Vesna Đukanović: „Priča o galebu“

Vesna Đukanović

PRIČA O GALEBU

Raširio je krila i vinuo se u visine. Osećao je svim svojim bićem moć oblaka i miris vazduha posle kiše. Ispod njegovog, suncem okupanog perja, se prostiralo beskrajno plavetnilo mora. Ono mu je pružalo mir, dom, nesebično mu je darivalo hranu i činilo je sve da bi se on osećao savršeno sigurnim.

Danas je posle kiše i svoje zgrčenosti, jer mu je smetalo što krupne kapi nemilosrdno polivaju belinu perja, najzad raširio svoja krila. Leteo je, leteo. Oči su upijale beskrajno plavetnilo. Bezbroj puta je odletao u visinu i spuštao se do beskrajne vode. Radovao se. Radovao se životu, radovao se svojoj sposobnosti da osvaja nebo i more.

Ponekad je osećao nemir. Nije mogao da se zadovolji ovim savršenstvom. Osećao se previše zaštićenim i previše skučenim. Imao je samo more i nebo. Želeo je više. Želeo je neke nove vidike. Želeo je neke nove prizore. Želeo je da iskusi drugačiji život.

„ Još danas ću leteti između mora i neba, još danas. Ne mogu, ne želim da svoj život provedem ovako. Želim da letim, letim.“

Sačekao je prvi sumrak. Stao je na pramac čamca. Čvrsto se oslonio na svoje noge. Pogled je upro u večernjim suncem obasjano more. Voda se mreškala. Poslednji sunčev zrak se igrao na nemirnim talasima koje je polako hvatao san. Upijao je u sebe tu sliku. Želeo je da to ponese u svom srcu, da je usadi tako duboko, da je nitko nikada ne može izbrisati. Bio je odlučan, a ipak je čekao prvu najavu dana. Čuo je da je tamo negde na severu nekada bilo more. Čuo je i da je ono nestalo. Čuo je... Morao je to iskusiti.

Kada je noć počela da beli, poleteo je. Radovao se novom vidiku. Ispred njega su se prostirale beskrajne planine. Smenjivalo se stenje i kamenje. Smenjivale su se visoravni i proplanci. Smenjivale su se zelene vitke jele i vrhovi pokriveni

snegom.

Video je samo lepotu. Oko je postajalo zeleno. Povremeno se ogledao u krivudavim rekama. Tada bi se spuštao nisko i lovio. Nije imao izobilje, ali je osećao neizmernu radost. Morao je da se potrudi oko hrane. Iz nizine bi se svom snagom otisnuo u visinu. Opet je leteo, leteo! Iza njega su ostajale planine. Predeo se menjao. Mnogi crvrkut se čuo. Ptice su pevale. Osećao je nesigurnost, on nije znao da peva. On bi svojim krikom utišao ostala pernata stvorenja. One bi utihnule, ali bi brzo nastavljale poj. Osećale su da im od njega ne preti nikakva opasnost.

Nebo je bilo plavo, ispod njega se prostirala nepregledna ravnica. Sigurno je to, to. Stigao sam. Raširio je krila, vinuo se. Neki novi vetar je punio njegova krila. Podizao ga je visoko, nosio ga je u neke nove visine i predele. Zelenilo je bilo isprekidano nekada plavim, nekada zelenim linijama, a nekada su postajale sumorno sive. Zavoleo je sve. Hranio se skromno, lovio je u rekama. S jeseni i proleća se radovao traktoru koji ore. Tada bi se sa visine spuštao u tek uzoranu njivu i sakupljao hranu iz sveže prevrnute zemlje. Radost koju je osećao je delio s onima koji su pošli njegovim nevidljivim tragovima. Prolazile su godine. Prolazili su vekovi. Njegovi potomci su zaboravili postojbinu. Sada su oni rečni galebovi. Sada su oni stanovnici ravnica i posetioci reka.