Časopis Bukmarker - broj 11

Page 10

INTERVJU

RASTEMO SAMO IZVAN ZONA KOMFORA Nadija Hašimi, autorka romana Biser koji je slomio školjku i Kad je mesec nisko, u intervjuu za Bukmarker govori o tome kako je postala pisac, šta joj je pomoglo da razume junake o kojima piše i zašto je ponekad dobro u životu napraviti neke neuobičajene izbore Razgovarala: Maja Šarić

N

adija Hašimi, Njujorčanka avganistanskog porekla, odabrala je životne pozive kojima leči – ljudsko telo i dušu. Kao pedijatar uživala je starajući se o deci u pedijatrijskoj hitnoj pomoći, a onda joj je muž predložio da svoju ogromnu ljubav prema knjigama proba da pretoči u pripovedanje. Potpuno ju je obuzela mogućnost da ispriča priče koje je upijala dok je odrastala, pa iako joj danas nedostaje kontakt oči u oči koji je imala sa svojim pacijentima, ceni to što ima priliku da se preko svojih knjiga poveže sa ljudima širom sveta. Zašto čitaoci širom sveta obožavaju njene romane? Zato što to nisu samo priče o položaju žena ili migranata iz Avganistana. Njeni romani su priče o ljudskim bićima koja traže svoje mesto u svetu i bore se za bolje sutra. Dakle, to su priče koje nas se tiču. Dok u Biseru koji je slomio školjku čitamo o Šekibi i njenoj čukununuci Rahimi, koje zaokružuju priču o savremenom Avganistanu i gorkoj ulozi žene u njemu, pronalazimo i snažan poziv svim ženama da prate svoj unutrašnji glas, da žele sebi bolje i više i da ne posustaju pred preprekama.

10

U romanu Kad je mesec nisko, koji je Laguna nedavno objavila, pratimo sudbinu jedne raseljene avganistanske porodice, ali čitamo i priču o pronalaženju novog identiteta pod novim nebom. Putovanje na koje kreću Feriba i njena porodica, junaci ovog romana, inspirisano je mnogim pričama koje je autorka upijala tokom godina. Njeni roditelji su emigrirali iz Avganistana početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pre početka sukoba, ali su ostali članovi porodice otišli tek nakon što su im domovinu „opkolili“ nasilje i nemiri. Kao dete čula je odlomke priča sa ovih putovanja. U Nadijinoj kući su se koristile reči koje nisu bile deo rečnika njenih drugara u tako ranom dobu: krijumčar, viza, azil, izjave pod zakletvom, pritvor i papiri (dokumenta). Toliko je stvari u životu njene porodice zavisilo od toga da imaju prave papire. Rođak joj je 2009. pokazao članak o avganistanskim tinejdžerima zaglavljenim u Grčkoj. Tiha patnja maloletnika koji putuju sami, dece koja su bežala brzo i žestoko iz opasne domovine samo da bi ih dočekala zatvorena vrata, pokrenula je u njoj ideju za ovu priču. Želela je da oda poštovanje njihovoj uznemirenosti i da dokumentuje njihovu nevolju.

„Razgovori oko imigracije imaju tendenciju da dehumanizuju izbeglice. Oni se opisuju kao ugnjeteni, gramzivi stranci koji će svoje sukobe preneti na novo tlo. Nesreća nije zarazna. Etiketa ’izbeglica’ postaje identitet koji zamenjuje sve ostale kategorizacije. Želela sam da čitaoci upoznaju Feribu i njenog sina Selima pre nego što im se zalepi ova etiketa. Želela sam da čitaoci shvate da postoji mnogo veća priča iza svakog pojedinca koji je primoran da beži od kuće. To su majke i sinovi, očevi i kćeri. Empatija dolazi od sposobnosti da sebe vidimo u drugima, da smanjimo udaljenost između nas i njih. Sudbinu heroine određuje njena upornost, kao i postupci ili odsustvo istih kod onih koje susreće na svom putu. U svakom trenutku imamo priliku da ispravimo sudbinu nekome kome je potrebno“, kaže Nadija Hašimi. Šta za Vašu junakinju Feribu, a šta za Vas znači reč dom? U Kabulu su Feriba i njen suprug stvorili toplo okruženje za svoju decu. Njihova ljubav, sreća, jedinstvo i bezbednost pretvorili su prostor unutar ta četiri zida u dom.


Turn static files into dynamic content formats.

Create a flipbook
Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.