Zorana Gavrilović: „Ekskurzija“

Zorana Gavrilović

EKSKURZIJA

Deca ulaze u školski autobus i kreću na ekskurziju. Put im preprečuje objekat koji nikada do tada nisu videli. Objekat razbija prednje staklo i usisava jednu od učenica. Autobus se zatetura. Mnogi nastavnici i učenici se povrede. Svi su zapanjeni i uplašeni.

Nastaje smeđa magla. Objekat obavija autobus. Kreću na neobičan put. Poleću. Kroz prozore se ne vide predeli. Samo boje smenjuju jedna drugu.

Na desnoj strani autobusa ukazuje se lik usisane učenice koja se smeši i govori svima da se ne plaše. Kaže da je bila zapanjena prizorom u kojem se zatekla i da bi svi oni trebali biti srećni što im se ovo dešava. Povređenima upućuje strelice od kojih sve povrede odmah zaceljuju.

Najbliži đak je upita, zašto je baš ona usisana. U tom momentu jedan žuti oblačak zaigra i reče da je usisana devojčica rođena na Dan ujedinjenja Svemira.

Sledeće dete zapita oblačića, čime se hrani. Oblačić pokaza jelo nalik bundevi sa voćnim prilogom. Devojčica se nasmeši i poče da jede.

Za to vreme smeđu maglu zameni zelenilo, a prizor koji ugledaše izgledaše krasno. Đaci poželeše da izađu. Nastavnici sve to posmatrahu sa rezervom. Oblačić nacrta granicu u obliku lopte i deca se nađoše na poljani, pokraj potočića i drenjina. Kad ogladneše uskovitla se vetar i stvori im najukusnije obroke koje nikad do tada nisu ni videli, a kamoli jeli.

Čim završiše, od mrvica hrane nastaše slavuji koji ih sve uspavaše svojim cvrkutom. Tad oblak propusti Mesec da pomiluje usnule izletnike.

Kad se probudiše, videše pun autobus kako se približava destinaciji, svoju drugaricu sa njima, kao i nepovređene nastavnike pa shvatiše da, ako to nije bio samo san, moralo je biti nešto jako... jako čudno.