednjom elastičnom moći, do onog preostalog uveta. Činilo mi se... da je bilo više ušiju, verovatno bi i pljuvačka pronašla neke nadpljuvačne snage, da i njih obgrli. Ako je po ljudskim tekućinama suditi o čoveku, za ovog bi se moglo reći da je bio krajnje žilav, možda u prethodnom životu gimnastičar ili cirkusant. Put do posla je bio dug i grozničav. Po ovakvom vremenu ljudi postaju razdražljivi i opasni, svako od njih može biti potencijalna pretnja jer skoro svako od nas u ovom vašljivom gradu nosi nekakvo oružje sa sobom, u najmanju ruku nož ili bokser.

Moja glava nikako nije prestajala da zuji. Bilo je dana kada je jako bolela, ali to nije ništa nasuprot zvuku čija me je frekvencija dovodila do ludila. Možda sam ja i opasniji od ostalih ljudi koji koračaju pored mene. Ali ja se tako slabo sećam stvari. Trebalo bi posetiti nekoga... nekoga ko bi mi mogao pomoći, ili sa migrenama, ili sa komletiranjem memorije. Kao da sve što se desi proleti kroz mene i nestane u nekakvom poluzaboravu, samo još pratim tragove i pojedine

osećaje. Zato sam i znao da ću se uputiti ka firmi, zato sam i znao da tamo moram potražiti odgovore ili se, prosto, izgubiti u nekakvom besmislenom radnom danu.

„Dobar dan, gospodine Finčer, vreme je danas, dakako, teško, ali posao će nam malo odvratiti misli.

Dođavola, tu ženu od nekud znam, kao da me uvek dočekuje ovde, ali proklet bio ako me onaj prodavac nije oslovio sa gospodine Rider, a ova ispred mene sa Finčer.

„Izgledate zbunjeno?“ upita me, gledajući ispod naočara koje su se blago spuštale do samog kraja nosa, ili vrha, zavisi od percepcije sveta. Uvek me je oduševljavao takav tip žene. Tamna kosa. Odelo koje odaje ozbiljnost i samopouzdanje. Pogled koji potencijalno skriva blud. Ispod te maske morale su se nalaziti iskopine jedne civilizacijske ličnosti koja svoje tajne čuva samo za one najvernije i najlucidnije arheologe, ili možda antropologe. „Dan je tako tmuran“, rekoh brišući čelo na kojem ničega nije bilo. „Kada će leto već jednom? Ma ne mora ni leto, samo nek ogreje sunce na tren.“ Ona mi se blago i koketno nasmeja: „Možda bi trebalo sunčani dan potražiti u drugačijim varijantama. Telesnim pobudama. Misaonim dekonstrukcijama.“ Misli. Telo. Destrukcija. To je bilo previše za moju rastrojenost, trgoh nož koji mi se odnekud nalazio za opasačem i proburazih je pravo gde bi stajalo srce. Ali ona nema srca? Kako nema SRCA? Umesto srca viri samo neki ogromni krug koji mesto krvi pušta nekakvu plavu tečnost iz koje vire travke i pletenice kose. Pobogu kakva je ovo nakaza bez srca i zašto mi se toliko vrti? Oči ne uspevaju da razaznaju nijedan detalj već se vrte u krug, u krug neprekidno. Znoj koji izbija u litrama iz mene ih prži, osećam kako me peče beonjača. Frekvencija u glavi je sve jača. Pašću. Nestaću. Nema me.

Budim se u novom danu. Iskreno, ja ne znam da li je to nov dan ili onaj isti za koji mi se činilo da ću umreti nakon onog kruga punog pletenica. I nekog uvelog

cveća. Ne mogu da razaznam koji je dan među svim danima, da li je prvi ili neki koji se ponavlja ili nešto što me vraća u prošlost. Glava me za sada ne boli toliko. Glavobolja, ako je tako mogu nazvati dostiže svoj vrhunac tek kada stupim van, tek kada se krećem tim prokletim gradom po ovakvom vremenu. Danas ću pritisnuti Milera, on mi mora sve razjasniti. Ja znam da se on zove Miler, ali nisam siguran da sam ja Rider, niti Finčer. Da, to je ono što me je pokrenulo. Ne to što su me nazvali drugačijim imenima, već što ja negde osećam da nijedno od njih nije moje. „Ali gospodine, to je samo trik, mala magija kojom vas zavaravaju dok se vi nalazite u nesvesnom stanju u nekoj kutiji daleko, daleko od vašeg poimanja i, pobogu, prestanite da me drmusate, vratite taj nož u korice, može vas neko videti pa ćemo i vi ji i ja biti u grdnoj nevolji. I molim vas, uzmite kišobran, zar ne vidite da lije kao iz kabla. Kakvo je, uopšte, ovo vreme koje ne da suncu ni najmanji osmeh. Tada mi se ruke ukočiše, ispustih prodavca iz svojih šapa kojima sam ga stezao. „Kažete kutija... o čemu je reč? Prvo što mi pada na pamet je Pandora. Da li sam ja zarobljen u nekom zlu koje mi ne da čak ni toliki dostojnosti da spoznam da sam zarobljen ili je sve ovo moja halucinacija a ja ležim u toj kutiji - kako je nazivate - krvav i poluživ? Ili je ta kutija sanduk, a moje mrtvo telo samo ispunjava njenu ukletu prazninu? „Kao što vam rekoh, gospodine Stiven, ništa nije suštastveno kao kišobran u kišan dan.“ Tada mi se iskezi, uvlačeći jednu stranu usana i tutnu mi kišobran koji mi se prvi put učini nešto poznat. „Mora da je to... ovaj kišobran će me odvesti ili razjasniti stvari ali kako?“ Opet mi se vrti u glavi... ali ovoga puta nisam nikoga ubio. Tada izvukoh nož i zarih ga duboko, sebi u utorbu. Šta je s tim noževima? Danas čvrsto odlučih da ne umirem. Pre nego što se uputim izvan granica bezbednosti stana, prvo ću pronjušiti ovde, i potražiti bilo kakav trag ili znak. Ja,

sada kada bolje razmislim, nisam siguran ni da je ovaj stan bezbedan. Nisam se nikad toliko zadržavao, a da bih se mogao setiti. Sada je idealna prilika da uspostavim bar jednu stabilnu vezu sa svetom. Stan, definitivno, nije velik. Jedna spavaća soba, dnevna... u koju se ulivaju hodnik i trpezarija, kuhinja i kupatilo. Ja se uvek budim na ogromnom francuskom ležaju koji obuhvata skoro celu spavaću sobu i, iako je iz njega teško ispasti, imam osećaj da sam se noću s mukom zadržavao na njegovim ivicama. Mali garderober, u kojem se nalaze jednobojna odela, i komoda sa knjigama nekog pisca koji je skoro dobio nobelovu nagradu. Ništa sumnjivo. U dnevnoj sobi televizor, dvosed, sto za ručavanje i, ukratko, prostorije ne mogu delovati normalnije od ovih koje obilazim. Uskoro će mi dosaditi i moraću izaći. Ali za sada sam dobro... za sada - a to `sada`, još uvek traje. Odlučujem se da upalim televizor. Možda će na vestima objaviti nešto što bi me moglo uputiti u nekom pravcu. Pritiskam ogromno dugme na upravljaču ispod kojeg stoji napisano on / of i ekran počinje da poprima boje. Zanimljivo. Na TVu je neka utakmica. Možda ne bi bilo loše da opustim svoje živce uz malo fudbala. Još ako u frižideru ima piva ili kakvog drugog alkohola, možda i propustim ovaj dan. Na televiziji se vidi silueta golmana, i čini mi se da je to Šmajhel, što bi moralo značiti da je to snimak neke utakmice koja je nogometni `klasik`. Ali meni se gledalo nešto novo. Poslednje što mi je trebalo bilo je zadržavanje u prošlosti, pa čak i na taj način. Reditelj je odlučio da uhvati uvećani kadar golmana koji se kreće gol linijom sa rukama podignutim kao košarkaš. Kadar se ne menja. Šmajhel se kreće od stative do stative, neumorno držeći svoje ruke sa rukavicama u vazduhu, unutrašnjim delom okrenute ka njemu, kao da gata. Slika se i dalje se ne menja. Pretpostavih da je kakav kvar u pitanju, ali vreme u gornjem levom uglu, ispod naziva televizije, a ispod skraćenica za timove koji nastupaju, neumitno prolazi. Setih se jedne priče, o pokušaju nekog velikog tehnološkog uma da zameni kamermana tako što će programirati kameru da neprestano prati loptu, a samim

tim i težište igre. Ali kako je linijski sudija bio ćelav, pametna kamera je njegovu ćelu zamenila za fudbalsku loptu pa je ceo snimak završio tako što je pratio linijskog sudiju kako trči duž aut linije, povremeno mašući zastavicom, signalizirajući ofsajd. „Nema ni veze. Neka sve ide dođavola. Možda je pravo vreme za ubiti nekoga. Na izlazu iz zgrade sve je po starom. Kišobrani pokušavaju da mi se svete, a onaj prodavac pokušava da mi se obrati. Samo što ne stiže. Ja sam brži. Pozvao sam taksi, koji me je čekao dok sam silazio, i ja brzo uleteh u vozilo, zadihan dok mi je bubnjalo u ušima, ne ostavljajući prostora bilo kakvoj mogućnosti za

razgovor. „Vozi!“ „ Kuda ćemo, gospodine Stenli?“ reče vozač, i to ime koje mi je dodelio učini mi se smešnim. A znao sam da, kada sam poručivao taksi, nisam ostavio ništa od svojih podataka, do adrese. „Vozi kud god hoćeš. Verovatno i sam znaš bolje od mene kuda treba da ide ova priča.“ „Čuo sam da se danas kraj reke organizuje cirkuska predstava, verujem da bi gospodin pod šatorom mogao pronaći utočište od ovog groznog vremena. A i popraviti raspoloženje. Cirkus „Veliki pad“ je jako poznat na našim prostorima.“ Zašto mi je poznato to ime? Dođavola. Ajmo, ludače. Probaj da se prisetiš. „Rekli ste da se zove `Veliki pad`?“ upitah vozača i učini mi se da mi glas puca. „Svaki pad, gospodine, ma koliko mali, ako ima stila, na neki način je i veliki.“ „Čekaj, zar to nije fraza koja se koristi prilikom poraza u umišljenosti pob...“, ali ne stigoh da završim rečenicu jer vozač u tom trenutku zanese volanom kao da je neka životinja izletela ispred nas i mi probismo barikadu mosta kljunom, jureći ka reci koja je blistala od sreće što nas prihvata, u savršenom skoku. Ja znam da nekamo moram stići, iako se svaki pokušaj odlaska i stizanja prekida nekakvim užasom. Mislim da počinjem da se prisećam. Moj telefon zvoni i blagi ženski glas s druge strane mi kaže: „Dobro jutro, gospodine Kamerun, zovemo iz gradske biblioteke. Izvinite na uznemiravanju,

ali moramo da vas obavestimo da je prošao rok za vraćanje knjiga koje ste pozajmili, pa bismo vas lepo zamolili da ih danas vratite, ako ste u mogućnosti.“ Ako sam u mogućnosti? Da li sam? „Izvinite gospođice, zamolio bih vas, ako je moguće, da produžim rok za vraćanje knjiga. Čini mi se da prilike za povratak na prethodno neće lako uslediti.

„Nama bi bilo i više nego drago da izađemo ususret vašem zahtevu. Problem je u tome što vi produžujete već po ko zna koji put. Što opet, nama samima, i ne bi predstavljalo problem, ali gospodin pisac se žali. Vi ste baš odabrali sve knjige od istoga pisca, a kako gospodin pisac zna da mi imamo samo po jedan primerak njegovih dela, jako burno reaguje. Mogli bismo i da vam priznamo da on svakoga dana dolazi, i vređa, i vas, i nas, i štampače, i izdavače, i čitaoce. I uvek se iznova vraća kao da juče i nije bilo, samo sa razovrsnijim i kreativnijim načinima vređanja.“ „Gospođo“, zadrhtah“, „ko je pisac koji vas svakodnevno posećuje i remeti vaš cenjeni mir, a čije sam ja knjige uzajmio?“ „Gospodine Miler, vaš najbolji kišobran, moliću.“ „Izvolite, gospodine Stoun“. reče, i pruži mi ogromni žuti porodični kišobran, prošaran zvezdama. „Sa ovim kišobranom možete i u sama nebesa.“ Zatim nastade tišina, što me iskreno začudi, jer mi se činilo da taj čovek može da melje bez ikakvih prekida. A onda se po prvi put uozbilji i reče: „Vidite ono platno prekoputa vaše zgrade, kakvo ruglo...“ Ugledah platno koje se moralo videti kroz prozor moje spavaće sobe. „Gospodo i gospođe...“ „A predstava, kakva se nije spominjala nikada za ovoga veka. Preporučio bih vam.“

„Da, da, tamo sam, dakako, i pošao.“

Ispred šatora, koji se izvija u samo nebo, nema nikog. Kiša, naravno, ne posustaje, a pored kišobrana, u svoj inventar sam uvrstio i jednu baterijsku lampu. Kako sam stigao dovde - ne znam - a i da znam ne bi bilo važno. Bitno je da sam tu i da stvari moraju polako da se privode kraju, a ovaj šarlatanski cirkus mi deluje kao idealna prili ka za tako nešto. Naravno, ima tu puno problema. Iako pred šatorom nema nikoga, u šatoru je potpuna gungula. Ne mogu da vidim ljude, ali senke lete na sve strane i prelamaju se u svim mogućim oblicima. Pa dobro, kada sam već ovde. Ostavih kišobran i pođoh po kiši da rashladim glavu, znam da je zagrejana kobna. A i lampu ostavih. Ako sam do sada hodao u mraku, onda da nastavimo. U šatoru bezbroj ljudi. Viču, grle se, aplaudiraju. Ali ja im ne vidim lica. I kako uđoh kroz zavesu, za koju sam pomislio da su vrata, nađoh se na samoj bini. Da li aplaudiraju meni? Da li meni viču u znak podrške ili me vređaju? „Ali, dragi gospodine“, čuh glas, „oni vas ne bodre niti bojkotuju, oni samo još nisu bili u mogućnosti da vide vaš trik. Tu je stajao on. Ja znam ko je on. Da, da. Zapravo mi je čudno, kako još ranije nisam mogao da povežem stvari. Zna mozak da napravi zbrku i da prave deolove slagalice, krišom, smesti u zadnji džep pantalona koji se nikada ne proverava. Da, to je on. „I? Kako ćemo sada?“ „Vi mene pitate“, i poče ljubazno da se smeši pa mi se čak učini i da bi mi u nekom drugim okolnostima mogao biti drag. „Znate kako?“ reče. „Pošto smo svi već ovde, i pošto je publika jako nestrpljiva, a vi ste naš dragi gost, zamoli bismo vas ako biste za nas izveli jedan nastup. A, ne, ne, nemojte brinuti, vidim već paniku u vašim očima. Ovo nije pravi cirkus, kako bi to neki ljudi rekli. Ovo je veliki pad. Vama je suđeno da vaša tačka doživi kolaps, a na vama je da li ćete to usmeriti u svoju korist ili u propast.

Naravno, tu je i opcija u kojoj bi sve moglo da ostane isto, ali mi ne verujemo u to. Zar ne?“

Prvo pomislih da izvedem trik sa noževima. Mora da tu leži pravi put, jer ako nije do noževa do čega je? Otkud ih je toliko u mojim mislima? Mogao bih da odaberem nekog iz publike i zamolim ga da asistira prilikom trika. Mogao bih da odaberem i njega. Kada bih mogao da dupliram sebe. „Nećemo danas noževima, mačevima ili kakvim drugim oštricama“, obrati se on čitajući mi misli. „Zar niste umorni od krvi i mesa?“ Neverovatna misao prostuja mi kroz glavu. Zaželeh predmet koji nemam kod sebe, i ne... verovali ili ne, nije u pitanju nož niti drugo hladno, ili koje god, oružje. Rekoh: „Ja bih hod po žici, s najveće moguće visine, ako dozvoljavate. Ali nema mi kišobrana.“

I onda počeh da pipkam džepove rukama, kao da mi je u ustima cigareta, a upaljač mora biti u jednom od njih. Dođavola. Ali eto ti vraga. Kog će đavola Miler ovde? „Ih, pa ne bih vas ostavio u ovako bitnim okolnostima bez kišobrana. Oprostite što vas ne oslovljavam imenom“, i pruži mi kišobran pa se pomeri u stranu. A ja, kao da mi je maca pojela jezik, gledam u kišobran i u njega. Strah me je da pogledam gore a nemam nameru da spustim pogled. On me je gledao dok mi je uručivan karirani, teget kišobran, sa drškom u obliku lule, i opet mi se blago obrati: „Ja ću vas povesti gore.“ Ne znam da li smo poleteli, ili su nekakve stepenice magično iskočile pred nas, ali... gore sam. Ispred mene je žica i ogromna praznina. Kako da napravim prvi korak? Ne bih da ostanem poznat kao cirkusant koji je svoj prvi nastup započeo neupečatljivim korakom. Skočih na žicu i pri skoku uspeh da udarim petu o petu i dočekah se uz malo problema na toj prokletoj žici koja se ubrzo umiri. Gromoglasni aplauz me potpuno okuraži, i ja se raspametih, zaboravih zašto sam ovde. Počeh da lupkam cipelu o cipelu, ali koraka nigde. Ni napred ni

nazad: publici to nije smetalo, videlo se da su još pod impresijom mog nebeskog skoka. Ali svi znamo zašto su tu. Svi znamo šta se očekuje. Svi znamo ime ovog prokletog cirkusa. Tada odlučih da ne hodam žicom. Umesto da ja otvorim kišobran radi balansa, u neku ruku kišobran otvori mene. I to je jako teško objaniti. Ta slika je i dalje neverovatna, čak i samima onima koji su pritisnuti. I počeh da se krećem kišobranom po žici, viseći naopačke iznad njega. Sada ispod mene nije bilo ničega. Možda samo krov šatora. Ali više ne znam, koliko mogu opravdati očekivanja o padu. Jer ja sam jako spretan sa svojim kišobranom, a i njega moram pohvaliti da vrlo dobro koristi mene radi balansa. I stigosmo do postolja sa druge strane. Odlučih da vratim, i sebe i kišobran, u normalan položaj. I videh njega, tamo dole, na razdaljini koja i nije bilo toliko daleka, kako me gleda. „I ovde se šegačite“, besno reče, „da ste baš došli da me ubijete, lišite uspomena, izbrišete, ali vi izvrnuste i sebe, i nastup i publiku. Jedino da ja izvrnem šatru, pa da se stvari vrate u normalu. Hoćete li već jednom da zapamtite ko sam ja?“ I moja vodilja poče polako da me zabrinjava svojim ponašanjem. Ali ja krenuh polako da se spuštam, u želji da nekog utešim i zagrlim. Rekoh: „Nije mi do velikog pada danas. Do uzvišenosti. Do jezika. Do sveta.“ „Kiša će padati i bez nas“, odgovori on, „eto bar prilike da se pokojne stvari vide u drugim oblicima i ulogama.“ „A biće i kišobrana“, ubaci se Miler među nas i poče opet da vitla onom svojom pljuvačkom sve od sreće, da li završetkom ili nastupom. „A publika? Pa izabrah nešto, kao što volim da se ne sećam. Pa eto, ajde baš njih“ „Mi smo jedna srećna porodica“, reče on, i podiže ruke uvis, kao da će poleteti u vidu tornada. Ali to ne učini...